MACV-SOG’: utvare iz Vijetnama

Posle sukoba u Koreji, rat u Vijetnamu bio је drugi lokalni rat s globalnim dimenzijama i posledicama. Mnogi lokalni ratovi posle njega imali su sličnu tendenciju: velike sile su se nadmetale preko leđa trećih zemalja. Pri tom su  ratišta maksimalno iskoristile da isprobaju sve što se može isprobati, provere nove tehnologije, uoče slabosti protivnika, itd. U takvim ratovima sredstva se ne biraju previše, odnosno – biraju se tako da nanesu što više štete. Duboko u senci velikih bitaka i pokreta trupa, nalaze se ”Skunk works”.

U našem slobodnom prevodu – smrdljivi poslovi, delovanje tvora, prikriveni, tajni, nelegalni. Međutim, metaforičko značenje je znatno suptilnije: reč je o operacijama i projektima koje treba držati što dalje od očiju javnosti, da ih neko ”ne namiriše” jer bi njihovo otkrivanje nanelo velike štete, kao što se očekuje da njihovo delovanje to čini. Primer za takvu metaforu imamo kod renomirane svetske kompanije ”Lockheed Martin”  koja je svoje tajne poslove vodila pod zajedničkim imenom ”Lockheed Martin’s Advanced Development Programs -ADP” ili ”Skunkworks project”. ”Junaci” ovog teksta svakako ne spadaju u tako sofisticirane projekte, mada nisu daleko od njihove tajnovitosti.

U Vijetnamu je od 1964. do 1972. godine delovao ”MACV-SOG” (”Military Assistance Command, Vietnam – Studies and Observations Group”) – ”Komanda za ukazivanje vojne pomoći Vijetnamu”. Reč je o jedinici za ”istraživanje i osmatranje” – supertajni deo specijalnih snaga SAD. Osnovana je s ciljem vođenja specijalnih operacija i dejstava za vreme Vijetnamskog rata na teritorijama oba Vijetnama, Laosu, Kambodži, Burmi i pograničnim oblastima Kine. Izvela je preko 2.600 različitih prekograničnih operacija. U toku 1966. godine u njoj se nalazilo više od 2.000 Amerikanaca i oko 8.000 Vijetnamaca. I ova služba pripada onoj vrsti vojnika koje smo logično nazvali ”bez prava na slavu” jer od više hiljada pripadnika zna se da su samo šest njih javno odlikovani. Tihi, podmukli, nepredvidivi. 

Jedinica je formirana 24. januara 1964. godine kao deo ”Military Assistance Command Vietnam” (”MACV”), odnosno ”Komanda za vojnu pomoć Vijetnamu”. Prvi rukovodilac bio je kontroverzni general Paul D. Harkins. Najpre je imala ime ”Specijalna operativna grupa”, a zatim je dobila ime po kome je najpoznatija – ”Studies and Observation Group – SOG” (”Grupa za posmatranje i proučavanje”).  Nezavisno od toga što je ”MACV” imao formalnu komandu nad ”SOGOM”, završne zadatke izdavala je Bela kuća ili Stejt dipartment. ”MACV-SOG” se bavio strategijskim obaveštajnim radom na navedenim teritorijama. Tragali su za američkim pilotima, pripremali agente pobunjenika – ilegalaca, napadali su pozadinu protivnika, organizovali propagandni i psihološki rat. Učestvovali su u svim važnim operacijama u ratu.

Posebno se izdvaja incident u Tonkiškom zalivu koji je ubrzao ulazak SAD u rat, zatim u operacijama ”Čelični tigar” (”Steel Tiger”), ”Gonič tigrova” (”Tiger Hound”), ”Lovačka komanda” (”Commando Hunt”) i ”Lam Son 719” (”9th Route” – kampanja u južnom Laosu). Takođe su bili aktivni tokom ofanzive Tet, borbenih dejstava u Kambodži i tokom ”Uskršnje ofanzive” velike vijetnamske prolećno-letnje ofanzive Chiến dịch Nguyễn Huệ, 1972. godine. Jedinica je zvanično rasformirana 30. aprila 1972. godine posle čega je njeno mesto zauzela operativna grupa pod takođe bezazlenim nazivom ”Strategic Technical Directorate Assistance Team 158” (”Tim 158 – direktorat za stratešku tehničku pomoć”).

U američkom delu ove grupe nalazila su se posebno obučavana lica iz Snaga posebne namene SAD (US Army Special Forces), kao i nešto sastava Mornarice (Navy SEAL), USAF, CIA i odred ”FORECON” (”Force Reconnaissance”) iz korpusa Mornaričke pešadije. Značajan deo Vijetnamaca, dragocenih zbog poznavanja terena i jezika, bili su odabrani iz sastava ”Special Commando Unit” oružanih snaga Južnog Vijetnama. Grupe obaveštajaca i izviđača koje su desantirane helikopterima ili katerima ( rečnim patrolnim čamcima) u pozadinu, obično su se sastojale od šest do 12 ljudi. Bar troje u tom sastavu su bili Amerikanci, a ostali su bili etnički Južnovijetnamci. Od novembra 1967. godine ”MACV-SOG” je podeljen na tri kopnene jedinice koje su ulazile u sastav ”Command & Control Detachment” (detašman za komandu i kontrolu, ranije ”Forward operating bases”, odnosno ”Baza za napadne operacije”); one su dobile ime prema pravcima delovanja – ”South”, ”Central” i ”North”. U sastav tog korpusa ušle su i jedinice mornaričkog i vazduhoplovnog obaveštajnog odseka. 

Incident u Tonkiškom zalivu, u noći između 30. i 31. jula 1964. bio je ono što se danas zove false flag – lažni povod za rat. Četiri broda iz sastava ”SOG” granatirala su dva vijetnamska ostrva. Sledećeg popodneva razarač USS ”Maddox” počeo je sa elektronskim izviđanjem duž obale. Popodne, drugog avgusta, tri torpedna čamca klase ”P 4” Vijetnamske narodne mornarice stacionirana u bazi Hon Me napala su razarač koji se povukao neoštećen.

U noći trećeg na četvrti avgust tri broda ”SOG” ponovo su napali mete na teritoriji Severnog Vijetnama; razaraču ”Maddox” pridružio se razarač USS ”Turner Joy”. Kapetan sa ”Madoksa” izveštava Vašington da su napadnuti uz pretpostavku da su to vijetnamski brodovi. Provokacija je uspela, reagovao je predsednik Džonson pod čijom indirektnom kontrolom je operacija obavljena i dalji tok događaja znamo. ”Nacionalna bezbednosna agencija” (”National Security Agency”) u svom izveštaju iz 2005. je utvrdila da nikakvog napada nije bilo i da je Lindon Džonson, predstavnik ”jastebova” svesno lagao američku i svetsku javnost. Neposredni izvršioci prljavog posla bili su, kao što možemo videti, pripadnici ”SOG”. 

U Vijetnamu ovoj izvikanoj jedinici nisu cvetale ruže. Pored mnoštva lokalnih neuspeha izazvanih lošim procenama, ali i objektivnom taktičkom situacijom na terenu, posebno se izdvaja 1968. kao crna godina ove službe. Te godine dogodila se ofanziva Tet, do tada najveća u sukobu, ali i propast ”SOG” na severu. Iako je ofanziva Tet usporena uz značajne žrtve Severnog Vijetnama, veliki gubici najelitnijih jedinica u prvom pravom masovnom sukobu podigli su na noge američku javnost. Stoga su veći deo godine pripadnici ”MACV-SOG” bili usredređeni na misije u blizini linije razdvajanja.

Severni Vijetnam je morao da pokrene svoje trupe ako je mislio da pobedi južnovijetnamske snage i protera Amerikance i u tome je general Vestmoreland (William Childs Westmoreland), jedna od najomraženijih ličnosti ovog rata, video svoju priliku. Ohrabren od strane Zajedničkog štaba OS zatražio je još 200.000 vojnika, uz uslov da ih koristi za izvođenje prekograničnih operacija. To je bio logičan vojnički potez, ali zakasneo. Godine 1968. izviđačko-obaveštajne grupe ”SOG” izvele su stotine operacija, ali su pri tom izgubile 79 dragocenih specijalista. Pri tom su uspele da zarobe samo tri vojnika iz Kambodže i jednog iz Laosa.

Debakl američkih elitnih terenskih obaveštajaca nije se dogodio sam od sebe. Bezbednosni aparat Severnog Vijetnama imao je decenije iskustva, učeći se i na perfidnim metodama francuskih operativaca. CIA je već imala značajne neuspehe na severu Vijetnama i nerado se upuštala u nove operacije. Pre toga se kompromitovala u opercijama u SSSR, Istočnoj Evropi i Kini, pa su s pravom smatrali da u Severnom Vijetnamu ništa bolje neće proći. Operativni ”SOG” su lako upadali u zasede neprohodne džungle u kojoj su se Vijetkongovci osećali prirodno. S lakoćom su zarobljavali cele grupe, a onda bi naterali radio-operatera da nastavi s emitovanjem poruka koje odgovaraju Severnom Vijetnamu. Ko zna koliko je na taj način opreme, hrane i oružja stiglo neoštećeno u ruke branilaca.

Dokumentovano je da je uhvaćeno 456 južnovijetnamskih agenata koji su završili pred zidom ili na dugogodišnjim zatvorskim kaznama. Hanoj je vrlo brzo učio pokazujući izvanrednu fleksibilnost i maštovitost. Jedna od najuspešnijih upadnih operacija posle Drugog svetskog rata dogodila se u noći između 22. i 23. avgusta 1968. godine, kao deo treće faze Tet ofanzive. Deo vijetnamskih upadnih grupa infiltririrao se u u četvrtu isturenu operativnu bazu ”SOG” južno od ”Marble Mountain Air Facility”, kako su Amerikanci zvali ”Istočni aerodrom” kod Da Nanga. Ubili su 17 pripadnika specijalnih snaga (najveći jednodnevni gubitak u celom ratu) i još 126 Južnovijetnamaca, uz sopstvene žrtve od 32 vojnika, prema američkim izvorima.

Posle toga je i američkom političkom vrhu najvažniji zadatak bilo to kako da se što časnije izvuku iz tog rata u kome su probali i žrtvovali mnogo toga, između ostalog i elitu terenskih obaveštajaca – ”SOG”. Ispostavilo se da su iskusni vojnici Severnog Vijetnama bili mnogo bolji ”specijalci” nego njihov mistifikovani protivnik.