Hipersoničnim sistemima oružja smatraju se oni koji dostižu brzinu veću od 5 maha (6174 km/h). U zavisnosti od mogućnosti dometa, balističke rakete su grupisane na one kratkog dometa (<1000 km), srednjeg (1.000–3.000 km), prelaznog (intermediate) (3.000–5.500 km) i interkontinentalnog dometa (>5.500 km).
Dve osnovne kategorije ovog oružja su hipersonični sistemi – balističke rakete koje imaju mogućnost manevrisanja klizanjem hipersoničnom brzinom (boost-glide) i balističke krstareće rakete sa sopstvenim pogonom.
Pogonjene krstareće rakete su projektili sa višestepenim raketnim pogonom koje ubrzavaju do tačke u kojoj nosač sa vazdušno-reaktivnim pogonom sa direktnim protokom može da preuzme funkciju i završi misiju.
Hiperzvučni sistemi sa pojačanim klizanjem funkcionišu tako što se klizni projektil u nekoliko faza ubrzava do hipersoničnih brzina, obično koristeći pogon na čvrsto gorivo, nakon čega raketa nastavlja da klizi bez pogona do završetka borbene misije.
Globalni razvoji u hipersonici
Hipersonično udarno oružje se razvija za primenu na dometima od kratkih do interkontinentalnih. Navodno, Rusija raspolaže sa sistemima interkontinentalnog dometa pod nazivom Avangard, kao i Kindžal – balističkom raketom koja se lansira iz vazduha.
Moskva takođe razvija i Cirkon, hipersonični brodski sistem, sposoban da gađa i kopnene i pomorske ciljeve.
Kina je javno prikazala svoj hiperzvučni sistem Dong Feng 17, DF-17 srednjeg dometa, a rasporstranjeni su i izveštaji o testiranjima sistema DF-ZF.
U Sjedinjenim Državama je u toku razvoj hipersoničnog udarnog oružja srednjeg i prelaznog dometa. Ovde se misli na konvencionalne sisteme za brzi udar (CPS), hipersonično oružje dugog dometa (LRHW), oružje za brzo reagovanje vazdušnog lansiranje AGM-183 (ARRW) i taktičko klizno oružje hipersonične brzine (TBG).
Kao ključna komponenta u rivalstvu između velikih sila, hipersonično ofanzivno oružje verovatno nikada neće prestati da se razvija. Težište će biti na usavršavanju sistema koji će omogućavati što brži napad na velikim udaljenostima.
Tehnološki razvoj u oblastima pogona, materijala, senzora, bojevih glava, aerodinamike i minijaturizacije komponenti omogućiće proizvodnju efikasnog oružja po nižim troškovima i manjim gabaritima, što će omogućiti stvaranje znatno većih zaliha.
Očekuje se da će se hipersonične odbrambene sposobnosti razvijati istovremeno sa uvođenjem ofanzivnog oružja za napad, pri čemu će SAD koristiti početne prednosti svojih odbrambenih sistema balističkih raketa raspoređenih širom sveta.
Cilj je razvoj integrisanih odbrambenih sistema koji će omogućavati efikasnu zaštitu terminala od hipersoničnih napada. Radi se na budućim manjim, efikasnijim presretačima i potpuno integrisanim nekinetičkim sposobnostima.
Arhitektura protivraketne odbrane
Arhitektura senzora koja se trenutno koristi u protivraketnoj odbrani je uglavnom oslonjena na površinske moćne radare. No u današnjem sve komplikovanijem okruženju vazdušne i raketne pretnje, zemaljski sistemi imaju inherentna ograničenja.
Zemaljski radari imaju ograničene sposobnosti da detektuju i prate pretnje koje dolaze na malim visinama. Najbolji primer su krstareći projektili koji su zbog zakrivljenosti zemlje skriveni sve dok se ne približe cilju. No, zbog veličine i visoke cene, oni se javljaju u relativno malom broju. Osim toga, predstavljaju moguće mete napada zbog fiksnog pozicioniranja i potrebne pogonske energije.
To praktično znači da odbrana od krstarećih raketa, hipersonična odbrana i borba protiv bespilotnih vazdušnih sistema (UAS) zavise od proširenja horizonta.
Krstareće rakete se, za razliku od balističkih, krežu po nepredvidivom kursu i na malim visinama, često izvan dometa zemaljskih senzora. Senzori u vazduhu mogu da ponude postojanu pokrivenost i nisu ograničeni orbitalnom mehanikom svemirskih letelica, ali imaju manje otiske detekcije i moraju se negde nalaziti.
Senzori zasnovani na svemirskoj tehnologiji proširuju oblast delovanja obezbeđujući senzorsku pokrivenost izvan vidnog polja zemaljskih radara i praćenje ciljeva po dubini i visini bez obzira na topografiju terena koja često maskira krstareće rakete ili male UAS.
Rano otkrivanje, zauzvrat, omogućava više vremena za sve vrste pasivne i pripreme za aktiviranje aktivne odbrane.
Sateliti u niskim, srednjim, geostacionarnim i ekstremno eliptičnim orbitama su primeri tradicionalnog dizajna sa više orbita. Niska orbita zemlje (LEO) je korisna zbog proliferacije i ekonomije obima, ali ima problem sa postojanošću i dugotrajnošću.
Srednja orbita (MEO) pruža veću pokrivenost i postojanost, iako može zahtevati skuplje satelite sa širim otvorima. Geostacionarnoj (GEO) i visoko elipsoidnoj (HEO) orbiti je potrebno manje satelita da pokriju određeni pol ili geografsku dužinu, ali su daleko skuplje. Konstelacije svemirskih senzora imaju kapacitet da prate rakete od lansiranja do konačnog odredišta.
Ovaj kapacitet praćenja „od rođenja do smrti“ omogućava svemirskim senzorima da stalno prate pretnju u pokretu, što ih čini posebno važnim za suzbijanje hipersoničnih i manevarskih balističkih projektila. Ovo takođe minimizira potrebu za velikim brojem zemaljskih senzora.
Svemirska orbita SAD
Agencija za raketnu odbranu (MDA) i Agencija za svemirski razvoj (SDA) SAD nedavno su objavile svemirski program u niskoj orbiti za otkrivanje i presretanje hipersoničnih letilica.
Šest satelita je deo Zajedničku misiju nacionalne bezbednosti (USSF-124) MDA i SDA čini šest satelita namenjenh za praćenje hipersoničnog oružja. Četiri od navedenih šest satelita su senzori za praćenje projektila u slojevitim orbitama i za SDA ih je izgradio L3Harris.
Program svemirskih senzora za hipersonično i balističko praćenje (HBTSS) MDA sastoji se od druga dva satelita, od kojih je jedan proizveo L3Harris, a drugi Northrop Grumman.
Cilj konstelacije sloja za praćenje je stvaranje svetske mreže senzora koji će delovati kao barijera protiv balističkih i hipersoničnih projektila iz Kine i Rusije.
HBTSS sadrži senzore namenjene za praćenje pretnji visoke vernosti i prenos informacija do projektila presretača koji bi pokušali da ih obore, dok se sateliti SDA koriste za otkrivanje hipersoničnih pretnji.
Da bi mogao da presretne hipersonične projektile, HBTSS treba da integriše podatke o kontroli vatre dovoljno precizno kako bi usmerio presretač na dolazeću raketu. Dok su infracrvene i elektro-optičke tehnologije detekcije davno uspostavljene, praćenje hipersoničnih projektila je znatno izazovnije od tipičnog upozorenja na balističke rakete.
Razlikovanje hipersoničnog toplotnog potpisa od Zemljine pozadine upoređeno je sa praćenjem malo svetlijeg potpisa u okeanu potpisa, za šta je potrebno značajno testiranje i modeliranje da bi se potvrdilo.
Orbita USSF-124 će se lansirati raketom SpaceX Falcon 9 iz baze svemirskih snaga Kejp Kanaveral na Floridi 2024. godine.
Nema satelita osim onih zakačenih za balon lažijada epskih raumjera a i zemlja je ravna
Amerika sa britanijom je vodeća politika ugrožavanja poverenja. Vidi se dokazano kako doturaju oružja organizacijama i državama na koje eačunaju da mogu da osvajaju svoj interes. Ove dve zemlje su ugušile UN sada guše i EVROPSKU UNIJU. Događa se zverstvo protiv slobode i mira. Ovo nije nauka već nasilje. Privatizovana politika bogatih.
Nije nemoguće pogotovo danas i uzevši u obzir današnji nivo tehnologije i kakve senzore danas možeš da spakuješ na satelite. Pa SAD i SSSR su još krajem 60ih i 70ih imali kapacitet da razviju nuklearni FOBS (frakcionalni orbitalni bobarderski sistem) ali nisu, a SAD su tamo krajem 70ih i pogotovo 80ih za vreme Regana hteli da razviju onaj čuveni anti-balistički orbitalni sistem prozvan “Star Wars”. Danas je tehnologija senzora i tehnologija računara koji se mogu spakovati u satelite znatno naprednija nego pre 30-40 godina, a kanali razmene podataka daleko DALEKO brži. Tako da napraviti satelitsku mrežu za praćenje hipersonika, pogotovo ako su dotični sateliti u MEO i GEO. Jest da su skuplji, ali za ovakve projekte msm da Ujka Sem neće da štedi.
😂😂😂
I kada se ameri probude, mokar krevet, a holivud srušen.