Još jedno od dugovečnih rešenja koje je iznedrila sovjetska doktrina rapdinog napada (rapid attack). Naslednik ”Šilke”, uz ”Pancir” najpoznatiji operativni hibridni PVO sistem (surface-to-air gun and missile system), nije bio niti je, kako je vreme pokazalo, samo pratilac napadnih klinova i kolona. Dalekovidi konstruktori stvorili su odbrambeno oružje koje se veoma efikasno može suprotstaviti (pored osnovnog neprijatelja, svih vrsta letilica) tačkastim, malim ciljevima kakvi su projektili iz višecevnih raketnih bacača, krilate rakete, planirajuće bombe, BPL, kao i granate većih kalibara. S mogućnošću da efikasno štiti i stacionarne objekte (mostove, brane, skladišta, aerodrome, tunele, itd) ”Tunguska” doživljava drugu mladost. I ona se priključila na ukrajinskom ratištu sve brojnijoj porodici veterana koji s uspehom demantuju predviđanja teoretičara i analitičara o njihovoj zastarelosti. I, konačno, to je jedno od sredstava koje je ustoličilo sovjetsko/rusku PVO, prema opštem mišljenju, kao najfleksibilniju i najbolju na svetu. Ona se može efikasno, zahvaljujući impresivnim karakteristikama topova, koristiti i u ofanzivnim dejstvima, što je najčešće i činjeno.
Šta je izazvalo njenu pojavu? Najpre, sam protivnik: letilice i sve što može da stigne iz vazduha do branjenog objekta. Niko nije stajao u mestu sa svojim razvojem, pa ni eventualni neprijatelj. Signal za uzbunu bio je brz napredak helikoptera, ali i pojava nemačkog hibridnog sistema ”Gepard” (SPAAG:self-propelled all-weather-capable, Flugabwehrkanonenpanzer Gepard), netipičnog za zapadnu napadnu doktrinu, ali tipičan za Nemce. Kad ga već spominjemo, da navedemo i to da se koristi u pet država, a da su ga ranije koristile još tri, pored Nemačke. Od sredine prošle godine ratuje u Ukrajini. ”Gepard” je razvijan šezdesetih godina da bi u naoružanje ušao 1970. godine.On nije bio izvozna konkurencija ”Tunguski”. Pravi izazov bili su helikopteri! Do tada oni su bili praktično pomoćne, transportno-izviđačke letilice. Vrlo brzo su postale, u svojim napadačkim konfiguracijama, velika opasnost za kopnene trupe. Velike nosivosti, naoružani vođenim raketama i topovima, postale su terminatori za oklopna vozila. Kada se pokazalo da ”Šilka” ne može više efikasno da naudi modernim jurišnicima i da je njen vrhunac modernizacija iscrpljen, kao dopuna i smena stigla je ”Tunguska”, oružje koje nosi ime još jedne sibirske reke, pritoke ogromnog Amura. Njeno ime, koje asocira na najveću poznatu nesreću u istoriji izazvanu meteorom (tunguska eksplozija), takođe je psihološki delovalo na planere i javnost Zapada. Njena pojava i konfiguracija (hibrid, spoj topova i raketa), omogućena je pojavom raketa za lake prenosne PVO sisteme (Man-portable air-defense system). Već šezdesetih godina razvoj tehnologije, ali i ratne operatike, pa i strategije, izazvao je pojavu prvih upotrebljivih modela. To su bili ”FIM-43 Redeye”, ”SA-7 Grail” i ”Blowpipe”. Sledeća generacija potvrdila je tu doktrinu. Pojavili su se mali, laki i opasni: ”FIM-92 Stinger”, ”9K34 Strela-3 (SA-14)” i ”Starstreak” sa tendencijom daljeg usavršavanja. Bilo je samo pitanje vremena kada će se oni upariti s topovima i priključiti se prestižnoj i moćnoj porodici samohodnih oruđa.
”Tunguska” (indeks GRAU ”2K22”) dobila je u NATO klasifikaciji oznaku ”SA-19 Grison”. Grizon je mali glodar (Galictis) iz porodice kuna. Sam borbeni sistem ima oznake ”2С6 ” i ”2S6M”. Najpre je osmog juna 1970. godine naredbom № 427 postavljen projektni zadatak za konstruisanje novog topovskog kompleksa. Topovi kalibra 30 mm stvarno su pokazali nadmoć i napredak u odnosu na ”Šilkine”. U poligonskim uslovima uporedo je dejstvovano po navođenom avionu ”MiG-17” koji je leteo brzinom od 300m/sec. Ova brzina je tipična za upotrebljivost jurišnih aviona prilikom napada neposrednim nišanjenjem. Verovatnoća pogađanja bila je jedan i po put veća nego kod ”Šilke”, domet je udvostručen, a utrošak municije dvostruko manji! Vrlo brzo, 1973. godine u NIR ”Zapruda” (Naučno-istraživački radovi ”Bedem”) došli su do zaključka da ovakvo vozilo treba da se opremi i raketama. To nije urađeno napamet. Iskustva iz Vijetnama bila su neumoljiva: američki helikopteri su 91 put napali vođenim pt raketama vijetnamske tenkiste i postigli 89 pogodaka! Krajem sedamdesetih razvoj je bio dovršen i posle testova tokom 1980/81. godine, sistem je bio dorađen. Osmog septembra 1982. godine uveden u naoružanje OS SSSR. Najpre je imao četiri rakete, a vrlo brzo i osam.
Ni ”Tunguska” nije ”hodala po cveću” na svom putu da obezbedi mesto pod surovim nebom ratišta. Birokratija MO SSSR na čijem čelu je tada stajao admiral Grečko dugo je sumnjala u projekat, pa čak i nameravala da prekine dalje finansiranje. Period 1975-1977. bio je najteži za ”Tungusku” jer se u to vreme pojavio atraktivan i veoma opasan sistem ”Osa-AK”. On je mogao da zapreti letilicama na daljinama do 10 kilometara i više, sa izvanrednim rasponom po visini – od 0.025 do pet kilometara. Međutim, u Ministarstvu odbrane (koje je tada favorizovalo razvoj mornarice) pri tom su prevideli specifičnost naoružanja pukovskog diviziona PVO za koji je ”Tunguska” predviđena, kao i mogućnosti borbe s helikopterima. Tu je ”Osa” bila u značajnom zaostatku u brzini reakcije. ”Osi” je trebalo više od pola minuta da reaguje na pojavu helikoptera, dok je ”Tunguski” bilo potrebno manje od deset sekudi. Izvanredno vreme reakcije ”Tunguske” obezbeđivalo je uspešnu borbu sa ”iskačućim” ciljevima, odnosno helikopterima koji su mogli brzo da se pojave ili sklone koristeći kao masku neku šumu ili objekat. U tom slučaju ”Tunguska” je, upravo zahvaljujući kombinaciji topova i raketa, mogla da reaguje gotovo trenutno, a reakcija je zavisila samo od budnosti posade.
Timski rad je doneo rezultat. Ko je sve učestvovao u njenoj finalizaciji?
- Glavni projektant bilo je AD ”KBP Šipunov” (”Конструкторское бюро приборостроения им. академика А. Г. Шипунова”) u Tuli, koji se nalazi u sastavu Holding kompanije ”Visokoprecizni kompleksi” državne korporacije ”Rosteh”. Najbliži saradnik bio je ”UMZ” (”Uljanovski mehanički zavod”) u Uljanovsku, gde je sistem i proizvođen.
- Podvozni deo na gusenicama rađen je u tri fabrike: ”MMZ” (”Мытищинский машиностроительный завод”) i ”MVZ” (”Метровагонмаш”-sestrinska fabrika za proizvodnju vagona) u Moskvskoj oblasti, kao i u ”MTZ” (”Minski traktorski zavod – Минский тракторный завод”) u Minsku, Belorusija.
- ”Mašinski zavod u Gorkom” (”Нижегородский машиностроительный завод”) je konstruisao i proizvodio kupolu.
- ”Zavod za izradu mašina” u Tuli (”Тульский машиностроительный завод”) proizveo je automate.
- ”NNIFP” (”Naučno-istraživački zavod za probleme fizike”) u Zelenogradu (Moskovska oblast), razradio je jednostavnu verziju mašine za proračune (preteča kompjutera).
- ”NIEL” (”Naučno-istraživački elektromehanički institut”) Moskva proizveo je izvršni računarski uređaj.
- ”LOMO” (”Ленинградское оптико-механическое объединение”) proizvelo je optoelektronsku opremu.
- VNII ”Signal” (Kovrov) razvio je sisteme za navođenje i stabilizaciju optičkog nišana, a proizveo ih je ”Zavod za proizvodnju agrarne opreme” (Люберецкий завод сельскохозяйственного машиностроения им. А. В. Ухтомского) u Ljuberciju (Moskovska oblast). U istom regionu, ali u ”NIHT”I (”Naučno-istraživački hemijsko-tehnološki institut”) stvorena je i receptura za gorivo.
- ”NIIRA” (”Naučno-istarživački institut radiotehničke aparature”) u Moskvi konstruisao je laserske aktivatore.
Osnovni borbeni deo modela je dobio oznaku ”2S6” i postavljen je na osnovi guseničnog vozila ”GM-352”. Raspored je klasičan: odeljenje komandovanja i upravljanja nalazi se u prednjem delu, borbeno u srednjem, a motorno-tehničko u zadnjem. Nad borbenim odeljenjem nalazi se masivna okretna kupola na čijim bokovima su postavljena dva dvocevna automata ”2A38M” zaštićena metalnim oklopom. Oni imaju jedinstven mehanizam koji istovremeno aktivira automate. Za hlađenje se koristi isparljiva tečnost. Ukupna brzina paljbe je do 5.000 granata u minuti. Ugao dejstva po horizontali je 360°, a po vertikali od -9° do +55°. Negativnim uglom ”Tunguska” u potpunosti pokriva mrtav ugao ispred sebe ispunjavajući u potpunosti i ofanzivnu ulogu. Transportno-lansirni kontejneri raketa ”9M311” takođe se nalaze na bokovima i zaštićeni su oklopnim panelima. Sistem upravljanja raketom je poluautomatski, s radiokomandnom linijom veze. U zadnjem delu vozila postavljen je radarski sistem s antenom, a u prednjem delu radar za praćenje. Posadu čini četiri čoveka: komandir, operator, nišandžija i vozač. Vozilo je opremljeno sistemima za PNHBO zaštitu.
Sve to mu je omogućilo respektabilne borbene osobine koje ga i danas drže u stroju: ”Tunguska” može da otkriva ciljeve i dejstvuje iz pokreta! Daljina otkrivanja cilja je do 18 kilometara, visina dejstva od 15 do 3.500 metara, domet po pravcu do 8.000 metara. Kada otkrije cilj, najpre dejstvuje raketama, a zatim topovima. Zona uništenja cilja za topove je do 3.000 metara, na daljinama od 200 do 4.000 metara. Početna brzina granate je 960 m/sec. Masa bojeve glave rakete je devet kilograma, a radijus sigurnog uništenja cilja je pet metara, pri srednjoj brzini od 600 m/sec. Vozilo je veoma brzo. Moćni motor od 840 ps ”Tungusku”, koja ima masu od 34 tone, može da potera brzinom do 65km/h, sa autonomijom između 500 i 600 km.
Služeći se iskustvima iz eksploatacije, unapređeno je nekoliko vitalnih sistema. Tako modernizovana varijanta dobila je oznaku ”Tunguska M”. Drugom polovinom devedesetih urađena je modifikacija za oznakom ”Tunguska M1”. Ona je u naoružanje ušla 2003. godine i predviđena za izvoz. Ova verzija bila je utemeljena na ratnim iskustvima iz Zalivskog rata, kada se uvidelo da sistem mora biti sposoban da prati i dejstvuje po većem broju tačkastih ciljeva nego do tada. Radi zaštite malih brodova i bliske zaštite velikih borbenih brodova, uz primenu naoružanja, nekih borbenih čvorišta i sistema s ”Tunguske”, razrađen je brodski PVO sistem ”Kortik” (svečani oficirski bodež).
Raketa, kao veoma značajno sredstvo, stalno je unapređivana. Ima je u više varijanti:
- ”9M311” – osnovna varijanta.
- ”9M311K” (”3M87”) morska verzija (za sistem ”Kortik”).
- ”9M311-1” – varijanta za izvoz.
- ”9M311M” (”2M88”) raketa sa poboljsanim taktičko-tehničkim svojstvima.
- ”9M311.1M” – modifikacija rakete za modernizovani kompleks ”2K22M-Tunguska M1”.
Ovaj sistem, kao i svi drugi PVO sistemi, sastoji se od više različitih vozila. Osnovna taktička jedinica je baterija sa šest borbenih jedinica. Prate ih: tri vozila za tehnički remont i opsluživanje (za osnovni i dopunski remont i vozilo s rezervnim delovima); tu su i vozilo za transport i dopunu jednog i po BK i dizel elektro-stanica za spoljno napajanje strujom. Ovaj sistem poseduje i svoje školsko-trenažne varijante sa presecima radi boljeg upoznavanja budućih operatera s njim.
Kako dejstvuje ”Tunguska”?
Kod prve serije topove je navodio računarski sistem, tako da projektili u najpovoljnijoj tački presreću cilj, štedeći na taj način municiju. Ukoliko bi postojale smetnje usled protivelektronskih dejstava neprijatelja, vršilo se ručno navođenje topova i korišćenje optičkog nišana i kamera. U tom slučaju, usled loše vidljivosti, kvalitet dejstva topovima bivao je degradiran. Prilikom ispaljivanja raketa, cilj se pratio optički u ugaonim koordinatama. Nakon lansiranja raketa se uočavala u vidnom polju optike. Prve verzije ”Tunguske” najviše su zavisile od ovakvog načina dejstva, pa su i mogućnosti bile ograničene. Noć, dim i magla onemogućavale su upotrebu raketa i tada se dejstvovalo samo topovima. Neumoljivi dokumenti svedoče da su se nišandžije u prvo vreme više oslanjale na klasične nišanske sprave nego na radar.
Za modernizovane komplekse stvoren je novi raketni sistem ”9M311M”. U raketi je beskontantni laserski senzor zamenjen radarom, što je povećalo verovatnoću pogađanja tačkastih ciljeva velike brzine. Povećan je domet, kao i efikasnost (za 1,3 do 1,5 puta). Novi hardver i optički transporder značajno su povećali otpornost na entropiju kanala kontrole rakete i kod povećanih optičkih smetnji. Optička sredstva su takođe značajno unapređena i pojednostavila su posao nišandžije, povećavajući tačnost. Žiroskop je takođe poboljšan što je uticalo na dejstvo iz pokreta i sa kosih terena, odnosno nagiba i neurđenih položaja. Još uvek nema pokazatelja da li su na svim primercima obavljena poboljšanja.
Sistem je aktivno korišćen u Čečenskim ratovima gde je bilo moćno sredstvo podrške. Međutim, usled nepravilnog taktičkog rada, nesnalaženja i odsustva sadejstva, ”Tunguska” je pretrpela velike gubitke, ali ne od neprijatelja iz vazduha. Korišćene su kao topovska podrška, pa je samo prilikom juriša na Grozni svih šest vozila 131. posebne motostreljačke brigade uništeno. Ukupno je u Prvom čečenskom ratu korišćeno 20 jedinica, od kojih je 15 uništeno. Ovaj sistem stigao je i u zonu SVO gde je jedno vozilo ”2S6M/M1” bilo zaplenjeno u toku ukrajinskog kontranapada. Prema svedočenjima učesnika operacije u Siriji, ”Tunguska” se u nekim segmentima pokazala žilavijom i boljom od ”Pancira”, ali to treba uzeti s rezervom jer mi još uvek ne znamo pod kakvim uslovima i protiv koga su ova dva sistema korišćena.
”Tunguska” se nalazi u naoružanju Belorusije, Indije, Maroka, Mijanmara (kupljena za 1.000$ od Ukrajine!), Rusije i Ukrajine; pre operacije Ukrajina je imala 71 komad, a Rusija više od 250, po britanskim podacima i do 400. Nekadašnji korisnici su Jemen i Sirija. Ubrzo posle njene pojave, Amerikanci su došli do jednog izvoznog primerka i proučili su ga dobro. Da li usled drugačije doktrine ili nekog drugog razloga, trupna PVO SAD ne poseduje hibridne sisteme kakvi su ”Tunguska” i njen naslednik, ”Pancir”.