Iza ove bezlične, organizaciono-lingvističke fraze, nalazi se naziv za jedan od najsurovijih zločina u istoriji ljudskog roda – istrebljenje Jevreja, kasnije nazvano holokaust (הַשׁוֹאָה, HaShoah (haŠōā); “katastrofa”).
Reč je postojala već kod starih Grka i Rimljana i označavala je spaljenu žrtvu koja se prinosila bogovima i pokojnicima. Za dva milenijuma evoluirala je do pojma kojim se opisuju pogromi Jevreja od strane nacista.
Čemu ova tema?
Poslednjih godina, pa i decenija, na delu je oživljavanje nečega što se u ”politički korektnom govoru” naziva ultradesničarski pokret, a mnogo ređe fašizam. A on to jeste. Ovom pojavom koja uopšte nije naivna, niti proizvod grupice fanatika, već organizovan društveni, pa i državni proces, bavili smo se, između ostalog i u temi ”Kako je Ukrajina stigla od nacionalizma do nacizma”.
Ne ulazeći u druge razloge SVO, dovoljnan je i ovaj – istorija kao učiteljica života i njeni ponavljači. Na teritoriji koja je mnogo stradala upravo od nacizma, na granici države koja je dala najveći doprinos pobedi nad nacizmom i najviše žrtava, neskriveno su se pojavile grupe s klasičnim nacističkim obeležjima i ikonografijom. Podsetimo se, stoga, šta leži u srži tog nečuvenog zločinačkog poduhvata.
Konačno rešenje (Endlösung der Judenfrage, הפתרון הסופי של שאלת היהודים, Final Solution, Оконча́тельное реше́ние) po definiciji predstavlja generalni cilj rasističke politike vlade nacističke Nemačke prema Jevrejima. Eufemizam ”Konačno rešenje” podrazumeva masovno uništenje jevrejskog življa u Evropi. To je bilo i logična posledica rasisitičkog antisemitizma nemačkih nacional-socijalista, odnosno nacista. ”Jevrejsko pitanje” (već sama sintagma deluje rasistički) u Evropi je tinjalo vekovima, pa su razni političari predlagali različite načine njegovog ”rešenja”.
Nemački teoretičar Raul Hilberg (vodeći istoričar holokausta, rođeni Austrijanac koji je umro u Vermontu, SAD) smatrao je da je politika nacista prema Jevrejima samo produžetak hrišćanskog antisemitizma i netrpeljivosti: ”Hrišćanski misionari govorili su nama, Jevrejima, u suštini sledeće: ”Vi nemate prava da živite među nama kao Jevreji. Oni koji su došli za njima rekli su – vi nemate pravo da živite među nama. Na kraju, nacisti su utvrdili: vi nemate pravo da živite…”. Jasno je da se nacisti nisu odrekli ideja prošlosti, već su upravo na njima temeljili svoje namere. Nisu, dakle, oni počeli ovaj proces, već su ga gotovo završili.
Prvi je ovaj termin upotrebio budući firer, Adolf Hitler, 1919. godine u pismu komandi nemačke armije. U njemu on navodi da Jevreji, koje on smatra ”rasno inferiornim” moraju biti ograničeni u svojim pravima i u pismu poziva na razradu specijalnog zakona o strancima. ”Konačan cilj ovoga zakona je – konačno rešenje jevrejskog pitanja”. Jasno je da je Hitler time bio opsednut u mladosti, a u zrelim godinama je na njega uticalo više različitih ljudi i faktora, čime smo se bavili u indikativnom tekstu ”Hitler u Fordu”.
Podsetimo na istorijske činjenice koje su dovele do toga da se u javnom političkom životu bez ustezanja poteže sintagma ”Jevrejsko pitanje”.
Posle ratova od 1792 do 1795. godine, raspada i deoba konfederacije Reči Pospolite (Речь Посполи́тая – Poljsko/litvanski savez), u Ruskom carstvu našle su se zemlje u kojima je živeo veliki broj Jevreja. Do kraja XIX veka najveća jevrejska zajednica na svetu postojala je u Ruskom carstvu! Godine 1880. u Rusiji je živelo 67% celokupnog jevrejskog naroda. Posle masovnih pogroma od 1881. do 1906. godine, a zatim i tokom građanskog rata, više od dva miliona Jevreja je emigriralo, najviše u SAD. Uzevši u obzir antisemitizam koji je tinjao većim delom tadašnjeg sveta, nije nikakvo čudo da se Hitler osmelio da krene u zločin bez presedana, smatrajući Jevreje nižim bićima i osećajući to kao prećutni alibi.
Nacisti nisu gubili vreme došavši na vlast i vrlo brzo su počeli da stvaraju formalno-pravne osnove za ”konačno rešenje”. U prvoj fazi, dok im je još bilo stalo do mišljenja svetske zajednice, cilj je bilo da se Jevreji surovim zakonima nateraju da sami masovno krenu u emigraciju. Pre nego što bi napustili zemlju ”dobrovoljno” bi se odrekli svog imetka i bili opljačkani ”do gole kože”. Mudriji i oprezniji među njima znali su da će bar glavu na taj način spasiti, pa su se svega odrekli. Godine 1938., u novinama SS ”Das Schwarze Korps” od 24. novembra, u tekstu ”Jevreji, šta dalje?” (”Jeden, was nun?”), pisalo je sledeće: ”Plan je jasan: konačno razdvajanje, konačno odsecanje. Šta to znači? To znači uklanjanje Jevreja ne samo iz ekonomske sfere, već mnogo više! Nijedan Nemac ne bi smeo da živi pod istim krovom s Jevrejima”. Ovom rebusu, izrečenom ezopovskim rečnikom, nije bilo potrebno mnogo tumačenja.
U originalu tekst izgleda ovako: ”Das Programm ist klar. Es lautet: völlige Ausscheidung, restlose Trennung! Was bedeutet das? Das bedeutet nicht nur die Ausschaltung der Juden aus der deutschen Volkswirtschaft …Das bedeutet viel mehr! Es kann keinem Deutschen zugemutet werden, dass er länger mit Juden unter einem Dache lebt.”
Neposredno posle anšlusa Austrije u Beču je bio formiran ”Centralni biro za jevrejsku emigraciju”. Njime je rukovodio Adolf Ajhman. Posao je bio u direktnoj nadležnosti SS i Gestapo. Do kraja 1938. godine Austriju je napustilo 45.000 Jevreja, a u isto vreme iz Nemačke je izašlo 145.000 Jevreja. Vrhunac takvog rešavanja ”Jevrejskog pitanja” bilo je takozvano ”Zboniško proterivanje” (Polenaktion), kada su Nemci krajem oktobra 1938. godine uhapsili 17.000 nemačkih Jevreja s poljskim pasošima i deportovali ih u Poljsku. Već 24. januara 1939. godine s ciljem ubrzanja proterivanja po svako cenu i svim sredstvima Jevreja iz Nemačke, formirana je ”Centralna imperijalna služba za jevrejsku emigraciju”. Do početka Drugog svetskog rata Nemačku, Austriju i Čehoslovačku napustilo je od 350.000 do 400.000 Jevreja. Od 235.000 jevrejskih imigranata u Palestini od 1932. do 1939. godine bilo je oko 60.000 nemačkih državljana, Jevreja.
U odnosu šta je posle toga sledilo, moglo bi se reći da su oni bili srećnici. Ko je spasao živu glavu (i nešto prošvercovanog ili na vreme sklonjenog bogatstva), taj je mogao da odahne. Posle okupacije Poljske, pod nemačkom kontrolom našlo se oko dva miliona poljskih Jevreja! Susrevši se s tom brojkom nacisti su počeli s revidiranjem svojih planova za ”konačno rešenje”, pa su 21. septembra 1941. godine održali savetovanje(!). Tema je bila ”Jevrejsko pitanje na okupiranim teritorijama”, a predsedavao je Rajnhard Hajdrih (Reinhard Tristan Eugen Heydrich). Procedure i protokoli osmišljeni na tom sastanku smesta su prosleđeni komandama ajnzacgrupa (Einsatzgruppen, pod komandom RSHA i Hajnriha Himlera), ozloglašenim odredima hladnokrvnih ubica koji su ”konačno rešenje” počeli da primenjuju na način koji bi se mogao nazvati industrijskim istrebljivanjem. Početni protokol predviđao je prikupljanje Jevreja iz sela i manjih mesta i slanje u veće gradove, blizu železničkih saobraćajnica. Cilj je bilo Jevreje i Rome prebaciti u Poljsku. Podsticanje emigracije u druge zemlje nije ukinuto, ali više nije ni imalo svrhu, jer više nije bilo mogućnosti za tako nešto, osim za vreme kratkog perioda otvorene granice sa SSSR u vreme podele Poljske. Ko je izašao – izašao, pa je mogućnost spašavanja tim putem svedena na nulu.
Nemci su planirali izgranju nekoliko velikih jevrejskih rezervata – u reonu Lublina i čak na Madagaskaru (!). Rat je ovu drugu varijantu učinio bespredmetnom, pa su stoga počeli da niču veliki getoi u svim većim gradovima, a već krajem 1940. godine ukinuta je i mogućnost emigracije.
Počeci istrebljenja
Odmah po napadu Nemačke na SSSR jedinice SS, policija i ajznacgrupe počeli su sistematsko istrebljivanje sovjetskih Jevreja streljanjem. Neskrivenu pomoć i sadejstvo u tom krvavom poslu iskazali su kolaboracionisti u Litvaniji, Letoniji, Estoniji, Rusiji i Ukrajini. U jesen 1941. godine radi ekonomičnijeg i bržeg likvidiranja počeli su da se koriste kamioni-dušegupke (Gaswagen). Oni su bili hermetički zatvoreni i u njima su žrtve ubijane ugljen-monoksidom. Nemci nisu bili zadovoljni tempom istrebljenja, pa je Himler te jeseni naredio generalu Odilu Globočniku (Odilo Lotario Globocnik, gaulajter Beča) da na teritoriji Generalne gubernije (Generalgouvernement), dela Poljske, počne sa izgradnjom tri koncentraciona logora koji bi služili isključivo za ubijanje. To su bili Belžec, Sobibor i Treblinka. Češki ilegalci, u očajanju, iz osvete u maju 1942. godine ubijaju Rajnarda Hajdriha, načelnika glavne uprave imperijalne bezbednosti i zamenika protektora Češke i Moravske. Plan tada dobija naziv ”Operacija Reinhard”. Zvanično rešenje o detaljnom, razrađenom programu istrebljenja doneto je 20. januara 1942. godine na konferenciji u gradu Vanze (deo Berlinskog okruga). Diter Visliceni (Dieter Wisliceny), visoki nacistički rukovodilac svedočio je trećeg januara 1946. na Nirnberškom procesu da je period planskog, industrijskog uništavanja Jevreja u svrhu ”konačnog rešenja” počeo 1942. godine.
Nemci ni tada nisu bili zadovoljni tempom ubijanja, već su kao logori smrti poslužili konclogor Majdanek, a u proleće 1942. po naređenju Himlera aktivira se i logor ”Osvjenćim II” (Aušvic-Birkenau). U Aušvicu je ubijeno oko 1.300.000 logoraša, od toga oko 1.100.000 Jevreja. Samo u logorima smrti ubijeno je oko 2.700.000 Jevreja. Ukupno je pod okupiranim teritorijama bilo oko 40.000 većih i manjih logora, kao i mesta egzekucija.
Naporima izraelskog Muzeja holokausta utvrđene su približne brojke ubijenih: gotovo šest miliona, od čega je četiri miliona identifikovano. Pre rata u Evropi je živelo 8.861.800 Jevreja, od čega su u logorima i širom Evrope, na raznim gubilištima, Nemci ubili 5.933.900 Jevreja, što iznosi 67% procenata jevrejskog stanovništva. To je rezultat krvavog računovodstva nacističkih monstruma. Najviše je stradalo (90%) Jevreja u Poljskoj, baltičkim zemljama, Nemačkoj i Austriji; u Češkoj, Moravskoj, Slovačkoj, Holandiji i Mađarskoj taj broj je iznosio od 70 do 89 procenata. U Jugoslaviji je istrebljeno 60% ovih nesrećnih ljudi. Najmanje je stradalo u Danskoj, manje od jednog procenta.
Ovakva katrastrofa biblijskih razmera nije mogla proći bez svojih posledica. Kod istočnoevropskih Jevreja praktično se ugasilo kulturno nasleđe i upotreba jidiša (dominirajućeg jevrejskog jezika, u većini aškenazijevskog). Međutim, tragedija Jevreja je učinila upravo suprotno onome što čemu je Hitler težio: podignuta je nacionalna samosvest Jevreja i dat je nov zamah cionističkom pokretu, što je uskoro rezultiralo osnivanjem države Izrael na njihovom istorijskom prostoru – Palestini. Konkretan dokument s dokazom o tačnom datumu donošenja rešenja o masovnom istrebljenju Jevreja nije sačuvan, mada se zna da je postojao. Neki istoričari smatraju da je dokument, ustvari, bio lični, usmeni nalog Hitlera.
Danas, kada se ponovo povampiruju utvare nacizma, treba stalno podsećati na ”konačno rešenje” kao nešto što je, u istorijskom smislu reči, moglo svakom narodu da se dogodi, u zavisnosti od okolnosti i odnosa snaga. Genocida je bilo kroz istoriju ( u Južnoj Americi, nad Indijancima Severne Amerike, u Ruandi, Kongu, Namibiji, Australiji), ali nikada ovakvog i u obimu kakvog su zamislili i gotovo ispunili manijaci ”hiljadugodišnjeg rajha”.
