Niko osim nas / slogan jedne od najstarijih i najprestižnijih borbenih vazdušno-desantnih formacija, VDV

Svim poznavaocima istorije posebnih (”spеcijalnih”) jedinica, ali i borbenog padobranstva, ovaj naslov je odlično poznat. ”Никто кроме нас” je slogan jedne od najstarijih i najprestižnijih borbenih vazdušno-desantnih formacija, VDV.

Sticaj okolnosti je da se ova abrevijatura srećno uklopila u njihov službeni naziv (Воздушно-десантные войска), i da je pri tom laka za svakodnevnu upotrebu (ve-de-ve). Pored mnoštva jedinica posebne namene zvučnih i zagonetnih imena iz sastava Ministarstva unutrašnjih poslova, Rosgvardije, itd, ”Vojska ujka Vasje” (”Войска дяди Васи”) ima s pravom oreol najslavnije.

Pored zvaničnog naziva, oni imaju i više nadimaka od kojih je upravo ovaj najpoznatiji. Dobili su ga po imenu čuvenog komandanta, heroja SSSR Vasilija Margelova. Oni su prvi počeli da nose i bere (beretku) u sovjetskoj vojsci. Bere nije oduvek bio plave boje i to je još jedan od razloga za jedan od nadimaka.

Izvesno vreme ”desantnjiki” (kako popularno nazivaju pripadnike VDV) imali su nadimak ”мухоморы” (jedna vrsta grimizno crvenih pečuraka). Interesantno je da im je taj nadimak nehotice dao sam Margelov prilikom jedne smotre. Kada je video da na glavi imaju bere takve boje  smesta je rekao načelniku Akademije da mu više ”ovakve pečurke ne pokazuje”.

Takve beretke ostale su samo za parade, da bi 1969. godine dobile prepoznatljvu plavu boju. Margelov je zaslužan i za čuvene ”тельняшки”, majice sa plavim, horizontalnim prugama koje su dvostruko uže od onih mornaričkih.

VDV je predviđena za uništenje bilo kojih neprijateljskih snaga, ispunjavanje diverzantskih zadataka u pozadini, posedanje ili uništavanje kopnenih pozicija preciznog oružja za masovno uništenje, ali i za zaštitu posebnih pravaca, reona, otvorenih bokova, blokiranje i uništenje protivničkog desanta, itd. VDV se često primenjuje i kao snaga za brzo reagovanje.

Na mesto izvršenja zadatka stižu padobranom ili desantiranjem helikopterima i avionima. U Drugom sv. ratu za to su korišćene i jedrilice. Pandane VDV u svetu različito nazivaju – ”vazdušna pešadija”, ”krilata pešadija”, ”snage za brzo reagovanje”, ”aeropokretne snage”, ”visokopokretne desantne snage”, ”komandosi” (Velika Britanija), ”Rođeni na nebu” (Airborne Force u SAD), itd.

Pored raznih jedinica koje kao svoj prefiks imaju ”specnaz” (Войска специа́льного назначе́ни), samo dve grupacije se u svim, pa i u ruskoj, oduvek smatraju elitom – garda i padobranci, odnosno desantne jedinice. 

Kako je stvorena VDV? 

Godine 1911. artiljerijski oficir G. E. Koteljnikov (Котельников, Глеб Евгеньевич) izumeo je prvi na svetu padobran-ranac (Ранцевый парашют РК-1). Ovaj izuzetno talentovani i svestrani kontruktor izmislio je mnogo korisnih stvari, no za padobran ga vezuju još dva kapitalna izuma: metod za eliminisanje tumbanja tokom skokova s velikih visina i sistem za automatsko otvaranje padobrana.

Ambiciozni planeri RKKA već krajem 1930. godine u blizini Voronježa oformili su vazdušno-desantnu jedinicu u rangu odreda. U decembru 1932. godine on je raspoređen u treću vazduhoplovnu brigadu posebne namene koja je 1938. godine preimenovana u 201. vazdušno-desantnu brigadu.

Kao dan VDV slavi se drugi avgust (Sv. prorok Ilija) kada su na školskim vežbama Moskovskog vojnog okruga pripadnici odreda 1930. godine izvršili prvi padobranski desant. Taj desant je ”bačen” u pozadinu ”plavih”. Neočekivano borbeno krštenje imali su godinu dana pre toga, 1929. godine kada su oslobodili grad Basamači koji je bio okupiran od lokalnih bandi iz Tadžikistana. ”Desantnjiki” su brzo napredovali i već 1935. godine u prisustvu britanskog felmaršala Arčibalda Vejvela (Archibald Wavell) uspešno izveli pokaznu vežbu zauzimanja aerodroma.

Već 1939. godine pripadnici VDV učetvovali su u razbijanju Japanaca u čuvenoj bici na reci Halhin-Gol, a zatim, 1940. postali još poznatiji po učešću u prisajedinjenju Besarabije. Iste godine su jedini u svetu pod punom ratnom spremom izvršili desant na severni pol. O njihovom angažovanju u Drugom svetskom ratu pisali smo u tekstu ”Skok iz ispravnog aviona”.

Šta se događalo sa ovom elitom posle rata? Desetog juna 1946. godine, na osnovu odluke Saveta ministara SSSR, ministar Oružanih snaga preveo je VDV u sastav kopnene vojske. VDV je neposredno bila potčinjena ministru i smatrana je rezervom Vrhovnog komandanta. Godine 1956.

VDV je učestvovala u gušenju pobune u Mađarskoj, a 1968. odigrala je jednu od ključnih uloga u operaciji ”Dunav” kada je zauzela dva kapitalna aerodroma u Čehoslovačkoj. Sovjeti su prvi na svetu desantne snage opremili specifičnom oklopnom tehnikom i samohodnom artiljerijom konstruisanom specijalno za vazdušni transport. Te jedinice su formacijski pripadale VDV.

U Afganistanu su bile angažovane: jedna vazdušno-desantna divizija, jedna samostalna desantno-jurišna brigada, jedan samostalni padobransko-desantni puk i dva desantno-jurišna bataljona koja su bila u sastavu samostalnih motostreljačkih brigada. 

Formiranje VDV Ruske Federacije

Kako je VDV preživela ”perestrojku”, ”glasnost” i raspad SSSR? To vreme, o kome najveći broj Rusa ima vrlo loše mišljenje i sećanje, iznedrilo je sve i svašta. Između ostalih, nije bila pošteđena i vojska koja je dovedena do prosjačkog štapa i samo zahvaljujući entuzijazmu i profesionalnosti pripadnika ”Nuklearne trijade” nije došlo do potpune kataklizme države.

Obično se kaže – o mrtvima sve najlepše, međutim o Pavelu Gračovu, koji je proglašen za najgoreg maršala u istoriji ruskih (sovjetskih) oružanih snaga i ljudima kojima se okružio, malo toga dobrog može da se kaže. Posle raspada SSSR počeo je proces razdruživanja i sukcesije Oružanih snaga, njene imovine, nekretnina, kadrova, itd, itd.

Reč je o ogromnoj formaciji u kojoj su bile izmešane mnoge narodnosti, a zajedničku imovinu bilo je veoma delikatno podeliti, što zbog stranih uticaja (delilo se nuklearno oružje), što zbog višedecenijskih zajedničkih ulaganja koje je bilo teško razdvojiti knjigovodstveno. Jurisdikcija oružanih snaga prešla je na nekadašnje savezne republike-članice, a to se dogodilo i jedinicama VDV.

U Taškentu je 12. maja 1992. godine održan multilateralni susret predsednika Rusije, Kazahstana, Kirgizije i Uzbekistana gde je obavljena konačna podela VDV. Tako se ruska VDV pojavila 1992. godine zvanično kao deo OS Ruske Federacije. Rusima su pripale:

• 21. samostalna desantno-jurišna brigada koja se do tada nalazila u Gruziji do 1992. godine.
• 104. gardijska vazdušno-desantna divizija koja je prebačena iz Azerbejdžana 1993. godine.
• 56. samostalna gardijska desantno-jurišna brigada koja se nalazila u Turkmeniji.
• 44. školska vazdušno-desantna divizija, vraćena iz Litvanije 1993. godine.
• 7. gardijska vazdušno-desantna divizija koja se takođe nalazila u Litvaniji do 1993. godine.
• 98. gardijska vazdušno-desantna divizija čiji su delovi bili detaširani u Ukrajini i Moldaviji. Manji deo ličnog sastava ostao je u novostvorenim državama. Delovi 217. gardijskog padobransko-desantnog puka koji je pripao Ukrajini poslužio je za formiranje 25. samostalne Dnjepropetrovske vazdušno-desantne brigade.

Spomenuli smo Gračova. Njega je 1996. godine nasledio na dužnosti ministra odbrane RF general armije Igor Rodionov, koji je predložio kardinalnu reformu oružanih snaga. Do svoje smene koja je usledila već 1997. godine uspeo je da smanji brojnost VDV sa 64.000 na 47.000 ljudi. Nestala je, praktično jedna i po dragocena divizija najvišeg ranga, obučenosti i opremljenosti. Ni tu nije bio kraj golgote VDV.

Njegov naslednik, Igor Sergejev, svu raspoloživu avijaciju KoV (”frontovsku avijaciju”) prebacio je pod komandu RV. Ukupno je prebačeno više od 20 helikopterskih pukova, deset baza za smeštaj helikoptera i helikopterska škola u Sirtanu, što je gotovo uništilo mobilnost VDV, uvodeći nepotrebnu koordinaciju između vidova. VDV je prebačena pod juridikciju KoV.

Kasnije je utvrđeno da je ova odluka bila pogrešna i bila je poništena. Sada je, kao što je poznato, to zaseban, samostalan rod, rezerva Glavnokomandujućeg. Ima svoju upravu, jedinice višeg ranga, samostalne jedinice i ustanove raznog tipa (školstvo, medicina, remontni zavodi, odmarališta, itd).

Razumljivo je da je broj pripadnika (posebno uzevši u obzir angažovanje u SVO) tajna i da su sadašnji podaci pod znakom pitanja. Ipak, prema nezvaničnim podacima TASS (nezvanični izvor u Ministarstvu odbrane), 2015. godine VDV Rusije imala je 45.000 pripadnika. Po inostranim procenama iz 2017. godine spominje se isti broj. Međutim, 21. decembra 2022. godine na Kolegijumu Ministarstva odbrane, ministar odbrane Sergej Šojgu objavio je da će biti dodatno formirane dve desantno-jurišne divizije.

VDV se načelno sastoji iz tri glavne komponente:

1. Desantno-jurišne jedinice.
2. Padobransko -desantne jedinice.
3. Planinske desantno-jurišne jedinice. 

VDV ima i svoj centralni hram – Crkvu blagoveštenja Presvete Bogorodice koja se nalazi u krugu nekadašnjih kasarni inžinjerijsko-minerskog bataljona са statusom partijaršijskog podvorja u Sokoljnikima, popularnom delu Moskve, u ulici Mornarske tišine. Hram je osveštan na Sv. Nikolu 2014. godine.

Trenutni sastav, raspored i brojnost ove elitnog roda jesu vojna tajna. Ipak, ono što se može s izvesnošću reći je da se VDV sastoji iz borbenih delova (četiri divizije, četiri samostalne brigade i dva samostalna puka); pored njih u sastavu VDV nalaze se logističke jedinice, remontni i medicinski centri, kao i specijalni centar za padobransku pripremu.

VDV ima i pet školskih centara različitog nivoa u Pskovu, Rjazanu, Omsku i Sankt Peterburgu.  Ovih meseci, tokom SVO ova elitna formacija se ne spominje mnogo.

Osim što je u tradiciji ovih momaka da ne pričaju mnogo i čuvaju vojnu tajnu, jasno je da njihova uloga, značaj i pravilno angažovanje još uvek predstavlja jedan od ključnih faktora u strateškim potezima ruskog komandovanja.  Nije reč o fami, već o istinskoj posvećenosti, uvežbanosti i spremnosti da se izvrše i najteži zadaci.