Sovjetski protivtenkovski top, neumorni old tajmer: ”Т-12”/MT-12 Rapira (2A19)

Svi mi koji smo proživeli relativno mirne šezdesete i sedamdesete, sećamo se kako su ljudi u SSSR skromno živeli u nedostatku stvari koje su nama bile normalne.

Za to vreme, ova zemlja poslala je prvi satelit u kosmos, prvog čoveka i prvu ženu u kosmos, prvu letelicu na Veneru, izvela prvo izlaženje van kosmičkog broda, poobarala u Koreji i Vijetnamu hiljade najmodernijih zapadnih aviona i druge tehnike, osvajala na olimpijadama stotine i stotine medalja, itd.

Očigledno je da su imali drugačije prioritete. U te prioritete spadaju i oružja svih vrsta, pa su u toj oblasti Sovjeti pokazali dalekovidost, stvorivši sisteme koji su i danas upotrebljivi i veoma opasni. 

U vreme kada su već uveliko zavladale protivtenkovske vođene rakete, Sovjeti su našli razlog da naprave prvi u svetu moćan, glatkocevni pt top u relativno malom kalibru – 100 mm. Bio je to čuveni ”T-12” (indeks GRAU- ”2A19”). Godine 1953. kada je u naoružanje uveden pt top ”D-48” kalibra 85 mm, već se razmišljalo o zameni ”BS-3”, poljskog topa kalibra 100 mm, uvedenom pred kraj rata, 1944. godine.

S velikom brzinom paljbe (8-10 metaka u minuti) ”T-12” mogao je veoma uspešno da se suprotstavi najprestižnijim tenkovima tog doba, ali i da se koristi kao trupna artiljerija dometa do 20 kilometara. Prosečna brzina paljbe je šest projektila u minuti, a brzina samog projektila je 1.575 m/sec što mu je omogućavalo direktno gađanje.

Ovaj top je po konceptu, preteča drugih PT topova, kakvih danas nema mnogo. Došlo je vreme bolje tenkovske zaštite, a vođeni raketni sistemi, usmereni sa svih platformi, oterali su u rashod ovo sredstvo. Međutim, za neke zadatke, taj top je još uvek koristan, pa je na čuvanju još uvek u nekim zemljama, a upotrebljava se još uvek na bojištu SVO. 

Rad na novom oružju počelo je već sledeće, 1954. godine da bi 1957. godine  ukomponovana i dovedena do realizacije koncepcija pt topa glatke cevi. On je konstruisan u Konstruktorskom birou Jurginskog zavoda mašinogradnje ”№ 75” (”Юргинский машиностроительный завод”, Jurga, Sibirski federalni okrug).

Oni su se bavili logističkim potrebama, izradom raznih mašina, kranova, teških alata za vojsku i privredu, ali su bili i podizvođači velikih partnera namenske indrustrije; stoga je bilo iznenađenje da, pored već priznatih giganata oružarstva SSSR, baš oni uspeju u onome što je traženo u specifikacijama. Stvorili su top koji će služiti decenijama.

Pokazali su ponovo da je termin ”savremen” veoma rastegljiv pojam. Vodeći konstruktori bili su V. J. Afansjev (В. Я. Афанасьев) i L.V. Kornjejev (Л. В. Корнеев). Njih dvojica su se dosetila i praktično od postojećih delova, s minimalnim izmenama, stvorili novo sredstvo. Najveći problem je bila termodinamika i balistika dugačke cevi, a i to su, kao što vidimo, rešili. Šta je odmah dalo prednost ovom oruđu? Municija!

Bio je to inovativni, protivoklopni opereni potkalibarni projektil, inspirisan nemačkim izumom iz Drugog sv. rata.  Sovjetski projektil je razradio Naučno istraživački institut ”№ 24” koji je predvodio V.V. Javorski ( В. В. Яворский). 

Hronološki podaci se razlikuju od izvora do izvora. ”Enciklopedija ruske artiljerije” navodi da je prvi primerak topa proizveden 1954. godine (već u prvoj godini istraživanja), a da su državana ispitivanja  izvršena i sredstvo usvojeno 1955. godine.

Prva serija topova izašla je iz fabrike 1958. godine; trupna ispitivanja obavljena su 1960. godine, da bi konačno top bio uveden u naoružanje 19. VII 1961. godine kada je počela i masovna serijska proizvodnja.

Iz ovoga se može zaključiti više stvari: ili su se državni organi dvoumili oko uloge i pojave ovog oruđa, ili su testiranja od strane državne komisije i same trupe bila različita. Kako god, top se progurao i našao svoje mesto u stroju, u vreme kada se još računalo sa sukobom na dugačkim, relativno statičnim frontovima.  

NATO mu je dao oznaku ”M1955”. Odakle ta oznaka? Neki posmatrač (novinar, vojni ataše, obaveštajac?) nije možda imao pristup sovjetskim dokumentima, ali  procenio je da se ovaj top pojavio te godine na prvomajskoj paradi; prema objavljenim dokumentima koje je prezentovala CIA, on je korišćen 1956. godine u gušenju pobune u Mađarskoj.

Međutim, eksperti su to lako demantovali jer su ti analitičari, verovatno žureći, ovaj top pomešali sa modelom koji veoma liči na njega, samohodnim topom ”D-48”. U tim dokumentima s kojih je skinuta oznaka ”poverljivo”, sam top ”D-48” dobio je oznaku ”SD-44”, što govori o tome da su Sovjeti umeli odlično da zamaskiraju svoje namere u naoružavanju. 

Treba naglasiti da od 1860. godine ruska artiljerija nije imala glatkocevne topove. Prednost takvih cevi bila je očigledna: cev se habala ravnomerno i mnogo duže je trajala nego narezane cevi. Pri tom je maksimalno smanjena mogućnost eksplozije cevi i otkaza oružja.

Problem tačnosti i stabilnosti leta rešen je vrlo jednostavno: primenom operenih granata na kojima su se krilca otvarala neposredno po izletanju iz cevi. To je sebe preporučio na najbolji mogući način svojom tačnošću, brzinom paljbe i univerzalnošću. Tu osobinu (”snajperski top”, kako su ga popularno zvali) uočili su i njeni glavni protivnici – tenkisti, pa se bez gasne kočnice, pod oznakom ”2A20 Stilet”, pojavio i tenkovski top.

Inače su konstruktori prilikom opitovanja eksperimentalnih primeraka češće stavljali ovaj top na šasiju ”T-54/55” isprobavajući razne varijante i mogućnosti, pa je moguće da je to nekome bila inspiracija za tu ideju. 

Kako izgleda to oruđe?

Sovjeti nisu mnogo lutali oko pratećih elemenata, kada su već došli do glavnog rešenja – cevi i municije. Dvokraki lafet i cev topa preuzeti su sa PT topa ”D-48” kalibra 85 mm. Pri tom se cev novog topa razlikovala po monoblok glatkoj cevi kalibra 100 mm sa gasnom kočnicom (kompezatorom) na ustima cevi veoma prepoznatljivog oblika.

Zbog nje je top među vojnicima tobio nadimak ”Sоlomka – palidrvce”, jer se plamen nakon opaljenja širio slično kao kod paljenja šibice. Bez obzira na to što je top projektovan za direktno gađanje (koristeći dnevni nišan ”OP4M-40” i noćni ”APN-5-40”), on je opremljen i dodatnim mehaničkim nišanom ”S71-40” i panoramskim ”PG-1M”.

To mu omogućava da se koristi kao klasično artiljerijsko oruđe s posrednim gađanjem. Top ”T-12” pripada klasi vučene (buksirane) artiljerije i za to su korišćeni standardni transporteri-guseničari  ”MT-L” ili ”MT-LB” (”MT-L” u oklopnoj verziji), a u novije vreme česte su fotografije vuče uz moć oklopnih vozila raznih modela, šta se već nađe na ratištu. Za kretanje po snegu korišćene su skije ”LO-7”, s kojih se moglo dejstvovati u rasponu do +16° i sa uglom rotacije do  54°.

U zavisnosti od borbene situacije i cilja, ovaj top koristi tri osnovna modela granata. Za borbu protiv tenkova koriste se potkalibarne granate (APFSDS). Ukoliko cilj ima veći stepen zaštite, tada se upotrebljavaju kumulativno-fragmentarne granate koje karakteriše najbolja probojnost. Kada dejstvuje po živoj sili i fortifikacijama upotrebljava se fugasno-rasprskavajuća municija.

U slučaju da dejstvuje kao klasično artiljerijsko oruđe, efektivno rastojanje direktne paljbe nije veće od 1.880 metara, a najveći domet je više od osam kilometara. Kada su se pojavila, potkalibarna i kumulativna zrna ispaljena iz ovog topa mogla su da eliminišu tenkove ”M60” i ”Leopard 1”.

Potkalibarne granate mogu na razdaljini od 1.000 metara probiti oklop debljine 215 mm. Moguće je ispaljivati i pt vođene rakete ”Kastet” (indeks GRAU ”9K116”, NATO kodifikacija ”AT-12 Swinger”). Raketa, vođena poluautomatski pomoću laserskog zraka, može probiti dinamičku zaštitu debljine do 600 mm. ”Kastet” je uveden u naoružanje 1981. godine, a ime je dobio po veoma opasnom ručnom oružju – ”bokseru”.  

Pored osnovne namene, uništavanja oklopnih sredstava neprijatelja, bila je razmatrana i mogućnost instaliranja ovog topa na tenk ”T-62”. Međutim, jednodelna granata dužine 1.200 mm nije se uklapala u tenkovske dimenzije. Tokom eksploatacije uočeni su problemi s lafetom, pa je 1970. godine usledila modfikacija ”MT-12” ili ”Rapira” (ruski kalk za probodni mač s oštricom).

Ovaj model ima ojačano torziono vešanje, koje efikasno blokira top i obezbeđuje neophodnu stabilnost za brzo dejstvo po cilju, bez stalnih provera nišanske linije. Vešanje je preuzeto s kamiona ”ZIL 150”.

Pored toga modifikovani su lafeti i štit kako bi se lakše transportovao i bolje štitila posada. Kada se tegljač zaustavi, dovoljno je oko jedne minute da se oruđe dovede u borbeni položaj. Tada se spuštaju i do tada preklopljene oklopne ploče koje štite posadu od streljačke vatre od donje ivice štita do same zemlje.

Top ima relativno velike točkove pa se može transportovati većim brzinama nego što je to uobičajeno za artiljeriju. Pre prvog pucnja klin zatvarača se otvara ručno. Čaura izleće automatski, a posle dejstva se pakuje u posebne kontejnere i šalje na remont pa se može koristiti više puta.

Ovo oruđe može se videti i u sukobima tokom  SVO, mada su protivtenkovski vučeni topovi danas relativno retki. Ono je i danas veoma opasno za veći broj oklopnih sredstava, kao i fortifikacija, ako se pravilno i oprezno upotrebljava. Ima ih još uvek, u naoružanju nekoliko država, nekadašnjih članica VU, bilo u trupi, bilo na čuvanju.

U ruskoj armiji ostalo je preko 6.000 topova. Danas ih ima znatno manje i brojka nije pouzdana. Smatra se da topova ”T-12/MT-12” u ruskoj armiji ima na čuvanju oko 2.000 komada, a da se koristi nešto oko 500 cevi. Oni koji su u upotrebi imaju oznaku ”MT-12R ”. Ova verzija (”2A29R – Ruta) ima artiljerijski radar ”RLPK-1” koji se koristi u uslovima slabe vidljivosti.

Od 1981. godine učinjen je još jedan pomak, jer je uvedena mogućnost ispaljivanja i vođene rakete ”9M117 Bastion”. Prednost na ratištu svih ovih verzija što mogu koristiti istu municiju kao tenkovi ”T-54/55”.  

Bilo ih je u Alžiru, Hrvatskoj, Madagaskaru, Kubi, a duže su se zadržali u Azerbejdžanu, Jermeniji, Bugarskoj, Gruziji, Kazahstanu, Kirgiziji, Moldaviji, Mongoliji, Turkmenistanu, Uzbekistanu i Ukrajini. Postojala je i rumunska verzija ”M1977/A407” dometa 4.000 metara, vučena kamionom ”DAC 887R”.  Pored članica VU, 2010. godine beleži se da ih je u Crnoj Gori bilo 36 ”MT-12”. Ovaj top se odavno više ne proizvodi, ali njegovu proizvodnju za izvoz pod oznakom ”Tip 73” nastavila je kineska kompanija ”Norinko” .   

Ovaj top je interesantan i za našu istoriju naoružanja, koja je u decenijama posle rata najviše bila oslonjena na sovjetsku tehnologiju i modele. Mi smo proizvodili ovaj top pod oznakom ”M87 Topaz”. Na njega je ugrađen SUV ”M-91” sa tenka ”M 84”, a lafaet je bio po uzoru na haubicu ”D-30J” – trokraki.

Poseduje dnevno-noćnu nišansku spravu, meteosenzor i laserski daljinometar. Odlikuje ga, kao i original, niska silueta i velika preciznost, ali i sve one mane koje prate ”Rapiru” – demaskirajući pucanj, nemogućnost brze promene položaja, predvidivost mesta odakle dejstvuje, i veoma snažan trzaj. On je ponekad označavan i kao ”M91” (u prilogu ”Naše oružje za našu odbranu” u listu ”Vojska” iz 1993/1994 godine). Trokraki lafet obezbeđuje polje dejstva po pravcu od 360° i zauzimanje elevacija od od -5° do +18°.

U marševskom položaju su dva pokretna kraka lafeta okrenuta unazad i vezana za nepokretni krak. Na isti krak vezana je i cev, a oruđe se vuče okom za vuču postavljenim ispod gasne kočnice. Ovakvo rešenje obezbeđuje manju dužinu oruđa na maršu (na taj način je dužina za dva metra manja od topa ”T-12”).

Glatka cev ima balističko rešenje istovetno topu ”T-12”, što mogućava korišćenje iste municije za oba oruđa. Za top ”M87” je razvijen i novi protivoklopni projektil sa penetratorom od teškog metala. Bilo je i pokušaja da se stvori top za obalsku artiljeriju sa varijantama glatke i izolučene cevi. Ostalo se, usled raspada države, na dva primerka. 

”Rapira” ali i njeni prethodnici uveliko ratuju na području SVO, što nam svedoče brojne fotografije i snimci; ima je čak i na nekim vozilima, pa se tako u terenskim uslovima pretvara u samohodno oružje.

Naš ”Topaz” se ne pojavljuje u izvoznoj ponudi, niti ga ima na zvaničnom sajtu MO Republike Srbije, a ni u drugim otvorenim izvorima. Uz sve modernizacije, ovaj top je po svojim tt karakteristikama koje nameću i način upotrebe, prešao u ”drugopozivce”.