M14 – AUTOMATSKA PUŠKA SA NAJKRAĆIM STAŽOM

Američka armija je, prva u svetu, u naoružanje uvela standardne poluautomatske puške – .30-06 (7,62×63 mm 1906) Garand M1 iz 1937. godine. Pred kraj Drugog svetskog rata, međutim, pojavila se potreba za većom vatrenom moći pešadije, odnosno, potreba za oružjem sa selektivnim izborom vatre (poluautomatska/automatska).

U leto 1945, John Garand je u saradnji sa timom ”Springfield National Armory”, (sa šefom  ”Small Arms Research Development”-a, pukovnikom Rene Studler-om na čelu), započeo rad na automatskoj verziji svoje puške. Na oružju je zadržan sistem pozajmice barutnih gasova sa rotiranjem zatvarača, te kompletan dizajn M1; novinu je činio kompenzator na ustima cevi, uređaj za izbor režima vatre i separatni okvir, kapaciteta 20 metaka. Osim što je povećalo vatrenu moć i ubrzalo punjenje, rešenje separatnog okvira odstranilo je jasan metalni zvuk odbacivanja okvira nakon ispaljenog poslednjeg metka; pričalo se, naime, da su Japanci pažljivo očekivali zvonko ”klik” – znak da je protivnik ostao bez municije, da bi krenuli u napad. Projekat je označen akronimom ”T-20” (”T” od test). Istovremeno, prema Garandovim specifikacijama, ”Remington Arms Company” projektovao je svoje rešenje regulatora paljbe (ugrađeno na eksperimentalnim modelima T-22 i T-27). 

Armija je konstrukciju razvijenu u ”Springfieldu”, pod oznakom T-20E2, u tada standardnom kalibru .30-06, početkom avgusta 1945. prihvatila, te naložila proizvodnju 100.000 novih pušaka. Kako je, međutim, istog meseca rat završen, narudžbina je stornirana.

Neposredno nakon rata,  kopnena vojska SAD (”Army Forces Ground Review Board”) razradila je preliminarnu studiju sa TT zahtevima za novo streljačko oružje. Polaznu osnovu predstavljao je metak kalibra 0,30 inča; masa oružja nije smela premašiti 3200 g, a dejstvo je moralo biti poluautomatsko i automatsko. Osnovna ideja bila je da nova puška predstavlja univerzalno, lično i kolektivno oružje, odnosno, da istovremeno zameni Garand M1, AP BAR M1918A2, te sve snajperske puške, karabine i automate! Na prvi pogled, ovako koncipiran zahtev delovao je megalomanski. Pukovnik Studler, međutim, futuristički se upustio u razvoj metka manjeg impulsa (kao .30), ali sa balističkim performansama zrna .30-06. Čitava ideja, u suštini, zasnivala se na nemačkim iskustvima sa ”kratkim” metkom 7,92×33 mm. Uz pomoć firme ”Winchester”, do 1948. godine je završena konstrukcija municije .308 T65 (7,62×51 mm, budući 7,62 NATO), koja će označiti revoluciju u razvoju streljačkog oružja zapadne hemisfere.

U svakom slučaju, na konkurs po navedenim TT zahtevima, svoje oružje su prijavili Earle M. Harvey (puška T-25, zasnovana na M1, odnosno, T-20E2, sa kundakom u osi cevi, radi smanjenja odskočnog ugla), Cyril A. Moore (puška T-28, zasnovana na koncepciji nemačke Stg. 45, sa kundakom ergonomski uzdignutim iznad ose cevi), te John Garand (T-31, bullpup verzija). Na testovima sprovedenim 1948, međutim, donekle je zadovoljilo samo rešenje T-25. Kako se u međuvremenu, u Evropi,  pojavilo nekoliko kvalitetnih rešenja ”jurišne” puške, Amerikanci su raspisali novi, međunarodni konkurs. Nova serija testova sprovedena je u Fort Benning-u, od 22. avgusta do 29. decembra 1952. godine. Na njima su učestvovali Belgijanci (”Fabrique Nationale”) – sa puškom FAL (u SAD označena kao T-48), Britanci (”Enfield Armory”) – sa modelom E.M.2, te domaći ”Springfield Armory”, sa T-44 (zasnovana na Garandovom rešenju pozajmice barutnih gasova) i T-47 (u suštini, T-25, sa normalnom konfiguracijom kundaka i bravljenjem prepravljenim na sistem ”padajućeg” bloka). Komisija je najviše poena dodelila belgijskom oružju; domaći T-44 jedva je sakupio dovoljno bodova da ostane u konkurenciji, dok su T-47 i E.M.2 eliminisani. 

Bez obzira na ubedljive kvalitete FAL (T-48), ”Ordnance Corps” je uporno favorizovao daleko lošije, domaće rešenje – T-44. U suštini, radilo se o prvobitnoj Garandovoj konstrukciji, T-20E2, koja je, još od avgusta 1945, permanentno usavršavana. U želji da zadovolji stare zahteve ”Army Forces Ground Review Board”-a, odnosno, da konstruiše pušku koja bi uspešno zamenila i AP BAR M1918A2, Garand je prototip T-20E2 opremio ”teškom” cevi (smanjenje impulsa pri automatskoj vatri), pištoljskim rukohvatom, usavršenijim kompenzatorom-skrivačem plamena i bipodom (T-44E5, polaz za kasniji M15, M14A1). Kada se ovo pokazalo neefikasnim, Lloyd Colbert je ”preuzeo stvar u svoje ruke”; vratio je ”laku” cev (prototip T-36 iz novembra 1949), sanduk rekonstruisao za prihvat nove municije pukovnika Studler-a, 7,62×51 mm T65E3, te otvor za pozajmicu gasova pomerio unzad.

Finalni uporedni testovi sprovedeni su tokom 1956. godine. Kako bi T-44, u kalibru .308, mogla parirati belgijskom FAL, svi traženi kriterijumi znatno su ublaženi; konačno, 1. maja 1957, sekretar za odbranu, Wilbur H. Bruckner, potpisao je ukaz na osnovu koga je T-44, pod oznakom M14, usvojena kao standardna puška američke armije. Istovremeno, pod oznakom M15, kao kolektivno oružje je usvojena varijanta T44E4 (sa teškom cevi, pištoljskom ručicom, te bipodom). Odlukom od 17. decembra 1958, međutim, M15 nije ušla u serijsku proizvodnju. Kapetan Durward Gosney je pokušao da standardni M14, sa lakom cevi i bipodom, pod oznakom M14A1, prilagodi TT zahtevima puškomitraljeza. Sve do ukidanja serijske proizvodnje M14, međutim, verzija M14A1 nije do kraja dovršena; njeno mesto preuzeo je novi PM, M60.

Prvi ugovor o proizvodnji 15.600 puška M14, sa ”Springfield”- om je potpisan 26. marta 1958; sama proizvodnja, od serijskog broj 2000 (prethodni brojevi ”utrošeni” su za opitne primerke), startovala je tek jula 1959! Kako ”Springfield” nije imao kapacitete da oružjem opremi čitavu armiju, deo proizvodnje prepušten je kontraktualnim firmama ”Harington & Richardson Arms” (ukupno izradio 537.512), ”Winchester Arms, New Haven” (356.510), te ”Thompson Ramo Wooldrige – TRW” (314.789). Do povlačenja iz naoružanja, četiri fabrike ukupno su proizvele 1.380.358 pušaka M14.

M14 je prvo borbeno ”krštenje” doživela u Vijetnamu, 1961. godine. U suštini, njima su opremljeni instruktori armije Južnog Vijetnama. No, tu se pojavio prvi problem; Vijetnamci su po konstituciji bili isuviše sitni da bi uspešno koristili ovako robustno i glomazno oružje. Osim toga, pri automatskoj vatri, puška se nije pokazala naročito korisnom (slaba kotrola zbog jakog impulsa); rezultat se ogledao u pretežnom korišćenju poluautomatskog dejstva (ne retko, poluga selektora namerno je ”zaključavana” na poluautomatskom režimu).

Uskoro je zabeležen i niz slučajeva lomova funkcionalnih delova, što je produbilo nepoverenje u oružje. Konačno, određeni krugovi počeli su da pronose glasove o nepreciznosti, što je zapečatilo dalju sudbinu M14. Novi sekretar za odbranu, Robert McNamara, već 23. januara 1963, potpisao je ukaz o uvođenju nove puške u naoružanje – Eugen Stonerove 5,56 mm AR15-M16. Do 1. januara 1968, M14 je vođena kao ”Standard A”, iako je u Jugoistočnoj Aziji potisnuta od strane M16 još tokom 1964; kada je dalja prozvodnja obustavljena, oružjem M14 kompletno su bile opremljene samo ”Fleet Marine Force”. Ostalo oružje uglavnom je podeljeno rezervistima i jedinicama Nacionalne Garde.

M14 NATIONAL MATCH (M1A), SNAJPER XM14, M21, M25

Već po tradiciji, standardne vojne puške korišćene su i u američkom nacionalnom streljaštvu (National Match). Ovaj sport je, naime, sponzorisan od strane armije iz dva osnovna razloga; omogućavao je stvaranje i odabir kadra za vojne snajperiste, te razvoj preciznih takmičarskih pušaka – polazne osnove za razvoj vojnih snajperki. Ova ”sudbina” nije mimoišla ni M14; od 1959. do 1962, oružje je prilagođavano TT zahtevima za sportsko takmičarsko oružje. Konačno rešenje, M14NM, od standardnog, vojnog M14, razlikovalo se po novoj konstrukciji cevi, bez tvrdog hromiranja i sa dvostruko strožim tolerancijama pri izradi žlebova, sanduku, montiranom u specijalnoj kolevki od fiberglasa, pojedinim, ručno dorađivanim i pasovanim delovima, preciznijim, takmišarskim nišanima, te mehanizmu, prilagođenom samo poluautomatskom dejstvu. Opet po tradiciji, M14NM poslužila je kao polazna osnova za razvoj nove vojne snajperske puške. Rat u Vijetnamu, naime, skrenuo je pažnju stručnjaka na protivničke, poluautomatske snajperke SVD, koje je Severni Vijetnam dobijao iz SSSR-a. U potrazi za adekvatnim odgovorom, Amerikanci su u džunglama Jugoistočne Azije, do 1973, koristili tri vrste M14 sa optičkim nišanima: standardnu pušku sa najrazličitijim komercijalnim nišanima, M14NM, opremljenu nišanom M84 (razvijen od strane ”Limited Warfare Laboratory at Aberdeen Proving Ground” –LWL i ”Army Marksman Training Unit” – AMTU), te ”XM14 (M21) Sniper with Adjustable Ranging Telscope and Mount” – ”precizno nadograđenu” (match grade) M14 sa Redfildovim ART nišanom.

Pukovnik Frank Conway je u sklopu jedinice za obuku vojnih snajperista (AMTU), u Fort Beningu, početkom 1968, započeo ubrzani rad, mimo standardne procedure, na projektu kodiranom kao ENSURE 240 (”Expediting Non-Standard Urgent Requirement for Equipment No.240”). U suštini, radilo se o ispunjenju zahteva trupa iz Vijetnama za poluautomatskom snajperkom. 

Kao osnova za snajper usvojen je M14NM, za koji su kapetan James Latherwood i Franklin Owens konstruiali moderni optički nišan 3x-9x ART. Sama izrada optike poverena je ”LWL”-u iz Aberdina, a montaža – ”Frankford Arsenalu”. Radi testiranja u borbenim uslovima, prototip novog snajpera, pod oznakom XM14, septembra 1968. je podeljen strelcima 8. pešadijske divizije u Vijetnamu. Nakon prvih povoljnih izveštaja, 14. februara 1969, projekat je dobio oficijelnu oznaku DA MSG 897570. Konačno, 1970, kopnena vojska  je XM14 usvojila kao standardni snajper 7,62 mm NATO M21.

Sredinom osamdesetih godina 20. veka, U.S. Army 10st Special Force Group, u saradnji sa Navy SEAL timom, isporučila je zahtev za modernizacijom M21. Novu cev izradio je ”Barnett”, ”Brookfield Precision Tool” je kontruisao kvalitetniji nosač optike, a na ”McMillan”-ov kundak od fibergalsa montiran je ”Harris”-ov bipod. Za ”novu” snajperku, označenu kao 7,62 mm NATO M25 SWS, 1988. su se opredelili SEAL, 10st SFG, FBI, te DEA timovi. Uspešno je korišćena u Panami, tokom operacija u Persijskom zalivu i na Balkanu. Stare snajperke M21, inače, još uvek koriste jedinice Nacionalne garde, poput OPFOR i SRTC.

Taktičko-tehnički podaci:

• M14
  • Kalibar: 7,62 mm
  • Dužina: 1117 mm
  • Dužina cevi: 558 mm
  • Broj žlebova: 4, uvijanje udesno
  • Masa: 3880 g
  • Kapacitet okvira: 20 metaka 7,61×51 mm
  • Vo: 853 m/s
  • Kadenca: 750 metaka/min

• M21
  • Kalibar: 7,62×51 mm NATO
  • Dužina: 1117 mm
  • Dužina cevi: Match Grade, 558 mm, 1:10, uvijanje udesno
  • Masa: 5110 g
  • Kapacitet okvira: 5 ili 20 metaka 7,62×51 mm NATO