Ovaj čovek jeste nepresušna tema za istoričare, ali i hobiste. Ne samo zbog onoga što mu se pripisuje da je uradio, ili nije uradio; to školovani istoričari odlično umeju da razdvoje i opišu, samo što malo ko želi da se odmakne dalje od šablona, pa i predrasuda.
Ono što smo naučili jeste da se svaki događaj, svaki čovek i njegovo ponašanje mogu i moraju analizirati pre svega sa stanovišta istorijskog konteksta. I to, bez obzira koliko spada u azbuku metodologije, treba uvek ponavljati.
Na portalu smo se već bavili Staljinovim bunkerima i navikli smo se već da nas ništa više ne iznenađuje kada je on u pitanju. Poznato je mnogo toga iz njegovog ličnog života (lule, automobili, lična primanja, navike, zbirka ploča, filmofilija). Pogledajmo u čemu se vozio.
Treba podsetiti na to da je Staljin već od rane mladosti bio ilegalac. Lukav i pronicljiv, znao je sve tajne bezbednosne problematike. Pri tom se, kao beskompromisan i neustrašiv, velike lične hrabrosti, izvesno vreme bavio prikupljanjem ”dobrovoljnih” priloga za partiju. Danas bi se to nazvalo reketom.
U svakom slučaju, pojam lične bezbednosti njemu je bio odlično poznat, pa je učestvovao i u odabiru automobila. Kako je stario, tako je njegov oprez prerastao u paranoju, ali to je neka druga priča.
Svi službeni automobili kojima se vozio Josif Visarionovič bili su luksuzni, bez obzira što je on lično bio asketa i veoma skroman u prohtevima. Odlično je, kao i svi vladari, znao kako da ljudi poštuju vlast kroz oblike kojima ona sebe predstavlja. Automobili su jedan od najvidljivijih delova takvog ”imidža”.
Vauxhall (Vauxhall Prince Henry)
Smatra se da je ovo bio prvi službeni automobil Staljina koji je već posle revolucije 1917. godine, kao jedan od prvoboraca, značajno napredovao postavši narodni komesar (ministar) za pitanja nacionalnosti. Vozio se u zaplenjenom automobilu koji je uvezen iz Engleske 1914. godine za potrebe prevoza kraljice majke Marije Fjodorovne.
Napomenimo da je to tada bio najnoviji model, tek izašao iz fabrike te godine. Kraljica majka je, nesumnjivo, pratila trendove. Izuzetno luksuzno vozilo nije dugo korišćeno jer je bilo sporo za Staljinove potrebe i bez odgovarajuće zaštite, pri tom s krovom na podizanje. Imalo je šestrocilindrični agregat (motor) snage 30 ks i kada se pojavilo svrstavano je u kategoriju sportskih automobila (!).
Rolls-Royce 40/50 Silver Ghost
Staljin je vrlo brzo promenio automobil i prešao na zvučni model koji je već u to vreme imao veliku reputaciju. Međutim, u njemu je bio isti motor kao u vauxhallu, a pri tom je i on bio u kabriolet-varijanti, sa podizanjem i spuštanjem krova. To nije pružalo pružao nikakvu zaštitu.
Sovjeti su posle rata odlučili da se svi funkcioneri voze u istim atomobilima, pa su od 1922. do 1925. godine uvezli 73 takva automobila. Retkim posetiocima Moskve (novinari, političari, poneki sportista ili umetnik) bilo je neobično da u jednoj komunističkoj zemlji vide takvo obilje ovih luksuznih automobila.
Packard Twin Six
Najveća Staljinova automobilska ljubav bili su američki automobili. Veliki, moćni, razvijali su za to vreme impresivnu brzinu od 130 km/h. Prvi put se u jednom takvom automobilu provozao za vreme Revolucije. Prema jednoj verziji, kada je došao na vlast, zamolio je saradnike da mu nađu takav automobil. To nije bilo teško jer je on tada bio čest i omiljen u državnom vrhu. Međutim, druga verzija je pominjana manje.
Godine 1935. predsednik SAD Franklin Ruzvelt poklonio je svom kolegi oklopljenu limuzinu ”Packard Twelve”. To je bio skup i raskošan automobil. Iz njegove serije samo je jedan oklopljen i to je taj koji je poklonjen Staljinu. Automobil su Sovjeti odmah prefarbali u crno, radi službenijeg izgleda.
Sovjetski istoričari tvrde kako se Staljin 1945. godine provozao Berlinom u tom automobilu. Kao pogon korišćen je dvanaestocilindrični agregat zapremine 8,2 litra i snagom od 155 ks. Bio je težak oko šest tona, a samo jedna vrata bila su teška 350 kilograma. Ovo je, po svoj prilici, najomiljeniji Staljinov automobil kojim se povremeno vozio čak i kad su svi sovjetski rukovodioci prešli na domaći model.
Porodica VIP automobila ”ZIS/ZIL”
Sovjetski lideri nisu mogli dugo da uživaju u čarima zapadne tehnologije, pa su naredili konstruktorima iz fabrike ”ZIS” (”Завод имени Сталина”) da konstruišu podobno VIP vozilo. Rad na razvoju počeo je već za vreme rata, 1943. godine. U Lenjingradu je pre toga jedna fabrika bezuspešno pokušala da napravi kopiju modela ”Buick 80”, ali vozilo nije doživelo serijsku proizvodnju. Međutim, ”ZIS” je imao više sreće.
Napravljen je početni model ”ZIS-101”. Uzor mu je bio ”Pakard”. Vrlo brzo napravljen je i ”ZIS-110”. U raznim modifikacijama napravljeno je 2.089 primeraka. Opšte je mišljenje da je on urađen po uzoru na model ”Packard Custom Super Eight”. Taj je već zadovoljavao Staljinove prohteve, jer je reč o pravom oklopnom automobilu izlivenom iz komada kao školjka, dok je karoserija spolja bila samo maska.
Ovo vozilo nasledio je model ”ZIL-115”. Izrađeno je svega 56 primeraka, a njegova konstrukcija predstavljala je državnu tajnu. Vredi posvetiti nekoliko redova tehničkim karakteristikama ovog vozila koje je Staljin najviše koristio. Proizvođen je od 1949. do 1955. godine u istoj fabrici različitog imena.
Posle Staljinove smrti, Hruščov je naredio da se u cilju ”demontiranja” kulta ličosti ime fabrike promeni u ”Zavod Lihačov” (Лихачёв, Иван Алексеевич, prvi ministar srednje mašinskograditeljske industrije i prvi direktor tog zavoda). To je bila limuzina (sedan) sa četvoro vrata i šest mesta. Motor je bio smešten napred, a pogon je bio na zadnjim točkovima (4×2). Menjač je imao tri stepena prenosa. Dimenzije su bile impresivne:
- Dužina: 6.000 mm.
- Širina: 1.950 mm.
- Visina: 1.730 mm.
- Međuosovinsko rastojanje: 3.760 mm.
- Masa: 4.200 kg.
- Kapacitet rezervoara: 80 l.
- Debljina stakla: 75mm.
