Već smo više puta pisali o navodnom sukobu između ruskog vojnog vrha i vlasnika i zapovednika ČVK ”Vagner”, Prigožina. Kako je javnosti trenutno poznato, Prigožin nije u stanju da svojim snagama izvrši zadatak zbog ”zanemarivanja od strane Moskve i tragičnog nedostatka municije”.
Ovde je uočjlivo nekoliko indikativnih stvari, Kao prvo, usred rata, prepiska između vojnog vrha i jedne jedinice vodi se javno, preko svih medija. Pri tome, otkrivaju se sopstvene slabosti i zadatak koji je trebalo ispuniti: zauzimanje Artjomovska do 9. maja – Dana Pobede. Ako ovaj apsurd čak i zanemarimo, čudno je da ”Vagner” napušta položaje -10 maja! Znači, dan nakon što je trebalo izvršiti zadatak.
Opravdanje Prigožina – ”savet komandanata ČVK ‘Vagner’ odlučio je da zadrži pozicije i nastavi ofanzivu na Bahmut do 10. maja, kako bi sveti praznik Rusa — 9. maj, Dan pobede — dočekali blistavog ruskog naoružanja”!
Još je zanimljivije da je ”orkestru” ostalo da zauzme samo još 2,5 km2 grada.
Dalje, stigla je vest da je Šojgu obećao potrebnu municiju i ”muzikantima” dao odrešene ruke u smislu vođenja operacija. Istovremeno, na mesto zamenika zapovednika ČVK ”Vagner” stupio je general Mihail Mizincev.
Mizincev je ”oslobođen dužnosti” u vojsci 27 aprila a već 4. maja je obišao borbeni raspored ”Vagnerovih” snaga. Šta više, za ”oficira za vezu” između orkestra i MO RF sa zadatkom da svojim autoritetom obezbedi nedostajuću municiju, određena je još jedna legenda ovog sukoba – general Surovikin!
Zaplet se nastavlja: u javni sukob uključio se ništa manje čuveni Kadirov – iako je osudio javnu raspravu, izrazio je spremnost da njegov ”Ahmat” preuzme položaje u Artjomovsku/Bahmutu. Prigožin je 6. maja zamolio ministra odbrane RF Šojgua da izda naređenje da bataljon ”Ahmat” u 0:00 časova 10. maja u Artjomovsku i okolini preuzme pozicije ČVK ”Vagner”.
Istoga dana Kadirov se pismenim putem obratio lično Putinu, sa molbom da naloži Šojguu i direktoru federalne službe snaga Nacionalne garde Zolotovu da izaju naređenje da trupe ”Vagner” prepuste svoje položaje odredima ”Ahmat”. Tako su se na krvavoj pozornici razorenog grada našle sve ”znamenite ličnosti” SVO. Jedino se prilično zapostavlja uloga ruske regularne vojske. Treba imati na umu da delovi 98. gardijske vazdušno-desantne divizije (vp. 65451) iz Ivanova i Kоstrome, opremljene, između ostalog, i samohodnim aviodesantnim minobacačima 120 mm 2S9 ”Nona-S”, vrše napadna dejstva u zapadnom delu Artjemovska (Bahmuta).
Tako nam ostaje da sačekamo ponoć nakon parade u Moskvi, 9. maja. Tada ćemo saznati da li je čitava medijska buka oko nedostatka municije bila samo varka za Ukrajince, odnosno, da li je Bahmut zauzet/oslobođen upravo za veliki praznik.
No, verovatno će trebati još vremena da saznamo da li su Ukrajinci Bahmut branili očekujući spas u vidu velike kontraofanzive ili je time stvaran simbol otpora poput Staljingrada.
Mnogi analitičari tvrde da je za Ukrajince isplativije da se povuku iz ovog relatino beznačajnog grada i tako se poštede tragičnih ljudskih gubitaka. Oni verovatno zaboravljaju da su se i Rusi 1942 mogli povući iz Staljingrada i spasti hiljade života bez značajnijih strateških posledica. Ali – Rusi su dočekali kontraofanzivu i započeli oslobađanje domovine, Vermaht moralno ponizili a odbranu Staljingrada uveli u svetsku legendu.
Kada je u pitanju Moskva, čekamo odgovor zašto, bez obzira na svu surovost borbe u naseljenom mestu, na grad nisu usmerili značajjne snage i slomili otpor branilaca? Da li je Bahmut zaista korišćen samo za iscrpljivanje ukrajinskih resursa? Konačno, kako je moguće da tako centralizovana država (a tek vojska!) dozvoli blamiranje javnom raspravom najviših oficira?
Američki ”Institut za proučavanje rata” (Institute for the Study of War, ISW) ima svoju teoriju. Eksperti Instituta smatraju da Prigožin i Kadirov žele da, u slučaju zauzimanja grada, preuzmu svu slavu od vazdušno-desantne vojske.
S druge strane, u slučaju neuspeha, opet mogu okriviti Generalštab koji im nije pružio svu potrebnu pomoć i municiju.
Ostaje još jedna mogućnost; nije li Moskva upravo štedela regularnu vojsku, žrtvujući privatne plaćenike u krvavoj i ne toliko bitnoj operaciji? U slučaju pobede – ona bi bila ruska, u slučaju poraza – krivica bi pala na plačenike.