Holandska nezavisna novinarka Sonja van den Ende, na Zapadu proglašena ”lutkom Aleksandra Dugina – ideologa Ruskog sveta” i navodnim ”propagandistom koji radi za Kremlj”, na portalu FAN je 27. aprila 2023. objavila kolumnu ”Osiromašeni uranijum, patogeni i sumnjivi izvori energije: kako izgleda zelena agenda političara iz EU u stvarnosti”.
U tekstu se naslućuje propagandna intencija autorke da prikaže kako ”Zapad pomaže Ukrajinu ne razmišljajući o dobrobiti sopstvenih građana” i kako ”zelena agenda u suštni uništava privredu EU”.
No, bez obzira na sve kritike i negiranja, činjenica je da u tekstu ima i nekih zaista problematičnih činjenica koje ne idu u prilog trenutnoj politici ”kolektivnog Zapada”. Tako je u kolumni posebna pažnja posvećena najavljenoj isporuci municije sa osiromašenim uranijumom (depleted uranium, DU) Ukrajini. Još od agresije na SRJ i rata u Iraku, postoji sukob mišljenja o stvarnoj opasnosti od DU.
Sasvim je normalno da američki i evropski oružarski lobi ali i predstavnici armija koje koriste DU, negiraju njegov štetni post efekat. No, ako se u svetu mišljenje naših stručnjka ignoriše ili smatra nekompetentnim, teško je negirati nalaze Italije. Naime, u sastavu snaga KFOR, 12. juna 1999, na tle Kosova je ušlo 6500 italijanskih vojnika 8. mehanizovane pešadijske bersaljerske brigade “Garibaldi”.
Tokom rotacija, na prostorima južne pokrajine smenjivali su se vojnici areomobilne brigade “Friuli”, padobranske brigade “Folgore”, 112. pešadijskog puka “Macerata”, amfibijskog puka “Senernissima”, 10. inženjerijskog puka “Guastatori” i 32. puka za taktičku i logističku podršku “Ambrosiano”. Komandama svih ovih jedinica je još 2. maja 2000. godine dostavljen protokol br. 04236/318 pod naslovom “Mere predostrožnosti koje treba preduzeti u oblasti italijanskog kontingenta” u smislu opasnosti od protivoklopne municije 30 mm sa osiromašenim uranijumom na Kosovu.
Naime, kako je NATO potvrdio, na Kosovu je ispaljeno je više od 31.000 komada ove municije, što je više od 13 tona radioaktivnog materijala. Znatno kasnije, ustanovljeno je da je 7600 italijanskih vojnika obolelo od raka usled posledica izloženosti dejstvu municije sa osiromašenim uranijumom. Od ovog broja, 400 vojnika je preminulo. Brojke je saopštio Centro studi Osservatorio Militare.
Čitav slučaj pokrenuo je poslanik Mauro Bulgarelli, inače član istražne parlamentarne komisije pravosuđa za posledice usled dejstva osiromašenog uranijuma. Advokat Angelo Fiore Tartaglia je uz stručnu pomoć dr Rite Celli, dobio 253 pravosnažne presude protiv Ministarstva odbrane Italije po tužbama koje je zastupao u ime italijanskih vojnika obolelih od kancera jer su bili u mirovnoj misiji na KiM u vreme NATO bombardovanja. Tužbe srpskih žrtava su, naravno, odbačene. Ukoliko dođe do upotrebe DU municije na ukrajinskom frontu, stvarni efekti će se pokazati post festum, pogubno ili ne i za Ukrajince i za Ruse.
Autorka kolumne posebno kritikuje potpunu posvećenost Evrope takozvanom prelasku sa fosilnih goriva na zelene izvore energije. S jedne strane, ovo je pozitivna tendencija kada je u pitanju zdravlje savremenog čoveka, ali, prema van den Ende, upotreba zelenih tehnologija u praksi ”nema veze sa ekologijom i realnim učinkom”. Ona upotrebljava poznatu floskulu da ”ptice stradaju od vetrenjača koje proizvode energiju; hidroelektrične turbine, uključujući i plimne, uništavaju ribu, a solarna energija, koja je najbezopasnija, nije dovoljna – premalo je vedrih dana u zapadnoj i severnoj Evropi.”
U industrijskoj Nemačkoj, na primer, nuklearne elektrane su se nekada koristile za proizvodnju energije. Sada su neke od njih već zatvorene, a ostale se gase. Istovremeno, neke zemlje polako ponovo otvaraju svoje termoelektrane na ugalj, jer se veruje da nuklearna energija, konvencionalni gas i nafta mnogo više štete klimi od uglja. Zanimljivo je da Sonja nije spomenula Francusku koja, iako na rečima privržena zelenoj agendi, i dalje koristi atomske centrale. Francuzi su se pravdali da njihova centralizovana mreža ne može tako lako da se dezertifikuje, što inače zahtevaju obnovljivi izvori.
Da ”đavo nije tako crn kao što izgleda” uverili smo se mnogo puta, pa ćemo se i ovim pitanjem pozabaviti malo podrobnije. Sva ova ”zelena galama” koju države preko svojih medijskih kanala plasiraju i promovišu kao ”zelenu agendu” ima i svoju drugu stranu, kao svaka medalja. Mora se pri tom naglasiti ono što se ponekad zaboravlja, a predstavlja notornu činjenicu: mogućnosti medijske i sociološke manipulacije su sada ogromne, pa ih države, kao eksponenti mega-kapitala sve veštije proturaju. To se čini na razne načine, pa i mobilizacijom tzv. ”zelenih pokreta”. Pošto se i među ”zelenima” nalaze živi ljudi, podložni iskušenjima, možemo samo pretpostaviti koliko ”krtica” među njima vredno radi da njihov program ne ugrozi veliki kapital. Pogledajmo stoga kako stvarno stoje stvari i da li su nuklearne elektrane najveće zlo ovoga sveta ili se koriste, po potrebi, kao sredstvo pretnje.
Nije dugo trebalo da se posle Hirošime i Nagasakija uvidi da se nuklearna energija može koristiti i u građanske, komercijalne svrhe. Prvi put je električna struja dobijena iz nuklearnog reaktora već trećeg septembra 1948. godine. Dogodilo se to u mestu Ouk Ridž (Oak Ridge, Tenesi, SAD). Grafitni reaktor ”H-10” je generisao struju koja je mogla da se koristi u domaćinstvu.
Drugi put je to uspelo u eksperimentalnoj elektrani ”EBR-1” (”Experimental Breeder Reactor I”) 20. decembra 1951. godine u državi Ajdaho. Međutim, prva NE koja je uspela da proizvede struju za električnu mrežu počela je da radi u sovjetskom gradu Obninsku 27. juna 1954. godine, da bi 17. oktobra 1957. godine Englezi u Kolder Holu (Calder Hall) pokazali da takvi izvori električne energije imaju perspektivu, jer je ona imala respektabilnu snagu od 100MW. Tako je počelo.
Kako danas stoje stvari, uz svu poviku na NE? Ukupno 31 država proizvodi električnu energiju i na taj način. Prema najnovijim podacima u svetu radi 425 reaktora. Gradi se još 60, a planirano je još 150! Samo u SAD postoji 104 reaktora, a u Francuskoj je ova vrsta izvora dominantna. Neke države tek kreću u nuklearni program i među njima su i članovi OECD (Organisation for Economic Co-operation and Development) kao što su Poljska, Bangladeš i Vijetnam. Pri tom Kina i Indija sprovode kontinuirano veoma ambiciozne programe izgradnje i širenja izvora nuklearne energije. Ni to nije sve.
Ruska Federacija je veoma aktivna na tom planu. Ruski nuklearni energetski gigant ”Rosatom” radi na više mesta u svetu: Mađarska (”Pakš 2”), Indija (”Kundakunam”), Bangladeš (”Rupur”), Egipat (”Al Daba”) i Kina (”Tjanvan” i ”Sudapu”), dok je u Turskoj, pre nekoliko dana, 27. aprila, počela ceremonija punjenja nuklearnog goriva prvog bloka NE ”Akuju” na jugu Turske.
Iskonski strah, s pravom izazvan Hirošimom i Nagasakijem, koristi se po potrebi za zastrašivanje ljudi. Pri tom se nemilosrdno razmahuje s Černobilom kao jezivim primerom. Istina je, međutim, drugačija: danas se reaktor može bezbedno isključiti za manje od pet minuta, a potom napuniti za nekoliko sati. Podsetimo se toga da se incindenti s NE mogu izbrojati na prste jedne ruke: Černobil o kome se već sve zna; ”Torijumski reaktor” (NE u Severnoj Rajni-Vestfaliji) incindent kada je kamenčić goriva se zaglavio u cevi za dovod goriva do jezgra pa je deo radioaktivne prašine pušten u atmosferu. Od 1985. do 1989. godine proizvela je 2.891.000 MWh.
Katastrofa u Fukošimi je serija nuklearnih nesreća nastalih kao posledica katastrofalnog zemljotresa 11. marta 2011. godine. Posle Černobila, to je bila druga najgora katastrofa. Pakšiska nezgoda dogodila se u susednoj Mađarskoj u gradu Pakš 10. aprila 2003. godine kada je tokom čišćenje korozije došlo do curenja radioaktivnih gasova. Gotovo polovina stanovništva Mađarske je evakuisano, a reaktor nije radio godinu i po dana. Sada se, kako vidimo, gradi i ”Pakš 2”. Ni ovo nije prošlo bez nas jer se 15. oktobra 1958. godine iz eksperimentalnog, nekomercijalnog reaktovara izlio radiaktivni materijal.
Medijski je postala svetski poznata NE ”Tri milje” (Three Mile Island ) u Pensilvaniji, SAD kada se 28. marta 1979. godine delimično otopilo jezgro. Neverovatna je slučajnost da je posle samo nekoliko dana u distributersku mrežu krenuo film ”Kineski sindrom” (The China Syndrome), inspirisan tim događajem. Naziv je dobio povodom medijske dosetke da bi jezgro u otapanju moglo da prodre kroz Zemljinu kuglu i izađe na drugoj strani (u Kini). Za NE, kao i za sve drugo, može se s pravom reći: ”dobar sluga, zao gospodar”.
Sonja van den Ende se osvrnula i na aktivnu evropsku promociju ideje o prelasku stanovništva na električna vozila. Naravno, i električnim vozilima je potrebna energija а ona za sada dolazi iz litijumskih baterija. Da eksploatacija litijuma ne mora biti pogubna po ekologiju ako se izvodi po svim standardima zaštite sredine i da je dragoceni izvor prihoda, najbolje ukazuje primer Čilea.
Predsednik ove države, Gabrijel Boric, 16. aprila je izjavio da će nacionalizovati industriju litijuma u zemlji. Čile je, inače, drugi po veličini proizvođač litijuma u svetu i, prema američkom ”Geološkom topografskom isntitutu”, ima rezerve od 9,200 miliona metričkih tona. To, praktično, znači da će prihod od eksploatacije biti prenet sa industrijskih giganata ”Sociedad Quimica Y Minera de Chile” (SQM) – ”Sociedad Quimica y Minera de Chile SA” (SQMA.SN) i ”Albemarle Corporation” (ALB.N) na državu. ”SQM” i ”Albemarle” inače snabdevaju ”Teslu Inc.” (TSLA.O) iz Kalifornije, ”LG Energy Solution Ltd.” iz Južne Koreje i druge proizvođače električnih vozila i baterija. Boric je izjavio kako je “ovo najbolja šansa koju Čile ima da pređe na održivu i razvijenu ekonomiju i ne može sebi dozvoliti da je protraći”. Ovde treba uzeti u obzir da, koliko ovaj potez bude doprineo razvoju čileanske ekonomije, toliko će finansijski opteretiti proizvođače baterija i električnih automobila a time i krajnje kupce. Znači, prema Sonji, još jedan udarac po džepu evropskih potrošača.
Konačno, Sonja nije zaboravila ni Holandiju. U ovoj zemlji, prema agendi UN i EU, oko 80% farmi trebalo bi da se ugasi do 2023. godine, pošto stoka i đubrivo proizvode previše azota. Ukupno će vladin program uticati na dve do tri hiljade poljoprivrednih preduzeća. Oni će biti otkupljeni od vlasnika i potom zatvoreni. I niko u Holandiji ne kaže kako će ti ljudi dalje da žive, šta će raditi. No, Amsterdam izgleda nije toliko zabrinut za sudbinu svojih farmera – vise se plaši širenja ”ruskih dezinformacija”. List ”Algemeen Dagblad” je još 17. aprila 2022. upozorio na ruske dezinformacije u zapadnim medijima. Prema ovom listu, Rusi koriste zapadne novinare iz manjih novinskih kuća za širenje dezinformacija u medijima. Kao primer, autor članka navodi upravo ”nezavisnu novinarku” Sonju van der Ende. Louk Faesen, koji istražuje ruske dezinformacije u Haškom centru za strateške studije, nije iznenađen Van den Endeovim izveštajima. On naglašava da Rusija koristi ”strane nezavisne novinare” iz unutrašnjih razloga, za širenje dezinformacija i jačanje propagande Kremlj.
Sonja van den Ende na kraju zaključuje kako se ispostavilo ”da Zapad propoveda „zelenu“ agendu i odbacivanje fosila kako bi spasаo klimu i čovečanstvo, ali u stvarnosti radi upravo suprotno. Uništava se ekonomija i životna sredina – a uranijum, kao izvor čiste energije, istovremeno se koristi za izradu municije koja uništava okolinu i ljude. Kontradikcija se uočava u svakom pogledu”.
Na kraju kolumne Tanja ”poziva na borbu za stvarnu zaštitu klime, ekološki prihvatljiv transport i održivu poljoprivredu koja čuva biodiverzitet, na borbu za ukusnu hranu bez otrova, genetskog inženjeringa i okrutnosti prema životinjama, što znači gašenje fabričkih farmi”.
Ruska propaganda ili – zaključite sami.