Svaki rat dosada bio je obavijen velom misterije: Mitovi o vijetnamskom ratu

Vijetnam je nezaobilazna tema i na našem portalu. Bavili smo se njime u nekoliko navrata. Nije ni čudo. Takav sociološko-istorijski zemljotres nije mogao nikoga da mimoiđe.

Čak su i u tadašnjoj Jugoslaviji periodično organizovane demonstracije sa spaljivanjem lutke tadašnjeg američkog predsednika, prikupljanje pomoći, tribine, koncerti. O Vijetnamu je snimljeno mnogo filmova i serijala, napisano knjiga… i stvoreno mitova.

Oni su predmet ovoga teksta. Otkud mit u Vijetnamu? Uzevši u obzir dužinu trajanja Vijetnamskih ratova, mnoštvo nepoznanica (još uvek se ne zna tačan broj poginulih i ranjenih), upletenost više zemalja, nije ni čudo da su te praznine u saznanjima popunjavane mitovima.

Neki su bili puke lovačke priče, hvalisanja preživelih, neki preterivanja, a oni, najdugotrajniji, bili su zasnovani na teorijama zavere i pojavama koje je bilo najteže dokazati – ali i demantovati. Eto dobre osnove za takvu vrstu žanra.  

• Sovjetski snajperi u džunglama Vijetnama

Amerikanci su se teško mirili s činjenicom da su Vijetnamci izvanredni ratnici, srasli sa svojim oružjem.

Direktor informativno-analitičke uprave USAF R. S. Bojd (Robert S. Boyd) koji je krajem sedamdesetih (1969-1970) bio oficir vojne obaveštajne službe u Vijetnamu, pisao je da je krajem šezdesetih godina zabeleženo delovanje četvoročlanih grupa Specnaza koji su u Vijetnam prebačeni kako bi ispitali mogućnosti SVD – ’’Snajperske puške Dragunova’’.

Priča deluje veoma uverljivo, ali ni u jednom otvorenom dokumentu sovjetskih i ruskih arhiva ova tvrdnja se ne spominje, a mogla je da posluži kao osnova za dobar film ili seriju. Istu tu pušku koristili su Vijetnamci i mogli su da verno prenesu svoja iskustva, kao što su to činili u drugim oblastima.

• Prevoz heroina u vojničkim sanducima

Američki gangster Frenk Lukas (1930 –2019), kralj heroina u Harlemu (Njujork) tvrdio je da je tokom Vijetnamskog rata organizovao prevoz heroina iz Jugoistočne Azije u SAD u sanducima poginulih američkih vojnika. Ta epizoda čak je prikazana u umetničkom filmu ’’Gangster’’ i u seriji ’’Policija Majamija: odeljenje narkotika’’.

U stvarnosti, to se ni teorijski nije moglo desiti jer su sanduci pomno proveravani zbog identifikacije, a zatim i lemljeni zbog sanitarnih propisa. Istina je da je heroin prenošen u nameštaju od bambusa koji je raznim trgovačkim putevima stizao u Ameriku.

Ovaj mit oborili su bliski saradnik Lukasa Lesli Atkinson i agent u borbi protiv narkotika Čarls Luc koji je učestvovao u istrazi povodom tvrdnji da se heroin prenosi u sanducima, pa čak i u leševima. Sve to je opisao u tekstu ’’The Cadaver Connection’’ (u slobodnom prevodu – veza leševa), koji je objavljen u novinama ’’Vijetnamski magazin’’.

I dok bi običan posmatrač zbivanja pomislio da bi holivudska mašta mogla kod Amerikanaca da proizvede još mnogo mitova, iznenađenje stiže sa sovjetske strane! Sovjeti su inače, zbog urođene konspirativnosti bili skloni mitomaniji, a angažovanje u Vijetnamu, udruženo s lovačkim pričama i stvarnim događajima izrodili su niz veoma maštovitih mitova.

Dugo godina niko u sovjetskim sredstvima masovnih komunikacija nije pokretao temu o angažovanju u Vijetnamu, pa ni mitove vezane za to. Štaviše, ni samim specijalistima koji su bili tamo to nije upisivano u lični karton koji je bio dostupan kadrovskim službama.

Njihove biografije vođene su na sasvim drugim, pouzdanijim mestima. CAMO (Centralni arhiv Ministarstva odbrane RF) i danas odbija da istraživačima preda tražene podatke. Pukovnik I. N. Morozov je u tekstu ’’Kako smo ratovali u Vijetnamu’’ prvi spomenuo brojku od deset do dvanaest hiljada angažovanih vojnika, najviše u PVO.

Tek tada je žuta štampa počela da čerupa i razvlači tu temu. Na ruku im je išlo i to što se zvanične naučne institucije nisu oglašavale tim povodom, niti su žurile da objave neki rad, a materijala je bilo više nego dovoljno. Jedan opskurni časopis ’’Vojnik sreće’’ koji je počeo da izlazi u oktobru 1994. godine počeo je da objavljuje memoare veterana i – studije istorijača amatera.

Zbog nedostatka bilo kakve kontrole nad prispelim materijalima moglo je da se tu pročita sve i svašta. Međutim, redakcija se držala i profesionalnog pravila – ’’saslušati i drugu stranu’’, pa je redovno objavljivala pisma čitalaca koji su često pobijali razne priče i preterivanja, pa i laganja.

O temi sovjetske pomoći nije se glasno govorilo. Ona je bila predmet šala, ’’častuški’’ (domaće pesmice slične našem ’’bećarcu’’) i, naravno, glasina koje su plodno tle za mitove.

Čovek koji je stvarno bio autoritet za pitanja sovjetskog angažovanja u Vijetnamu, M.M. Iljinski (vojni dopisnik, u bliskim kontaktima s vojnim atašeom u Hanoju, rezidenturom obaveštajaca Prve glavne uprave KGB i s Ministarstvom odbrane Vijetnama), bavio se i tim mitovima.

Na osnovu bogatog ličnog iskustva, kao nesumnjivi autoritet, on je s lakoćom opovrgao nekoliko najpopularnijih mitova.

• Nikada nikakve specijalne grupe ili odrede Specnaza u Južni Vijetnam nisu slali ni KGB ni GRU, bez obzira na to što su se neki specijalisti time hvalili.

• Sovjetski vojni savetnici nikada nisu pratili tenkovske kolone u Južnom Vijetnamu, Laosu ili Kambodži.

• Ukoliko je vojna agentura i imala umešane prste u neke operacije, to nije radila preko vojne obaveštajne službe, već preko klasične agenture.

Ilinski je to logično objašnjavao: sovjetska agentura pred sobom je imala nekoliko velikih prepreka koje su bile izazvane ratom, a isuviše rizično ih je bilo savladavati:

• Sovjetski specijalisti nisu mogli samostalno da se kreću po Vijetnamu. Pre svega, morali su da obaveste vijetnamsku stranu koja je, inače, obezbeđivala lokacije smeštaja, pa su i bez te prijave mogli znati da li je neko od Sovjeta pokušao da napusti logor. 

• Među Sovjetima nije bilo nijednog koji je znao vijetnamski jezik. Prvi vojni prevodilac pojavio se tek 1967. godine. Potražnja za prevodiocima bila je ogromna, a oni su nedostajali i na ključnim mestima, pa nije moglo biti reči da bi mogli poslužiti u nižim jedinicama ili za lokalnu špijunažu.

Postojale su i značajne lingvističke finese (neke glasove Sloveni ne mogu da izgovore) koje bi lako demaskirale takav pokušaj, a o fizionimiji ne treba ni trošiti reči.

• Još jedan razlog bio je veoma važan da se Rusi drže na oku i na proverenim mestima: Vijetnamci su odlično znali za netrpeljivost Kineza i Rusa, a pošto su zavisili od njihove pomoći, nisu hteli da stvore mogućnost da se neko od njih sretne ili sukobi na vijetnamskoj teritoriji. 

Iljinski je naveo i nekoliko najinteresantnijih, široko citiranih, nepotvrđenih informacija: jednu od prvih  glasina o učešću delova Specnaza Generalštaba (СпН ГРУ ГШ) proširio je A.E. Taras  u svojoj knjizi ’’Komandos’’ koju je izdao 1997. godine pod pseudonimom ’’Don Miler’’, pretendujući da bude objektivan, pozivajući se na inostrane autoritete čije poreklo i postojanje niko nije mogao da proveri.

On je pisao o grupama armijskog i mornaričkog Specnaza, kao i o inostranoj obaveštajnoj grani KGB koji su u Vijetnamu imali ’’ulogu instruktora i savetnika, no i periodično stupali u borbe sa zapadnim komandosima’’. On se unapred ogradio od demantija sa Zapada, tvrdeći da o operacijama GRU na Zapadu ili ništa ne znaju, ili imaju samo mutne pretpostavke.

Kao tipičan primer, naveo je sledeću operaciju:  iz baze ’’Leteći Džo’’ u Vijetnamu (ta baza se inače ne spominje ni na jednom spisku vazdušnih niti bilo kojih drugih baza SAD u Jugoistočnoj Aziji), otet je tada supermoderni jurišni helikopter ’’AH-1 supekobra’’.

Autor serije ’’Enciklopedija zabluda’’  Robert Todd Carroll, čija knjiga izlazi na mnogim jezicima u svetu, uz pomoć saradnika za rusko izdanje, postavio je pred sebe zadatak da opovrgne najpopularnije mitove.

Bivši načelnih specijalnih službi štaba Turkestanskog vojnog okruga, pukovnik M. Štajnberg u svom ciklusu tekstova ’’Sovjetski specnaz: uzleti i tragedije’’ koji je štampan u njujoškom časopisu ’’Ruska trgovina’’,u jednom tekstu naređao je sve moguće informacije, skrivajući neistine i poluistine iza realnih činjenica koje nisu bile sporne.

Nije dugo bilo potrebno pravim, iskusnim veteranima iz Vijetnama da dezavuišu i raskrinkaju takvu vrstu ’’istoriografije’’.

• Među najupornije mitove spada i američki helikopterski desant na sovjetske položaje. U januarskom broju časopisa ’’Vojnik sreće’’ 2003. godine izvesnom  Aleksandru Tinjahovu objavljen je tekst ’’Mi smo se tukli s američkim desantom’’. On opisuje borbu s desantom iz 1972. godine kada je kao pripadnik obezbeđenja svoje čete čuvao pozicije raketnih lansera. Na njih su, po njegovim rečima, desantirali komandose iz helikoptera ’’CH-47’’.

Oni su, razume se, taj desant razbili još u vazduhu, ali neprijatelj je uspeo da baci još jedan bataljon u pozadinu. Njihova četa je izgubila polovinu boraca, ali je uspela da uništi američki desant. Odgovor na ovu ’’lovačku improvizaciju’’ stigao je u istom žurnalu 2004. godine gde je vojni penzioner R. Martinov demaskirao tu lagariju.

Najpre, položaj je bio blizu Hanoja na 100 kilometara, a dotle ti helikopteri nisu mogli doleteti. Drugo, zar ne bi Vijetnamci takav debakl američkih padobranaca prihvatili kao medijski božiji dar i pisali o njemu danima? To se, jednostavno, nije dogodilo. Takve epopeje nije snimao ni smišljao čak ni maštoviti Holivud.

Takvih primera i opisa ’’podviga’’ skrivanih od javnosti bilo je mnogo, posebno u eri ’’glasnosti’’. Istina je da su mnoge tajne prisustva Sovjeta u Indokini skrivene i danas. Time su se dugo koristili u SAD, opisujući zlodela Sovjeta u vijetnamskim džunglama.

U tim manipulacijama se išlo dotle da su i detinjasti filmovi kakvi su nastavci serijala ’’Rambo’’ prihvaćeni kao istiniti izvori. Sve te mitove i teorije zavere obara jedno jedino pitanje: za kakve bi to operacije morao biti poslat u Južni Vijetnam Specnaz?

Američko oružje je Sovjetima redovno stizalo od Vijetnamaca koji su ga plenili od zarobljenika ili iz magacina. Sovjeti su imali mnogo lakše načine da dođu do informacija nego što je to bilo rizično slanje elitnih vojnika koji nisu znali ni jezik, niti su bili spremni za ratovanje u džungli (kao ni Amerikanci).

Jedina njihova svrha slanja u Vijetnam bila bi obuka sličnih jedinica Vijetnamaca, a to nije bilo celishodno, jer su Vijetnamci imali za sobom višedecenijsko iskustvo gerilskog ratovanja. Ako je ko mogao da nešto nauči, to bi bio Specnaz, a njima te lekcije nisu bile potrebne. 

Bez obzira na to, novine i filmovi se i dalje pune stotinama i hiljadama mitova i priča koje, zahvaljujući napretku tehnologije, mogu da se veoma verno predstave.

Veterani sovjetske misije u Vijetnamu izričiti su u tome da su se obaveštajnim radom bavile isključivo tehničke službe i vezisti koji su i s teritorije SSSR mogli da presreću radio-emisije i da ih dešifruju. Ali, ko sluša veterane…Oni su po pravilu ti koji najmanje pričaju o ratu.