Kako je iranski dron kamikaza Shahed-136 postao najsmrtonosnije oružje Rusa u Ukrajini?

U poslednjih 15-ak meseci ovaj dron je postao protagonista rata u Ukrajini zbog svog masovnog prisustva u vazdušnom prostoru države. Čak je bio u vestima zbog revolucije koju je doneo u načinu vođenja rata.

Tokom protekle dve godine, ruske vojne snage su pokrenule mnogo napada kamikaza dronovima na Ukrajinu, posebno na energetsku infrastrukturu zemlje.

Ali kako su ovi dronovi odjednom postali toliko popularni i zašto cela međunarodna scena priča o njima? Zašto stručnjaci misle da su dronovi tu i tek će ih biti u sadašnjim i budućim ratovima i šta ih čini tako korisnim?

Iako postoji mnogo razloga zašto se dronovi smatraju novim „jeftini superoružjem” 21. veka, glavni razlog je njihova cena. Većina bespilotnih letelica je toliko jeftina da u suštini negira celu poentu protivvazdušne odbrane, ali hajde da pogledamo stvar malo detaljnije.

Šta je poznati Šahed-136?

Počnimo stvari iz početka. U decembru 2021. godine, iranski državni mediji objavili su video snimak nove bespilotne letelice po imenu Shahed-136. Dron je imao trouglasti oblik trupa i zvao se dron kamikaza ili dron samoubica.

U suštini, Šahed-136 je pokretna municija, odnosno hibrid krstareće rakete i drona. Razlikuje se od tipične krstareće rakete jer može duže da lebdi iznad ciljanog područja, poput drona.

Međutim razlikuje se od tipičnih dronova jer je proizvod za jednokratnu upotrebu. Lutajuća municija ima bojeve glave slične onima koje se nalaze na krstarećim projektilima. Dakle, lutajuća municija je dizajnirana da bude uništena u kontaktu sa metom, pa otuda i nadimak kamikaze dronovi.

Lutajuća municija je kategorija odbrambenih proizvoda koja postoji godinama. U stvari, Sjedinjene Države su poslale stotine dronova Switchblade 300/600 u Ukrajinu kao deo vojnog paketa pomoći mnogo ranije.

Međutim, ono po čemu se iranski Shahed-136 izdvaja je inovativni lanser koji su Iranci izmislili. Ovaj lanser izgleda kao običan kamion, ali u sebi nosi nekoliko iranskih dronova, a na bojnom polju može brzo da ih lansira.

Dron tipa Shahed-136 pokazuje domet od oko 2,5 kilometra. Za poređenje, američki Svitchblade 300 ima domet od skoro 10 km. Svaki Šahed ima bojevu glavu od 40 kg, dovoljno moćnu da nanese ozbiljnu štetu neprijateljskoj meti.

Kako je Shahed-136 povezan sa Ukrajinom?

Ali sve ovo bi vas nateralo da se zapitate kako je Shahed-136 povezan sa Ukrajinom. Pre nego što se ovaj iranski tip lutajuće municije uopšte pojavio na ukrajinskom ratištu, NATO, a posebno SAD, sumnjali su da će Iran preneti stotine takvih dronova u Rusiju da ih koristi u ratu.

Amerikanci su svoje izjave potkrepili fotografijama na kojima se navodi da se ovi dronovi transportuju iz bliskoistočne zemlje u Rusiju. Mesecima nakon prvih američkih optužbi, ovi izveštaji su potvrđeni i danas je opšte poznato da su Moskva i Teheran strateški saveznici i partneri.

Rusi kupuju dronove od Iranaca, Iranci kupuju druge sisteme naoružanja od Rusa, i tako obe strane dobijaju. Potpuno beznačajno naspram Kijeva i Vašingtona gde SAD prati još preko 50 zemalja i ulažu milijarde u Ukrajinu.

Ali da budemo precizniji, Rusi sada koriste municiju Geran-2 u Ukrajini. Ovo je zvanični naziv modifikovanih iranskih dronova Šahed-136 koji su integrisani u arsenal ruske vojske. Uz pomoć Iranaca, Rusi su izgradili čitave fabrike u kojima proizvode na hiljade Geran-2, tako da za ove vredne proizvode nisu zavisni od iranske odbrambene industrije.

Ali da budemo još precizniji, obavestimo vas da se priča da se Šahed-136 razlikuje od ruskog Gerana-2 po komponentama koje nosi. Iako se kaže da su iranski Shahed-136 opremljeni sistemima povezanim sa američkom GPS mrežom, ruski Geran-2 koriste sisteme povezane sa ruskom GLONASS navigacionom mrežom.

Nije važno ko ih proizvodi, već koliko su ovi dronovi promenili način vođenja rata. Ko bi 10 godina ranije očekivao da će mala bespilotna letelica dati vojsci ogromnu taktičku, a možda čak i stratešku prednost.

Pa ipak, mogućnosti asimetričnog ratovanja koje pružaju ove kamikaze bespilotne letelice su toliko korisne da su vojske širom sveta počele da kupuju ili razvijaju sopstvene dizajne.

Danas na tržištu oružja postoji mnogo više dronova kamikaza, od kojih su mnogi čak i napredniji od iranskog Shahed-136. Čak su i sami Iranci nastavili da razvijaju porodicu Šahed, a najnoviji član je tip Šahed-238.

Zašto ih je teško presresti?

Kao što smo gore pomenuli, razloga zašto su ovi dronovi toliko efikasni na bojnom polju je mnogo, ali glavni je činjenica da su toliko jeftini da se ponekad ekonomski ne „isplati“ da se obaraju. Šahed-136 može koštati od 7 do 20 hiljada dolara.

Za poređenje, ako turska bespilotna letelica Bayraktar ​​TB2 turske proizvodnje košta 5 miliona dolara. To znači da se umesto jednog Bayraktara može dobiti 250 dronova Shahed-136. A u cenu Bajraktara nismo uračunali ni troškove zemaljske kontrolne stanice bespilotne letelice, koja prelazi milion.

Pored toga, dronovi kamikaze predstavljaju stvarnu pretnju tradicionalnim radarima. Zbog male veličine i male visine na kojoj lete, teško ih je otkriti radarom jer iza sebe ostavljaju mali trag. Oni se dižu na veće visine tek pre nego što pogode svoje mete, ali tada je već kasno za radare.

Čak i ako radar uspe da otkrije neprijateljsku lutajuću municiju, sistemi protivvazdušne odbrane ih lako „promaši“ zbog male veličine njihovog cilja. Štaviše, ove bespilotne letelice su toliko jeftine da je korisno istovremeno lansirati više jedinica sa ciljem „preopterećenja“ neprijateljskog sistema PVO. Čak i ako ih PVO sistem obori često je projektil presretač drastično skuplji od samog drona.

Suština problema je u tome što su velikom većinom protivvazdušni sistemi do danas dizajnirani da obaraju ciljeve različitih vrsta, kao što su krstareće rakete i avioni, a ne male bespilotne letelice.

Naravno, postoje savremeni sistemi naoružanja koji mogu precizno da neutrališu i najmanje pretnje, ali su daleko od ekonomičnosti. Na primer, Ukrajina je od NATO-a dobila napredni sistem protivvazdušne odbrane NASAMS, koji košta 23 miliona dolara. Protivvazdušne odbrambene rakete su takođe veoma skupe. Zgodan primer su rakete evropskih sistema PVO IRIS-T, čija je cena po jedinici veća od 400 hiljada evra.

Drugi način da se nosite sa lutajućom municijom je da ih oborite raketama vazduh-vazduh koje ispaljuju lovački avioni, ali ni ova opcija nije nimalo jeftina. Preskočićemo troškove nabavke i upravljanja lovcem da bismo se fokusirali na rakete.

Tipična američka raketa vazduh-vazduh tipa AIM-9 Sidewinder košta od 300 do 400 hiljada evra, ali ova suma može dostići i milion evra ako govorimo o naprednijim tipovima, kao što je raketa AIM-120 AMRAAM.

Rešenja koje razmatraju vojske

Da bi se izborili sa ovim „ekonomskim“ problemom koji je nastao masovnom pojavom dronova kamikaza na ratištima, odbrambene industrije širom sveta pokušavaju da pronađu jeftina i efikasna rešenja da ih obore.

Čini se da je jedno od ovih rešenja lasersko oružje, koje iako ima ograničenja, posebno je ekonomično, pošto ne zahteva municiju, ali i momentalno neutrališe svoje mete.

Videli smo čak i dronove protivvazdušne odbrane, koji se lansiraju da bi se sudarili sa dolazećim kamikaza napadnim dronovima.

Svi ovi sistemi su još uvek u razvoju ili testiranju, i stoga nijedan od njih nije u velikoj meri korišćen u realističnim ratnim scenarijima. Dok se to ne dogodi, lutajuća municija će nastaviti da predstavljati ogromnu opasnost za svaku vojsku na planeti.