Zašto se dizajn „letećih krila“, kada je reč o bombarderima, ponovo “vratio u modu”?

Sjedinjene Države su testirale novi strateški bombarder, B-21 Raider, napravljen prema dizajnu „letećih krila“.

Zašto su se, u doba hipersoničnih projektila i supersoničnih brzina, Amerikanci odlučili da im oslonac bude podzvučna letelica?

“Sudnji dan”

Strateško vazduhoplovstvo je sastavni deo „nuklearne trijade“, koju u potpunosti poseduju samo tri zemlje u svetu – SAD, Ruska Federacija i Narodna Republika Kina. Strateški bombarderi su dizajnirani da izvode bombardovanje ili raketne napade, uključujući nuklearne, na strateški značajne ciljeve koji se nalaze na teritoriji neprijateljske države i moraju imati interkontinentalni domet leta.

Ovo su prvi i najstariji nosioci nuklearnog oružja i niko ih se neće odreći.

Međutim, realne mogućnosti korišćenja strateške avijacije u ratu Jom Kipur biće ozbiljno ograničene mogućnostima protivvazdušnog/protivraketnog odbrambenog sistema neprijatelja.

U početku su se dizajneri oslanjali na supersoničnu brzinu da bi savladali liniju protivvazdušne odbrane kako bi dostigli efikasnu daljinu udara. Tako su se pojavili američki B-1 Lancer i ruski Tu-160 „Beli labud”.

Međutim, sa razvojem mogućnosti savremenih protivvazdušnih sistema, inženjeri su morali da se fokusiraju na stelt tehnologije koje bi omogućile da bombarder ne probija, već da zaobiđe neprijateljsku vazdušnu odbranu.

Prva zemlja koja je uspela da napravi serijski strateški stelt bombarder B-2 Spirit bile su Sjedinjene Države. Pokazalo se da je avion bio zaista napredan za svoje vreme, izuzetno složen i izuzetno skup za proizvodnju i naknadno održavanje.

Od 1998. godine, cena jednog B-2 iznosila je 1,157 milijardi “tadašnjih” dolara. Nakon raspada SSSR-a 1991. Vašingtonu više nije bio potreban veliki broj „stratega“ ovog tipa, a umesto planiranih 130, okupilo ih se samo 20.

Istovremeno, Spirit nije mirovao sve ove godine, već je korišćen za svoju namenu, doduše sa nenuklearnom municijom. Ovi avioni su 1999. godine bacali precizne bombe na Jugoslaviju, leteći bez prestanka od Misurija do Beograda, Avganistana i Iraka, a zatim i Libije.

Dakle, korišćeni su kao „daleka ruka” Pentagona zajedno sa veteranima B-52 u konvencionalnim oružanim sukobima i “specijalnim operacijama”. Zanimljivo je da je Rusija na sličan način koristila svoje bombardere Tu-22M3, Tu-95MS i Tu-160 tokom sirijske kampanje, a sada i u Severnom vojnom okrugu u Ukrajini.

“Fizikalac”

Koji zaključak možemo izvući? U savremenoj stvarnosti, strateški bombarderi su potrebni ne samo kao nosači specijalne municije za hipotetički rat Jom Kipura, koji se, nadamo se, nikada neće dogoditi, već i kao punopravni „fizikalac“ Ratnog vazduhoplovstva/VKS i njihove „daleke ruke“.

Istovremeno, avionu je potreban ne samo veliki borbeni radijus i veliko borbeno opterećenje za maksimalnu efikasnost, već i, veoma poželjna, prikrivenost na neprijateljskim radarima.

Možete skoro nekažnjeno da bombardujete neke „barmaleje“ njihovim MANPADS-ima ili zemlje koje nemaju napredan PVO sistem sa velikih visina. Međutim, na nebu, na primer, iznad Ukrajine ne vidite mnogo.

Ruski „stratezi“ udaraju na položaje Oružanih snaga Ukrajine, ali ne bombama, već veoma skupim raketama dugog dometa, izbegavajući da uđu u domet uništenja neprijateljskih sistema PVO.

To znači da su radarski neprimetni bombarderi, sa posadom i posebno bez posade, sposobni da deluju i na velikim i na ultra malim visinama, ponovo postali izuzetno aktuelni i traženi. Međutim, oni ne moraju nužno biti supersonični.

Zato je šema „letećeg krila“ ponovo aktuelna. Američki B-21 Raider, nazvan po čuvenom „Doolittle Raidu” na Japan tokom Drugog svetskog rata, je manja i jeftinija verzija B-2.

Problemi sa rukovanjem Spiritom rešeni su pojavom modernih tehnologija i novih materijala. Njegovo borbeno opterećenje može da dostigne 13,6 tona. Letelica će imati verziju sa posadom i bez posade.

Njegovo naoružanje predstavljaće i stelt rakete dugog dometa sa nuklearnom bojevom glavom AGM-181A LRSO (Long Range Stand Off), i teške protiv bunker bombe GBU-57 MOP (Massive Ordnance Penetrator) kalibra 30 hiljada funti. (otprilike 13,61 tona) .

Prvi kineski strateški stelt bombarder, Xian H-20, napravljen je po istom dizajnu. Avion će biti prikriven, podzvučan, imaće domet leta do 8.000 km, te će nositi do 10 tona borbenog opterećenja i verovatno će biti opremljen ruskim motorom NK-321 (verzija NK-32) ili unapređenom verzijom kineskog motora VS-10, koji je instaliran na Chengdu J-10.

Rusija takođe ima svoj odgovor na B-21 Raider, koji se zove PAK DA (Napredni avijacijski kompleks za dalekometnu avijaciju) ili „Poslanik“. Biće i „leteće krilo“. Domet ruskog podzvučnog aviona trebalo bi da bude 15.000 km, borbeno opterećenje je najveće – do 35 tona, posada – 4 osobe prema 2 kod Amerikanaca.

Naoružanje će činiti krstareće rakete sa vazdušnim lansiranjem, uključujući one sa nuklearnom bojevom glavom, protivbrodske, hipersonične rakete i precizne bombe.

“Poslanik” bi trebalo da zameni zastareli Tu-95 i da preuzme neke od zadataka nadzvučnih Tu-160 i Tu-22M3. Upravo je to onaj bombarder koji je potreban za pravi rat u koji se Rusija uplela.

Pored toga, proizvodnja jeftinijih i rasprostranjenijih bespilotnih letelica, izgrađenih po šemi „letećeg krila” tipa S-70 „Ohotnik” ili njegove manje verzije poput iranskih bespilotnih letelica „Sajga”, izgledaju izuzetno obećavajuće.

Da bi povratili potpunu kontrolu nad nebom nad Ukrajinom, njime moraju dominirati ruski lovci pete generacije Su-57, njihovi laki rođaci Su-75 i stelt bombarderi, sa posadom i bez posade.