Ovaj tekst posvećujemo još jednoj žrtvi nerealnih, avanturističkih eksperimenata nemačkog vojnog vrha. Ovu porodicu oružja Englezi zovu Submachine gun (SMG – mašinska ili automatska puška). Rusi su je svrstali u klasu пистолет-пулемет (pištolj-mitraljez). Francuzi ga zovu Pistolet-mitrailleur (mittraillete).
Mi ovakvo oružje zovemo jednostavno automat, imenicom koja može da se odnosi i na mnoštvo drugih samoradnih predmeta. Nemci, njegovi rodonačelnici, zovu ga Maschinenpistole (mašinski pištolj). U raznim armijama imao je i svoje nadimke.
Nesklad pa i sličnosti u nazivima nastao je u vremenu kada su se poluatomatski pištolji još uvek zvali ”automaticima”, a ova nova sredstva, velike ubojne moći a malih dimenzija, najpre su zvali malim mitraljezima, da bi ih na konačno (pre pojave automatskih pušaka kao zasebne kategorije) zvali jednostavno automatima.
Sada, dok posmatramo ove fotografije koje slede, one neodoljivo na podsećaju na ”gedžete” iz našeg vremena, kada se kod naoružanja specijalnih jedinica najpre vodi računa o funkciji, dok su ergonomija i lepota na začelju.
Predstavljamo vam retko spominjani nemački automat (mašinski pištolj) renomiranog proizvođača ”ERMA” (Erfurter Maschinen – und Werkzeugfabrik Berthold Geipel GmbH, Erfurt, Tiringia), pod oznakom ”EMP 44”. Nemci su se, kao vodeća oružarska sila u svetu kada je reč o namenskoj (vojnoj) proizvodnji, rano i dugoročno opredelili za minimum kalibara, odnosno vrsta metaka za upotrebu u jedinicama Vermahta.
Istina je da je bilo različitih kalibara iz plena, ali su su u originalnoj nemačkoj proizvodnji dominirala dva metka – 9 x 19 parabelum (parabellum) i 7,92 x 57 mm Mauser, s brojnim varijacijama. S kraja tridesetih godina pa sve do okončanja Drugog sv. rata Nemci su koristili samo automate iz porodice ”MP 38/40”.
Pojava ”Stg 44” je posebna priča, a ona inače pripada klasi automatskih pušaka. Nekoliko puta su pokušali da konstruišu oružje te klase s poboljšanim karakteristikama, ali nisu dobijali željene rezultate. Vrlo interesantna, ali besprerspektivna pojava bila je upravo konstrukcija automata ”ERMA EMP 44”.
Krajem 1942. godine specijalisti komapnije ”Erfurter Maschinenfabrik”, poznatije pod imenom ”ERMA Werke”, predložili su razvoj perspektivnog automata koji bi mogao dopuniti već postojeće serijsko oružje ”MP 38/40”. Oni su, inače, bili jedni od proizvođača ove porodice automata, ali i nekih svojih modela, pa su imali veliko iskustvo u projektovanju i izradi.
Osnovna namera bila je da se popuni praznina u odbrani prostorija unutar fortifikacija (kakvih su Nemci izgradili mnogo), ali i za ličnu odbranu posada oklopno-mehanizovanih jedinica. Tražilo se oružje koje je strelac mogao efikasno da upotrebi u vrlo skučenim, tesnim i neudobnim uslovima. Ambiciozni konstrukori nisu isključili mogućnost korišćenja ovog automata u klasičnoj pešadijskoj upotrebi, ako stvari u procesu projektovanja krenu povoljnim putem.
Predložen delokrug primene postavljao je posebne taktičko-tehničke zahteve kada je reč o izgledu, gabaritima i karakteristikama opitnog modela. Trebalo je iznaći do tada nekorišćene, ali zanimljive ideje, dovoljno interesantne nemačkom vojnom vrhu pa i samom Hitleru. Konstruktori su pristupili kombinovanom postupku projektovanja. Neke delove su morali da razviju od početka, kao potpuno nove, a neke komponente i sklopovi bili bi korićeni sa već postojećih modela.
Osim toga, sam eksperimentalni model trebalo je svojim rešenjima da deluje motivišuće na ostale kolege i iznudi poboljšanja kod već postojećih, uhodanih modela. Mnogo ambicija, reklo bi se, za nov obrazac usred ratnih dejstava. Projekat za fortifikacije i oklopna vozila pojavio se već na samom početku 1943. godine. Bez obzira na to, u njegoj oznaci pojavila se druga brojka – ”ERMA EMP 44”.
Zašto je kao zvanična oznaka stavljena brojka 44 do danas nije utvrđeno, a može se samo pretpostavljati da su konstruktori hteli da sugerišu kako će oružje sigurno ući u proizvodnju i u stroj te godine. Međutim, za sve ostalo – dalji razvoj projekta i njegovu sudbinu, ostala su svedočanstva, dokumenti iz projektnog biroa i sa poligonskih ispitivanja, pa nam taj deo istorijata nije nepoznat.
Čime su to hteli inžinjeri ”ERME” da impresioniraju naručioca? Jedna od osnovnih ideja bila je maksimalno uprošćavanje konstrukcije. Zbog toga je automat imao neobičan, reklo bi se do tada neviđen oblik u kome su dominirali krupni detalji jednostavnih formi. To je izazvalo krajnje neuspešnu ergonomiju, osobinu na koju su svi nemački konstruktori posebno obraćali pažnju i bili, s pravom, ponosni na nju.
Zaista, kada pogledate ”MP 38/40”, on predstavlja suštinu ergonomije ratnog oružja. Konstruktori su bili svesni rogobatnog izgleda ove ”skalamerije”, ali su se uzdali da će to ružno pače svoj kvalitet dokazati, a očajan spoljni izgled kompenzovati specičnim sposobnostima primene. Najkraće, bili su ubeđeni da će tt svojstva biti takva, da korisnici više uopšte neće obraćati pažnju na izgled automata koji je delovao kao da je izašao iz neke vodoinstalaterske radionice. Ako ćemo pošteno, bilo je još takvih automata u drugim vojskama (Sten, Oven, Sudajev), ali ovaj je po svojoj ružnoći apsolutno prednjačio.
Najuočiljiviji deo bio je sanduk najjednostavnije konstrukcije. Predloženo je da se napravi od proste čelične cevi dovoljnog prečnika i dužine da se u nju smeste zatvarač, povratno-udarna opruga i mehanizam za okidanje (kao kod ”Ovena”). Na prednjem kraju sanduka nalazio se nosač za cev, gde bi bilo ugrađeno i cilindrično perforirano kućište (obloga) cevi po ugledu na ”PPŠ” ali i druge automate tog vremena.
Tu je bio i prijemnik magacina i delovi mehanizma za okidanje. U zadnjem delu sanduka nalazila se povratna opruga, a cev u kome je sve to smešteno istovremeno služila je i kao kundak. Na dno prednjeg dela sanduka zavaren je prijemnik magacina, mehanizam okidača i pištoljski rukohvat. Zadnji poklopac sanduka bio je istovremeno i ramenski deo kundaka koji se za sanduk držao na mestu jednostavnom rezom, bravicom.
Automat je dobio cev srednje dužine čiji dizajn je uzet sa već postojećih serijskih uzoraka. Na samim ustima cevi bila je gasna kočnica, kompenzator koji je podsećao na slično rešenje kao kod Sudajeva. Čelo kompenzazora bilo je pravougaono kako bi moglo što više da razbije barutne gasove.
Kao zatvarač korišćen je s minimalnim izmenama onaj iz serija ”MP 38/40”. To je bio masivan cilindrični komad sa specifičnom čašicom na prednjem kraju. Automatika se zasnivala na slobodnom zatvaraču koji je dejstvovao uz pomoć velike i snažne povratno-udarne opruge. Veći deo zatvarača bio je smešten u cevastom kundaku čime je dužina oružja maksimalno skraćena. Time su konstruktori mislili da su obezbedili lagodno korišćenje ovog automata u tesnim prolazima, kupolama tenkova, samohodnih oruđa, itd.
Na desnoj strani oružja nalazila se ručica zatvarača koja se kretala duž uzdužnog izreza na sanduku. Izrez je imao vertikalan usek u zadnjem delu. Taj usek je korišćen kao kočnica, blokirajući zatvarač u krajnjem zadnjem položaju. Mehanizam okidača takođe je preuzet sa serijskih modela, a omogućavao je samo automatsku paljbu.
Relativno niska brzina paljbe dozvoljavala je veštom strelcu da dejstvuje i jedinačno ili rafalima od dva ili tri metka. Prototipovi su bili opremljeni s dva sistema hranjenja. Prva verzija je bila ponavljanje već poznatog dizajna s jednim magacinom. Na zadnjem kraju prijemnika magacina nalazila se kvačica za pričvršćivanje i oslobađanje magacina. Prazna čaura izbacivana bi kroz otvor na desnoj strani sanduka.
Druga varijanta bila je priča za sebe. Ona je dobila složeniji sistem hranjenja, zasnovan na razvoju eksperimentalnog projekta ”MP 40/I” o kome je naš portal svojevremeno pisao. Predloženo je da se u donjem delu sanduka napravi veliki otvor koji bi mogao da primi dva magacina! Kada bi stavio oba magacina, strelac je morao da mehanizam prebaci u krajnji levi ili desni položaj, da ga fiksira prednjom kočnicom, a zatim da dejestvuje.
Kada bi ispraznio jedan okvir, on bi pomerio prijemnik na mesto gde se nalazi pun magacin, fiksirao bi ga i nastavio paljbu. Namera je bila da se ubrza dejstvo strelca jer ne bi morao da menja odmah prazan magacin. Nezavisno od konstrukcije hranjenja, ”EMP 44” morao je da koristi kutijaste magacine ”MP 38/40”.
Oni su primali 32 metka 9×9 mm paralellum. Naravno, model sa dvostrukim magacinom nosio je dvaput više municije i bio za toliko teži. Ovaj projekt predviđao je karakteristično proširen sanduk, glatko spojen s kućištem povratne opruge. Zbog toga je kundak bio u liniji s osovinom zatvarača, što je tražilo posebne nišanske uređaje.
Iznad usta cevi postavljeno je štancovano pravougaono polje neobične visine (kakve sada imaju ”AK-47”, ”M-16” i druge puške), na čijem vrhu se nalazio tradicionalni nišan (mušica) zaštićen s par bočnih pločica. Neposredno iznad sanduka postavljeno je slično postolje za nišan koje je bilo veće. To je bio otvoren mehanički nišan sa dometima od 100, 200 i 300 metara. Da bi se obezbedila ukupna krutost konstrukcije, stub nišana bio je povezan sa sandukom pomoću zakrivljenog vertikalnog umetka.
Ono po čemu je ovaj automat bio apsolutno originalnan bila je njegova ”ergonomija”. Očigledno je da konstruktori nisu pridali nikakav prioritet udobnosti, smatrajući da je mnogo važnije da vozač iz tenka ili strelac iz neke niše u katakombama fortifikacija, ima čime da puca u presudnim trenucima, neometan okolnim preprekama. Konstruktori su smatrali da je dovoljno da strelac za držanje automata koristi pištoljski rukohvat ili magacin, pa i u krajnjoj liniji i oblogu cevi. Cevasti kundak takođe nije pružao nikakvu udobnost prilikom dejstva. Reklo bi se da je njegova glavna funkcija bio smeštaj zatvarača i povratno-udarne opruge.
Čime su to kontruktori pravdali pred korisnikom?
Ovo oružje bilo je pre svega namenjeno dejstvu iz ambrazura (prednji stepenasti otvori fortifikacija) i sa kupola različitih vozila, što bi pojednostavilo njegovo fiksiranje, odnosno naslanjanje. Cevasti delovi pod pravim uglom (rukohvat, nastavak kundaka) omogućavali su da se automat lako ”zaglavi” u bilo koji procep na vozilu ili u fortifikacijsom objektu. Tako su, bar, oni mislili.
Tu se priča o ”udobnosti” i završavala. Onog momenta kada bi strelac morao da se odvoji od zaklona ili izađe iz vozila, tog trenutka je mogao da oseti svu neprijatnost dejstva ovog automata. Bez obzira na njegov linearan i tanušan izgled, bilo je to oružje prilično velike mase. Ukupna dužina iznosila je 721 mm, a masa sa jednim magacinom gotovo pet kilograma – 4,97 kg. Poređenja radi, automati ”MP 38/40” s rasklopljenim kundakom bili su samo 11 cm duži, ali 170 grama lakši. Automatika vatre sa teškim zatvaračem obezbeđivala je brzinu od 500 metaka u minuti, a efektivni domet nije bio veći od 150 do 200 metara.
Prema različitim podacima, ispitni primerci krenuli su na poligon ne kasnije od februara 1943. godine. Neobično je i to da se spominje jedan jedini izrađen primerak. Međutim, notorna je istina da da se u raznim muzejima i kolecijama mogu videti opitni primerci, čak i sa različitim sitemom punjenja.
To sasvim sigurno obara teoriju da je postojao samo jedan opitni primerak. Posle kompletnih ispitivanja stečen je uvid u realne borbene vrednosti ovog automata. Armija nije pokazala interes za ovu neobičnu tvorevinu, bez obzira na to što Nemci uopšte nisu bili gadljivi na eksperimente svih vrsta.
Pored toga što nije bio bolji od standardnih automata u naoružanju, pokazalo se još nešto: primućstvo u obliku krajnje jednostavnosti i jevtine proizvodnje nisu mogli da nadvladaju nepopravljivi utisak krajnje nepraktičnog i neudobnog dejstva. Kada je sve odmereno, naručilac je odustao od narudžbine i projekat je prekinut. Pokazalo se – privremeno.
Prema nekim izvorima, automata ”EMP 44” ponovo su se setili kada je počelo da gori pod nogama, krajem 1944. godine. Sada je brojka 44 stvarno došla do izražaja, ali iz drugog razloga: ova, krajnje jednostavna konstrukcija, došla je u žižu interesovanja zbog opremanja novoosnovanog Folkšturma i drugih sličnih pozadinskih struktura kojima je front bio sve bliži. Razlog je bio jednostavan: ratište je nemilosrdno gutalo oružje prve borbene linije.
Na pustošećem pravcu napada sovjetskih snaga nestajale su cele divizije, pa i grupe armija, zajedno sa svojom najelitnijom opremom koja je u dugim kompozicijama odvožena u dubinu SSSR na dalju obradu. ”EMP-44” ponovo dobija šansu i opet ne uspeva da je iskoristi! Da bi uopšte krenuo u serijsku proizvodnju sa ovim automatom, Vermaht bi morao da smanji proizvodnju uhodanog modela ”MP 38/40”. Za prenamenu proizvodnje jednostavno više nije bilo vremena. Samo godinu dana pre toga, takav projekat bio je moguć. Zato se prva serija ograničila na samo jednu partiju i to onu opitnu, iz 1943. godine. Veći deo bio je uništen, a neki komadi su, kao što smo već naveli, preživeli do danas, na radost istoričara, hobista i kolekcionara.
Treba reći da Nemci nisu radili ništa nelogično, bez obzira na ovu rugobu! Pojednostavljenje konstrukcije i pojevtinjenje serijske proizvodnje ulazi u standardni krug zadataka bilo kog konstruktorskog biroa, a posebno streljačkog koji se odlikuje velikim serijama. Tako gledano, ciljevi konstruktora automata ”EMP-44” bili su ispunjeni! Međutim, krajnji rezultat je bio bespredmetan, kao i mnogo projekata koje je očajni nemački vrh pokrenuo, posebno u završnim fazama rata. Ta, najvažnija faza – ulazak u serijsku proizvodnju, propala je zbog više sile zvane Crvena Armija.