Staljinovi bunkeri – Brutalno na ruski način

Inspiraciju za ovaj tekst nije bilo teško pronaći. Mnoštvom laičkih, amaterskih, nasumičnih,pa i proizvoljnih nagađanja u vezi sa ”podzemnim gradom”, tajnim laboratorijama i sličnim čudima u ”Azovstalu” zatrpan je objektivan pogled na stvarnost…A on je bitno drugačiji od onoga što nam maštoviti ”internet-znalci” predstavljaju.Na našem portalu mogli ste pročitati odmeren tekst na tu temu. Upoznajmo se nešto bliže sa ”ruskom školom” gradnje podzemnih i specijalnih objekata. 

U poslednje vreme u naš jezik uvukao se pridev brutalno. Značenje je jasno, poreklo takođe (od latinske reči brutus-zver), ali je korišćenje te reči isto tako brutalno – bez smisla, mere i stila. Koliko puta ste pročitali naslov da je ”taj-i-taj brutalno uzvratio…”, ”brutalna pobeda našeg tima”, itd? U ahritekturi, međutim, to je jedan od priznatih i popularnih stilova novogradnje. Velike betonske mase, često kao estetički akcenat bez naročite funkcionalne potrebe; jednostavni, simbolični oblici, staklo; sve je pomalo otuđeno, ali prepoznatljivo. Svakako su takve zgrade lepše nego ”komunalke” ili ”hruščovke” koje su pravljene kao lego kocke širom SSSR. Takva gradnja jeste brža, jednostavnija i jevtinija od klasične. Beton trpi sve, ne traži malterisanje, farbanje. Najveći deo Novog Beograda tako je sagrađen (”televizorke” sa bespotrebnim, iz daljine lepim okvirima, itd).

U ovom tekstu bavićemo se arhitekturom koja bi trebalo da bude brutalnost nad brutalnostima – bunkerima i skloništima. Ipak, i u toj oblasti nam iz Rusije stiže iznenađenje u obliku skloništa za odabrane. Suprotno fortifikacijama kod kojih je sve usmereno funkciji i grubo do aljkavosti, u ovim skloništima sve je urađeno tako da budu funkcionalna i udobna, pa čak i luksuzna. Bavimo se Staljinovim bunkerima, kako ih popularno nazivaju. Pri tom treba imati u vidu da su Sovjeti već imali veliko iskustvo u građenju mega-struktura kao što su metro, hidroelektrane, brane, itd.

Bunker u Ismailovu

Rusi imaju lepu pridevsku imenicu za sklonište – убежищте, ubežište. Ovo, najpoznatije, nalazi se u gradskom reonu Ismailovo u Istočnom administrativnom okrugu (distriktu), u jednom od najstarijih i najlepših delova Moskve, severoistočno od centralnog okruga. Moskva ima 12 okruga, a ovaj, Istočni okrug ima 16 reona, od kojih je Ismailovo jedan od najpopularnijih. U njemu se nalaze jedinstvena tvrđava – Ismailovski kremlj, Muzej sapuna, Muzej hleba, Muzej animiranog filma, Muzej čokolade, Muzej votke, Muzej istorije sveta u minijaturnoj plastici, Muzej neposlušne dece (!) i, naravno, Muzej ”Staljinov bunker”.

Staljin je znao da je rat s Nemačkom neizbežan. Ratna industrija radila je u tri smene, prelazak iz preduzeća u preduzeće nije bio dozvoljen, nije bilo slobodnog dana u nedelji. Žurilo se sa pripremom što bolje zaštite naroda, ali i glavnokomandujućeg i njegovog štaba (Stavke). Godine 1936. Ismailovo (tada periferiju, ni selo ni predgrađe), trgli su iz mira. Počelo je s gradnjom najvećeg sovjetskog sportsko-rekreativnog kompleksa, sa stadionom koji je mogao da primi gotovo dvesta hiljada ljudi. Neverovatno zvuči činjenica da je taj kompleks rađen i kao maska za glavni posao – izgraditi bunker za Staljina. On je bio završen 1940. godine i odmah je ”proradio” kako bi se uhodale veze, pristupi, transportni čvorovi, logistika, itd. Reč je o veoma složenom objektu čije održavanje i upotreba je morala da bude savršeno tajna. I bila je. Čak je iz Kremlja izgrađen podzemni tunel dužine sedamnaest kilometara. U doba kada se veoma intenzivno gradio Metropolitan (ruski naziv za metro), ovi radovi nisu nikome skretali pažnju, a nije bilo ni zdravo u to vreme biti radoznao. Na ovom mestu treba podsetiti da je i sam Metropolitan ogromno sklonište, sa gotovo neprimetnim  nizom zaprečnih čeličnih vrata, hermetizacijom i neophodnim sistemima za preživljavanje. Svi objekti u SSSR bili su građeni sa (bar) dvostrukom namenom: fabrike za proizvodnju traktora i lokomotiva vrlo lako su mogle da pređu na proizvodnju tenkova. Čak su i fabrike prehrambenih proizvoda (makarona) imale takve automatizovane linije da su bez problema mogle da nastave proizvodnju svih vrsta municije. 

Objekat je zvanično nazvan ”Centralni stadion SSSR J.V. Staljin”. Pored 142.000 numerisanih mesta imao je još 58.000 mesta za stajanje. Tu su se nalazili i prateći zatvoreni centri za treninge i vežbe, hotel, restorani, prodavnice, itd. Nalazio se samo 500 metara od stanice metroa, pa je sve izgledalo kao da je tako veliki objekt izmešten van grada zbog mase gledalaca, a da mu je pristup i povratak u centar veoma olakšan. Međutim, 1939. godine gradnja sportskog kompleksa je prekinuta jer je Drugi svetski rat već počeo u Evropi i sva sredstva i napori bili su preusmereni na odbranu. Drugo, važnije, glavni objekat kome je sportski kompleks bio maska, već je bio završen. To je bilo rezervno komandno mesto (ЗКП- Запасной командный пункт) – najpre Državnog komiteta za odbranu  (ГКО- Государственного Комитета обороны), а početkom rata napokon i rezervno komandno mesto Štaba Vrhovne komande ( ЗКП Ставки Верховного главнокомандования). 

Danas su u bunkeru u Ismailovu ostale gotovo nepromenjene samo četiri prostorije: prolaz u salu za sastanke Stavke, sama sala za sastanke gde se u sredini nalazi ogroman drveni sto u vidu otvorenog prstena ispod kupole, kancelarija Staljina, i trpezarija. Ona je danas preuređena u restoran čiji je desni zid, kao i svi ostali, obložen granitom debljine četiri metra! Bunker je projektovao profesor arhitekture N.D. Koli. Za razliku od sličnih objekata koji su pravljeni odmah posle rata, ovaj bunker se nalazi relativno plitko – ne više od devet metara ispod zemlje; međutim, debljina zidova iznosi od šest do sedam metara armiranog betona najvišeg kvaliteta. Zidan je pre pojave atomskog oružja, pa je u svoje vreme bio apsolutno bezbedan od žestokih i iznenadnih bombardovanja. Bunker je imao više rezervnih izlaza koji su građeni u obliku bezazlenih trafo-stanica, kućica za vodene pumpe, gasnih čvorišta, svih onih objekata koji nisu privlačili pažnju, a pri tom su bili i opasni za bliži pristup.

Da je bunkerski sistem u potpunosti završen, sportski kompleks bi imao poseban nivo kabineta za najviše rukovodstvo države i to ispod tribina, duboko pod zemljom, pa je stadion sam po sebi bio dodatna zaštita. Mislilo se o svemu: pristup (i izlazak) iz objekta mogao je da se obavi sa svih strana: s juga Ismailovskim putem i zelenom zonom Ismailovskog parka kulture i odmora; sa severa Strominskim putem, sa istočne strane pored samog mesta Ismailovo i obližnjeg Srebrnog ostrva, a sa zapada kružnom železničkom prugom. Tu je i već pomenuti tunelski prolaz iz Kremlja. Muzej je za posetioce otvoren od 1996. godine. Pored već spomenutih sala, kao u svakom muzeju mogu se videti brojni eksponati tog vremena – telefonska centrala, deo Staljinovih medalja i ordena, plakati i mape, ploče, uniforme, lične stvari Staljina. U ovom bunkeru Staljin je boravio samo dvaput: godine 1941. kada je gradnja u potpunosti završena, pri čemu je dolazak bio i prilika da se provere sve eventualnosti i instalacije prilikom korišćenja tunelskog puta od Kremlja. Drugi put, u najtežim danima, krajem novembra i početkom decembra 1941. godine Staljin je je iz ovog bunkera komandovao i pratio situaciju na frontovima. Kada je petog decembra kod mesta Lenjino-Snegiri 16. armija Rokosovskog počela kontranapad u strateškoj operaciji ”Moskovska odbrambeno-nastupajuća operacija”, Staljin se vratio u svoj kabinet u Kremlju.  

Bunker 42 na Taganjki

U  strogom centru Moskve, na Taganjki, nalazi se još jedan bunker pretvoren u muzej. Sam muzej nalazi se u Petom koteljnikovskom prolazu (ime je dobio po mestu kod Staljingrada gde je poražena grupacija Hot-Majnštajn koja je pokušala da se probije do ”kotla”) pod kućnim brojem 11. Njegova gradnja započeta je 1951. godine u vezi s pretnjom atomskim ratom koja se nadvila od strane SAD. Već 1957. godine objekat je završen. Ima oko 7.000 kvadratnih metara. U njemu su se nalazili: rezervni punkt Štaba strateške avijacije, radio-studio, centralni telegraf, geodezijska laboratorija i mnoge druge prateće službe, prostorije i sredstva. U tom objektu stalno je bilo angažovano kroz redovna ili borbena dežurstva više od dve i po hiljade ljudi (!). Ulaz je bio zaštićen kupolom od betona debljine šest metara. Nad njom se nalazila dvospratna zgrada, sa imitacijom prozora, gde su se, radi tajnosti, normalno uključivala i isključivala svetla, kao da tu neko živi.   

Silaz u bunker bio je prilično naporan. Trebalo je stepenicama spustiti se na 60 metara dubine! Za razliku od Staljinovih bunkera, ovaj se ničim posebno nije isticao. Asketski opremljen, slabo osvetljenje, gole sijalice, gvozdene stepenice, blindirani ormari, žice koje vise i cevi za komunikaciju. U centru se nalazi jedan ”prepotopski sto” sa crnim, isto tako ”prepotopskim telefonskim aparatom. To je ono što sada posetioci vide. Takvi objekti su, sami po sebi, izloženi neverovatnim naprezanjima i ruiniranju, već time što se ne nalaze u neprirodnom ambijentu. Stoga je sredinom sedamdesetih godina rešeno da se objekat rekonstruiše. Tada su isplivali brojni problemi – otkazi automatike na hermetičkim vratima, nedovoljna hidroizolacija, zastarevanje i propadanje sistema ventilacije i dizel-generatora. Planovi za rekonstrukciju nisu mogli da se ostvare jer je bilo preskupo neprekidno zanavljati i opremati sisteme i uređaje, pa je bunker praktično napušten, a 1995. godine je s njega i skinuta oznaka tajnosti. Službenike su  u bunker dovozili specijalnim autobusima bez prozora, sa lažnim zavesama, a po potrebi specijalnom linijom metroa, pa je tajnost bila zagarantovana. Pored toga, ozbiljnost situacije i probrano osoblje bili su dodatna garancija da se za ovaj objekat neće saznati. Danas se taj bunker mnogo koristi za snimanje raznih filmova i serija. 

Dača u Kuncevu

Kuncevo je grad i centar istoimenog reona u Zapadnom okrugu Moskve, sa preko 160.000 stanovnika. u Zapadni okrug uključen je 1960. godine. Poznat je kao eksluzivno istorijsko mesto u kome su svoje letnjikovce imali Ekatarina Druga i brojni grofovi i gubernatori.  Ispod Staljinove Dače koju su svi zvali ”bliža”, bio je napravljen ogroman bunker na dubini do 17 metara. Radi ojačanja konstrukcije, u plafon same dače su ugrađene šine kao ”treger grede”, pa bi i danas, posle toliko godina, izdržale direktne pogotke prodornih bombi. Ulaz u bunker su obična, neupadljiva vrata kakva možete videti u svakom gradskom ulazu, sa kombinovanom bravom. Iza njih se nalazi stepenište s gelenderom. Nikakve razlike nije bilo u odnosu na stepenište bilo koje stambene zgrade. Staljin nije išao tim stepenicama jer je za njega bio napravljen specijalni lift u kome je pod bio obložen parketom, a zidovi plemenitim drvetom. 

Reklo bi se da je Staljin imao ukusa za prirodne materijale, jer su u svim njegovim rezidencijama i dačama primenjivani takvi materijali. Od izlaska iz lifta Staljin bi se uputio dugim hodnikom sa mermernim zidovima do ”generalske sobe”, odnosno radne prostorije gde je održavao sastanke, često i neformalne ili nestenografisane,  sa najužim krugom saradnika. Daču je projektovao njegov lični arhitekta, Miron Meržanov i nalazila se relativno blizu, zapadno od Kremlja – odmah iza Poklonske gore (tu je sada najveći vojni muzej na svetu, u neposrednoj blizini Muzeja borodinske bitke). Do nje se stizalo za desetak minuta. Sama vikendica je napravljena na površini od dvanaest hektara i okružena je visokom zelenom ogradom bez ikakvih otvora. Takvih vikendica u Podmoskovlju ima sada mnogo i za sve je karakteristično da su ograđene u stilu zatvora, da se ne može ništa videti, a još manje neovlašćeno ući. U početku je dača imala jedan sprat sa sedam soba i nekoliko verandi, a 1943. godine dozidan je i drugi sprat (napomena: Rusi prizemlje računaju kao prvi sprat).     

Za ovaj bunker su vezane misterije (kao i za veći broj takvih objekata, obavijenih, s pravom, velom tajne). Dugo se tvrdilo (pa i danas se spekuliše), da je od Kremlja do ”bliže dače” vodio automobilski tunel, pa čak i specijalna linija metroa. Međutim, ono što jeste poznato i nepobitno: iznad tog bunkera sada se nalazi regionalni centar MČS (Ministastva za vanredne situacije) čiji bi službenici lako ustanovili i potvrdili ima li takvog tunela. Da podsetimo: ”Bliža dača” je sada vladina rezidencija koja se nalazi u oblasti Fili-Davidkovo. Ipak, ova dača najpoznatija je po tome da je u njoj, posle smrti supruge, Staljin praktično živeo, odnosno najviše boravio, sve do svoje smrti –  petog marta 1953. godine. Po svemu sudeći, tvrdnje da se ispod dače nalazi stanica metroa i da do nje vodi auto-tunel od Kremlja, jesu neosnovane. U Kuncevu je tek 1965. godine otvorena stanica metroa, a postoji još jedna stanica istog imena, na drugom kraku metroa, otvorena prošle godine.  

Stanica metroa kao podzemni štab – bunker na Mjasnickoj

Mjasnicka ulica (istorijski zadržan naziv za ulicu u kojoj su se nalazili redovi mesara), nalazi se u najstrožem centru Moskve i počinje od zloglasne Lubjanke. Za vreme rata stanica dubokog metroa ”Kirovska” (danas ”Čista jezerca”) bila je izgrađena dovoljno duboko (na petnaestom metru) da bi poslužila kao odlično sklonište od fugasnih bombi. No, ona je bila i jedno od radnih mesta Generalštaba RKKA. Vozovi se na toj stanici nisu zaustavljali; peron je bio ograđen visokim zidovima koji su služili kao maske. Tu je bila razmeštena služba GŠ sa centrom veze. Tu je takođe bio izgrađen podzemni kabinet za Vrhovnog komandanta. Odatle je u najtežim danima radio štab PVO i  Stavka, članovi Vrhovne komande i najviši politički vrh zemlje. Potvrđeno je da je čvor veze bio takav da je mogao da uspostavi telefonsku i radio vezu sa bilo kojom tačkom Zemljine kugle. Staljin je u taj bunker dolazio kroz tajni prolaz koji je vodio kroz komandu PVO.

Bunker u Samari

Samara je milionski grad, šesti po veličini u Rusiji. Nalazi se na ušću reke Samare u Volgu. Kod nas je najpoznatiji po jednom modelu, izvesno vreme veoma popularnog, automobila ”Lade”. To mesto je bilo jedno od rezervnih komandnih punktova za smeštaj i funkcionisanje državnog aparata i nije bilo jedino. Pored njega, Kujbišev je bio ”druga prestonica” u prvoj i drugoj godini rata. Dubinom Rusije bile su razmeštene brojne dragocene institucije – muzeji, galerije, pozorišta, arhivi, pa i administracija, kako građanska, tako i vojna.  

Godine 1991. otvoren je u centru Samare neobičan muzej – ”Bunker Staljina”. Nalazio se ispod zdanja Akademije  kulture i umetnosti, tako da je, čak i za najkonspirativnije standarde, neverovatno mali broj ljudi znao za njegovo postojanje. Ovaj bunker smatra se nabezbednijim bunkerom iz vremena Drugog svetskog rata. Dubok je 37 metara. To je visina dvanaestospratnice. U to vreme Čerčilov i Ruzveltov bunker bili su na dva sprata pod zemljom, a ”Vučja jama” u Berlinu bila je na dubini od 16 metara. Od oktobra 1941. godine kreću dvadesetčetvoročasnovni radovi u dve smene. Izbačeno je 25.000 kubnih metara zemlje, izliveno 5.000 kubnih metara betona. U to vreme bunker je koštao oko osam i po miliona rubalja (kao eskadrila jurišnika Il-2). Radili su ga najbolji specijalisti – moskovski graditelji metroa, donbaski rudari i prosta radna snaga. Prototip za ovaj muzej bila je moskovska stanica metroa ”Aerodrom”. Svi su potpisali dokument o čuvanju državne tajne bez upisanog roka skidanja pečata tajnosti. Stoga stanovnici grada nisu imali nikakvu predstavu šta se to gradi.

U zgradi gde se sada nalazi Akademija kulture i umetnosti bio je Kujbiševski regionski komitet. Desno od glavnog stepeništa, u predvorju, nalaze se neupadljiva vrata kraj kojih je stalno dežurao oficir NKVD. Iza njih nema ničega od prostorija, sem još jednih (gvozdenih) vrata gde se nalazila platforma za lift i pomoćne stepenice. Prvo spuštanje vodi do nivoa od 14 metara. U tom nivou nalazi se poprečni hodnik u kome su sve neophodne prostorije za održavanje normalnog, autonomnog života i rada. Po potrebi, ovaj hodnik se zatvarao masivnim, hermetičkim vratima koja su mogla da izdrže pritisak od 10 tona po kvadratnom metru. Na sredini hodnika koji vodi do pomoćnog izlaza (panični izlaz), nalazi se ulaz u glavni deo bunkera: vertikalni bunar – šahta koji je bio verna kopija horizontalnog hodnika, samo iskopan pod vertikalnim uglom. On je vodio na sledeći etaž koji se nalazi na 23 metra dubine. Tu je izgrađena prostrana konferencijska sala, sto za stenografe koji su bili okrenuti kako ne bi mogli da vide lica učesnika konferencije. U uglu su bili stolovi za čuvare i ličnog sekretara Staljina. Iza njegove stolice nalazi se i danas ogromna karta sa pregledom situacije na frontovima. Zidovi su, radi izbegavanja klaustrofobije, prekriveni plavom svilom, uz bogato korišćenje hrastovog parketa i drvenih obloga na zidovima. To je bila kopija Staljinovog kabineta u Kremlju, s manjim izmenama.  

Svi sistemi (regeneracija vazduha, elektrana, autonomni vodovodni sistem, komleks hermetičkih vrata koja su se sinhronizovano zatvarala, itd), rade i danas. Posle rata tu se nalazio štab Civilne odbrane. S objekta je skinut stepen tajnosti tek 1990. godine. Ne zna se da li je Staljin ikada kročio u taj bunker, ali je poznato da je njegova kćerka Svetlana živela u blizini i da se krila u njemu tokom bombardovanja. Da li ju je otac posećivao ostaje u sferi nagađanja. 

Bavili smo se u ovom tekstu samo ovim najpoznatijim bunkerima, rezervnim položajima najvišeg vrha SSSR. Nesumnjivo je da postoje i mnogi drugi objekti te vrste, no o njihovom položaju, smeštaju, rasporedu i mogućnostima saznaćemo jednog dana, kada se i s njih budu skinuli pečati sa oznakom ”poverljivo”.