3. Führerbunker z Berlinu
Zadnja pošta: Vlihelmštrase 77
Kako je neumoljiva RKKA prodirala kroz Nemačku, Hitleru je ostalo da se skloni tamo gde je najmanje želeo – u bunkerski kompleks Rajhskancelarije u Berlinu i da tu dočeka kraj. Da Hitler nije računao s takvim razvojem događaja svedoči činjenica da je bunker dozidan tek 1944. godine. Arhitekta je bio, ko drugi nego Albert Šper i njegovi verni izvođači – firma ”Hochtief AG” iz Esena.
Kompleks nije nosio nikakav atraktivan i mističan naziv, već samo ”Firerov bunker” (Führerbunker). Smešten je najvećim delom u unutrašnjem dvorištu Rajhskancelarije i građen je u dve etape.
Započet je 1936. godine kao mera opreza i u početku je to bilo ojačano sklonište od bombardovanja, kakvo je morala da ima svaka javna zgrada. Gradnja je intenzivirana 1944. godine. U njega je Hitler ušao 16. januara 1945. a izneli su ga 30. aprila 1945. godine. To mu je bilo i venačno mesto, jer se dan pre samoubistva oženio s Evom Braun. On nije jedini koji je na taj način izbegao neumitnu sudbinu.
Mnogi najviši nacistički rukovodioci učinili su to isto, a posebno se izdvaja slučaj porodice Gebels kada je njegova supruga Magda najpre morfijumom uspavala svoje šestoro dece, a zatim ih usmrtila otrovnim injekcijama.
U mnogim filmovima gledali smo ovaj bunker kao scenografiju. Posebno verno prikazan je u filmu ”Der Untergang ”, biografskom delu o sudbini Hitlerove lične sekretarice Traudl Junge. Kad već spominjemo taj film, recimo i to da se u njemu pojavio do sada najubedljiviji tumač Hitlera, Bruno Ganc, čiji su pasaži na nebrojano načina korišćeni kao parodija za razne situacije. Kako je stvarno podignut taj impresivni objekat kome ni najteže bombe od jedne tone nisu mogle ništa?
Kako smo već naveli, to je u početku bilo samo sklonište. Međutim, kada je bilo jasno da će rat stići i u Berlin, ubrzano je počelo proširivanje i produbljivanje. Kompleks se sastojao od ”Forbunkera” (Vorbunker), prednjeg, odnosno gornjeg dela koji je podignut 1936. godine i Firerovog bunkera koji se nalazio dva i po metra dublje od njega s njegove jugozapadne strane u stepenastom poretku.
Ta dva dela bila su spojena polukružnim stepenicama na čijim krajevima su se nalazila čelična vrata. Pozicija bunkera bila je tačno metar i po ispod podruma foajea starog zdanja Rajhskancelarije na Vilhelmštrase 77. Bunker se nalazio na osam i po metara dubine u dvorištu stare Kancelarije i 120 metra severno od zdanja nove Kancelarije na Fosštrase 6. Pored velike dubine, firerov bunker je bio izuzetno ojačan.
Debljina međukrova od armiranog betona bila je tri metra, ne računajući temeljnu ploču Rajhskancelarije. Svih 30 manjih prostorija bilo je zaštićeno pločom debljine četiri metra, sa izlazima u glavno zdanje i pomoćnim izlazima u dvorište. U delu gde je boravio Hitler bilo je nešto luksuznije, jer su iz glavne zgrade na vreme preneli njegov nameštaj i nešto umeteničkih slika i predmeta.
Šta je mogao da vidi posetilac bunkera, pošto bi ga temeljno legitimisali, pretresli i razoružali, bez obzira na zvanje ili čin? Spustivši se niz stepenice i prošavši čelična vrata, stigao bi u dugački hodnik s vratima na obema stranama. Na svakom uglu, u dometu pogleda, bili su naoružani, najodaniji esesovci, lična garda. Desno su bili generatori i telefonska centrala. Levo se nalazila spavaća i dnevna soba Eve Braun.
U toj sobi primani su i bliski gosti Hitlera. Posle nje se dolazilo do prijemne sobe Hitlera, kroz koju se prolazilo u njegov kabinet. U njemu se nalazio portret čoveka koga je on iskreno obožavao – Fridriha Velikog. Dalje se prolazilo u vrlo skromnu spavaću sobu. Blizu nje nalazila se velika sala za konferencije s kartom. Iz te kancelarije takođe su vodila jedna vrata u prijemnu sobu.
Kompleks je bio potpuno autonoman u građevinskom, energetskom i komunalno-sanitarnom pogledu. Međutim, pošto je građen niže od podzemnih voda, u njemu je bilo prilično vlažno, pa su pumpe neprekidno izvlačile vodu kroz posebne drenaže.
Duplirani dizel-generator je obezbeđivao struju, a pijača i tehnička voda dobijana je iz prirodnog bunara. U sobi za vezu radili su telefonsko-telegrafski sistem ”Teleks”, telefonski čvor i armijska radio-stanica sa spoljnom antenom. Usled stalnog bombardovanja i raspadom odbrambenih položaja, Hitler je morao da se oslanja na vesti koje je emitovao Bi-Bi-Si i na klasičnu kurirsku poštu.
Hitler se s najbližim okruženjem, uključujući Bormana, prebacio u bunker zvanično 16. januara. Eva Braun i Gebels, zajedno sa suprugom i šestoro dece, priključilli su se aprilu. U bunker se uselilo tridesetak članova posluge i lekarskog osoblja.
Hitler je najpre držao svakodnevne sastanke u jednom od svojih kabineta koji se nalazio u preostalom čitavom krilu Rajhskancarije. Zatim bi popio čaj sa sekretaricama, a onda bi se vratio u bunker da prenoći. Posle toga prestao je da napušta bunker, izlazivši samo nakratko u šetnju sa svojom kujom Blondi.
Bunker je bio tesan, atmosfera stresna, a situacija sve beznadežnija jer su napadi avijacije počeli da se odvijaju nesmetano i danju. Hitler je noćevao u donjem bunkeru jer je tamo bilo tiše. Međutim, stalni sastanci sa štabom odbrane Berlina ponekad su trajali i do zore. Hitler je prestao da izlazi iz bunkera 16. aprila, kada je RKKA počela završni napad i ulične borbe u Berlinu.
Grad je potpuno opkoljen 19. aprila. Poslednji put se pojavio pred javnošću 20. aprila, na svoj rođendan. U razrušenom dvorištu Rajhskancelarije odlikovao je najmlađe borce hitlerjugenda. Tada je načinjen i poslednji filmski zapis o njemu, a tada je počela i direktna, rušilačka artiljerijska paljba po centralnim kvartovima grada.
O kraju Hitlera i njegove klike sve se, manje-više zna. Živeći u zabludama i u svojim fantastičnim zamislima, on je na papiru vodio izmišljene armije, premeštao pozicije, urlao na podređene, padao u histeriju, a zatim i u depresiju. Opijati nisu pomagali.
Odlučio je, bez obzira na brojne nagovore, da ostane u bunkeru i da se ubije. Kraj koji je ubrzo usledio bio je bizaran. Nešto posle pola noći, 29. aprila Hitler se oženio s Evom Braun. Uspeli su da pronađu preplašenog opštinskog matičara i da sve sprovedu po zakonu. Usledila je skromna proslava, a oko četiri sata ujutru on se povukao da odspava.
Već 30. aprila brigadenfirer SS Monke koji je bio komandant centralnog okruga Berlina, javio je ujutru Hitleru da neće moći da zadrži položaje duže od 48 sati. Oko 15.30 tog dana Eva Braun je popila cijankalijum, a Hitler se ubio pištoljem. Pre toga je stigao da strelja Fegelajna (Hans Otto Georg Hermann Fegelein), zeta svoje supruge!
Po drugoj verziji, koju su zastupali sovjetski forenzičari, Hitler nije imao hrabrosti da puca sebi u glavu, pa je i on pregrizao ampulu s otrovom. Potom je njegov telohrabnitelj ispalio metak u Hitlerovo čelo kako bi, eto, izgledalo da se on nije kukavički ubio već je poginuo vojnički, od metka.
Njihova tela esesovci su izneli u dvorište i spalili. U Bunkeru su se ubili Krebs i Burdorf, pored više drugih nacista koji nisu čekali da im Sovjeti sude.
Malo poznata činjenica je da su bunker do poslednjeg trenutka u manjem broju branili Nemci, pripadnici jedanaeste dobrovoljačke divizije ”Nordland” (11. SS-Freiwilligen-Panzergrenadier-Division ”Nordland”). U mnogo većem broju u odbrani su sudelovali Francuzi iz 33. grenadirske SS divizije ”Šarleman” (Waffen-Grenadier-Division der SS „Charlemagne“- französische Nr. 1), kao i letonski i španski dobrovoljci. Sve do ranog jutra drugog maja bunker su branili Francuzi (!).
Poslednji koji je napustio bunker bio je elektromehaničar Johan Hentšel koji se predao oko devet ujutru istog dana. Tela Gebelsove dece našli su dan kasnije, trećeg maja.
Prve posleratne fotografije unutrašnjosti bunkera načinjene su četvrtog jula 1845. godine. Reporter Džems O’Donel (James O’Donnell), ušao je u bunker dajući sovjetskom stražaru paklu cigareta. Džem O’Donel je bio profesor na bostonskom univerzitetu, a kao rezervni kapetan bio je ratni dopisnik časopisa ”Njusvik” (”Newsweek magazine”). Neformalni obilasci bili su relativno česti jer su bunker obilazili vojnici, diplomati i političari.
Čerčil je 14. juna obišao Kancelariju i bunker. Tek 11. decembra 1945. sovjetska komanda zvanično je dozvolila saveznicima da pogledaju samu unutrašnjost bunkera. Po dva predstavnika svih strana pažljivo su posmatrali nemačke zarobljenike kako kopaju na mestu gde su u maju ekshumirani ostaci Hitlera. Tada su našli dve njegove kape, veš sa inicijalima Eve Braun i dopise Gebelsa koje je on slao Hitleru. Sovjeti nisu sutradan dozvolili iskopavanje jer su posumnjali da je nekog iz savezničkih delegacija ukrao neke predmete iz kancelarija.
Obe zgrade Rajhskancelarije srušili su Sovjeti u periodu od 1945. do 1949. u postupku uklanjanja svih tragova nacističke Nemačke. Prethodno, 16. maja 1946. godine svi enterijeri su slikani po sekcijama, ucrtani i pažljivo opisani i izmereni. Bunker je ostao u delimično poplavljenom stanju. U decembru 1947. Sovjeti su pokušali da ga potkopaju, ali nisu mogli ništa da sruše osim pregrada.
Tek su vlasti DDR 1959. godine počele sistematsko rušenje kancelarije i bunkera. Nedaleko od tog mesta nalazio se Berlinski zid, tako da je lokalitet ostao zapušten sve do 1989. godine. Prilikom sređivanja i urbanizacije tog reona, pronalaženi su delovi kompleksa bunkera, a ostali delovi (tavanica Rajhskancelarije) zatrpani su zemljom ili zazidani kako mesto ne bi postalo meta hodočašća ili radoznalosti turista. Tako je na mestu nužnog izlaza iz bunkera izgrađen parking.
Osmog juna 2006. godine, u toku priprema za šampionat sveta u fudbalu, mesto gde se nalazio bunker bilo je obeleženo tablicom s šemom bunkera, na uglu dve nevelike ulice, u neposrednoj blizini trga Potsdam. U otkrivanju tablice učestvovao je jedan od poslednjih živih stanovnika bunkera, telohranitelj Hitlera Rohus Miš (Rochus Misch). Danas u Berlinu postoji muzej u kome su izloženi prikupljeni materijali o bunkeru, model bunkera i rekonstrukcija Hitlerove sobe s nameštajem.
