Šuferice – seća li ih se neko?

Ko bi rekao da je toliko teško sačuvati noge od raznih iskušenja (znoj, rane, žuljevi, pritisak na mišiće i vene, itd), a da vojnik bude operativno sposoban, ”da ne oseća šta nosi na nogama”.

Čak i lagane patike mogu biti problem ako se ne nose kako treba.

U tekstu ”čizma glavu čuva” (jedna od dokazanih narodnih mudrosti), bavili smo se tim nezamenjivim delom vojničke (u smislu cipele i građanske odeće). Sada je na red došao još jedan deo koji je takođe neodvojiv deo obuvanja i to mnogo duži.

Pre nego što navuče čizmu vojnik mora da obuje čarape. Nije to ”otkrivanje tople vode”. Taj par izvesno vreme izbegnemo samo tokom leta. Čarape su proizvod industrijske revolucije; pojavile su se (ovakve kakve poznajemo) tek pre nešto više od dva i po veka! Danas ih niko više ne krpi (sećate li se one čuvene ”pečurke” za krpljenje?), a mnogi ih i bacaju posle upotrebe.

One su dočekale svoju šansu i postale veoma unosan, stalan posao. Kineski grad Đuji još zovu i ”grad čarapa”. Trenutno proizvode osam milijadi pari, što je trećina svetske proizvodnje, a kada se tome doda ”Fort Pejn” u Alabami (poznat kao ”svetska prestonica čarapa”) u kome se nekada proizvodila polovinu svetske potražnje, vidimo da samo dve fabrike proizvode većinu ovog dela odeće, koji gotovo da i ne primećujemo.

Vratimo se vojnicima, čizmama i njihovim potrebama. Čime su to vojnici štitili noge na dugim marševima od grubih čizama, vrućine, znoja, vlage, prepreka, itd?

Ne verujemo da ima još mnogo ”stare vojske” koja pamti šuferice, mada je taj izraz poznat većini. Kroz vekove, pa i milenijume postojanja, vojnici su nosili obojke.

Svakako znate za izraz ”kom opanci, kom obojci”. Neverovatan je podatak, za mnoge, da su obojci u vojsci bili sve do sredine XX veka, kada su čarape uveliko osvojile proizvodnju i tržište. To, naravno, nije bilo slučajno, inače ne bi bilo razloga da na jednom vojnom portalu o njima pišemo. 

Po običaju, hajdemo najpre malo u vode lingvistike, lakše ćemo se razumeti. Englezi obojke zovu ”footwrap”, Nemci ”Fußlappen”, Francuzi ”chaussette russe – ruske čarape”, a sami Rusi ”портя́нки”. Pošto i u jeziku, kao i u mnogim drugim oblastima, postoji mnoštvo zabluda, ni ”šuferice” nisu izuzetak.

Ova imenica ne spominje se ni u velikom rečniku Matice srpske, ni kod Vujaklije, a ni u najbogatijem etimologijskom rečniku, autora Petra Skoka. Vuk stidljivo prevodi tu reč kao pannus ad pedes involvendos (fußtuch) što na latinskom bukvalno znači ”tkanina za omotavanje stopala”, a na nemačkom ”krpa za noge” i opisuje čemu služi.

Upornost se isplatila i tek u velikom rečniku Klajn /Šipka (verovatno vođeni Vukovim laičkim, ali uspešnim pokušajem), nailazimo bez izmena na ovu reč! Oni su malo temeljnije istražili ovaj pojam i došli su do složenice koja je nastala od nemačkih reči : schuh-cipela, fetzen, krpa, obojci.

Kao i mnoge druge, stigla je kod nas preko Dunava, pod ogromnim uticajem germanizama i hungarizama. Posebno stanovnici Srpskog Itebeja mogu biti ponosni jer neki istraživači tvrde da se u zapisima administracije tog vremena pojavljuje upravo taj izraz prilikom narudžbine za graničare. Oni mogu biti ponosni i na Dositeja, Crnjanskog, ali to je posebna priča. 

Pošto je sad sve na svom mestu da se pozabavimo i ”šufericama”. Možemo ih zvati i obojcima, našom rečju, ali zovemo ih ovako upravo u počast i sećanje na bezbrojne generacije vojnika koje su se sa ovim predmetom bavile.

To su pravilni četvrtasti komadi raznih tkanina.

One su služile da zaštite nogu od grube unutrašnjosti kože vojničke čizme. Najčešće pravljene od grube, dvostrane vune, flanela u kom je preovladavao pamuk, pa i pravog pamuka bez dodataka. Naravno, mogu se praviti i od svih drugih tekstilnih ili kožnih materijala, ali je tada uticaj na kožu upitan. Provereno je da se mogu praviti i od novina, jer nemački arhivari i istraživači svedoče o tome da su borci koji su slati na Istočni front, uz druga zaduženja, dobijali i svežanj novina radi zaštite od hladnoće ili ojačanja šuferica.

U svojoj biblioteci autor teksta ima upravo jednu od knjiga koja o tome svedoči – ”Mi ćemo marširati dalje” (Gerhard Kramer). U doba kada su masovno korišćene. razmera kod većine vojski bila je ista – približno 3:1, odnosno 90 x 30 cm. 

U Rusiji, njihove dimenzije određivala je država pa su, npr. 1978. godine one bile  dimenzija 35 x 90 cm, 1983. godine one su iznosile 50 x75 cm, a poslednja veličina koja je bila standard u OS SSSR, a zatim i Rusije, stale su na meri od 35 x 75 cm.

Šuferice, odnosno obojci uopšte nisu naivna tema! Zamislite pola voda ili čete koji hramlje i ne može da juriša, ili da se slobodno kreće zbog nepravilne upotrebe i nastalih žuljeva ili ojeda. Istorija beleži da su ”šuferice” imale različita imena (prevedeno na srpski najčešće je reč o imenicama kao što su ovojnica, povoj ili ovoj, trake, a sanskrt spominje i tkaninu patta, što je u ranom engleskom prihvaćena kao lenta).

Beleži takođe da su ih koristila najpre slovenska i finska plemena, za šta arheolozi imaju dokaze koji su datirani već krajem prvog milenijuma. Pravljene su od onoga što je bilo dostupno i moguće obraditi na tom nivou zanatskog znanja – kudelje, vune i sličnih materijala. 

Čizme i šuferice bile su nerazdvojne do prvih godina XX veka, pa i u oba svetska rata. Izuzetak su bile SAD, Velika Britanija i neki njihovi saveznici, zbog industrijskih mogućnosti. Međutim, postoje brojni tekstovi i studije o ”rovovskom stopalu” zbog kog njihovi vojnici nisu voleli čarape.

U Americi je objavljeno više studija o tome koliko i zašto vojnici nisu voleli čarape (!). Malo neobično zvuči podatak da su  neke posleratne oružane snage industrijalizovanih zemalja kasno odrekle te kombinacije. DDR je čarape uveo 1968. godine, Finska 1990, Ukrajina 2004, a Oružane snage Rusije su sve do 2010. godine koristile upravo njih.

Koristile bi ih verovatno još, da na smenu klasičnih čizama (nazovimo ih radi lakšeg poređenja – konjičkim ili oficirskim) došle cipele sa visokom sarom, koje se još uvek po navici zovu čizme.   

Zbog čega su se ”šuferice” tako dugo zadržale i u razvijenim državama i oružanim snagama, pitaće logično mnogi? I odgovor je logičan jer je proistekao iz prakse:

• Tradicionalne čizme (obuća s visokom sarom, najčešće do kolena) je bilo vrlo teško nositi u kombinaciji s čarapama, jer se čarape brzo cepaju u dodiru s unutrašnjošću čizme. 
• Ukoliko se u takvim čizmama dugo maršira ili juriša, čarape hoće da se ”smuljaju”, odnosno povuku prema stopalu, a pravilno postavljene šuferice to ne mogu nikad. 
• Ako je vojnik zadužio ili zaplenio veće čizme, jednostavnim dupliranjem šuferica  prilagodiće ih sebi, a i poboljšaće zaštitu.
• Čarape možete naći u prodavnici, a na ratištu samo ako ih skinete s nekog…ili ako imate rezervne. Zato se šuferice mogu napraviti i od ličnog rublja, peškira, majice, zavoja, peškira, itd.
• Šuferice se lako održavaju (peru se bilo kojim sredstvom) bez oštećenja i veoma brzo se suše.
• Ako je donji deo šuferica okvašen (dotrajala čizma), za prvu pomoć ona se može jednostavno zaokrenuti pa će gornji, suvi deo, kao prva pomoć, stići na stopalo dok vojnik ne uspe u nekom zatišju da ih osuši ili jednostavno napravi druge. 
• Zagrevanje noge (pamtimo li Igmanski marš?) je savršeno rešeno jer se može udvostručiti, utrostručiti, ojačati na mestima gde je to potrebno, dodatno obložiti kožom, itd. 
• Veličina nije bitna! Ne morate tražiti S, M, ili X, XL itd. Ona odgovara svim nogama, a pri tom možete napraviti i letnje šuferice koje će se još lakše održavati. Važno je samo da budu pravilno omotane, što je vojnik morao i mogao da uradi i zavezanih očiju, tek probuđen za vreme uzbune, itd.
• Kao svaka stvar, ni šuferice nisu savršene, pa da se osvrnemo na njihove nedostatke:
• Za obuvanje čarapa vam ne treba nikakva vežba ili obuka, već kvalitetne čarape koje se redovno peru i menjaju. Šuferice traže vežbu pod rukovodstvom iskusnog korisnika.
• Razmere šuferica su znatno veće od razmera čarapa, pa se ne mogu nositi u plitkim cipelama ili u cipelama s povišenom sarom.  
• Samo pravilno postavljanje šuferica je optimalno. Ako nisu dobro postavljene, one će se brzo razmotati. Onda treba zastati, popraviti, požuriti za strojem, itd.
• ”Obuvanje” šuferica traži više vremena koga ponekad i nema. 
• To isto se događa kada se čizme, na jedvite jede (čak pomoću posebnog drvenog ”stepenika”) skidaju. Čarape ostaju unutra. Onda treba do lakta da zavučete ruku u čizmu da biste došli do zgučvanog parčeta tkanine. 

Zbog čega ova priča o jednoj, naoko banalnoj stvari, a pri tom znamo da ništa u vojsci nije ni slučajno, ni banalno, niti beskorisno?

Otac autora ovih redova bio je oficir koji je nosio šuferice sa kvalitetnijim, oficirskim čizmama pa je mogao da svedoči o svemu već navedenom. Naravno, ne samo on, već i svi oni koji su ih koristili. Autor je imao suprotno iskustvo s istim tim čizmama, samo gardijskim, lakiranim, noseći čarape koje su se stalno povlačile sve do peta praveći žive rane po stopalima.

Zato su mnogi pripadnici Garde bez dozvole kupovali i nosili građanske čarape boljeg kvaliteta. Pri tom je na kraju nogavica pantalona počasnog odela neko zašio lastiš širok tri centimetra po sredini stopala. Ideja je bila da se uski donji deo nogavica koji se uvlačio u čizme (a kog su vojnici nerado zakopčavali dugmićima duž reza koji je omogućavao njihovo lakše oblačenje i da se ne izvlači, već bude utegnut), a i da drži na mestu čarapu.

Taj lastiš bi se posle deset minuta umotao i pretvorio u kanap koja neumoljivo ”seče” kožu. Eto, svaka stvar ima svoje prednosti i nedostatke, kao što svaka generacija vojnika ima svoja iskustva. Primenom plana ”Drvar 2” (kome svakako treba posetiti jedan značajniji tekst), kada je učinjen niz prelomnih poduhvata u JNA, nestale su i šuferice, odnosno obojci.

Ni tada niko nije pravio probleme sa samim čizmama. Bace na šatorsko krilo prve koje dohvate, a onda, posle pola sata razmene između drugova, svi imaju ”pasent brojeve”. S čarapama, posebno onim zelenim, a ne smb, bilo je problema i to prilično. Teško su se prale i sušile, a to što su pravile rane po nogama je posebna priča.

Niko ih nije krao ni zamenjivao, što se sa ostalim delovima opreme u JNA redovno dešavalo. Naravno da je, osim istorijske lingvistike i sećanja, danas nevažno kako se zovu, jer i u najvećim zabitima obojci su danas retka pojava. Osim u narodnoj izreci. Kako ko prođe, tako je oduvek bilo i biće.