Pešadijsko oružje Italije u Drugom svetskom ratu

Kako je Italija od Rimske imperije stigla do najslabije karike Sila osovine? Nekadašnji socijalista, Benito Musolini, jedan od Hitlerovih idola i uzor, osnovao je fašističku partiju. U vreme kada je on ućvrstio političku karijeru, Gering i Hitler su prikupljali privatno novac od prijatelja kako bi mogli da otputuju u Rim i tamo čekaju da se Musolini odobrovolji i da ih primi.

Geringa je, praktično, finansirala bogata supruga. Rimska imeperija vladala je neprikosnoveno više vekova poznatim svetom (urbi et orbi); postavila je, do danas neizmenjene, strateške pravce po Evropi, Aziji i Africi, unela niz novina u ratovanje koje se i danas koriste. Pri tom je iskazala vrhunsku organizaciju, hrabrost i stručnost starešina.

Međutim, njeni daleki naslednici doživeli su  debakl u Etiopiji, dok je Musolini držao teatralne, patriotske govore, uz diletantsku glumu. Kako je to moguće? Naravno, odgovor je svima poznat: nije reč o hrabrosti, niti o tome da se istorijske okolnosti menjaju, već o motivu da se nešto uradi.

Fašisti nisu imali šta da ponude regularnoj armiji i narodu (podeljenom na bogati Sever i siromašni Jug) osim parola, straha i pretorijanske bahatosti crnokošuljaša. Stoga su u lancu zvanom Sile osovine oni bili najslabija karika i prvi su popustili, čak dve godine pre kraja rata.

S druge strane, kada je trebalo, italijanski partizani, pripadnici istog tog naroda, hrabro su, beskompromisno, jurišali na Nemce; usput su stigli da ozloglašeni par Musolini-Petači streljaju, a zatim obese za noge, naopako, kao životinje pred dranje. Toliko je velika ogorčenost naroda bila.

Često citirani Bil Ganston navodi da su Italijani u Drugi svetski rat ušli potpuno nespremni, sa mnogo različitih modela naoružanja svih vidova i rodova, a da se to posebno odnosilo na kalibre pešadijskog naoružanja, te da je to predstavljalo noćnu moru za logističare. Nije to, naravno, bilo glavni uzrok poraza, ali jeste uticalo na operativnu sposobnost.

Podsetimo da je Italija jedan od najpoznatijih svetskih proizvođača veoma cenjenog oružja, posebno komercijalnog, lovačkog i sportskog, pa i vojnog. Fabrike u Breši i Torinu su imale veliku tradiciju. Italijansko oružje odlično je funkcionisalo u rukama njihovih neprijatelja. Reč je, dakle, o logistici i organizaciji, odnosno planiranju.

Italija nije imala dovoljno kapaciteta za masovnu ratnu proizvodnju, a sujetni Musolini nije želeo da uvozi tuđe oružje u vreme kada se cela Evropa naoružavala. Pored toga, Italija je bila siromašna, iscrpljena megalomanskim neokolonijalističkim ambicijama. Ali, ni to nije sve. Italija je zakasnila s modernizacijom municije.

Još 1891. godine izabran je metak 6,5 mm zaobljenog zrna male snage. Tek 1937. godine, proizveli su metak nešto većeg kalibra, ali prekasno da se preouružaju OS. Pored toga, ni taj metak nije mogao da se poredi sa savremenom municijom.  Pogledajmo stoga čime je bila naoružana pešadija Italije, naslednica legija moćne Rimske imperije. Nazivi oružja biće ispisani u originalu.

Napominjemo i ovom prilikom da je reč o formacijskom naoružanju službeno odobrenom od strane državnih organa, a ne o trofejnom kakvo su koristile sve zaraćene strane. Sigurno su se u rukama italijanskih vojnika nalazila oružja i stranog porekla, no ovde nije reč o tim modelima. 

Pištolji

• ”Beretta Modello 1934”, u kalibru 9 x 17 mm, kapaciteta 7+1 metak. Ostala je u službi sve do devedesetih godina. Proizvedeno je preko milion komada.
• ”Beretta Modello 1935” u kalibru  7,65 x 17 mm, kapaciteta 8+1 metak. Bila je veoma cenjena kao trofejno oružje, a u službi je ostala do 1967. godine. Proizvedeno je više od pola miliona komada (525.000).
• ”Glisenti Model 1910” u kalibru 9,02 x 19,21 mm. To je bio, ustvari, kalibar Parabellum, ali sa oslabljenim punjenjem. Prvobitno je ovaj pištolj bio napravljen za metak s uskim grlom 7,62 x 22 mm, ali je vojska tražila kalibar 9 mm. Napravljeno je 100.000 primeraka. Primao je 7+1 metak.
• ”Bodeo model 1910 Revolver” u kalibru 10.35 mm, sa šest metaka. Proizvodili su ga gotovo svi italijanski fabrikanti, pa i Španci kao licencu. Broj primeraka je nepoznat.
• ”M 1942 Sosso Pistol” u kalibru 9 x 19 mm Parabellum, proizvodila ga je fabrika ”FNA” u Breši. Nikad nije usvojen.Proizvedeno je svega pet primeraka, od kojih su četiri nosili najviši predstavnici Italije – Vittorio Emanuele III i Benito Musolini.

Kao što možemo videti, samo kod pištolja pojavljivalo se pet različitih metaka!

Puške

• ”Carcano M1891”, u kalibru 6,5 x 52 mm Mannlicher/Carcano. Proizvedeno je nešto preko dva miliona primeraka i primala je šest metaka.
• ”Carcano M 1891 Moschetto da Cavalleria”. Konjički karabin sa sklopivim bajonetom, istog kalibra i kapaciteta kao osnovni model.
• ”Carcano M1891 TS Moschetto per Truppe Speciali”. Bez bajoneta, ničim se nije razlikovala od osnovnog modela, osim malih dorada.
• ”Carcano M1891/24”. Isti kao osnovni model, sa malim izmenama te godine.
• ”Carcano M1891/28”. Isti kao osnovni model, sa malim izmenama te godine.
• ”Carcano M1938 carabine”. Kod njega je novost kalibar – 7,35 x 51 mm.
• ”Carcano 91/38 carabine”. Skraćeni prvobitni model i vraćen na originalni kalibar 6,5 x 52 mm.
• ”Steyr-Mannlicher M2895” u kalibru 8 x 50 mmR Mannlicher sa pet metaka. Uvoz iz Austrougarske.
• ”M 1870/87/15 Vetterli -Vitali”, kalibar 6,5 x 52 mm Mannlicher/Carcano sa šest metaka, korišćena je u kolonijalnim trupama u Italijanskoj istočnoj Africi.
• ”Rucile Armaguerra Mod. 39”, kalibar 6,5 x 52 mm i 7.35 x 51 Carcano. Poluatomatska puška sa šest metaka.

Italijanski vojnik mogao je da ”bira” između deset modela među kojima je preovladavao kalibar 6,5 mm uz veoma mali kapacitet okvira, čak i kod poluautomatske puške.

Automati

• ”Beretta M11918/30” u kalibru 9 mm Glisenti, okvir 25 metaka. Poluautomatska puška razvijena za potrebe policije. Korišćena je u malom broju za pograničnu i šumsku policiju. Zašto su je svrstali u automate nema podataka.
• ”Beretta Model 38”, kalibar 9 x 19 mm Parabellum, koristi magacine od 10, 20 i 40 metaka. Postoji u više varijanti (brojna je varijanta 38/42, ali i varijante 43, 44, 44 Special – Model 1), kao i posleratne varijante počevši od modela 49 s podvarijantama. 
• ”Bereta model 38A”, kalibar 9 x 19 mm Parabelum. Ratna, rana varijanta s ovim modelom (sklopiv bajonet) pokazala se veoma skupom, pa su rađene jevtinije varijante posle 1942. godine bez sklopivog bajoneta. Godine 1949. pojavila se ponovo varijanta sa sklopivim bajonetom.  
• ”FNAB-43” (Fabbrica Nazionale d’Armi di Brescia), u kalibru 9 x 19 mm Parabellum, sa magacinima od 20 i 40 metaka. Vrlo skupa za proizvodnju pa je proizvedeno svega 7.000 primeraka. Najviše su je koristili pripadnici Pokreta otopora i delimično Nemci (kao zaplenjeno) i Francuzi (zaplenjene od Nemaca).
• ”OVP 1918” (”Oddicine Villar Perosa”), kalibar 9 mm Glisenti sa okvirom od 25 metaka. Smatra se jednim od prvih automata u svetu, korišćen početkom dvadesetih godina.
• ”TZ-45” (”Fabbrica Fratelli Giandoso”) u kalibru 9 mm Parabellum. Koristio je okvir s 40 metaka i napravljen je u malom broju (6.000) između 1944. i 1945. godine. Prodat je burmanskoj armiji kao model ”BA-52”.

Automati su se pojavljivali u dva kalibra, 9 mm Glisenti i 9 mm Parabellum i  bilo ih je šest vrsta. Tipične su i brojne modifikacije (s bajonetom, bez bajoneta, sa sklopivim bajonetom, kundaci od različitih materijala, itd, itd). 

Ručne bombe

• ”SRCM Mod. 35” (”Societa Romana Costruzioni Meccaniche”-Latina), ofanzivna ručna bomba mase 240 grama.
• ”OTO Mod. 35′ (”Odero Terni Orlando” – Rim), ofanzivna ručna bomba, mase 150 grama.
• ”Breda Mod. 35” (”Breda Meccaniche Bresciane”), ofanzivna ručna bomba, mase 200 grama.
• ”Breda Mod. 42” (”Breda Meccaniche Bresciane”) , PT granata, mase 1.050 grama.
• ”L Type” (”Odero Terni Orlando” – Rim), PT granata, mase 2.040 grama.  
• ”P Bomb” (improvizovana) PT granata mase od 1.000 i 2.000 grama.

Bacači plamena

• ”Lanviafiamme Modello 35”.
• ”Lanciaviamme Modello 41”.                                              
• ”Lanviafiamme Modello 41 d’asalto”.

Proizvođač svih modela bio je ”Servizio Chimico Militare ”.

Mitraljezi

• ”Breda Mod. 5C”, teški mitraljez u kalibru 6,5 mm.
• ”Breda Mod. 5G”, laki mitraljez u kalibru 6,5 mm.  
• ”Breda 30”, laki mitraljez u kalibru 6,5 mm.
• ”Breda M31” (licenca Hočikisovog mitraljeza u kalibru 13.2 mm).
• ”Breda 37”, teški mitraljez u kalibru 8 mm.
• ”Breda 38”, tenkovski mitraljez u kalibru 8 mm.
• ”FM 24/29” ,(”Fusil-mitrailleur Modèle 1924 M29”, Francuska), kalibar 7,5 mm.
• ”Fiat – Revelli Modello 1914”, mitraljez u kalibru  6,5 mm.
• ”Fiat – Revelli Modello 1935”, mitraljez u kalibru 8 mm Breda.
• ”SIA Mod. 1918” (”Societa Fiat Aviazione”), teški mitraljez u kalibru 6,5 mm.
• ”Breda – SAFAT”, mitraljez u kalibru 7,7 mm.
• ”Breda – SAFAT”, mitraljez u kalibru 12,7 mm.  
• ”Scotti–Isotta Fraschini Modello 1933” mitraljez u kalibru 12,7mm.

Mitraljezi (njih 13 vrsta!) su koristili pet različitih kalibara, a hranjenje je često bilo pomoću otvorenih kutijastih okvira. Bili su veoma komplikovani, s mnogo delova koji su bili podložni habanju i lomu. Zastoji su bili vrlo česti.

Jedan od razloga bilo je i to što je municija morala da se obavezno podmazuje usled izvlačenja čaure. Na sanduku se nalazila mala prskalica  s uljem pomoću kog se to činilo. Naravno, u Severnoj Africi to je bilo pravi debakl, jer je tako nauljeno ležište, pri tom otvorenog mehanizma, bilo kao magnet za pesak, prašinu i svaku drugu prljaštinu.     

Minobacači kao deo pešadijskog naoružanja:

• ”Brixia Model 35” u kalibru 45 mm, namenjen jurišnim i desantnim jedinicama. Korišćen je mnogo na našem ratištu. Formacijski je raspoređen dva u vodu, 18 u bataljonu.
• ”Mortaio da 81/14 Modello 35” (”Construzioni Elettro Meccaniche di Saronno”, Pjaćenca) u kalibru 81 mm. Šest minobacača je dužila četa.

Pešadijska protivtenkovska sredstva

• ”Fucile controcarro 35 (P) – Wz  35”, protivtenkovska puška u kalibru 7,92 x107mm zaplenjena od Poljaka.
• ”Soloturn S-18/100” PT puška u kalibru 20 x 105 mm, Švajcarska.
• ”Soloturn S-18/1000” PT puška u kalibru 20 x 138 mm, Švajcarska.
• ”Soloturn S-18/1100” PT puška u kalibru 20 x 138 mm, Švajcarska.
• ”Panzerfaust”, nemački bestrzajni bacač za jednokratnu upotrebu.
• ”Lanciabombe Controcarro 60 mm-HEAT”, granata za ispaljivanje iz puške.

”Breda 37” – ekološki mitraljez

Opisivati sa inžinjersko-proizvodnog stanovišta mehanizme italijanskih mitraljeza je za ”mašince” najteže pitanje na ispitu, pa zato ni mi nećemo ulaziti u to kako su italijanski inžinjeri (i kojom idejom vođeni), pravili najkomplikovanije i najnesigurnije mitraljeze. Ipak, ovom mitraljezu moramo da posvetimo posebnu pažnju.

Mitraljez ”M37” bio je u srednjoj klasi (po drugima u teškoj kada je delovao s posebnog postolja)  s vazušnim hlađenjem, a funkcionisao je na principu pozajmice barutnih gasova. Koristio je nešto veći metak 8 x 59 RB Breda.

Puna oznaka mu je bila ”Mitragliatrice Breda calibro 8 modello 37”. On je imao poseban mehanizam za početno izvlačenje čaure nakon ispaljivanja. Za razliku od njegovog prethodnika ”Brede 30” u kalibru ”Karkano 6,5 mm” nije propisivano da se meci podmazuju, pa je to rađeno jednim potezom, namašećnom krpom neposredno pre umetanja u mehanizam za okidanje.

Nečuveno je i to da su ti kutijasti okviri imali samo po 20 metaka, u vreme kada je većina srednjih mitraljeza (puškomitraljeza) koristila okvir od 30 metaka, a neki su koristili i redenik. Veća brzina paljbe mogla se ostvariti samo izuzetnom uvežbanošću nišandžije i pomoćnika. Iako je hlađen vazduhom, ovaj mitraljez svakako ne bi mogao da ispali brži niz rafala jer se brzo pregrevao. 

Međutim, ovom mitraljezu, osim zgražavanja, ne bismo posvetili nijedan red, da nije imao jedno neobično svojstvo: poseban mehanizam ”mađioničarski” je zaokretao čaure koje su se vraćale na prazno mesto okvira koji je ”putovao” s leva udesno. Naravno, i za to je bila potrebna mehanička energija, pa je ova funkcija značajno smanjivala brzinu paljbe.

Oružje je imalo i tendenciju da se zaglavi ako okvir nije pod savršeno pravim uglom ubacivan u usadnik. Tako je pomoćnik imao dvostruki posao – da ometajući nišandžiju jednom rukom prihvata prazan okvir s ispucanim čaurama i precizno ubacuje pun, često pod vatrom neprijatelja.

Šta je ovde bilo neobično? Ovo je, naravno, učinjeno namerno jer je između dva rata praksa reciklaže čaura bila uobičajena, pa su uputstva o njihovom prikupljanju i čišćenju bila lepljena na svako pakovanje.

Punilac bi tako istrošene okvire vraćao u isti sanduk. Sa stanovišta ekologije na ratištu, ništa bolje nije moglo biti smišljeno. Međutim, isto to ratište je veoma surovo kažnjavalo svaku grešku i promašaj konstruktora, pa je ovaj mitraljez češće korišćen u tvrđavsko-rovovskom ratu, gde je nesrećni pomoćnik mogao koliko-toliko da se pridržava ovih pravila. 

Ovo je, u najkraćem, bilo formacijsko oružje kojim su ratovali italijanski pešaci. Kao što se može videti, šarenilo je opšte i Bil Ganston je sigurno bio u pravu kada je reč o logističim problemima prilikom dopremanja ove municije.

Međutim, još nepovoljniju situaciju možemo videti u artiljeriji, naoružanju tenkova, lakih patrolnih brodova, itd. Kao da su Italijani namerno sa svih strana sakupljali različite cevi i kalibre, ali tome ćemo se posvetiti nekom drugom prilikom.U rat su ušli s pet vrsta municije za puške i mitraljeze i još pet za pištolje i automate. Rezultat je poznat i osnovcima.