Dok čekamo američku hipersoničnu raketu Dark Eagle, saznajemo da će koštati čak 41 milion dolara

Bez obzira na očite dugogodišnje prepreke, Lockheed Martin, Northrop Grumman i američka vojska tvrde da ostvaruju napredak u radu sa hipersoničnim raketnim sistemu Dark Eagle.

Kao što smo navikli već, neimenovani izvori iz američke armije najavljuju da bi se prototip rakete mogao pojaviti već ove, 2024. godine.

Podsetimo iste tvrdnje, samo tada čak zvanične, čuli smo i prošle godine.

No, oni koji prate radove, sve više su zabrinuti zbog troškova razvoja koji stalno rastu, a projektil nikako da se pojavi. Trenutno se procenjuje da svaka pojedinačna raketa u sistemu košta čak 41 milion dolara.

Da bi se bolje razumela zabrinutost, setimo se da je balistička raketa sa nuklearnom bojevom glavom koja čini okosnicu nuklearnog odvraćanja SAD, Trident II [D5], jeftinija za preko 10 miliona dolara.

Šta utiče na rast cene Dark Eagle?

Naravno, postavlja se pitanje šta utiče na stalni rast cene Dark Eagle. Treba imati u vidu da je zahtev da projektil postiže brzinu od čak 5 maha ili više. Ovo zahteva konstrukciju izdržljivu i na temperature iznad 2760^oC, sposobnu da zaštiti ugrađene elektronske komponente i obezbedi njihovu optimalnu funkcionalnost. 

Kao primarni materijal za konstrukciju obično je superlegura na bazi nikla, otpornu na deformacije pri visokim temperaturama. Drugi često korišćeni materijal je volfram, poznat po visokoj tački topljenja i izuzetnoj gustini.

Ovaj metal nalazi veliku primenu prilikom izrade najizloženijeg vrha nosa rakete. Metali otporni na visoke temperature kao što su molibden, niobijum, tantal i njihove legure, često se koriste zbog visokih tačaka topljenja.

Primera radi, primenjuju se u mlaznicama raketnih motora. Keramički materijali, kao što su silicijum karbid i bor karbid, koriste se zbog niske provodljivosti i otpornosti na toplotne udare. U suštini, keramika igra suštinsku ulogu u sistemu toplotne zaštite projektila.

Određivanje tačne cene za sofisticirane radarske komponente može biti zbunjujuće, imajući u vidu složen proizvodni proces i tajnu prirodu vojne tehnologije. Sirovine nisu jeftine, a dizajniranje komponenti da izdrže ekstremne uslove je izazov, pogotovo kada sve još uvek nije dovoljno proučeno.

Ne zaboravimo još jedan značajan deo ove složene finansijske slagalice — troškove istraživanja i razvoja, koji su generalno na zapadu skupi. Ove troškove čine rigorozno testiranje i kontinuirano poboljšanje dizajna projektila.

Svi ovi faktori utiču na cenu proizvodnje naprednog naoružanja. Tako se postavlja ptanje da li je ovaj hipersonični sistem zaista neophodan. Sa stanovišta nacionalne bezbednosti, američki odgovor je već dugo godina, od kada pokušavaju svetu da se pohvale dostignućem, isključivo pozitivan.

Hipersonično oružje poseduje jedinstvenu sposobnost da postigne neverovatne brzine koje efikasno zaobilaze bilo koju protivvazdušnu odbranu.

Rusija i Kina kontinuirano razvijaju moćne sisteme za sprečavanje pristupa/odbrane područja [A2/AD, anti-access/area denial]. Prava opasnost ovih A2/AD sistema leži u njihovoj sposobnosti da uspostave „nepristupačne zone“, odnosno, oblasti u kojima bi se sistemi SAD i NATO suočili sa visokim nivoom opasnosti ako bi pokušali da intervenišu.

Primer – Tajvan

Za ilustraciju, razmotrimo hipotetički scenario rata oko Tajvana, koji kako stvari odmiču ide ka tome da postane novo žarište iscrpljivanja i opipavanja protivnika.

Kineska vojska, koristeći svoje A2/AD sisteme, mogla bi da oko Tajvana stvori neprobojni balon, sprečavajući bilo kakav pristup ili intervenciju američkih udarnih grupa sa nosača aviona. Efikasno neutralisani, nosači ne bi bili u stanju da pokrenu bilo kakvu kontraofanzivu.

Potencijal punog, tradicionalnog rata sa protivnicima kao što su Kina i Rusija naglašava kritičnu važnost hipersonične tehnologije. Hipersonično oružje, u mnogim aspektima, može potkopati postojeće sisteme protivvazdušne odbrane, nanoseći potencijalno katastrofalnu štetu protivniku. 

Američko hipersonično oružje velikog dometa Dark Eagle [LRHV] je hipersonična raketa srednjeg dometa površina-površina. Ovaj sistem naoružanja se sastoji od dva elementa: rakete i hipersoničnog glajdera, vozila koje projektil nosi.

Lockheed Martin i Northrop Grumman, sarađuju na ovom hipersoničnom naoružanju. Komponenta rakete služi kao dvostepeni pojačivač koji je pokreće u atmosferi. Drugi deo je glajder. On se oslanja na raketni motor za pojačavanje da ubrza do hipersoničnih brzina.

Zamislite brzinu iznad 5 maha ili blizu 6300 km/h. Vojska predviđa da ova jedrilica ima manevarsku sposobnost, dodajući još jedan sloj složenosti njenom otkrivanju i presretanju. Zanimljivo je da su vojska i mornarica SAD udružile snage da ožive ovo oružje, ali idalje nema gotovog proizvoda.

Hajde da se udubimo u ovaj zemaljski, kamionski sistem. Zamislite ovo – natovaren je hipersoničnim projektilima koje mogu da prodru kroz nebo brzinom većom od 3800 milja na sat.

Ove rakete bi tako mogle doći do gornjeg sloja atmosfere naše Zemlje, samo van domašaja vazdušnih i protivraketnih odbrambenih sistema. One ostaju spremni da udare, a kada deluju, jednostavno je prekasno za bilo kakvu kontraakciju. To je glavni adut i moć hipersonične municije Dark Eagle, kako je opisala vojska SAD.

„Sistem LRHV oprema vojsku strateškim ofanzivnim oružjem. Dizajniran je da nadjača mogućnosti protiv pristupa/odbijanja područja [A2/AD], potisne odbranu neprijatelja sa velike udaljenosti i cilja druge ciljeve visoke vrednosti/vremenski osetljive“, navodi ista vojska.

Hipersonično oružje američke vojske Dark Eagle

Vojska SAD ima za cilj da Dark Eagle bude moćno i precizno udarno oružje koje može brzo da gađa udaljene mete visoke vrednosti, nudeći značajnu prednost u izbegavanju PVO sistema.

Dark Eagle je raketa srednjeg dometa lansirana iz prikolice sa projektovanim dometom većim od 2700 kilometara. Maksimalna brzina od 17 maha, je ono što je planirano da postigne.

Baterija Dark Eagle sastoji se od četiri lansera zasnovana na prikolici, od kojih svaki ima dva lansera projektila. Ovi lanseri se prevoze na prikolicama M870, koje vuku tegljači-prikolice M983A4 HEMTT sa osam točkova. Pored toga, komandno vozilo sa šest točkova služi kao bv2aterijski operativni centar, koji nadgleda rad sistema Dark Eagle.

Jedinstveni dizajn Dark Eagle-a uključuje hipersonično vozilo (jedrilicu) za ubrzano jedrenje bez pogona postavljeno na raketni pojačivač. Raketni pojačivač pokreće hipersonično vozilo konusnog oblika do idealne brzine i visine pre nego što bude pušten.

Nakon toga, spušta se do svog odredišta hipersoničnim brzinama, definisanim kao sve što prelazi 5 maha, duž relativno kratkog, atmosferskog puta leta.

Američki odbrambeni gigant Lockheed Martin ima zadatak da služi kao sistemski integrator za hipersonične sposobnosti vojske, nadgledajući primenu ove tehnologije preko mobilnog bacača kamiona, kada se i ukoliko se dogodi.

Za Sjedinjene Države, ispunjavanje značajno revidiranog rasporeda je ključno. Brzina kojom se odvija razvoj hipersoničnog oružja izazvala je veliku zabrinutost u stručnim krugovima SAD i njihovih satelita, posebno imajući u vidu značajan napredak koji su postigli međunarodni rivali.

Problemi i kašnjenja

Posle niza neuspešnih testova koji su stavili američki hipersonični program „Dark Eagle” u neprijatnu situaciju kod svojih rivala, visoki zvaničnik vojske SAD je nedavno otkrio „problem u mašinstvu” sa lanserom.

Vojska je odlučila da odloži upotrebu oružja od kraja septembra 2023. godine do kraja kalendarske godine zbog niza neuspeha u testiranju pre lansiranja koji su se desili tokom proteklih nekoliko godina.

Provere pre leta zahtevale su otkazivanje ključnog testa leta zakazanog za 6. septembar 2023. godine, što je značajno smanjilo raspored raspoređivanja. Kasnije, zbog još jednog neuspelog testa krajem oktobra 2023. godine, odustao se od cilja da se sistem postavi do kraja prošle kalendarske godine.

Uprkos testiranju nekih svojih komponenti u ranijim lansiranjima uživo, vojska SAD još nije sprovela svoj prvi test pune paljbe ove rakete. Tek nakon tri neuspela probna lansiranja u martu, septembru i oktobru prošle godine, vojska je otkrila da je u pitanju navodno mehanički problem.

„Nema ovde neke nove nauke; To je samo mašinski problem da se osigura da projektil radi sa tim lanserom jer su oba nova i obično se to ne radi na taj način“, rekao je Dag Buš, šef nabavke vojske za američki Breaking Defense. Pomoćnik vojnog sekretara Buš tada nije detaljno objasnio mašinski problem sa lanserom.

Kroz sva tri neuspeha pre testiranja, američka vojska je zadržala sličan stav i naglasila da test nije mogao da se održi zbog problema u proverama pre leta. Iako u izjavama nije preciziran razlog za otkazivanje testa, one su izazvale zabrinutost oko vremenskog okvira programa i da li vojska može u dogledno vreme da proglasi oružje spremnim za borbu.

Dag je potom rekao da nova strategija američke vojske razdvaja testiranje raketa i lansera tako da kašnjenja u jednom navodno ne utiču na napredak drugog. On je dodao da bi ovo oružje moglo biti spremno za još jedno testiranje u punoj meri do aprila ili maja ove 2024. godine, a uspešan test bi mogao da dovede do toga da bude na kraju i proglašen operativnim. Međutim, on nije precizirao konkretan aspirativni datum raspoređivanja oružja u vojsku SAD.

Napori Sjedinjenih Država da smanje tehnološki jaz sa Kinom i Rusijom u hipersoničnom programu suočili su se sa značajnim neuspehom jer se raspored za postavljanje oružja stalno pomerao. “Tamni Orao” pokušava da postane prvo hipersonično oružje u arsenalu američke vojske.