Gotovo neprimetan, a neizostavan deo opreme ratnika. Od praistorije do danas. Menjaо је oblik i dimenzije, ali je namena uvek ostajala ista – od praktične (nošenje raznih tereta), do građanske upotrebne i modne. Kod nas opasač (pojas) ima još i naziv remen, mada se taj izraz sve ređe koristi.
Reč je nemačkog porekla (riemen). Spada u odevne predmete, odnosno deo uniforme, ali i građanske odeće. Ako istražujemo iskustva i znanja drugih zemalja, pomoći će nam i njihovi nazivi. Englezi ga zovu Belt clothing, Police duty belt, Military belt. Kod Rusa to je germanizam Ремень ( sa varijantama погонный ремень – uprtači, поясной ремень – opasač i парадный ремень – paradni opasač, ešarpa). Nemci ga zovu Soldaten gürtel. Ovu imenicu – girtel u našem jeziku su brzo pretvorili u gurtna, ubacujući nepotrebno, parazitsko n.
Kako god, u svim vojskama i narodima ovaj deo muške (često i ženske) odeće pojavljuje se još u bronzanom dobu, a ima ih čak i na nekim pećinskim crtežima. U ranom srednjem veku, zatim u kasnom XVII i početkom XIX veka, oni su izbili u prvi plan kao deo ženske odeće, odnosno kao modni detalj, pa se kopče u stilu Art Nouveau sada prodaju kao veoma dragoceni predmeti. Između dva svetska rata opasač je bio izuzetno popularan u SAD i smatrao se oličenjem zvaničnosti, pa su ga često imali vozači autobusa, poštari, školski službenici, itd. Interesantno je da se protiv takve vrste ”militarizacije” najviše borila Eleonora Ruzvelt, jedna od najaktivnijih prvih dama u istoriji.
No, vratimo se onome što je za vojni portal interesantnije. Kada su opasači postali deo uniforme? Pored nesumnjive upotrebne vrednosti (jedno od pomoćnih sredstava za nošenje opreme, hrane, pribora ili oružja), sve do Prvog svetskog rata insistiralo se na dekorativnoj vrednosti opasača, posebno među višim činovima. Od dekorativnosti se nije odustalo ni do danas, pa imamo razne vrste ukrasnih opasača (ešarpi).
Međutim, militarizacijom društva i sve većim izborom opreme i oružja opasač je značajno dobijao na upotrebnoj vrednosti. Tako se danas na vojnim, a posebno policijskim opasačima, može videti i do desetak različitih predmeta. I sam opasač može biti hladno oružje jer se može koristiti za borbu kao mlat (ako ima metalnu pređicu) ili za davljenje i vezivanje neprijatelja.
Standardna vojna upotreba (ako izuzmemo ”specijalce” koji imaju raznovrsne načine kačenja pribora, opreme i oružja po telu) predviđa dve vrste opasača: pojasni i plećni. Ovi drugi se češće nazivaju uprtačima, mada su sami uprtači samo deo plećnog pojasa.
Pojasnih opasača ima više vrsta. Osnovni je onaj koji ide preko uniforme i služi za nošenje različite opreme i oružja (pištolj, RAP, municija, nož, porcija, bomba; kod policajaca je taj spektar širi pa uključuje i lisice, gumenu palicu, baterijsku lampu, radio-uređaj, ponegde i sprej, itd). Sve ono što bi opterećivalo ruke koje moraju da budu zauzete primarnim naoružanjem. Pored tog, radnog i ratnog opasača, postoji i paradni opasač koji je dekorativnog karaktera i nosi se uz svečanu uniformu u prilikama koje propisuje pravilo službe. Isto to pravilo propisuje i kada se nosi opasač i ta praksa se razlikuje od armije do armije. U principu, vojnik ne nosi opasač kada nije na dužnosti, prilikom telesnog vežbanja, u stacionaru ili tokom oporavka, prilikom obeda, itd.
Pored radnog i paradnog opasača postoji i njegova verzija za pantalone. Kod nas se ta vrsta naziva kaiš (bez j). Reč je turskog porekla i ima više značenja, a osnovno je – uska traka (od kože ili jake tkanine), a može označavati izrezak nečega (kaiš slanine i slično). Pored osnovne funkcije, on u nekim armijama i policijama služi na letnjoj uniformi kao nosač osnovnih delova opreme.
Uprtači (Cross Belt, Портупея, Sam-Browne-Gürtel) su pomoćni kaiševi koji idu preko ramena i povezuju trbušnu i leđnu stranu pojasnog opasača. Na taj način oni olakšavaju teret vojniku i smanjuju zamor kukova, eventualne ojede, ali i lakši taktički rad (zaleganje, ustajanje, pretrčavanje, itd). Ima ih u različitim konfiguracijama: najčešće po jedan preko svakog ramena, pa se spajaju na leđima, a u nekim armijama ukrštaju se na leđima. Kod starešina kao deo radne uniforme koriste se jednodelni uprtači, kao što je to bilo i kod naših milicionara. Starešine u vojsci nose uprtač preko levog ramena, dok su milicionari nosili preko desnog, kao protivtežu pištolju. Pre prvog svetskog rata kod oficira mnogih armija uprtači su bili raznih oblika, naglašavajući aristokratsko poreklo ili rang, pa su se na njima mogle videti i ukrasne oznake jedinica.
U zapadnoj vojnoj terminologiji starešinski uprtač poznat je kao Sem Braunov uprtač (Samuel J. Brovne, 1824-1901). Nazvan je po generalu britanske vojske koji je službovao u Indiji. Sticaj okolnosti je doveo do tog izuma, mada ni on nije originalan, što ćemo videti u daljem tekstu. O čemu je reč?
Ser Sem Braun je izgubio levu ruku tokom pobune Sepoja, pa mu je ta situacija otežavala da koristi oružje; u standardnom postupku koristio bi levu ruku da pridrži korice dok desnom ne isuče sablju. Ratoborni general, kome nije bilo nužno potrebno da bude u prvom borbenom redu, smislio je uprtač-kaiš koji bi mu išao preko desnog ramena i tako fiksirao korice, čineći ih stabilnijim. Na taj način mogao je da rukuje sabljom i jednom rukom. Kaiš koji je išao preko ramena zakačio bi se oko struka ”D-prstenovima” (nazvanim tako što potpuno liče na veliko slovo D) koji bi se nalazili na gajkama opasača. Ustanovio je da isto tako može da nosi futrolu za pištolj o desnom boku; mogao je na sredini kaiša, u visini grudi da prikopča i kutiju s dvogledom. Tako je stvoren uprtač za starešine kakav svi znamo. Ubrzo je, po tom uzoru, napravljen i dvostrani (preko oba ramena) uprtač koji su najpre koristili (kao neku vrstu tregera), starešine. Navodno je takav, dvostruki uprtač, izmislio 1878. godine poručnik Basil Templer Graham-Montgomeri iz 60-tog Kraljevskog puka dok je služio u Indiji.
Ovakav način nošenja preko ramena uz pomoć odgovarajućeg remena nije novost. Tako se mač oduvek nosio. Latini su takav remen zvali balteus, a Francuzi su ga zvali porte-épée. To u doslovnom prevodu znači – nositi mač. Taj izraz prihvatili su i Rusi u čijem vojnom rečniku ima mnogo francuskih reči, pa su tu imenicu slovenizovali i nazvali je portupeja (портупе́я).
No, to nije jedino što se nosilo ili nosi preko ramena (levog ili desnog, zavisi od protokola). Široka lenta, zvana kod nas pervaz (kao i kod Rusa), kod Francuza se zove écharpe, a kod Nemaca Schärpe. Ona se pojavljuje kod mnogih naroda kao deo nacionalne odeće i ima različite nazive. U vojnoj upotrebi rezervisana je za najviše ličnosti kada na njoj nose ordenje prvog reda. Ni to nije sve. Do početka savremenog doba vojnici su nosili bandarole (bandaler, od nemačkog band – lenta) koje su služile kako za označavanje ranga (po boji ili po nekom znamenju na njoj, pa i natpisu), tako i za nošenje oružja, posebno kod konjanika i mornara.
Takve trake zadržale su se do danas, ali ne na vojnicima (setimo se Napleonovih vojnika gde su onako ukrštene podsećale na metu). Možemo ih videti u vojnim orkestrima gde vrlo dekorativno izgledaju kod bubnjara, veoma značajnih instrumentalista koje drže marševski, svečani ritam. Englezi ih zovu baldrick, ali i bawdrick, bauldrick. Poreklo reči je nepoznato, ali znamo bar dve ličnosti iz pop-kulture koji su po baldriku postali poznati: Dejvi Kroket i Rouen Atkinson iz dugogodišnje britanske humorističke serije ”Crni guja”.
Kako danas stoje stvari s opasačima u našoj vojsci? Od ustaničkog silava (širokog pojasa u koji se stavljalo sve i svašta – kesa s novcem, oružje, barut, itd) brzo smo stigli do opasača. Većina nas pamti ono što se nosilo u JNA – opasače i uprtače. Za opasač je važila čuvena pitalica čemu služi, a odgovor svi znamo (da vojnik ne puke od ….). Viši oficiri su uz svečanu uniformu imali i poseban, ukrasni opasač, kao i pripadnici Gardijske brigade. Današnji, tzv. NATO opasači ne provlače se kroz naramenice i imaju svrhu da se na njima nosi oprema koja mora da bude pri ruci. Klasični opasači su bili problematični stoga što je vojnik morao da skida opremu da bi stigao do željenog predmeta, pri tom rizikujući da pogubi gajke, trošeći dragoceno vreme, itd. Izuzetak je bio nož za AP koji ima karabinjer.
Današnji opasači se prave ”modularno”, tako da svaki deo opreme može da se odmah otkači ili odbaci jer nije nanizan na opasač, već pričvrščen čičak-trakom ili kopčama. Prvi takvi opasači stizali su kod nas sa uskim uprtačima i brzo su odbačeni. Ovaj opasač je napravljen od posebnih, krutih, polimerskih materijala, a ne od kože, i mnogo lakše stoji u pravilnom položaju, pa se ne treba mnogo zatezati da bi držao opremu na svom mestu. Sve ono što se ranije, u JNA, kačilo na opasač, sada ide u borbeni prsluk ili grudni nosač. Kako sada stoje stvari, na fotografijama koje nam stižu iz Ukrajine i Rusije, i na drugim delovima opreme vojnika je sve veća gužva, a opasač se sve manje viđa.
