‘Mrtva ruka’ SAD: Kako se Amerikanci spremaju za uzvratni udar u nuklearnom ratu?

Kako su se Amerikanci i njihovi saveznici spremali i spremaju za eventualni uzvratni udar osvete u nuklearnom ratu?

Bavili smo se ‘mrtvom rukom’ SSSR (Ruske Federacije), kao kompleksom koji je sposoban da nanese uzvratni udar odmazde čak i onda kada glavni centri odlučivanja i komandovanja budu uništeni ili kapitalno oštećeni.

Treba odmah naglasiti: Ta ideja nije bila sovjetska, naprotiv. Sovjeti su reagovali na ono što je druga strana već smislila. I to nije prvi put. Podsetimo da je NATO osnovan 1949. godine, a Varšavski pakt, kao odgovor, tek šest godina kasnije.

Mada je VU raspušten još pre 33 godine, NATO postoji, širi se i jača. Nesumnjivo je da je sve ovo vreme razvijao sisteme osvetničkog odgovora u stanju kakvo smo već opisali.

Upoznaćemo vas u ovom tekstu s počecima ove ideje. Ona je svakako proizvod nepoverenja u nekadašnjeg saveznika, ali i namere koja je generisana od strane jedine države koja je do sada upotrebila atomsko oružje.

Program koji je bio rudimentalni nazvan je  ”Sistem za vanrednu komunikaciju između raketa” (”Emergency Rocket Communications System – ERCS”) i dobio je oznaku ”AN/DRC-8”. Pošto i Amerikanci vole skraćenice i akronime, ali i zbog dovođenja u zabludu protivničke strane, ovaj sistem je više puta menjao naziv i oznaku, sve dok nije skinut s borbenog dežurstva i ukinut.

Osmišljen je da obezbedi pouzdan i nepovrediv metod komunikacije između najviših organa (”The National Command Authority” – najviša državna komanda) u hitnim slučajevima. On je koristio UHF repetiror koji je bio postavljen na rakete  ”Plavi izviđač” (”Blue scout”) i ”Minitmen II” (Minuteman ICBM).

Ovaj program je otkazan kao sredstvo nužne komunikacije kada je Džordž H.V. Buš 27. IX 1991. godine izdao naredbu da se povuku bombarderi  i interkontinenalne rakete  iz ”Jedinstvenog integrisanog operativno plana” (”Single Integrated Operational Plan – SIOP”).

Reč je o američkom planu za slučaj nuklearnog rata koji je bio na snazi od 1961. do 2003. godine. Štab ”Strateške vazdušne komande” (”Strategic Air Command-SAC”) dobio je odobrenje od Zajedničkog štaba (Joint Chiefs of Staff) da deaktivira nosače ”494L” počevši od prvog oktobra 1992. godine. 

Sada je misija ”ERCS” poznata. To je bio raketni komunikacioni sistem za hitne slučajeve. Njegov zadatak je bilo da obezbedi sigurnu komunikaciju strateškim snagama SAD u slučaju iznenadnog nuklearnog napada. Reč je o raketi koja je nosila UHF predajnik umesto bojeve glave.

U slučaju napada, rakete bi bile lansirane u nisku orbitu kako bi mogle da prenesu jedinicama Strateške vazdušne komande naređenje o hitnom dejstvu (”Emergency Action Message -EAM”).

Naleti su imali dve moguće putanje – istočnu i zapadnu, kako bi mogle da se uzbune snage u bazama severnog nivoa (”Minot AFB”, ”Ferčajld AFB” i Grand Forks AFB”). ”ERCS” je deaktiviran i otpisan onda kada su druga sredstva komunikacije u hitnim slučajevima (”ISST” i ”Military Strategic and Tactical Relay -MILSTAR”, strateški geostacionarni sateliti-releji) postali operativni i na trenutnoj stalnoj vezi (on line).  

Projekat ”ERCS” pored tog opisnog, imao je i više oznaka. Oznake se, po pravilu, menjaju tokom modernizacije, ili da bi se ”zavarao” trag obaveštajnim službama. To su radile sve strane, a posebno su vešti u tome bili Sovjeti za čije skraćenice je NATO jednom godišnje morao da objavljuje ažurirane vodiče, prave imenike pozamašnog obima.

Ovaj sistem  imao je najpre oznaku ”Projekat 279” (verzija za rakete ”Plavi izviđač – Blue Scout”) i ”Projekat 494L (za rakete ”Minitmen”). Prvi projekat je bio poznat i pod nazivom ”Projekat ”Beanstalk”, asocijacija na bajku o biljki pasulja koja je izrasla do neba). Pretpostavlja se da je sistem koji je koristio rakete ”Minitmen” dobio operativnu oznaku ”LEM -70A”.

Verzija ”Plavi izviđač” (program ”279”) bila je raspoređena na tri lokacije u mestima Visner (okrug Cuming County), Vest Point (u istom okrugu) i u Tekamahu (Burt County), svi u saveznoj državi Nebraska. Program ”494L” koji je koristio ”Minitmen” bio je raspoređen u 351.bazi ”Vajtmen – Whiteman”, strateškom vingu Misuri i bio je pod direktnom kontrolom 510. strateške raketne eskadrile (kasnije samo raketne eskadrile). 

ERCS je bio trodelni komunikacijski sistem i posedovao je sledeće komponente:

• Pet kontrolnih centara za lansiranje koji su pripadali 510. strateškoj raketnoj eskadrili. Ona je imala direktnu, izvršnu kontrolu nad ovim programom.
• Silosi projektila ”Minitmen” koji su imali ”ERCS” glavu. Oni su bili tako konfigurisani da su mogli da budu pokrenuti i glasom, porukom dužine do 90 sekundi.
• Vazdušno-desantno komandno mesto SAC (”Strategic Air Command -ABNCP”) koje je imalo pun naziv ”Post-Attack Command and Control System – PACCS”. Ono je bilo opsluživano avionom koji je bio alternativno rešenje za aktiviranje ”ERCS”, jer se smatralo da će na velikim visinama biti neuhvatljiv i znatno otporniji na udare nego na aerodromu ili u kaponirima i bunkerima.  
• Interfejs, odnosno veza sa ”ERCS” hardverom obezbeđena je u tri režima: KoV linija je imala svoja tri punkta na zemlji (Nort Bend, Nebraska i Red Ouk u Ajovi). Ona je povezivala i komandno mesto u vazduhu pomoću UHF veze preko kontrolnog centra za lansiranje, do samih silosa. Postojao je i direktan interfejs za lansirne punktove (Launch Facility) preko ”Sistema kontrole lansiranja iz vazduha”. Kao što se može videti , ”SAC” je imala mogućnost da direktno aktivira raketu, za slučaj da je posada lansirnog punkta stradala ili se uspaničila, itd. 

Pre nego što su proglašeni operativnim i ceo sistem aktiviran, urađeni su višestruki testovi koji su podrazumevali sva moguća scenarija. Njih su sproveli ”Komanda sistema vazdušnih snaga” i ”Strateška vazdušna komanda”, a kompleks testova dobio je kodno ime ”Veliki Mesec – Giant Moon”. Nešto kasnije, lansirna mesta ”Oskar 1A” (LCF O-1A) i ”Nula četiri” (LF -04) u aviobazi Vandenberg u Kaliforniji, modifikovani su 1977. godine da samostalno obavljaju redovne i vanredne testove. 

Šta je indikativno u slučaju ovog programa? To što su Amerikanci višestruko obezbedili njegovo korišćenje kroz razne programe koji su bili umreženi, bilo kao rezervni, bilo kao dopunjujući. To su bili:

• ”Post Attack Command and Control system” (PACCS-komandno/kontrolni sistem za slučaj posle napada).  
• ”Airborne Launch Control System” (ALCS – vazdušni lansirni kontrolni sistem koji je koristio avione ”Boeing E-6 Mercury”).
• ”Ground Wave Emergency Network” (GWEN – zemaljska veza vlade s centrima za vanredno reagovanje).
• ”Minimum Essential Emergency Communications Network” (MEECN- nužna rezervna mreža za elementarnu komunikaciju).
• ”Survivable Low Frequency Communications System” (SLFCS – Sistem niske frekfencije).
• ”Primary Alerting System” (PAS – primarni zemaljski sistem kojim su bili uvezani svi činioci glavnog programa – od predsednika do oficira za lansiranje).
• ”Strategic Automated Command and Control System” (SACCS – komandna mreža nuklearne trijade).

Kako danas stoje stvari sa američkom ”mrtvom rukom”? Tri vinga trenutno imaju na raspolaganju 400 ICBM ”Minitmen III” u silosima duž Montane, Nebraske i Severne Dakote. Još 278 projektila se testira ili koristi u druge svrhe. Rakete su na stalnom borbenom dežurstvu svake sekunde. Isti takav modus koristi i USAF sa grupama dežurnih bombardera i stalnim zemaljskim dežurstvom.

Tipično za komponente celog sistema je da moraju svakih šest sati da prime ”naređenje”. Ukoliko u roku od 10 minuta ne odgovore, projektili će ”pretpostaviti” da su njihovi ljudski operateri mrtvi i tražiti komandu za lansiranje iz jedne od letilica za kontrolu nuklearne misije.

Ovako opisano, izgleda kao da bi sistemi sami započeli sekvence lansiranja, u slučaju da operateri propuste jedno od četiri obaveštenja kojima su dužni da ”izveste” kompjutere da su još uvek živi, svakog dana.

Sve ovo podseća na čuveni ”Hal 9000” iz ”Odiseje u svemiru 2001”. Međutim, nije tako. Programi za upozorenje u raketama imaju rezervni program koji ih upozorava da posada koja treba da ih lansira nije više živa, posle čega se oni isključuju iz sekvenci lansiranja. Isključena je mogućnost da se raketa ”sama” lansira. 

Teoretičari zavere, koje obično predvode penzionisana (i često frustrirana) vojna lica koja su upravo radila u tim programima, povremeno uzbunjuju javnost izjavama da to baš i nije tako, jer uvek postoji mogućnost ljudske greške čak i u najvišem vrhu, a da često Leteći komandni centri svoj posao obavljaju sa zemlje. Da li oni te izjave daju na svoju ruku, ili je sve to deo višedecenijske obaveštajno-kontraobaveštajne igre, prosudite sami.