Devedesetih godina prošlog veka Rusi su se uključili u trku sa svetskim proizvođačima kada je reč o nestandardnom, specijalnom oružju za uži krug korisnika. Svoju konstruktorsku genijalnost pokazali su mnogo puta do tada, a kao vrhunac tipskog, masovnog pešadijskog oružja stvorena je najuspešnija porodica streljačkog oružja do sada – ”Kalašnikov”.
Međutim, narasle potrebe za specijalnim jedinicama svih vrsta, kao i njihovo naoružavanje unikatnim oružjem, navelo je ruske konstruktore da krenu korak dalje i pobegnu od šablona. Sa sve otvorenijeg ruskog tržišta krenula je lavina inovativnih, često futurističkih rešenja.
Tako je nastao malogabaritni automat (пистолет-пулемёт) AEK-919K ”Kaštan”, još jedan od ruskih izuma sa imenom biljke (kesten). Kako, simbolično rečeno, vaditi kestenje iz vatre kada treba naglo reagovati, u trenutku, u nepredvidim i neočekivanim situacijama?
Trebalo je pri tom obezbediti oružje koje bi bilo perspektivnije i bolje od češkog ”Škorpiona”, ”Mikro Uzija”, ”Ingrama” i drugih modela koji su mogli da posluže posadama tenkova i drugih borbenih vozila, poslužiocima raketnih lansera, samohodnih oruđa, izviđačima i, uopšte, svima kojima je potrebno malo, efikasno oružje kojim se može delovati iz skučenog prostora ili u obračunu s kriminalcima u situacijama kao što su racije po zgradama, prevoznim sredstvima, itd, itd.
Zadatak je zapao konstruktorskom birou ”Mašinskog kombinata Kovrov” (”Современное конструкторское бюро – Ковровский механический завод”) koji se nalazi u Kovrovu (Vladimirovska oblast), gradu ratničke slave, na pravcu Moskva – Donji Novigrad (Нижний Новгород). Glavni konstruktor bio je Pavel Sjedov, rukovodilac naučno-istraživačkog odeljenja Mihail Tarasov, a načelnik je bio Stanislav Kokšarov.
Rusi su po oprobanom receptu, pritisnuti urgencijama kako iz trupe, tako i iz bezbednosnih struktura, posegli za proverenim rešenjima. Uzor im je bio poznati austrijski mini automat ”Steyr MPi-69” u kalibru 9×19 mm parabellum. Prvi primerci se praktično nisu ni razlikovali od svog uzora. Međutim, prilikom opitovanja eksperimentalne serije ”AEK-919” otkriveni su neki nedostaci i oružje je vraćeno na doradu. Po otklanjanju uočenih mana ono je dobilo konačnu oznaku ”AEK-919 K” i prigodno ime.
Stiglo je kao zamena ili dopuna za ”Stečkina” posadama aviona, borbenih vozila i specijalnim snagama raznih službi koje se bave zaštitom zakona, odnosno bezbednosnim službama. Proizvodnja je započeta u ”Kovrovskom mehaničkom zavodu” (Публичное акционерное общество “Kовровский механический завод”) – ”KМVZ”.
Sve je učinjeno da se automat maksimalno smanji. Odabrana je automatiка na principu slobodnog trzanja zatvarača. Konfiguracija zatvarača i cevi je tipično pištoljska i na prvi pogled reklo bi se da je reč o povećanom pištolju sa kundakom na šini. Ručica zatvarača nalazi se s leve strane oružja, što omogućava desnorukom strelcu da slobodnom rukom lako uvede metak u cev, ali je dovoljno visoko da je može i levoruki strelac, bez mnogo zaokretanja oružja, povući. Nešto niže nalazi se selektor paljbe koji ima tri položaja (ukočeno, jedinačno i automatsko). Na kundaku je primenjeno interesantno rešenje. Njegov oslonac za rame može se rotirati koracima od po 90º tako da se može iz donjeg, uobičajenog položaja koji je i transportni, zaokrenuti u smeru kazaljke na satu u vodoravni, a onda i u gornji, suprotni položaj. Na sanduku su već fabrički namešteni stožeri za montiranje raznovrsne opreme u obliku nišana i obeleživača, pa je po tome ovo oružje išlo nešto ispred uobičajenih navika ruskih konstruktora. Na donjem delu rukohvata nalazi se polužica za oslobađanje okvira.
Uz oružje ide i ”PMS” (прибор малошумной стрельбы, prigušivač utišanog dejstva). Njegova karakteristika je u tome da on ne prigušuje u potpunosti pucanj jer ne koristi podzvučnu municiju. Međutim, on i nije predviđen za tako ”tihe” akcije, već za relativno bučne sredine gde njegovo dejstvo ne skreće na sebe veliku pažnju (gradska vreva, huk voza, metroa, itd).
Pažljiviji posmatrači zapazili su još jednu pojavu kod korišćenja ovakvog prigušivača: usled povratka gasova u prostor sanduka, na municiji i delu usadnika gde se ubacuje magacin ostaje sivkast prah, pa okvir s municijom izgleda kao da je zaprašen pepelom ili nekim puderom. Demonstratori ovog oružja to smatraju normalnom pojavom pri ovakvim uslovima upotrebe.
Februara 2004. godine model je uspešno prošao veoma složeno ispitivanje od strane specijalne komisije Ministarstva odbrane Rusije. Krajem 2006. godine međutim, proizvodnja se prekida zato što je SKB zatvoren, a sama fabrika (KMVZ) je izvršila prenamenu proizvodnje kada je počela da proizvodi gasne centrifuge za atomsku energetiku. Proizvodnju 2013. godine nastavlja renomirani zavod ”Degtarjov” (”Завод имени Дегтярёва”) u čijem sastavu je ranije radio ”KMVZ”.
Modifikacije ovog modela nisu bile brojne. Najpre se pojavio prototip ”AEK – 919” za metak 9×18 ‘Sjomin” (Сёмин, Борис Владимирович) i proizveden je u maloj seriji, od oko sto komada. Bio je nešto duži, sa četvrtastim poklopcem, za razliku od kompaktnijeg ”AEK – 919K” koji je imao zaobljene uglove. Usledio je ”AEK – 918” koji je dizajniran 2000. godine za domaće metke 9×19 ”7N21” i ”7N31”. Na stolu se našao još jedan prototip, ”AEK-918v” koji je mogao da koristi metak 9×19 mm parabellum sa magacinom od 30 metaka.
Ovaj automat koristi 25. brigada specijalne namene ”Škorpion” OS Kirgizije. Oružane snage Rusije prvi put su koristile ovo sredstvo u proleće 1995. godine kada su pripadnici jednog od odreda FSB, dobivši početnu seriju od 100 primeraka, dejstvovali u Čečeniji, u oba rata. Koristili su ih 2002. godine i posade helikoptera ”Ka 50 – Crna ajkula” u Čečeniji i Dagestanu.
Godinu dana kasnije, 2003. zvanično ih je usvojila Federalna služba sudskih izvršitelja (Федеральная служба судебных приставов). Od oktobra 2006. godine ovo sredstvo koriste samostalne jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova, FSO (Федеральная служба охраны), FSB (Федеральная служба безопасности) i FSIN (Федеральная служба исполнения наказаний – Federalna služba za izvršenje sankcija). Od avgusta 2017. godine određeni broj primeraka zadržan je u naoružanju FGUP ”Ohrane” (”Федеральное государственное унитарное предприятие”, militarizovana državna organizacija u sastavu Rosgvardije).
Zbog čega je ovo oružje vredno pažnje? Stoga što je otvorilo put mnogim uspešnim modelima i na neki način bilo prethodnik u svojoj klasi (”СР.2 – Вереск”, ”Самозарядный пистолет Сердюкова – Гюрза”, ”Бизон”, ”Кедр”, ”Клин”, itd). Oni koji su ga koristili hvale njegovu izvanrednu preciznost. O čemu je reč?
Ovaj pištolj-automat još zovu ”bestrzajnim”. To, naravno, nije tačno, ali nije ni daleko od istine. Balans metka i težine oružja učinio je da je trzaj veoma mali, pa dobro uvežbani strelci mogu da smeste sve metke u ”petoparac” kako to obično strelci kažu. Međutim, ono što ga je udaljilo od konkurenata i učinilo prevaziđenim, jeste pređašnja ruska boljka – ergonomija. Za aktiviranje regulatora paljbe (koji je kod većine oružja te vrste u neposrednoj blizini palca desne ruke), treba da se upotrebi i leva ruka jer je regulator taman toliko udaljen od pozicije šake da se ne može palcem aktivirati.
Takođe, učvršćivač (dugme, polužica) okvira nalazi se na spoljnoj strani rukohvata, na njegovom dnu, pa se i za njegovo aktiviranje mora koristiti druga ruka, pri čemu strelac ne može jednostavno, ”na dugme” da izbaci okvir i u brzini borbe odmah ubaci drugi. To nije mnogo, ali u uslovima nemilosrdne borbe u bliskom okruženju, gde odlučuju delići sekunde, ovo je bilo dovoljno da ga ukloni sa prve borbene linije.
Navedimo i neke najvažnije TT podatke:
- Masa: 1,78 kg. bez metaka.
- Dužina : sa izvučenim kundakom 485 mm, sa uvučenim 325 mm.
- Dužina cevi: 167 mm.
- Širina: 55 mm.
- Visina: 190 mm.
- Metak: 9 x 18 mm.
- Brzina paljbe: teorijska 900 metaka / min.
- Početna brzina metka: 315 m/sec.
- Maksimalni domet, efektivni: 100 m.
- Hranjenje: okvir sa 20 ili 30 metaka.