Operacija ”Vreli led”

Evo u jednom letnjem danu jedne teme vezane za večni led i sneg i to iz vremena Hladnog rata. Vreli led u Hladnom ratu?  Ništa nije nemoguće ili nezamislivo, samo ako je stvoreno u ljudskom umu. Da nisu samo Sovjeti imali fantastične i neverovatne ideje i razne projekte, svedoči i ova priča. 

Počelo je s operacijom ”Nezamislivo” (”Operation Unthinkable”), planom koji su osmislili britanski stratezi po naređenju Čerčila. Sačinjen je tokom rata, u vreme kad su Britanci i Sovjeti bili saveznici, a planirano je da se preventivno, prvog jula 1945. godine napadne SSSR.

Britanci su taj plan krili do poslednjeg trenutka od SAD, da bi, isto tako, u poslednjem trenutku, odustali jer im je ukazano na svu nerealnost i avanturizam takve ideje.

Podsetimo da su isti ti Britanci političku i geografsku podelu tog vremena nazvali ”gvozdenom zavesom”, a odnose Istoka i Zapada – Hladnim ratom; da je NATO osnovan već 1949. godine, a Varšavski ugovor kao iznuđen odgovor na tu pretnju tek 1955. godine.

Stoga nije nikakvo čudo da je iz takvog načina razmišljanja nastala veoma ozbiljna strateška operacija ”Vreli led” (”Iceworm”), još jedna pretnja Sovjetskom Savezu i ljudskoj vrsti za koju saznajemo tek kada je odavno otklonjena. 

Na čemu je zasnivana ova utopistička ideja američke vlade? Neko je ustanovio da je led izvanredan građevinski materijal, veoma otporan i na niskim temperaturama nepromenjiv. Za eskimske igloe to je svakako tačno. Pri tom je površina najvećeg ostrva na svetu, Grenlanda, bila idealna sa meteorološkog i geografskog stanovišta, jer se sa nje, iz bar dva pravca, mogla napasti teritorija SSSR.

Prema dokumentima koje je Danska objavila već 1997. godine, raketna mreža pod kodnim nazivom ”Iceworm” (”Vreli led”) predstavljena je 1960. godine najvišem vojnom i državnom vrhu SAD u sklopu plana koji je nazvan ”Strateška vrednost ledenog pokrova Grenlanda” (“Strategic Value of the Greenland Icecap“).

Kompletiran projekat imao bi površinu od 130.000 km² i bio bi triput veći od same Danske. Dno lansirnih kompleksa bilo bi 8,5 metara ispod površine, a lanseri raketa bi bili smešteni još dublje. Grupe za lansiranje bile bi udaljene 6,4 kilometra jedna od druge.

Svake godine bi se prokopavali novi tuneli, da bi posle pet godina bilo formirano nekoliko hiljada rezervnih vatrenih položaja. Ideja je bila da se po njima stalno rotira oko 600 projektila. Vojska je imala nameru da instalira dvostepenu, skraćenu verziju rakete ”Minitmen” (”Minuteman”), a ta varijanta bi dobila simbolično ime ”Ledeni čovek” (”Iceman”).

Ovako zamašan plan nije mogao da promakne sovjetskoj obaveštajnoj službi, pa su oni njemu dali svoju verziju koda – ”Ledeni crv” (”Ледяной червь”), što je sasvim slikovito prikazivalo način bušenja tih tunela.

Da bi se razradio taj plan i ustanovilo kako to stvarno u praksi izgleda, pristupilo se istraživanjima u blizini američke vojne baze ”Tule” (Thule Air Base, Pituffik Airport) na severo-zapadu Grenlanda. Ona je bila eksteritorijalno definisana, kao enklava SAD. Na visoravni jednog lednika na 2.000 metara podignut je ”Camp Century”. Ova imenica ima više značenja – vek, rimsku legionarsku jedinicu od sto ljudi, ali i apsolutni maksimalni rezultat u nekim sportovima.   

Počelo je ambiciozno. Probijen je 21 tunel ukupne dužine 3.000 metara. Pod ledom su bile podignute prodavnica, crkva i drugi društveni objekti. Ukupno je bilo zaposleno oko 200 ljudi. Od 1960. do 1963. godine baza je snabdevana životno važnom električnom energijom preko prvog mobilnog nuklearnog reaktora ”Alco PM-2A”. Voda za piće i sanitarne potrebe uzimana je direktno iz glečera otapanjem.

Međutim, ceo projekat bio je ”račun bez krčmara” jer se umešala priroda, ona koja tu vlada milionima godina i koju za sve treba pitati. Ono što tada geolozi nisu mogli znati, a što su tek kasnije napredni sateliti mogli da uoče događalo se: glečer je imao svoje kretanje, neprimetno ali presudno za osetljivu, statičnu opremu pa su svi objekti unutar baze bili posle dve godine uništeni. Neko razuman doneo je odluku da se ne bori s prirodom i projekat je prekinut 1966. godine.

Podaci o projektu objavljeni su 1997. godine kada je Parlament Danske naložio ”Danskom institutu za spoljnu politiku” da ispita istoriju korišćenja nuklearnog oružja na teritoriji Grenlanda. Do dizanja prašine došlo je posle aviokatastrofe nad bazom Tule.

Ovoj katastrofi treba posvetiti nekoliko redova: Početkom 1968. godine, 21. januara, posle požara u strateškom bombarderu ”B-52”, posada je bila prinuđena da napusti avion. Avion je nekontrolisano pao u blizini baze. On je bio na borbenom zadatku u sklopu operacije ”Hromirana kupola” (”Operation Chrome Dome”) i nosio je četiri termonuklearne bombe ”’B28F1”. Usled pada aviona  bombe su se oštetile izazivajući radijaciju. Marta 2009. godine časopis ”Tajm” je ovaj incindent uključio u najdramatičnije i najozbiljnije nuklearne katastrofe.

Mala Danska bila je u pravu kada se usprotivila moćnim SAD, znajući kakvu to opasnost može da proizvede. Istraživanja i merenja 2016. godine pokazala su da deo ledenog štita Grenlanda može početi da se topi već krajem ovog stoleća. Tada će ostaci infrastrukture, biološki, hemijski i radioaktivni otpad, sada zaleđen i bezopasan, stići do ekosfere koja okružuje ovu bivšu bazu i tako opasno ugroziti širi ekosistem.