NaslovnaIstorijaŠuferice - seća li ih se neko?

Šuferice – seća li ih se neko?

Ko bi rekao da je toliko teško sačuvati noge od raznih iskušenja (znoj, rane, žuljevi, pritisak na mišiće i vene, itd), a da vojnik bude operativno sposoban, ”da ne oseća šta nosi na nogama”.

Čak i lagane patike mogu biti problem ako se ne nose kako treba.

U tekstu ”čizma glavu čuva” (jedna od dokazanih narodnih mudrosti), bavili smo se tim nezamenjivim delom vojničke (u smislu cipele i građanske odeće). Sada je na red došao još jedan deo koji je takođe neodvojiv deo obuvanja i to mnogo duži.

Pre nego što navuče čizmu vojnik mora da obuje čarape. Nije to ”otkrivanje tople vode”. Taj par izvesno vreme izbegnemo samo tokom leta. Čarape su proizvod industrijske revolucije; pojavile su se (ovakve kakve poznajemo) tek pre nešto više od dva i po veka! Danas ih niko više ne krpi (sećate li se one čuvene ”pečurke” za krpljenje?), a mnogi ih i bacaju posle upotrebe.

One su dočekale svoju šansu i postale veoma unosan, stalan posao. Kineski grad Đuji još zovu i ”grad čarapa”. Trenutno proizvode osam milijadi pari, što je trećina svetske proizvodnje, a kada se tome doda ”Fort Pejn” u Alabami (poznat kao ”svetska prestonica čarapa”) u kome se nekada proizvodila polovinu svetske potražnje, vidimo da samo dve fabrike proizvode većinu ovog dela odeće, koji gotovo da i ne primećujemo.

Vratimo se vojnicima, čizmama i njihovim potrebama. Čime su to vojnici štitili noge na dugim marševima od grubih čizama, vrućine, znoja, vlage, prepreka, itd?

Šuferica finske armije
Šuferica finske armije

Ne verujemo da ima još mnogo ”stare vojske” koja pamti šuferice, mada je taj izraz poznat većini. Kroz vekove, pa i milenijume postojanja, vojnici su nosili obojke.

Svakako znate za izraz ”kom opanci, kom obojci”. Neverovatan je podatak, za mnoge, da su obojci u vojsci bili sve do sredine XX veka, kada su čarape uveliko osvojile proizvodnju i tržište. To, naravno, nije bilo slučajno, inače ne bi bilo razloga da na jednom vojnom portalu o njima pišemo. 

Po običaju, hajdemo najpre malo u vode lingvistike, lakše ćemo se razumeti. Englezi obojke zovu ”footwrap”, Nemci ”Fußlappen”, Francuzi ”chaussette russe – ruske čarape”, a sami Rusi ”портя́нки”. Pošto i u jeziku, kao i u mnogim drugim oblastima, postoji mnoštvo zabluda, ni ”šuferice” nisu izuzetak.

Ova imenica ne spominje se ni u velikom rečniku Matice srpske, ni kod Vujaklije, a ni u najbogatijem etimologijskom rečniku, autora Petra Skoka. Vuk stidljivo prevodi tu reč kao pannus ad pedes involvendos (fußtuch) što na latinskom bukvalno znači ”tkanina za omotavanje stopala”, a na nemačkom ”krpa za noge” i opisuje čemu služi.

Upornost se isplatila i tek u velikom rečniku Klajn /Šipka (verovatno vođeni Vukovim laičkim, ali uspešnim pokušajem), nailazimo bez izmena na ovu reč! Oni su malo temeljnije istražili ovaj pojam i došli su do složenice koja je nastala od nemačkih reči : schuh-cipela, fetzen, krpa, obojci.

finsko nemaČki naČin namotavanja Šuferica
finsko nemaČki naČin namotavanja Šuferica

Kao i mnoge druge, stigla je kod nas preko Dunava, pod ogromnim uticajem germanizama i hungarizama. Posebno stanovnici Srpskog Itebeja mogu biti ponosni jer neki istraživači tvrde da se u zapisima administracije tog vremena pojavljuje upravo taj izraz prilikom narudžbine za graničare. Oni mogu biti ponosni i na Dositeja, Crnjanskog, ali to je posebna priča. 

Pošto je sad sve na svom mestu da se pozabavimo i ”šufericama”. Možemo ih zvati i obojcima, našom rečju, ali zovemo ih ovako upravo u počast i sećanje na bezbrojne generacije vojnika koje su se sa ovim predmetom bavile.

To su pravilni četvrtasti komadi raznih tkanina.

One su služile da zaštite nogu od grube unutrašnjosti kože vojničke čizme. Najčešće pravljene od grube, dvostrane vune, flanela u kom je preovladavao pamuk, pa i pravog pamuka bez dodataka. Naravno, mogu se praviti i od svih drugih tekstilnih ili kožnih materijala, ali je tada uticaj na kožu upitan. Provereno je da se mogu praviti i od novina, jer nemački arhivari i istraživači svedoče o tome da su borci koji su slati na Istočni front, uz druga zaduženja, dobijali i svežanj novina radi zaštite od hladnoće ili ojačanja šuferica.

U svojoj biblioteci autor teksta ima upravo jednu od knjiga koja o tome svedoči – ”Mi ćemo marširati dalje” (Gerhard Kramer). U doba kada su masovno korišćene. razmera kod većine vojski bila je ista – približno 3:1, odnosno 90 x 30 cm. 

ruski vojnici uveŽbavaju namotavanje
ruski vojnici uveŽbavaju namotavanje

U Rusiji, njihove dimenzije određivala je država pa su, npr. 1978. godine one bile  dimenzija 35 x 90 cm, 1983. godine one su iznosile 50 x75 cm, a poslednja veličina koja je bila standard u OS SSSR, a zatim i Rusije, stale su na meri od 35 x 75 cm.

Šuferice, odnosno obojci uopšte nisu naivna tema! Zamislite pola voda ili čete koji hramlje i ne može da juriša, ili da se slobodno kreće zbog nepravilne upotrebe i nastalih žuljeva ili ojeda. Istorija beleži da su ”šuferice” imale različita imena (prevedeno na srpski najčešće je reč o imenicama kao što su ovojnica, povoj ili ovoj, trake, a sanskrt spominje i tkaninu patta, što je u ranom engleskom prihvaćena kao lenta).

Beleži takođe da su ih koristila najpre slovenska i finska plemena, za šta arheolozi imaju dokaze koji su datirani već krajem prvog milenijuma. Pravljene su od onoga što je bilo dostupno i moguće obraditi na tom nivou zanatskog znanja – kudelje, vune i sličnih materijala. 

Čizme i šuferice bile su nerazdvojne do prvih godina XX veka, pa i u oba svetska rata. Izuzetak su bile SAD, Velika Britanija i neki njihovi saveznici, zbog industrijskih mogućnosti. Međutim, postoje brojni tekstovi i studije o ”rovovskom stopalu” zbog kog njihovi vojnici nisu voleli čarape.

U Americi je objavljeno više studija o tome koliko i zašto vojnici nisu voleli čarape (!). Malo neobično zvuči podatak da su  neke posleratne oružane snage industrijalizovanih zemalja kasno odrekle te kombinacije. DDR je čarape uveo 1968. godine, Finska 1990, Ukrajina 2004, a Oružane snage Rusije su sve do 2010. godine koristile upravo njih.

Koristile bi ih verovatno još, da na smenu klasičnih čizama (nazovimo ih radi lakšeg poređenja – konjičkim ili oficirskim) došle cipele sa visokom sarom, koje se još uvek po navici zovu čizme.   

ruski pešaci u velikom ratu sanitarna pauza 1916
ruski pešaci u velikom ratu sanitarna pauza 1916

Zbog čega su se ”šuferice” tako dugo zadržale i u razvijenim državama i oružanim snagama, pitaće logično mnogi? I odgovor je logičan jer je proistekao iz prakse:

  • Tradicionalne čizme (obuća s visokom sarom, najčešće do kolena) je bilo vrlo teško nositi u kombinaciji s čarapama, jer se čarape brzo cepaju u dodiru s unutrašnjošću čizme. 
  • Ukoliko se u takvim čizmama dugo maršira ili juriša, čarape hoće da se ”smuljaju”, odnosno povuku prema stopalu, a pravilno postavljene šuferice to ne mogu nikad. 
  • Ako je vojnik zadužio ili zaplenio veće čizme, jednostavnim dupliranjem šuferica  prilagodiće ih sebi, a i poboljšaće zaštitu.
  • Čarape možete naći u prodavnici, a na ratištu samo ako ih skinete s nekog…ili ako imate rezervne. Zato se šuferice mogu napraviti i od ličnog rublja, peškira, majice, zavoja, peškira, itd.
  • Šuferice se lako održavaju (peru se bilo kojim sredstvom) bez oštećenja i veoma brzo se suše.
  • Ako je donji deo šuferica okvašen (dotrajala čizma), za prvu pomoć ona se može jednostavno zaokrenuti pa će gornji, suvi deo, kao prva pomoć, stići na stopalo dok vojnik ne uspe u nekom zatišju da ih osuši ili jednostavno napravi druge. 
  • Zagrevanje noge (pamtimo li Igmanski marš?) je savršeno rešeno jer se može udvostručiti, utrostručiti, ojačati na mestima gde je to potrebno, dodatno obložiti kožom, itd. 
  • Veličina nije bitna! Ne morate tražiti S, M, ili X, XL itd. Ona odgovara svim nogama, a pri tom možete napraviti i letnje šuferice koje će se još lakše održavati. Važno je samo da budu pravilno omotane, što je vojnik morao i mogao da uradi i zavezanih očiju, tek probuđen za vreme uzbune, itd.
  • Kao svaka stvar, ni šuferice nisu savršene, pa da se osvrnemo na njihove nedostatke:
  • Za obuvanje čarapa vam ne treba nikakva vežba ili obuka, već kvalitetne čarape koje se redovno peru i menjaju. Šuferice traže vežbu pod rukovodstvom iskusnog korisnika.
  • Razmere šuferica su znatno veće od razmera čarapa, pa se ne mogu nositi u plitkim cipelama ili u cipelama s povišenom sarom.  
  • Samo pravilno postavljanje šuferica je optimalno. Ako nisu dobro postavljene, one će se brzo razmotati. Onda treba zastati, popraviti, požuriti za strojem, itd.
  • ”Obuvanje” šuferica traži više vremena koga ponekad i nema. 
  • To isto se događa kada se čizme, na jedvite jede (čak pomoću posebnog drvenog ”stepenika”) skidaju. Čarape ostaju unutra. Onda treba do lakta da zavučete ruku u čizmu da biste došli do zgučvanog parčeta tkanine. 
rovovsko stopalo
rovovsko stopalo

Zbog čega ova priča o jednoj, naoko banalnoj stvari, a pri tom znamo da ništa u vojsci nije ni slučajno, ni banalno, niti beskorisno?

Otac autora ovih redova bio je oficir koji je nosio šuferice sa kvalitetnijim, oficirskim čizmama pa je mogao da svedoči o svemu već navedenom. Naravno, ne samo on, već i svi oni koji su ih koristili. Autor je imao suprotno iskustvo s istim tim čizmama, samo gardijskim, lakiranim, noseći čarape koje su se stalno povlačile sve do peta praveći žive rane po stopalima.

Zato su mnogi pripadnici Garde bez dozvole kupovali i nosili građanske čarape boljeg kvaliteta. Pri tom je na kraju nogavica pantalona počasnog odela neko zašio lastiš širok tri centimetra po sredini stopala. Ideja je bila da se uski donji deo nogavica koji se uvlačio u čizme (a kog su vojnici nerado zakopčavali dugmićima duž reza koji je omogućavao njihovo lakše oblačenje i da se ne izvlači, već bude utegnut), a i da drži na mestu čarapu.

Taj lastiš bi se posle deset minuta umotao i pretvorio u kanap koja neumoljivo ”seče” kožu. Eto, svaka stvar ima svoje prednosti i nedostatke, kao što svaka generacija vojnika ima svoja iskustva. Primenom plana ”Drvar 2” (kome svakako treba posetiti jedan značajniji tekst), kada je učinjen niz prelomnih poduhvata u JNA, nestale su i šuferice, odnosno obojci.

replika nemackih suferica iz dru gog sv. rata za kolekcionare
replika nemackih suferica iz dru gog sv. rata za kolekcionare

Ni tada niko nije pravio probleme sa samim čizmama. Bace na šatorsko krilo prve koje dohvate, a onda, posle pola sata razmene između drugova, svi imaju ”pasent brojeve”. S čarapama, posebno onim zelenim, a ne smb, bilo je problema i to prilično. Teško su se prale i sušile, a to što su pravile rane po nogama je posebna priča.

Niko ih nije krao ni zamenjivao, što se sa ostalim delovima opreme u JNA redovno dešavalo. Naravno da je, osim istorijske lingvistike i sećanja, danas nevažno kako se zovu, jer i u najvećim zabitima obojci su danas retka pojava. Osim u narodnoj izreci. Kako ko prođe, tako je oduvek bilo i biće.

18 KOMENTARA

  1. Sve je u redu. Zato služe reči – da se razumemo. Nije lako uređivati forum na kome je dnevno prosečno po hiljadu aktivnih članova, a teme uzimaju po dve-tri hiljade stranica.
    Srdačan pozdrav!

    • Ovo je odgovor Veselinu, samo je zalutao na vrh, ali važi, naravno, za sve koji poštuju civilizovan dijalog.

  2. На једном месту у тексту се помиње ластиш у доњем делу ногавица. Тај ластиш је био у панталонама униформе М77 (она униформа ЈНА са ветровкама), која је, бар по мени, више шминкерска (нпр., само за изласке у град), а за теренске, да не кажем ратне услове, никаква. У време кад сам служио кадровски рок, ’80./’81. (АШТО Задар, стажирање Ниш), дужили смо ону чојану са шињелом као радна униформа, летњу униформу (летње панталоне са кошуљом, тзв. полигонком) и униформу М77 са ветровком, која је била предвиђена за свечани строј, излазак у град и као ратна униформа. Уз ту униформу (М77) дужили смо и чарапе: кратке танке од неке синтетике, које су знале да направе жуљеве у ципелама и неке доколенице од некакве вуне (?) које су биле склоне цепању, а могао си само да их опереш у хладној води, јер ако си их прао у топлој или врућој води знале су са се скупе да ниси могао ни на прсте да их навучеш (а пре прања су биле таман). Узгред, невезано за тему чланка, у ЈНА су негде средином 80-их биле на опитовању три типа чизама, одн. ципела са повишеном саром: оне познате црне са два каишчића, па неке у некој браон боји са само једним каишчићем и неке са пертлама без закопчавања са стране. Требале су да замене како оне познате чизме зване “пешадинке” и већ уведене ципеле са повишеном саром.

    • Одличан коментар!
      Ми смо најпре носили ”бунаре” (оне са по једним кајишчићем на рису и на врху саре), па онда добили (и нерадо носили, гледајући да што дуже носимо ”бунаре”) оне с два кајиша (ваљда се оне и данас носе). У гарди смо носили већ описане. Међутим, интересантно је да смо у ПЈМ имали чизме које су само подсећале на ”бунаре”. Само у милицији сам имао те чизме и нигде их, ни у једном роду нисам видео.

      Иначе, одлична је примедба и за чарапе, управо сам због тога и започео овај текст. Само чист памук је нешто што треба носити, ништа друго.
      ПС
      Да сам могао да бирам, кад је реч о чизмама, узео бих или тенковске (оне с дебелим ђоном), или оне кицошке пилотске. Оно је непревазиђено.
      Срдачан поздрав и хвала за добар коментар!

      • Још само пар ствари невезано за шуферице и чарапе, него за чизме, кад су се већ поменуле. Прва. Док смо живели у Сарајеву (ћале је био предавач на ВА), неки (тада) момци из моје зграде су на војном отпаду у Сарајеву (где је било свега, од игле до локомотиве) купили неке чизме (рекоше, тенковске?) које су биле са високом саром, али су се пертлале од стопала до врха саре, али цака је била што су биле на прстима и на петама ојачане металом (нису блокеје у питању). Колико се сећам, биле су жућкасте боје и од тврде коже. А купили су их због, како се тада у сарајевском жаргону говорило, првенствено због марисане (туче). Друга. Кад сам дошао у АШРО задужио сам, као и сви питомци, све ново, па и чизме, одн. званично ципеле са повишеном саром. Након непуних 5 месеци у школи (и неколико терена), отишао сам на стаж у Ниш, где ми се након непуних месец дана одвалио ђон на (мислим) десној чизми (ципели). Држао се само на пети и на пар шарафа. На једвите јаде (да о томе не ширим причу) сам их заменио у сервису. Добио сам неке половне, али солидне. Како су се у то време (’80./’81.) још носиле оне чизме, тзв. “пешадинке”, жао ми је што нисам могао да добијем пар таквих. По неком мом суду (а и причи), боље су се показале у теренским условима него оне ципеле са повишеном саром. Једино је код њих било зезнуто онај каишчић преко пертли и ако имаш велики рис на нози (као ја) па је било муке код обувања, посебно приликом узбуни.

        • ..Али зато вода није могла да уђе у старе чизме, до под колено такорећи. А ове, с два кајишћића, напуне се док си трепнуо. Те које спомињеш су вероватно тенковске. Код тенкиста, како се где окрену, све је метал осим кациге…

          Тенковске су биле врло тражене. Сличне пилотским, али без ”зипа” и оног малог џепа на сарама. Шнирала се до горе, а језик и сара су биле спојене, па није било улажења воде, а скоро исте висине као ”бунари”. Тако их је описао Војче64 са форума MyCity Military.

          • Poštovani Dragi,
            Ja sam pre, manje više, 10 godina bio član MyCity foruma i isključivo sam se bavio sekcijom programiranja.
            Prestao sam da posećujem taj forum vrlo brzo, u nekoliko meseci, zato što se ispostavilo da moderatori i njihovi štićenici miniraju sve druge članove koji pokažu znanje veće od njihovog.
            Zato bi bilo dobro da uzmete sa rezervom to što je dotični član napisao na tom forumu.
            Srdačan pozdrav

          • Dozvolite da pojasnim.
            Pozivanje na MyCity forume kao referenca je apsolutno idiotski.
            Niko normalan ne može sebi da dozvoli da se poziva na komentare sa MyCity foruma vlasnika iz Niša.
            Dok cela Srbija navija i dolazi u Niš, on govno sarađuje sa Albancima i uzima pare od albanske mafije.

  3. Pa da ste pogledali obilaske Vojske Srbije od pre nekoliko godina videli bi ste da se predsednik Aleksandar Vučić i tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin jako interesuju za kvalitet vojničkih čizmi. Zato što smo prestali da uvozimo i počeli da proizvodimo domaće.
    Mrzi me da guglam, ja nisam reporter.
    Inače, imate da kupite vojničku opremu od Slovenaca na internetu, ako je iole kvalitetna. Njihova vojska je u raspadu toliko da vojnici prodaju vojničke komplete na internetu.

    3
    3
    • Половну војну опрему, поготову обућу, не треба куповати ни од кога (а ни примати половне радне ципеле које вам магационери данас уваљују по предузећима), а ово из разлога што многи људи имају гљивице на ногама (а то је оно кад се човек изује а нога знојава, знојава, и смрди). Гљивице се тешко лече, скоро никако, и оне у првом обувању ‘населе’ обућу. И кад неко други задужи ту обућу он аутоматски добије и гљивицчно оболење стопала. Ово ствара велики ПСИХОЛОШКИ ПРОБЛЕМ! И цивилу и војнику је то здравствени и психолошки проблем једнако, војнику можда још и висше! Насша војска нормално даје на задужење новим регрутима старе већ користћене чизме које су у добром стању, а овога ће убудуће бити још више ако се уведе обавезни рок од неколико месеци јер чизме могу да трају и по 2 – 3 год. Да ли неко после раздуживања те чизме на неки начин изнутра дезинфикује како би биле спремне за следеће задуживање? Сумњам! А требало би ово уведсти као правило у војни здравствени поступак! Можда да се чизме на неки начин изнутра сумпоришу, или већ којим средством? Чизма главу чува – па нек и глава чува чизму (ногу)! Једно без другог не може бити.

      1
      1
      • Znači da vojničke čizme počne da pravi kompanija Mile Dragić.
        Au ala će Boris Tadić, Mlađan Dinkić, Dragan Šutanovac i ostla demokratska ekipa da popizde…

        1
        1
    • Веселине, ја Вас потпуно разумем, али (као што знате и са форума, и овде), обично не пишем ништа напамет, већ више пута проверим. Мало је ОТ, јер сам писао о шуферицама, али ту су и чизме, шта се ту може.

      Како се односим према тексту? Ако не може да се провери, нећу га објавити. Воја64 је документовао све што је писао и то фотографијама. Био сам код њега (ово није ништа лично и нисам му ја адвокат), али сам се уверио у све што сам преко форума сазнао о њему. Код њега је прави мали музеј ЈНА, не треба то потцењивати. Између осталог, и остатке ракете ”Харм” (мислим да је она у питању) који стварно стоји код њега у дворишту. Ако сте стари ”форумаш”, немојте бити тако искључиви. А шта ради Пеца, нисам упознат и не бих у своје ангажовање на порталу мешао политику.
      Срдачан поздрав!

      • Hvala Dragi najlepše na pojašnjenju.
        Pojašnjeno se ne bih usudio da potcenjujem; štaviše duboko poštujem. Zahvaljujem se na izdvojenom vremenu da mi objasnite i da još nešto naučim.
        A stari forumaš može biti nekima neshvatljivo pa dozvolite…
        Ja sam na forumima od WAP-a…
        Napravio sam desetine foruma, na desetinama sam bio Creator, Admin, Mod, … u name it, i’ve been there.
        Zato bih Vas zamolio da razumete jednu ispravku. Ja nisam isključiv već jako strog.
        Pozdrav!

  4. Ako se dobro sjecam u knjizi Taras Buljba pise da su kozaci u ratu znali da sijeku skupocjenu svilu i kadifu za obojke

  5. Ивићу, браво за текст, свака част, прочитаћу га још једном кад стигнем! / Искористићу прилику за нешто друго (а можда нешто напишете и на ову тему). Наиме, био сам мибилисан за време бомбардовања. Спавали смо првих дана по тек изграђеним кућама (без станара наравно), нисмо добили ни ћебад, или можда јесмо по једно, сад се не сећам. Под бетонски, кад легнеш просто осећаш како ти се хладноћа увлачи у кости. По продавницама скупљали празне картонске кутије и на томе спавали, ни то није помогло. Ту ми се ухватила болест коленог зглоба. После 1 месеца нисам могао ходати./ Читам иза завршетка бомбардовања како амерички војници имају вреће за спавање да у њима могу спавати безбрижно и на северном полу. Размишљам: Ех да смо ми имали било какве ове вреће, а још оне боље! Јер болестан војник није војник, он је само терет војски и држави! Здрав војник ако и нема оружје или хране отићи ће до непријатеља па ће некако то отети, али болестан? Не знам имају ли насши војникци данас као опрему ове вреће за спавање – ако немају МОЛИО БИХ ОНЕ КОЈИ ОДЛУЧУЈУ ДА СЕ ОВО УВЕДЕ У ОПРЕМУ НАШЕ ВОЈСКЕ ПОД ОБАВЕЗНО А ви госп. Ивићу као човек из војне струке бар мало ургирајте, молио бих! Хвала!

    • Нашем порталу оваква објективна мишљења много значе и охрабрују нас. Иначе, постоји једна лепа изрека: ”У војсци нема ситница”. Све је потребно и важно – у датом тренутку. Чак и игла и конац (сви смо то имали у капи или у шапки, затребају.
      Дали сте ми леп предлог за вреће за спавање. Ја још чувам моју, планинарску коју сам купио од колеге који је био на Анапурни. Од фолије за скафандере, може да се спакује у џеп вијетнамке. На Косову смо имали оне браонкасте и штеповане које нису могле у ранац да стану, заузеле би га скоро целог. Јесте интересантна тема. Војник, од свега што ради, најмање ратује (хвала Богу), али зато мора да спава, једе, одржава хигијену, кондицију…
      Срдачан поздрав и хвала још једном за идеју!

      • Pa da ste pogledali obilaske Vojske Srbije od pre nekoliko godina videli bi ste da se predsednik Aleksandar Vučić i tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin jako interesuju za kvalitet vojničkih čizmi. Zato što smo prestali da uvozimo i počeli da proizvodimo domaće.
        Mrzi me da guglam, ja nisam reporter.
        Inače, imate da kupite vojničku opremu od Slovenaca na internetu, ako je iole kvalitetna. Njihova vojska je u raspadu toliko da vojnici prodaju vojničke komplete na internetu.

        2
        4

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave