Uprkos naporima NATO-a i Evropske unije da unaprede saradnju i integraciju u nabavci oružja, posebno u kontekstu rata u Ukrajini, mnogi sumnjaju da se problem spore nabavke i isporuke može rešiti.
Svaka evropska zemlja ima svoju strategiju, praksu nabavke, specifikacije, procese odobravanja, obuku i prioritete, što dovodi do problema kompatibilnosti sa sistemima oružja. Čak ni municija i delovi nisu uvek zamenljivi, što dovodi do problema sa održavanjem.
Kako je vojna potrošnja u Evropi opala nakon završetka Hladnog rata, Evropa takođe ima bogatu zbirku oružja. Na primer, postoji 27 različitih tipova haubica, 20 tipova borbenih aviona i 26 tipova razarača i fregata, prema analizi kompanije McKinsey & Company.
Michael Johansson, predsednik Saaba, primećuje istu stvar u intervjuu za Nju Jork Tajms: „Svaka zemlja sama odlučuje koje su joj sposobnosti potrebne.”
Johanson je ovog leta imenovan za potpredsednika odbora Evropske asocijacije vazduhoplovne, bezbednosne i odbrambene industrije (ASD Europe), udruženja koje predstavlja više od 3.000 kompanija.
Prema Johansonovim rečima, Evropska unija mora zajednički da planira proces odbrane, ali raznolikost investicija, praksi i tehnologija u odbrambenom sektoru u Evropi komplikuje napore za standardizaciju proizvodnje.
Svaka vojska nosi svoje različitosti
Ima slučajeva da države članice NATO alijanse koriste iste letelice, ali sa potpuno različitim sistemima šifrovanja i drugačijim alatima. Kako su ukrajinski vojnici otkrili na terenu, granate od 155 mm koje proizvodi jedna kompanija ponekad ne mogu da se koriste na haubicama druge kompanije.
Glavni izazovi Evropske unije su nedostatak sirovina poput titanijuma i litijuma te nedostatak eksploziva, posebno baruta, od kojih zavise proizvođači celokupne industrije naoružanja.
Najveći izazov ostaje koordinacija raznovrsnog spektra oružanih sistema, praksi i tehnologija za zajednički rad.
Standardi interoperabilnosti koje je uspostavio NATO imaju za cilj da reše ovaj problem, ali se ne primenjuju uvek efikasno, što je prepoznao i šef evropske diplomatije Žozep Borel, navodeći: „Stepen saradnje naših vojski je veoma nizak“.
Redovna godišnja revizija Evropske odbrambene agencije pokazala je da se deli samo 18% investicija u odbranu, što je polovina cilja.
SAD se pita za sve
Značajna prepreka koordinaciji je velika zavisnost Evrope od Sjedinjenih Država.
Porasli su se pozivi za povećanje evropskih izdataka za odbranu i saradnju, ali to zahteva delikatan balans između konkurencije, inovacija, smanjenja otpada i racionalizacije operacija.
Vlade već ulažu milione ili milijarde evra u odbranu i naravno svako želi da podrži sopstvenu industriju i radnike.
Prema Johansonovim rečima, ako se želi napredak na evropskom nivou biće potrebna koordinacija i poverenje, što će potrajati. Veliko pitanje je da li SAD to želi. Sukob u Ukrajini nam je pokazao da SAD sa neverovatnom efikasnošću drži pod kontrolom “svoje saveznike”.
