Mnogo puta smo se do sada, u različitim temama, dotakli Vijetnamskog rata (1955 -1975). To je bio jedan od ”zastupničkih ratova”, lokalni rat sa globalnim odmeravanjem snaga. Na jednoj strani masovno, kvalitetno i jevtino oruđe SSSR i Kine, a na drugoj masovno, kvalitetno – i skupo oruđe SAD. U sredini – Vijetnamci, sa višedecenijskim iskustvom ratovanja. Sami Amerikanci su se upleli u ovaj sukob još 1959. godine, ali se kao masovno, računa njihovo učešće u periodu od 1964. do 1973. godine. Za to vreme, prema službenim podacima, poginulo je nešto manje od 60.000 američkih vojnika.
Drugi izvori (na osnovu podataka koje su davale porodice, udruženja veterana i druge organizacije), računaju da je broj četvrostruko veći, uključujući i one koji se nisu vratili iz zarobljeništva ili se vode kao nestali. Nisu svi poginuli od savremenih PVO sistema, artiljerije ili tenkova. Nepoznat je broj, svakako veoma veliki, onih koji su stradali ili osakaćeni upadajući u neverovatno maštovite, podmukle i nepredvidive zamke, koje su nastale kao rezultat vijetnamskog višedecenijskog iskustva. Iznad Vijetnama Amerikanci i njihovi saveznici, prema sopstevnim podacima, izgubili su ukupno 9.904 letilice različitih tipova – od strateških bombardera, preko lovaca presretača najnovije generacije, do helikoptera, transportnih i izviđačkih letilica, pa i klipnih aviona. U vreme kada nisu imali takav priliv naoružanja, Vijetnamci su ga sami proizvodili ili su primenjivali prastare lovačke zamke. Njima, ingenioznim proizvodom ljudskog uma u borbi sa životnjama (i ljudima), posvećujemo ovaj tekst.
Američki vojnici su se za sve spremali, samo ne za to. Na terenu koji je idealan za takvu vrstu iznenađenja, susreli su se (mnogi prvi i poslednji put) sa mnoštvom neočekivanih, nepredvidih i ubistvenih zamki. Vremenski uslovi su za Amerikance bili vrlo nepovoljni. Dugotrajni periodi kiša, blato, neprohodna džungla, primoravali su ih da se kreću sporo i po pristupačnim stazama. One su bile idealno mesto za zamke svih vrsta. Nije bilo dovoljno čuvati se od metka, zmija, otrovnih insekata, već i od tih zamki. Vijetnamci su koristili prednost terena i sopstvenu domišljatost, boreći se protiv vojske industrijski najrazvijenije države. Za razliku od svojih protivnika, njihova odeća i obuća je bila vekovima prilagođavana datom ambijentu i po džungli su se kretali veoma lako i neprimetno. Amerikanci su, pak, morali da se odreknu svih prednosti savremene tehnologije, tenkova, oklopnih transportera, a u mnogim slučajevima i helikoptera, da bi mogli da postignu neki od zadatih ciljeva. Na tom putu su ih čekale zamke o kojima nisu učili u svojim bazama.
Upoznajmo se s nekima koje su stekle najveći respekt, pokazujući svoju delotvornost.
Punjdži (Punji – kapital na jeziku hindu).
Ime ove zamke pojavljuje se prvi put za vreme oko 1870. godine tokom engleskog angažovanja na Dalekom istoku, najpre u Burmi. Ove zamke postavljane su na stazama, savršeno kamuflirane slojem trave ili zemlje. Bilo ih je u raznim varijacijama i teško su bile uočljive. Standarni pundži bio je napravljen u obliku rupe veličine ljudskog stopala, približne dubine od pola metra. Podsećao je na tablu sa šiljcima. Šiljci su pri tom mazani fekalijama, zaraženim leševima životinja ili jedostavno otrovom, pa bi nesrećnik koji bi propao u tu zamku bio ne samo ranjen, već i zatrovan, odnosno zaražen. Ploča sa šiljcima mogla je da se okreće oko svoje ravni u različitim pravcima, tako da se uvek vraća u horizontalni položaj. Zamka je služila za jednokratnu upotrebu, a ovaj način postavljanja obezbeđivao je da se noga povređenog dodatno zarobi i oteža izvlačenje. U tom slučaju moralo se kopati oko zamke, što je dodatno usporavalo spasavanje, jer je uvek postojala mogućnost da se tu podmetne i neka eksplozivna naprava.
Veliki punjdži
Ova zamka je nanosila mnogo teže povrede jer je rupa bila znatno dublja. Šiljci od mangana ili bambusa (pre toga provučeni kroz vatru, čime su dobijali neverovatnu čvrstoću i krutost pa su mogli biti korišćeni i kao noževi), probijali su butine, stomak i polne organe vojnika. Naravno, nije izostajala ni kontaminacija tih šiljaka. I ovde je drvena podloga na koju bi stao vojnik mogla da se rotira, vraćajući se u horizontalni položaj. Kod najvećih zamki sledilo je još jedno iznenađenje: one su bile znatno dublje od visine čoveka, pa kad bi usamljeni borac upao u njih, poklopac koji je bio kamufliran s obe strane, okrenuo bi se za 180°. Žrtva bi ostala unutra i iskrvarila, a zamka je čekala sledećeg neopreznog namernika.
Bambusova zamka (bamboo trap) postavljana je na vrata seoskih kuća.
Neoprezni, pijani ili bahati vojnici bi u nedostatku koncentracije otvorili vrata, a iz otvora bi izleteo mali balvan sa naoštrenim kočićima – šiljcima. Zamke su bile tako podešene po visini da je udarac najčešće pogađao u glavu ili u vrat. Povrede su bile teške, pa i smrtonosne, ako bi šiljak pogodio vratnu arteriju. Ponekad su takve zamke postavljane i na stazama u džungli. Kada bi vojnik zakačio kanap, on bi oslobio balvan koji bi se nečujno sjurio (kao na ljuljašci) u nesrećnika. Sama težina balvana bila je dovoljna da ubije žrtvu, ali tu su bili i babusovi kočići koji bi osigurali siguran efekat. Naravno, takva zamka mogla je da ubije samo jednog, najviše dvojicu, ali i za tog jednog to je bilo kraj sveta, a za one koji su zamku postavili to je bilo posao od desetak minuta. Balvana i bambusa je bilo u izobilju, pa i kada bi zamka bila otkrivena, ona je imala zastrašujući efekat, usporavajući kretanje trupa. O psihološkom efektu sigurni smo da ne vredi trošiti reči.
Bič-zamka (Trip-Wire)
Ponekad, mada ređe, Vijetnamci su preko staze rastezali elastičnu traku u obliku biča koju je bilo vrlo teško primetiti. Ona bi bila zakačena za neko deblo od bambusa na kome su se nalazili šiljci. Deblo bi stajalo pod uglom koji je bio paralelan sa stazom. Kada bi se neprijatelj sapleo o takvu žicu, deblo bi se oslobodilo, nanoseći postrance udarac u visini stomaka. S obzirom na to da su stomačne rane najteže rane na bojištu, smrtonosni ishod je bio zagarantovan.
Zamka-kanta (trap-bucket)
Ova zamka je bila slična pundžiju. Kanta bi bila zakopana i odlično kamuflirana. U njoj su se nalazile zakošene udice za ribu. Kada bi noga upala u takvu zamku, udice bi se zabijale u nju ne izazivajući veliki bol, ali su zato izazivale zarazu. Što je bilo još gore, nije bilo moguće osloboditi nogu bez iskopavanja kante. Pecaroši znaju koliko veštine i alata treba da bi se riba oslobodila s udice. Udice su bile vrlo čvrsto ugrađene u kantu, pa je svaki potez izazivao sve veći prodor u ranu. Nesrećnika su, zajedno s kofom na nozi, transportovali u stacionarnu bolnicu jer se ovakve rane nisu mogle rešavati u poljskim uslovima.
Zamka za stranicama na zaklapanje (Side Closing Trap)
Jednostavna zamka sa stranicama koje se zatvaraju kada se stane na njihov spoj. Pravljena je od dve daske koje su spojene istegnutom gumom. Između njih, u rupi mogli su se nalaziti kočići ili zmije otrovnice. Kada bi osoba upala u njih, zamka bi ih zarobila u visini stomaka. Pravljena je za jednokratnu upotrebu i tražila je nešto više prostora, ali su Vijetnamci umeli da ih postave na sasvim neočekivanim mestima i maskiraju travom, zemljom, peskom, šutom, bilo čime što bi prevarilo neiskusnog ili opuštenog borca.
Zmijska daska (Spike Board)
Ploča ili ploče sa šiljcima, postavljena po principu poluge. Obično je postavljana u plitkoj vodi, močvarama, lokvama. Nazivana je ”zmijska” jer su šiljci podsećali na zube zmije. Kada se stane na jednu stranu ploče, ona druga je, koristeći težinu žrtve, udarila postrance po nozi napadača, vrlo često izazivajući smrt. Mogla je da bude različitih dimenzija, ali su najčešće bile one sa visinom do kolena. U sve zamke koje su ukopavane, odnosno bile u obliku rupe, često bi stavljane i zmije otrovnice, pa su te zamke zvane ”zamke-tri-koraka” jer bi posle ujeda, žrtva uspela da napravi najviše tri koraka pre nego što bi bila paralisana otrovom.
Klasična zamka sa rastegnutim kanapom
Sasvim blizu zemlje, bilo ju je veoma teško uočiti usled visoke trave, polumraka, isparenja pri potpunoj vlažnosti vazduha. Računalo se sa umorom i dekoncentracijom vojnika, pa je ova zamka kombinovana sa minskim sredstvima da izazove žrtve, strah i paniku kod boraca, pa i zastoj u napredovanju.
Zamka – buzdovan (The Mace trap)
Jedna od najgorih, ako ne i najgora zamka Vijetnamskog rata. To je bila još jedna zamka sa žicom na potez. Kada bi se žica potkačila, metalna ili drvena kugla sa šiljcima, teška više desetina kilograma, sjurila bi se kao klatno i počistila bi sve one koji bi se nalazili na stazi. Slična njoj bila je i zamka za tigrove (Tiger Traps), samo što je umesto lopte to bila daska opterećena ciglama i prepuna bodlji. Princip aktiviranja bio bi isti.
Vijetnamci se nisu zadovoljavali samo zamkama od priručnog materijala koga je bilo svuda oko njih i koji je, praktično, bio besplatan. Masovno su koristili sve vrste minsko-eksplozivnih sredstava, pa su i tu pokazali zavidnu maštovitost. Jedna od originalnih zamki je i metak nagaznog dejstva. On bi bio stavljen u ”futrolu” od bambusa sa ekserom na dnu. Kada bi se nagazilo na takvu zamku, metak (ili minsko pakovanje) bi smesta bilo aktivirano. Vrlo efektna se pokazala i ”ananas” zamka, poznata ručna bomba koja bi bila stavljena u račve drveća duž staza gde su prolazili neprijateljski vojnici. S obzirom na to da su staze po pravilu vodile kroz džunglu, vojnici su razmicali grane da ih ne bi povredile, ili da ih s njih ne bi iznenenadila zmija, i tom prilikom bi ispala ”kašikara”. Znamo šta dalje biva. Posebna domišljatost su bile lažne zastave Vijetkonga. Kada bi američki vojnici ili njihovi saveznici požurili da ih uzmu i pohvale se njima, po pravilu bi aktivirali eksploziv.
Posebna priča vezana je za originalni i jedinstveni sistem tunela i podzemnih fortifikacija. To su bili pravi mali gradovi sa štabovima, bolnicama, magacinima, smeštajem za borce. Maštovitost prilikom planiranja i iskopavanja takvih skloništa, kao i pristupni prilazi bila je neverovatna, pa su se Amerikanci retko usuđivali da tu zalaze. Bacili bi nekoliko bombi uz upotrebu bacača plamena i obeležili to mesto. Svi ovi postupci nisu mogli da slome neprijateljsku borbenu moć. Zna se gde se ona slamala – na bojnom polju i na nebu iznad Vijetnama. Međutim, veoma mnogo je uticala na psihologiju neprijatelja koji je morao da računa da protiv sebe ima i vidljivog i nevidljivog neprijatelja. Primeri vijetnamskih pronalazaka ušli su u većinu priručnika za gerilsku borbu i primenjivani su i primenjuju se širom sveta, svuda gde se slabiji sukobio s jačim protivnikom.
