Hoverkraft – univerzalni vojnik 

Na putu ka idealnom vozilu koje bi moglo da se ravnomerno kreće po vodi, kopnu ili močvarama, našao se i ovaj izum. Pripada amfibijama (Amphibia, vodozemci), ali ima u odnosu na njih bolja prohodna svojstva. 

U svetu je usvojena engleska složenica hoverkraft (hovercraft). Ova reč je teško bukvalno prevodiva jer se sastoji od prideva lebdeći i imenice koja ima više značenja – craft: veština, zanatstvo, ali i predmet, aparat, plovilo po vodi. Ovom prilikom srpski jezik je našao odličnu zamenu za stranu reč, a to je lebdilica.

Ne zovu je svi hoverkraft; Rusi je zovu Судно на воздушной подушке (brod na vazdušnom jastuku), Francuzi Aéroglisseur, Nemci Luftkissenfahrzeug, a Španci Aerodeslizador. Reklo bi se da smo mi našli najbolju reč za ovo neobično vozilo. Ne verujemo da ima nekoga ko ne zna kako izgleda ovo sredstvo, ali da podsetimo po čemu se ono razlikuje od točkaša, guseničara, brodova…

Na ogroman ”jastuk” od specijalne gume u kome se nalazi vazduh koji se posebnim putem potiskuje ka tlu, nadograđena je struktura klasičnog brodsko-transportnog sredsva (kabine, motorni pogon, oprema, oružje, itd). Za kretanje koristi zakon akcije i reakcije potiskujući se vazduhom.   

Njegov put do vojne upotrebe bio je relativno dug. Ideju o lebdilici prvi je već 1716. godine izneo švedski filosof, pronalazač i mistik (!) Emanuel Svedenborg. On je predložio da se u neku vrstu prevrnutog čamca vazduh pumpa ručno. Vek i po kasnije pronalazači iz raznih zemalja opet se bave ovom idejom, sa željom da u doba industrijske revolucije povećaju brzinu brodova.

Tek 1875. ideju o ”vazdušnom podmazivanju” broda konkretizuje engleski izumitelj Vilijam Froud (William Froude). Posle više lutanja i neuspeha, ideja se ponovo vraća Šveđanima. Glavni problem, kontrolisano usmeravanje vazduha, rešio je pronalazač Katberson 1897. godine, pa je to i patentirao. Na osnovu tog patenta nekoliko evropskih inžinjera pokušalo je da napravi upotrebljiva vozila. Međutim, nedostajao im je odnos prema problemu koji nije bio samo tehničke prirode, a to je princip rada. Njega je razvio Konstantin Ciolkovski (Константин Эдуардович Циолковский), sigurno najveće ime među pionirima kosmonautike. U svom tekstu ”Trenje i otpor vazduha” on je 1926. godine matematički dokazao kakvu snagu ima usmeren vazduh pod pritiskom. Vodeći se ovim principima sovjetski inžinjer Vladimir Levkov (Левков, Владимир Израилевич) je od 1934. do 1939. godine za potrebe vojske napravio desetak vrsta izuzetno brzih čamaca težine od jedne i po do 15 tona, za vojnu upotrebu. Svi primerci su uništeni za vreme rata.

Tek je Britanac Kristofer Kokerel (Christopher Cockerell) 12. decembra 1955. godine podneo patent lebdilice fundamentalno novog dizajna koju je nazvao ”hoverkraft”, odnosno lebdeći aparat. On je nosio oznaku ”CR.N4” i napravljen je u proleće 1959. godine. Samo nekoliko nedelja kasnije prešao je Lamanš za samo 20 minuta! Sve ostale, novonastale lebdilice razlikovale su se po težini, veličini, nameni, ali je princip rada ostao nepromenjen.  

U komercijalne svrhe napravljeno je mnogo tipova, a najpoznatiji je po svojim dimenzijama i upotrebljivosti model ”CR.N4” koji je izgrađen 1967. godine. On je mogao da savladava talase visine do tri metra. Deplasman mu je bio 167 tona, a mogao je da primi 670 putnika (ili 174 putnika i 30 automobila). Pokretale su ga četiri moćne gasne turibine od 3.130 kVt. One su pokretale četiri ventilatora sa četiri propelera promenljivog koraka. Maksimalna brzina na vodi iznosila je 120 km/h. Pritisak je stvarala turbina, dok je ventilator korišćen za usmeravanje vektora potiska. Princip rada je iznenađujuće jednostavan. Stvaranjem vazdušnog pritiska koji se stalno održava upumpavanjem vazduha u specijalni gumeni jastuk,dobija se dinamički oslonac koji omogućava brodu da se kreće iznad površine (vode, kopna), izdignut samo nekoliko centimetara. Tunel ispod Lamanša i druge vrste prevoza, kao i energetska kriza značajno su umanjile, a zatim i ukinule ovu vrstu prevoza preko kanala. Međutim, hoverkrafti se obimno koriste u komercijalne svrhe, pogotovo u otežanim, zimskim uslovima, u Rusiji, Kini i drugim zemljama.

Vrste lebdilica

Postoje više vrsta lebdilica. Osnovna podela je po načinu ostvarivanja kretanja. Postoje statički (stvarani ventilatorom) i dinamički (koji se pokreću povećanjem pritiska vazduha na podlogu).   Prema šemi stvaranja uzgona razlikujemo najčešće primenjene vrste potiskivanja vazduha i stvaranja uzgona:

• Komora. To je najjednostavniji način formiranja jastuka: vazduh koji se uduvava u kupolastu komoru ispod korisnog prostora lebilice, slobodno teče njenim ivicama, a što se više vazduha upumpava, vozilo se više poduže. Mana ovog načina je u tome što sa podizanjem troši nesrazmerno više energije, pa nije ekonomična.
• Skeg (vertikalni zid, stabilizator). Da bi se smanjila potrošnja vazduha kod vozila koji se kreću samo iznad vode, noseći jastuk je ojačan čvrstim zidovima ili uskim trupovima koji bolje usmeravaju vazduh i tako ekonomišu kretanje.
• Mlaznica.  Kada je brod prinuđen da poveća razliku u odnosu na površinu, ekonomičnije je da to radi mlaznicom koja formira vazdušni jastuk. Mlazevi vazduha su tako usmereni da centrifugalne sile deluju na njegove čestice usmeravajući ih duž krivolinijskih putanja, pa vazduh u glavnom delu jastuka ne mora da se potiskuje i da se na njega troši energije. U tom cilju spuštaju se specijalne, fleksibilne ograde. 

Prednosti

Brzina i mogućnost prelaska s jedne na drugu površinu (s vode na obalu) bez prethodne pripreme. *Korišćenje ne zavisi od meteoroloških uslova, jer mogu da se kreću i po ledu, što je u značajnom delu severne polupopte veoma značajno (Kanada, SAD, RF, skandinavske zemlje). U zavisnosti od veličine plovila, mogu se savladavati prepreke od 0,4 do jednog metra, forsirati kraći usponi (obale) s nagibom i do 40°.

Pošto se hoverkraft kreće na vazdušnom jastuku, samo delimično dodirujući površinu, on je energetski veoma efikasan jer ne troši dodatnu energiju pri savladavanju morskih struja, brzaka na rekama, itd.

Nedostaci

Glavni nedostatak ovakvog prevoza je relativno visoka cena u proizvodnji i eksploataciji. Složena konstrukcija i uslovljenost balansiranja tereta (kao u avijaciji) značajno otežavaju upotebu. Pored potrošnje, vlasnik vozila mora da brine i o stanju jastuka, tzv. ”suknje”, koja se vremenom haba jer je izložena raznim naprezanjima. Još veće ograničenje je samo kretanje u vetrovitim uslovima! Kada se kreće protiv vetra, za razliku od klasičnih brodova ili hidroglisera, degradiraju se aerodinamička svojstva lebdilice. Pri brzini vetra od 12-15 metara u sekundi lebdilica je neupotrebljiva. Postoji još jedan problem koji nije zanemarljiv: to je velika buka usled upotrebe propelera.  

Sve ono što otežava građansku, komercijalnu upotebu, nije smetalo i ne smeta vojsci. Ona je veoma brzo našla mesto u stroju za ovakve mašine jer, teorijski, ne bi trebalo da postoji mesto na koje oružane snage ne mogu da stignu. Močvare, led, ispresecano zemljište, jezera, bare, priobalje, najlakše se bez presedanja u drugo sredstvo savladavaju upravo ovakvim vozilima. Lebdilice su prilično bučne, a konstrukcija je izložena i veoma osetljiva na udare. Stoga se desantima pomoću ovih plovila pristupa tek kada je borbena prostorija obezbeđena, ili je u potpunosti isplaniran faktor iznenađenja.

Upotreba

U korišćenju lebdilica prednjače velike sile. U naoružanju Ruske Federacije nalazi se čak jedanaest tipova lebdilica različitih karaktistika i namene: ”Sirius”, ”Sputnjik”, ”Pegaz”, ”Artik”, ”Neptun”, ”Buba”, ”Kajman”, ”Hivus”, ”Fatamorgana” i ”Stelac”. Svakako je najpoznatija lebdilica klase ”Zubr” (Bizon). Još 2019. godine MO RF saopštilo je da se kreće u opsežnu modernizaciju DKVP (Десантные корабли на воздушной подушке – desantni brodovi na vazdušnom jastuku). Najavljena modernizacija usmerena je pretvaranju postojeće flote lebdilica u prave ”brodove zvezdanih ratova”. Novi sistem automatskog upravljanja (ASU-Автоматизированная система управления) u realnom vremenu koordinira rad oružanih sistema i samog desanta. Smatra se da su Rusi najdalje otišli sa razvojem ovog borbenog sredstava, mada su u toku razvoja imali i imaju razne tehničke probleme.

Ratna mornarica RF raspolaže s najvećom flotom lebdilica na svetu, jer su njeni stratezi procenili da su zahtevi njihove bezbednosne arhitekture takvi da su one neizostavni deo takvih aktivnosti. Pored nabrojanih modela, zahvaljujući razuđenosti klime i geografije, komercijalno tržište nudi desetine različitih modela koji se koriste za transport ljudi i robe, lov, ribolov, istraživanja, sport, pa i rekreaciju.

Od nedavno, Rusija je počela da obnavlja proizvodnju svojih hoverkrafta. Primera radi, proizvodnja tipa Murena će biti obnovljena ove godine u Habarovskom brodogradilištu. Habarovsko brodogradilište je jedno od najvećih u Rusiji, koje je tokom godina izgradilo 350 ratnih i civilnih plovila.

Kinezi, koji obično prate trendove u svetu, pored svojih modela, kao glavno sredstvo,  uveli su u naoružanje desantni brod ukrajinske proizvodnje. To je ”Projekt 958”, kopija sovjetskog projekta ”12322 Bizon”. Dužina tog broda je 56,2 metra, širina 22,3 metra, a deplasman je čak 555 tona. To čini ”Bizona” (”Zubr”) najvećim desantnom lebdilicom na svetu. Brzina je fascinantna: do 60 čvorova, odnosno 110 km/h, sa autonomijom do pet dana i dometom do 300 morskih milja (oko 555,6 kilometara).

U OS SAD lebdilice se koriste u afibijskim jedinicama Mornaričke pešadije i Ratne mornarice, ali i u humanitarnim operacijama.  Najpoznatija je klasa ”LCAC” (”Landing Craft Air Cushion”) koji su došli na smenu desantnih katera tipa  ”LCM-8”. Njihov razvoj počeo je još ranih sedamdesetih godina, kada su napravljena dva osnovna modela (”JEFF A” i ”JEFF-B”). Ovaj drugi je izabran za serijsku proizvodnju. Posle niza finansijskih problema, prvi je stupio u RM SAD 1984. godine, a poslednji 2001.

Ukupno je proizveden 91 primerak, od čega je 15 proizvela kompanija ”Avondale Gulfort Marine” (Bridž Siti na Misisipiju, Luizijena), a 76 kompanija ”Textron Marine and Land Systems” (Providens, Rod Ajlend). Ove lebdilice mogu se koristiti s desantnih brodova ”Tarava” (nose po jedan hoverkraft), ”Wasp” (tri komada), ”Enkoridž”(četiri), ”Ostin” (jedan”), ”Vidbi ajlend” (četiri) i ”San Antonio” (dva). Ove lebdilice mogu da ponesu do 68 tona tereta (jedan tenk ”M1 Abrams” ili dva laka tenka ”M41”) ili 180 vojnika. Smatra se da su sposobni da se iskrcaju na 70% obala u svetu. Deset primeraka nalaze se u stanju rezerve, dva se koriste za istraživanja, a sedam kao pomoćni brodovi.