Kako su kapitalisti gradili socijalizam

Odnosi SAD i Rusije (SSSR) isprepletani su na mnogo načina, s dubokim korenima, utičući svojim prosedeom i na današnju sliku.

Od Aljaske, preko holivudskih entuzijasta, pionira radija i televizije, avijacije i aeronautike, lendliza, Hladnog rata, do danas, pažljivi i strpljivi posmatrači i istraživači mogu primetiti određene zakonomernosti, ali i paradokse.

Jedan od njih se odnosi i na međuratni period u izgradnji novonastale države SSSR, posle Oktobarske revolucije, pa sve do početka Drugog sv. rata.

Prvog juna 1931. godine potpisan je ugovor između SAD i SSSR o učešću američkih inžinjera u izgradnji 90 sovjetskih metalurških zavoda. 

Da razjasnimo tu lingvističku finesu. I Rusi proizvodna preduzeća zovu fabrikama. Međutim, zavodi su širi pojam i reč je o najvećim proizvodnim pogonima s više namena, gigantima oko kojih se formiraju naselja, pa i gradovi. Kod nas se za njih koristi imenica kombinat (”MKS” Smederevo, npr).

To je bilo jedan u nizu primera kako su inostrani specijalisti učestvovali u uzdizanju industrijske moći tada jedine komunističke zemlje. Sredinom dvadesetih godina, posle krvarenja u tri rata koji su se spojili u jedan, industrija Rusije bila je ”na ledini” i u ruševinama. Kratak period bekstva iz spahijske Rusije prekinut je Velikim ratom i sve ono što je moglo da posluži kao osnova za razvoj, a nalazilo se u evropskom delu Rusije, stradalo je. Ono što je ostalo bilo je zapušteno.

No, i to nije bilo glavni problem. Ionako malobrojna tehnička inteligencija velikim delom je otišla u emigraciju, pa su ostacima industrije i privrede rukovodili priučeni ljudi, volunteri. Nova politička misao koja je zavladala Rusijom trudila se da anulira uticaj predratnih privatnih kompanija, ne uzimajući u obzir da je pred rat Rusija bila treća ili četvrta svetska ekonomija i da je brzo rasla, sa šansom da bude druga, pa čak i prva. Trend jačanja ruske privrede počeo je posle Prvog krimskog rata, kada je Rusija bila na desetom mestu u svetskim razmerama. Prvi svetski rat mnogo toga je uništio, a boljševici su tapkali u mestu gubeći vreme i osvrćući se, tražeći rešenja. To je moralo da se promeni. 

 Posle krvavog rata obim proizvodnje pao je za deset puta, što je na delu bila prava ekonomska katastrofa.

Promene je zahtevala država od same sebe (kada je već osvojila vlast), a narod ih je očekivao. Pri tom su u SSSR bili svesni da ih čeka novi rat jer Nemačka je već dvadesetih godina počela da se ponovo naoružava, nagoveštavajući nove patnje i naprezanja. U vrhovima ideologa SSSR razmatrana su dva moguća scenarija: ili će svetska buržoazija pokrenuti krstaški pohod na Sovjetski Savez, svesna u kom je on stanju, ili će RKKA doneti slobodu ugnjetenim klasama Evrope i Azije. U svakom slučaju, ekonomsko pitanje bilo je i pitanje opstanka naroda, države i ideologije.

Plan ”Nove ekonomske politike” (НЭП) koji je pokrenut 1921. godine, na iznenađenje mnogih za kratko vreme je ispunio zadatak obnove narodne privrede, vrativši državu na nivo ekonomskih pokazatelja iz 1913. godine. Ali, potencijala za dalji razvoj ekonomije u uslovima dominiranja privatnog sektora nije bilo. Traženi su dodatni resursi. Na šestom kongresu 1927. godine Sveruske komunističke partije (boljševika) naloženo je da se kreira petogodišnji plan razvitka narodne privrede. To je trebalo da bude početak politike industrijalizacije. U aprilu 1929. petoletka je odobrena i postala je generalni plan za delovanje na svim nivoima u državi. Lepo zamišljenom planu nedostajala je realnost – SSSR nije imao kapital za modernizaciju ekonomije, gotovo potpuno su nedostajali inžinjerski kadrovi, a sistem visokog obrazovanja, koji je do revolucije davao mnogo visokokvalifikovanih specijalsta, bio je uništen. Da bi se to prevazišlo, donete su dve odluke: naći kapital na račun potpune eksploatacije seoske privrede, a za pripremu inžinjera pokrenuti sistem srednjeg i visokog obrazovanja. Prvi zadatak je rešen nasilno, kada su iz sela isisani svi resursi, a seosko stanovništvo podvrgnuto novom ropstvu koje je trajalo sve do šezdesetih godina. Pored toga, na uvoz dragocenih, neophodnih proizvoda, mašina i drugih vrednosti potrošen je veliki deo zlatnih rezervi SSSR. Štaviše, za otplatu redovnih potraživanja i rashoda počelo se sa prodajom remek-dela umetnosti koja su prikupljana marljivim radom prethodnih generacija. 

Da bi se rešio problem stručnih kadrova, 1930. godine bilo je uvedeno obavezno opšte osnovno obrazovanje i počeo je da se stvara sistem obuke tehničkih specijalnosti; počeli su da se obnavljaju stari i otvaraju novi univerziteti i fakulteti. Uopšte, početkom tridesetih godina počeo je da se takvim ”ceđenjem” pojavljuje kakav-takav novac, a stigli su iz školskih klupa i prvi inžinjeri. Ipak, ostao je kapitalni problem – kako izgraditi nove zavode? Ukoliko je bilo i moguće ubrzanim radom stvoriti specijaliste za pogonski rad, gubitak visokog inžinjerskog i projektantskog školstva nije bilo tako lako i brzo nadoknaditi. Tada se kao spasonosno rešenje pojavljuje ”omražena svetska buržoazija”. 

Globalne ekonomske okolnosti preko noći su se okrenule u korist Sovjeta. Ogroman, neverovatan i burni rast dvadesetih godina pukao je kao napumpani balon 1929. godine kada je počela epoha Velike depresije. 

U to vreme privreda Zapada, a posebno netaknuta američka privreda, dostigle su zavidan nivo; uvedeno je tipsko projektovanje, opšta standardizacija, proizvodnja na traci, automatizacija i maksimalno korišćenje mašinskog rada. To je omogućilo da se na svakom kraju sveta prodaju cele fabrike kojima je ostalo samo da se namontiraju i počnu s masovnom proizvodnjom. Ono što se danas zove transfer znanja i tehnologije, ”Know-how”, formirano je i bilo spremno za upotrebu.

Tako se dogodilo da je za sovjetsko rukovodstvo ova kriza bila poklon sudbine!

Najveće svetske korporacije bile su spremne da ispune ugovore i podižu čitave industrije, a kvalifikovani specijalsti, koji su do tada birali kom će gigantu naplatiti svoja znanja, bili su spremni da putuju u Sovjetski Savez kako bi učestovali u gradnji i pokretanju novih preduzeća. Ne treba ni napominjati da je to za Sovjete bio dar s neba. Oni se nisu bavili sociološkim i ekonomskim tumačenjem Velike depresije. Činjenica je bila da su se cene rada i znanja srozale i oni su sreću zgrabili za gušu, ne gubeći vreme. 

Pravni osnov saradnje ostvaren je već 1924. godine kada je osnovano akcionarsko društvo ”Amtorg”. Formalno trgovinska organizacija, a u stvarnosti to je bila diplomatska misija, s obzirom na to da do 1933. godine SAD nisu priznavale SSSR i nisu zvanično imali nikakve odnose. Najpre je ”Amtorg” služio kao pokriće za sovjetsku obaveštajnu službu, ali sa krizom industrijske proizvodnje i pojavom depresije, na površinu su izbili svi talenti zaposlenih u ovoj firmi. Veoma pametno, dozirano i taktički, ”Amtorg” je delovao kao jedna ogromna, nevidljiva pumpa koja je isisavala iz Amerike znanja, kadrove i proizvodnju usmeravajući je ka matici. U trenutku kada je počela svetska kriza, ”Amtorg” je smesta počeo preko trećih lica da objavljuje poželjne oglase o mnoštvu mogućnosti u sovjetskoj proizvodnji, slobodnim radnim mestima, načinu kako stići do SSSR, kakve su plate, uslovi, itd. Kako bi se unapredila kvalifikovanost ”crvenih inžinjera”, ovo poslanstvo (nazovimo ga pravim imenom) bavilo se avangardnom naučnom, ekonomskom i vojnom špijunažom tako što je izdavalo časopis opšteg naziva ”Američka tehnika i privreda”.   

Amerikanci su nepogrešivo osetili o kakvim je procesima reč i nisu hteli da budu van njih, jer su u toj paradoksalnoj situaciji (formalno opterećenoj ideološkim suprotnostima) i oni videli šansu. Godine 1928. u Moskvu je doputovao Albert Kan, direktor i vlasnik najveće projektne kompanije na svetu, koja je mogla da razradi dokumentaciju za bilo koju vrstu zavoda, a zatim i da obezbedi ciklus proizvodnje i ono što se danas naziva ”održivim razvojem”.  Albert Kan je inače bio rođeni Prus, po struci arhitekt, a u SAD je postao poznat tako što je u Detroitu projektovao kompleks Fordovih fabrika. Radi diskrecije, filijala njegove kompanije ”Albert Kahn Associates” u Moskvi zvala se ”Gosprojektstroj” (Госпроектстрой – državno projektno građevinsko preduzeće). U njemu je bilo zaposleno 25 američkih i dve i po hiljade sovjetskih inžinjera koji su izučavali zapadno iskustvo projektovanja i izgradnje velikih industrijskih kompleksa. Još jedna zapadna projektna kompanija, ”Demag” (nemačka) takođe je imala svoje predstavništvo u Moskvi, skriveno iza naziva ”Центральное бюро тяжелого машиностроения – Centralni biro teške mašinogradnje”. Neverovatna je činjenica da je poslednji razvojni projekat ove firme koji je delovao pri Magnitogorskom metalurškom kombinatu ugašen 2005. godine.

Kanova filijala odškolovala je preko 5.000 sovjetskih inžinjera. Najveći deo velikih zavoda u SSSR su Kanovi klonovi. Navedimo samo neke: traktorski zavodi u Staljingradu, Harkovu, Čeljabinsku (oni su istovremeno bili i fabrike tenkova što se u dolazećim godinama pokazalo presudnim); livnice u Dnjepropetrovsku, Magnitogorsku, Sormovu…Sva oprema se proizvodila u SAD pa je parobrodima prevozila u SSSR gde su Kanovi ljudi njih sastavljali i pokretali proizvodnju.

Tako je nastalo preko 600 velikih preduzeća (!) na teritoriji SSSR. Ukupno je uz pomoć stranog znanja i kapitala u Sovjetskom Savezu izgrađeno preko hiljadu i po giganta industrije.

Ilustrativan je primer Staljingradskog traktorskog zavoda koji je kompletno bio napravljen u SAD, a onda sa 100 brodova prevezen u SSSR i tamo montiran. ”Gorkovski automobilski zavod” (GAZ) napravila je američka korporacije ”Ostin” (”Austin”) i on je proizvodio Fordove klonove. ”Dnjeproges” (Днепрогэс – Hidroelekrana na Dnjepru) stvorena je radom američke firme ”Cooper Enginereeng Company” u kojoj je glavni inžinjer bio Hju Kuper, a opremu je dostavila firma ”General Electric”. U radu je neposredno učestovao i nemački gigant ”Simens”. Savremeni moskovski ”AZLK” (”Автомобильный завод имени Ленинского комсомола” , od 1993. do 2010. godine OAO ”Moskvič”) je kopija Fordove fabrike u Dibornu. ”Magnitka” je klon metalurškog kombinata iz Gerija, Indijana, itd. 

U SSSR je stiglo oko 200.000 američkih inžinjera i tehničara koji su u prvih nekoliko godina odgovarali ne samo za izgradnju pogona, već i za obuku sovjetskih stručnjaka. Za tih deset godina Amerikanci su osposobili 300.000 kvalifikovanih specijalista. Nije slučajno stoga što su pedatni istraživači tog peroda sovjetske istorije među imenima nagrađenih nailazili na američka, nemačka i druga strana imena. Prvi rezultati brzo su se mogli svuda videti. Mnogo licencnih (a nekih i ”piratskih”) proizvoda moglo se videti na ulicama kojima su se kretale brojne Fordove i ”Bjuikove” kopije (”GAZ-AA”, ”GAZ-M1”, ”ZIS-101”). Tako je bilo i na poljima, u rudnicima i pogonima. Sovjetska indrustrija se do samog svog kraja nije oslobodila želje da kopira strana dostignuća kada je reč o automobilskoj industriji. Gusenični traktor ”Staljinec – 60” koji se u Čeljabinsku proizvodio od 1933. godine bio je kopija američkog ”Katerpilara 60” iz 1925. godine. Kombajn ”Komunar” koji se u Zaparožju proizvodio od 1930. godine bio je klon ”Katerpilarovog” iz 1928. godine. Fabrika avionskih motora u Permu izrađivala je kopije američkih motora ”Cyclon”, itd.  

Partijski i državni organi pažljivo su pratili i kontrolisali nastalu situaciju koja je bila veoma neobična. Kapitalisti su se profesionalno i posvećeno trudili da podignu industriju komunističke zemlje. Već 1932. godine broj stalno zaposlenih stranca bio je preko 20.000, od čega je polovina stigla iz Nemačke. Svi oni su dobili odličan smeštaj, ishranu i, naravno, bolju platu nego u svojim državama. Imali su posebna naselja, svoje klubove u koje sovjetski građani nisu mogli da uđu, slušali svoju muziku, dobijali novine i filmove koji su prikazivani samo u ličnom Staljinovom bioskopu i Kremlju. Vlast se veoma potrudila da ta kolonija stranih stručnjaka nikako i ni u čemu ne bude zakinuta, ili da se smanji nivo njenog konfora i zadovoljstva. Međutim, dešavalo se da i oni na svojoj koži osete probleme običnih sovjetskih građana. Godine 1932. u zavodu ”Elektrometal” izbila je čak i mala pobuna stranaca koji nisu hteli da se kupaju u zajedničkom kupatilu i tražili su pojedinačna kupatila, kao SAD. Dolazilo je do skandala, žalbi pa i raskida ugovora. No, nije lični komoditet bio jedini kamen spoticanja. U organizaciji rada Sovjeti su ponekad prilično komotno kaskali, pa se događalo da strani stručnjaci sede besposleni, s punom platom i beneficijama, zato što je neko u organizaciji pogrešio ili loše planirao. Čekali su se delovi, nedostajalo bi ovo ili ono, probijani su rokovi…Međutim, već sredinom tridesetih godina i Sovjeti su se nečemu naučili, stekli iskustvo i počeli su polako da se rešavaju stranih stručnjaka. Počeli su da smanjuju plate, zatvarali su specijalizovane prodavnice u kojima su samo stranci kupovali, tražili da uzmu sovjetsko državljanstvo ako žele da nastave s radom. Kao rezultat toga, najveći broj stručnjaka do 1938. godine vratio se u svoje države. U Evropi su posledice velike depresije već bile prevaziđene i ukazale su se nove mogućnosti. 

Svi učesnici su iz ovog procesa izašli zadovoljni. Sovjeti su dobili ono što su planirali, a Zapad je održao vatru proizvodnje i prigušio bar jedno žarište socijalnog nezadovoljstva, a pri tom je i zaradio. Čemu nas uči ova jedinstvena ”epizoda” koja pokazuje pravu sliku mita o ”staljinskoj industrijalizaciji”? Da li su Amerikanci i Sovjeti znali za kinesku izreku – ”nije važno koje boje je mačka, već da li lovi miševe”? Do danas je ostala tradicija da se gleda preko plota u tuđe dvorište. Rusi pomno prate šta se na Zapadu dešava, radije voze njihove automobile, a zapadnjaci zavidljivo gledaju na resurse tog ogromnog prostora. U tuđoj ruci je uvek komad bio veći, ili, kako to Rusi kažu – ”kod komšije trava je zelenija”. Da li je ovaj recept, uspešno primenjen između dva rata, rešenje za svetski kompromis? Sve dok se znanje bude koristilo za izradu ubistvenih sredstava, sumnjamo da će neko  iz ove gotovo zaboravljene industrijske epopeje izvući prave zaključke.