Kako odbraniti megalopolis? Moskovski prsten PVO

Periodično, ali sve češće, u svetlu SVO, može se pročitati o pretnjama glavnom gradu Ruske Federacije napadom iz vazduha.

Moskva je jedna od najvećih svetskih metropola.Samo zahvaljujući tome što nema nekog grada slične veličine s kojim bi se spojila, ona još nije na spisku megalopolisa (ima ih 15 u svetu), ali prema svojoj površini ona to svakako jeste.

Pred Drugi svetski rat Moskovska oblast imala je oko 1000 km², da bi danas imala gotovo 45 puta više ( 44.329.km²). Samo gradsko jezgro (”od znaka do znaka”, odnosno u granicama MKAD – moskovskog kružnog puta) ima danas 2.561,5 km². 

U tekstu ”Kako je (sa)čuvan Kremlj 1941-1942” bavili smo se PVO Moskve u prvim godinama Drugog svetskog rata. Kada je prošao taj rat, u novonastalim okolnostima Sovjeti su ubrzano počeli da stvaraju prstenaste sisteme PVO oko dva svoja najveća grada. Ta iskustva su im pomogla da slične modele zaštite primene i na drugim objektima i oblastima. Stalnim usavršavanjem sovjetska (ruska) PVO stekla je reputaciju najmoćnije i najfleksibilnije na svetu. Pogledajmo kako je nastao čuveni moskovski prsten PVO.

Rešenje o izgradnji raketnog kompleksa doneto je u januaru 1954. godine, desetak meseci posle Staljinove smrti, a već ujesen kompleks je bio završen, opremljen i uveden u operativnu upotrebu!  Od dotadašnjih inžinjerijskih struktura razlikovao se samo u tome što je srce njegovog sistema, CRN (центральный радар наведения – centralni radar za navođenje) bilo u jednospratnoj zgradi od cigle, a ne u bunkeru.

Obim građevinskih radova bio je kolosalan. Trebalo je, pored borbenih položaja, u  razmaku od 50  i 90 kilometara od centra proseći i izgraditi kružne puteve sa nadvožnjacima, raskrsnicama sa građanskim autoputevima i savladati sistem kanala koji je vrlo bogat u Moskovskoj oblasti. Samu Moskvu inače zovu ”lukom pet mora”. Ti putevi su imali višestruku namenu, ali najvažnija im je bila brzo dopremanje raketa do borbenih položaja i skladišta. Trebalo je izgraditi moćnu glavnu i rezervnu električnu mrežu, baze za skladištenje projektila, komandna mesta i rezervne položaje. Na svakom od 56 odbrambenih čvorišta nalazile su se betonske prostorije za opremu CRN, lansirna mesta sa 60 lansirnih rampi i dopunskom mrežom glavnih i pomoćnih pristupnih puteva. Pri tom je trebalo izgraditi i garnizonske komplekse sa pripadajućom infrastrukturom za osoblje koje je opsluživalo sav taj složeni sistem. 

Kompleks je izgrađen radom pritvorenika i osuđenih lica. Radi očuvanja nivoa tajnosti betonska kućišta za radarske komplekse nazivana su magacinima za povrće, a lansirne površine – livadama za ispašu. Tajanstvenost je imala svoju cenu. Gradeći parcijalno, izvođači radova nisu imali ni približnu predstavu opšte slike, niti šta grade, pa nisu ispunili sve projekne zadatke. Dogodilo se da je ispred jednog radarskog mesta, odmah ispred kućišta, izgrađeno uzvišenje koje je blokiralo vidljivost donje zone, pa je to mesto napušteno. Zahvaljujući brojnosti, jedan objekat manje nije u opštem sistemu značio štetu. Po svoj prilici, nevidljivi planeri su i s tim računali.

U proleće 1953. godine kada su na fabričkim poligonima tekla završna ispitivanja prvih opitnih modela protivavionskih raketa gađanjem po letećim metama, u Podmoskovlju je završena prva etapa radova. Na granicama prstenova bio je izgrađen najveći deo puteva, ”magacina za povrće” i ”livada za ispašu”.  Istovremeno, fabrike su serijski proizvodile radarsku aparaturu i ona je u potpunosti prva bila spremna, dok su se drugi sistemi nalazili u procesu kompletiranja. 

Sve poslove adaptacije postojećih objekata izvela su odgovarajuća industrijska preduzeća uz nadzor vojnih inžinjera koji su bili odgovorni za konačni kvalitet i davanje dozvole za puštanje sistema u rad. Da bi se izbeglo birokratsko usporavanje i lutanje u radu, odlučeno je da se najpre u potpunosti formira jedan punkt koji bi bio referentan, uzoran za sve. Na njemu bi se uočile i ispravile organizacione i konstruktivne greške. Zaposleni na tom prvom punktu obavili su prijemna ispitivanja.  Za dalji rad formirano je posebno građevinsko odeljenje ”SMU-304” sa sedištem u Kuncevu. Ovo mesto smo spominjali u tekstu o Staljinovim bunkerima. U njemu se nalazio štab glavnih operativaca, a nad njima je nadzor imao mali tim vojnih inžinjera, diplomaca vojnih akademija. Članovi ove grupe direktno su raspoređivani na svaki objekt i vodili su posao zaključno sa završetkom i probnim ispitivanjima. Rad na radarskim postrojenjima posebno je intenziviran. Proizvođači su bili veoma oprezni prilikom terenskih prepravki na sistemima. Uspostavljena je procedura koja je nalagala da se za svaku reviziju na nekom od radara dobije odobrenje od fabričkog projektantskog biroa. Usled odlične sinhronizacije i dopuna u radu, ove potvrde su bile formalnost jer je i fabrici bilo veoma važno da se što pre u radnim uslovima uoče nedostaci. 

Vojska nije čekala da se sistem kompletira, već je sukcesivno aktivirala jednu po jednu stanicu, kako je koja bila dovršavana. Stoga su graditelji mogli više pažnje da usmere na arhitektonsku komponentu. Za sovjetske radarske stručnjake to je bilo pionirsko vreme. Trebalo je ovladati složenim radarima, obezbediti vreme za pripravnost i sinhronizovati kvarcne generatore za praćenje cilja i projektila. Stoga su vršene nasumične, iznenadne dnevne i noćne provere. Komandanti su bez najave davali borbeni uzbune dok nisu dobili normalan režim rada koji je mogao da odgovori osnovnom zadatku – odbrani glavnog grada.

Posebno težak posao bio je elektroničarima, tada još uvek pionirima ove oblasti. Trebalo je sa maksimalnom pouzdanošću osvojiti sve sklopove, lampe, kablovsku i priključnu mrežu, podsisteme, računske sklopove, mehaniku radara, itd. Tranzistor je izmišljen tek pet godina ranije i vojno-industrijska špijunaža bila je u punom jeku. Pri tom su i operateri na radarskim i raketnim sistemima stalno iznosili svoje primedbe, tražeći čak da se neposredno uključe u fabrička ispitivanja, što je odbijeno. 

Početkom jeseni 1954. godine, posle mnogostruke provere centralnog radarskog sistema i njegovog uparivanja sa lansirnim postrojenjima, sistem je usvojen. Tada su završeni i glavni graditeljski radovi. Iz aviona koji su poletali s podmoskovskih aerodroma mogli su se jasno videti startne pozicije lansera, centralnih puteva, kičmi ovog sistema. Sve je to podsećalo na veliki skelet i bilo je uočljivo, jer drveće nije moglo da izraste takvom brzinom kakvom su nicali borbeni punktovi, putevi i zgrade. Preostalo je još da se obave državna ispitivanja kako bi kompleks zvanično postao opreativan. Vršena su bojeva gađanja s različitim zadacima.

Ispitivanja su počela prvog oktobra i vršena su u svim vremenskim uslovima, danju i noću, uz simulirana ometanja, iznenadne otkaze, ratne igre, itd. Išlo se i preko granice fabrički propisanih vrednosti u želji da se utvrde stvarne mogućnosti u kritičnim momentima. Gađani su avioni mete ”TU-4” i ”Il-28” pri raznim kursevima u odnosu na radarske stanice. Ispitivani su i resursna stanja raketa, otkazi radio-upaljača i dejstvo raketa kada bi ušle u eksplozivni oblak druge rakete ili aviona. Kao jedno od najsloženijih ispitivanja sprovedeno je ručno vođenje celog kompleksa, u uslovima otkaza automatike. Tada je tačnost bila umanjena, pa je povećavan broj lansiranja. Umesto jedne, lansiralo se po potrebi čak četiri rakete. Završni ispit bilo je dejstvo sa 20 raketa na 20 ciljeva. Na tome je posebno insistirao N. D. Jakovljev (Яковлев, Николай Дмитриевич), glavni maršal artiljerije (Главное ракетно-артиллерийское управление Министерства обороны). Zadatak je bio posebno otežan izbacivanjem meta koje su imale ugaone, izlomljene reflektujuće površine i koje su maksimalno  otežavale rad posada. Uz nekoliko manjih problema, sistem je u celosti ispitan do kraja godine. Ispaljeno je oko 70 raketa. Paralelno su ispitivane i nove modifikacije raketa s efektivnijom bojevom glavom kumulativnog dejstva. Ceo taj dvadesetokanalni kompleks odigrao je neprocenjivu ulogu u bprbenoj pripremi i spremnosti jedinica uz redovne zadatke i neprekidnu modernizaciju u hodu. 

Već početkom 1955. godine završena su pripopredajna ispitivanja na svih 56 podmoskovskih punktova. Na završnom testu svaki radar za navođenje proveravan je na avionima koji su bili opremljeni sistemima za uzvraćanje informacija pa se moglo tačno oceniti daljina i tačnost koordinata cilja i rakete. Glavni ispit bilo je neprekidno, jednodnevno dežurstvo pod najsloženijim uslovima. Kada su završeni svi građevinski radovi, aktivirani i upareni radari, formirane tehničke baze napajanja, pripreme raketa, komandni punktovi, obrazovana je Prva armija posebne namene PVO OS SSSR. 

Konačno, sedmog maja 1955. godine, dva dana pre parade, zasedao je Savet odbrane koji je doneo odluku o  uvođenju sistema ”S-25” (С-25, ”Zlatni orao”, NATO klasifikacija SA-1  ”Guild -esnaf”) u naoružanje, posle dve i po godine ispitivanja. Tokom četiri i po godine, stalno dograđujući i proveravajući, napravljen je jedinstven PVO raketni kompleks koji je bio fantastičan zadatak za bilo koju državu. On svakako ne bi bio izgrađen da nije, u jeku rasplamsavanja hladnog rata, država bila odlučna da ovaj zadatak reši. Bilo je mnogo problema. Često se resursi nisu racionalno, ni optimalno, koristili jer su bili nepoznanica. Mnoge stvari su rađene prvi put. Rokovi su takođe bili kratki, što je dovodilo do nervoze, napregnutosti i neumitnih grešaka. Niko pre njih nije se bavio takvim kolosalnim problemima.

Kako je organizovana PVO Moskve?

Ona se sastojala iz sledećih pojaseva:

• Sistem daljinskog otkrivanja. On se nalazio na rastojanju 350 kilometara od glavne komande. U njega je ulazilo deset radarskih sistema ”A-100D”. Svaka stanica imala je radiovisinomer i dva radara ”Kama”. Nalazio se u pravcu sela Ruski Brod i nekoliko gradova: Čerepovac, Boroviči, Andreapolj, Smolensk, Brjansk, Mičurinsk, Kadom, Gorki, Buj.
• Prvi pojas PVO. Nalazio se na rastojanju od 75-90 kilometara od centra kompleksa i činio je veliki Moskovski prsten. U njemu su se nalazila 34 raketna kompleksa sa međusobnim rastojanjem od 14,7 km. Spoljni radijus mu je bio oko 110 kilmetara. Njegov sistem odlikovao se delimičnim preklapanjem zona odgovornosti i dopunom s jednokanalnim kompleksima koji su se nalazili između glavnih borbenih položaja.
• Drugi pojas PVO. Nalazio se na rastojanju od 35-50 km od centra i predstavljao je mali Moskovski prsten. U njemu su se nalazila 22 raketna kompleksa na rastojanju 13,1 km jedan od drugog. Radijus njihovog dejstva bio je oko 80 km. 
• Unutrašnji pojas PVO. Ovaj odbrambeni pojas bio je predviđen za uništavanje aviona neprijatelja koji bi se probili kroz ova dva prstena i prišli Moskvi na 55 km rastojanja i manje. Bio je opremljen bombarderima u ulozi lovaca- presretača ”G-310” (”Ту-4 Д-500”).Oni su, u nedostatku odgovarajućih lovaca, bili platforme za četiri rakete vazduh-vazduh ”G-300” s mogućnošću dejstva do 40 kilometara.
• Sistem bliske odbrane. Nalazio se na 25 kilmetara od centra i imao je četiri radarske stanice ”A-100B”. Reč je o detektorskom prstenu oko cele Moskve od kog su sve posade raketnih kompleksa dobijale operativne izveštaje o stanju u VaP. 

Ko je bio titular, odnosno korisnik ovog jedinstvenog kompleksa i kakva mu je sudbina?

Direktivom Glavnog štaba RV SSSR od 14. VIII 1948. godine Uprava Severozapadnog okruga PVO preformirana je u Upravu komande PVO Moskovskog reona. Na temelju te Uprave, 20. VIII 1954. godine formirana je Uprava Moskovskog okruga PVO. Godine 1998. od te Uprave i 16. vazdušne armije formiran je Moskovski okrug RV i PVO. Ni to nije bio kraj dinamičnih preformiranja, u skladu sa novonastalom tehnološkom stvarnošću i geopolitičkim odnosima.

Prvog septembra 2002. godine formirana je Komanda posebne namene. Ona je  prvog jula 2009. godine prerasla u Zajedničku stratešku komandu vazdušno-kosmičke odbrane. Već 2011. godine Operativno-strateška komanda Vazdušno-kosmičke odbrane preformira se u Komandu PVO i protivraketne odbrane Vazdušno-kosmičkih snaga.  U januaru 2016. godine radi obezbeđenja višeg nivoa odbrane Moskve i Centralnog industrijskog reona bila su postavljena na borbeno dežurstvo četiri raketna puka sa najnovijim raketnim kompleksima ”S-400 Trijumf”. 

Šta je ostalo od tog prstena? Shodno stalnim promenama u ovoj oblasti, mnogo toga više nema. Na 17 aktivnih od nekadašnjih 56 pozicija ”S-25” sada su bazirani raketni pukovi s najnovijom generacijom raketa i sistema koji ih štite. Nekadašnji vojni grad ”310”, sa pozivnim znakom ”Aduljar” bio je poznatiji po nazivima obližnjih mesta Fjodorovka i Lesodolgorukovo. Devedesetih godina prošlog veka značajan deo ovog grada je napušten. Izvesno vreme teritorija i objekti su stražarno čuvani, da bi ih zatekla sudbina mnogih vojnih objekata – zapušteni su, a zatim je opljačkano sve što je vredelo. Na nekadašnjim elitnim borbenim položajima sada se sve više grade vikendice.

Dok posmatramo fotografije ”Pancira S1” kako se nalazi na krovovima Ministarstva odbrane i drugih zgrada koje dominiraju centrom Moskve, možemo se uveriti da su planeri iz pedesetih godina postavili logičan zaštitni prsten sposoban da se prilagođava promenama i, što je najvažnije, da sačuva grad. Opasnost ne vreba samo od ukrajinskih osvetnika, već i od terorista koji mogu iz samog grada da izvrše diverziju. Ko će biti veštiji, pokazaće vreme. 

Pratite nas na Google News-u.