Balistička raketa Luna u JNA – prethodnica Točke, s kojom smo se pravili važni na paradama i vežbama

”Luna” u JNA? Poznato je, i više puta naglašavano, da su sovjetski saveznici po pravilu dobijali OD ”Velikog brata” osiromašene verzije raznih sredstava. Tenkovi, avioni, radari, pa i taktičke balističke rakete stizale su sa pojednostavljenim mogućnostima.

S druge strane, sovjetske elitne jedinice koje su se nalazile na teritorijama ”saveznika” (DDR, Poljska, itd), bile su opremljene najelitnijim sredstvima prvog reda, koja su bila smeštena u eksteritorijalnim bazama. Njih su ”saveznici” mogli da gledaju samo preko ograde. 

I to nije ništa novo, kao  što nije ništa novo da su Sovjeti imali poseban odnos prema JNA. Dok su okolne države imale ”AK-47” čim se pojavio, avione ”MiG-23”, ”Su-17/22”, PVO sisteme ”SA-5”,”S-300”, itd, mi smo dobijali ono što su nam naši kliriški partneri slali.

Tako je bilo i sa balističkom raketom ”Lunom” s kojom smo se mi (bez mnogo razloga) pravili važni na raznim paradama i vežbama.

Kakva je stvarno istina o ovoj raketi? 

”Luna M” je u klasifikaciji Glavne artiljerijske uprave imala oznaku ”GRAU-9K52”, dok joj je NATO dodelio pomalo tajanstven naziv – ”FROG-7”.

Nije, naravno reč o žabi, već o dovitljivoj abrevijaturi (Free Rocket Over Ground) pa su tako, menjajući brojeve, prilagođavali nazive generacijama ovih taktičkih raketnih kompleksa.

”Luna M” je tako nasledila sistem ”2K6 Luna”, a nju je u penziju sredinom sedamdesetih godina poslala ”Točka” o kojoj smo već pisali.  

Rad na projektu počeo je u ”MIT” (”Moskovski institut termotehnike”). Sistem je razarađen i dovršen u firmi ”Titan – Barikade”, u nekadašnjem Staljngradu, danas Volgogradu. Razrada je počela 1961. godine, a u stroj je ušla šestog avgusta 1964. godine kao samohodni raketni taktički balistički sistem. 

Osvrnimo se i na njene TT karakteristike:

• Daljina dejstva: od 15 do 70 km.
• Kružna greška gađanja: oko 700 metara. Naši izvori kažu da je bila mnogo veća, čak dvostruko, što se uklapa u priču o osiromašenim modifikacijama sredstava koja smo dobijali.  
• Vrste raketa:
  • ”9M21B” s atomskom bojevom glavom ”BG 9N32”.
  • ”BG 9N18F” sa parčadno fugasnom bg.
  • ”9M21D” (propagandno-agitaciona bg).
  • ”BG 8N18A” i ”9M21G” s hemijskom bojevom glavom ”9N18G”.
  • ”BG 9N18K” sa kasetnom bojevom glavom uvedena je 1969. godine.  

• Ukupna masa lansera je 16,4 tone, od toga same rakete (osnovni model ”9M21”) dve i po tone. 

• Posada: pet ljudi.
• Lanser se nalazio na šasiji ”Zil 135LM”, a transportno prateće vozilo za pretvovar na šasiji ”ZIL -135 LTM”.
• Masa transportne mašine bez raketa 12,15 tona s posadom od dva čoveka.
• Maksimalna brzina na putu do 60 km/h.

Rusi su po običaju pravili niz modifikacija. Neke su bile iz stvarne potrebe, a druge, pak da se ostane u utakmici u naoružanju. Glavna razlika bila je, gledano po modifikacijama: 

1. 9К52 Luna-М> FROG-7A (koristila je rakete ”9M21B”,” 9M21F” i ”9M21G”). FROG-7B (s raketama  ”9М21B1” i ”9М21ОF”). Transportni deo nosio je oznaku ”9P113”. On je imao svoj hidraulički kran nosivosti do tri tone što mu je mogućavalo neometano i nezavisno pretovarivanje i dopunjavanje lansera na terenu. 
2. K53 Luna MB> Ova varijanta pravljena je od 1962. godine sa namerom da se transportuje helikopterima ”Mi-6” ili ”Mi-10”, zajedno sa lansirnom rampom ”8P114” na točkašu, koristeći raketu ”9M21”. Radovi su obustavljeni usled prevlikih terenskih problema. Nema mnogo mesta gde helikopter te nosivosti može sleteti, ili ”Lune” prići, a da budu pogodna i za dejstvo raketama. 
3. Luna-3> Ova raketa razvijana c ciljem da ima radijus rasipanja manji od 500 metara na dometu o 70 kilometara. Razvoj je zaustavljen 1969. godine jer rezultati ispitivanja nisu bili zadovoljavajući. 
4. 9К52ТS LUNA TS> Ova modifikacija razrađena je 1968. godine a raketa je imala fugasnu bojevu glavu. Atomska BG nije bila predviđena. Ova vrsta aktivno je izvožena. Skraćenica ”TS” trebalo je da znači ”tropski, suv”. I zaista, za vreme rata Sudnjeg dana Sirijci su lansirali 18 raketa po izraelskim pozicijama. U završinim nedeljama Afganistanskog rata iz sastava jednog Vojnog okruga detaširana je u 47. samostalni raketni divizion i to je jedinsven slučaj u istoriji SSSR da su Sovjeti koristili taktičke rakete. Ukupno su ispalili 92 rakete. Za vreme Zalivskog rata marinci SAD uništili su pet pozicija ”LUNE M”. Za vreme rata u Iraku Iračani su lansirali tri ili pet raketa svoje verzije ”AL Samad II”. Taj model zamalo je uspeo 27. marta 2003. godine da napravi štetu u glavnoj američkoj bazi u Kuvajtu, ”Kemp Doha”. Na vreme ju je oborio ”Patriot”. Niko nije stradao, ali druga raketa je pala nedaleko od poznatog trgovinskog centra Kuvajt Siti gde je nanela štetu ranivši i dva posetioca. 

Dejstvo i efekti

”Luna” nije baš bila ”ćorava koka”, jer je sedmog aprila 2003. godine jedna od iračkih raketa uništila komandni centar druge brigade Treće pešadijske diviije SAD. Poginula su tri vojnika, dva novinara i još 17 lica je ranjeno. Uništeno je 17 ”Hamvija” i oštećeno još sedam oklopnih vozila.  Ni to nije kraj njene borbene karijere jer se još aktivno koristi u Siriji.

Danas se ”Luna” nalazi u Belorusiji (36 kompleksa ”Luna” i ”Točki” prema stanju od 2016. godine), Egiptu (devet kompleksa), Kubi (65 lansera), Siriji (od 18 do 30 kompleksa) i u Severnoj Koreji. Stanje ovih sistema je potpuno neizvesno jer je moguće da su u neupotrebljivom stanju.

Jedina korist od njih je danas  ispaljivati ih u salvama i to protiv neprijatelja koji nema organizovanu i ešelnoniranu PVO. Zvanično su ih povukli iz naoružanja Afgaistan, Bugarska, Ukrajna (imala ih je 50 2015. godine), Mađarska, Libija, Poljska, Rumunija, Jemen, Rusija, Čehoslovačka i Jugoslavija (Srbija). 

Kakva je bila sudbina ”Luna” u JNA i da li su nam uopšte takve rakete bile potrebne?

O tome se može pisati mnogo, stoga je bolje da se u najkraćem podsetimo: ”Lune” su političarima svakako bile potrebne. A vojnicima? Pogledajmo činjenjice. JNA je imala ukupno 12 lansera 9K52 ”Luna M”. Poslednje gađanje naša ”Luna” imala je na poligonu u Kalinoviku 1990. godine.

Matični garnizon ovih lansera bio je u sastavu 389. Raketne artiljerijske brigade u Banjaluci. U vreme kada se ”Luna” pojavila NATO je imao sisteme koji su bili još neprecizniji od nje. Kada se pojavio ”Lens”, ”Luna” je definitivno zastarela.

Šta je JNA mogla na onolikoj potencijalnoj ratnoj prostoriji da uradi s 12 lansera? Na kog i kakvog neprijatelja bi mogla da sruči plotun i kakav bi bio efekat? Vojnicima je bilo jasno kakav je to promašaj bio u pitanju. Kada je ”Luna” izbačena iz upotrebe, preostala dva transportera pretvorena su u tzv.

”Orkan”, ali znatno osiromašen jer originalni ”Organ” ima 12 cevi od 263 mm, a ovaj bastard samo četiri. Zašto je ”Luna” bila promašaj? Njenu osnovnu ulogu, udare po komunikacijskim i komandnim centrima, lako i mnogo preciznije preuzeli su odlično razrađeni VBR raznih kalibara, da bi ”Uragan” potpuno obesmislio postojanje i korišćenje ”Lune’.

U verziji ”M-99” on ima domet do 95 km. Pri tom je i neumoljiva praksa rekla svoje – rasturanje je iznosilo na cilju i više od kilometra, a krajnji domet praktično nikad veći od 40 kilometara.  

Naši divizioni imali su samo po četiri lansera, a čitava brigada 12, dok je samo jedan sovjetski divizion imao 12 oruđa, a brigada 3-4 diviziona. U oznakama raketa ima različitih podataka. U novinama tog vremena, ali i sovjetskim pratećim materijalima pisalo je jedno, da je raketa ”9M21F2” sa parčadno-fugasnom glavnom označavana kao ”9N18OF”.

Međutim, Pravilo, odnosno uputstvo o upotrebi u JNA beleži isključivo oznaku ”9N18F”. Kako god, retki slučajevi njene upotrebe dokazali su sve njene nedostatke i pokazali šta u vojsci znači pojam ”promašena investicija”.