Još jedno nasleđe SSSR: JZSU ”Šilka” – zvezda cevne PVO

Prvo cevno PVO sredstvo Sovjetskog Saveza posle Drugog svetskog rata bilo je ”ZSU-57-2” (зенитная самоходная установка – zenitna samohodna instalacija, sa dva topa kalibra 57mm). Ono je bila naslednik poznatog ”ZSU-37” i nalazilo se i u našem naoružanju.

Za razliku od većine sredstava  nije dobilo posebno ime, već samo oznaku ”Объект 500”, odnosno ”S-68”. Bilo je predviđeno za trupnu odbranu tenkovskih i motostreljačkih jedinica u pokretu. Ovaj sistem bio je ujedno i prvi koji je posle Drugog svetskog rata ušao u veliku serijsku proizvodnju.

Međutim, ispostavilo se, bez obzira na to što je obezbeđivao elitne tenkovske divizije, da je reč o  zakasnelom rešenju. Bio je nemoćan protiv osnovnog neprijatelja – reaktivne avijacije. Ona je s lakoćom prolazila kroz njegov rafal. Ostao je u naoružanju kao izvanredno ubojno sredstvo za podršku pešadiji, a planeri su smesta krenuli u organizaciju izrade novog sistema koji je mogao da odgovori osnovnom zadatku – zaštiti kolona na maršu.

Osnovna doktrine armade Varšavaskog ugovora tada je bila – rapidni napad, pa je ovakvo sredstvo bilo neophodno. Gotovo odmah s početkom serijske proizvodnje ”ZSU-57-2” Savet ministara SSSR je 17. aprila 1957. godine izdao naređenje da se krene s razradom dva nova modela iz iste porodice, ali odgovarajuće, velike brzine dejstva. Zahtev je bio da se oni opreme radarskim nišanima i poboljšanom optikom. U konkursnu trku su ušla dva sistema koja su dobila imena prema poznatim sibirskim rekama – Jeniseju i Šilki.

Pobedom ”Šilke” sistem ”Jenisej” je otišao u muzej. Petog septembra 1962. godine ukazom Saveta ministara № 925-401 svoj ratni put započela je ”ZSU-23-4 Šilka”. Naravno, njeno ime ne treba mešati sa nazivom homonimijskog sadržaja – šilo (ta reč znači isto što i na srpskom), mada je asocijacija opravdana. Njeni topovi su s lakoćom bušili mete i protivničke avione. 

Kako je tekao njen razvoj? Naredbom od 17. aprila 1957. godine osnovni zadatak pripao je ”KBP” (Конструкторское бюро приборостроения) u Tuli. U ovaj veoma obiman i složen posao (trebalo je osvojiti potpuno nove sisteme za dolazeću generaciju ratova) uključeni su: ”OKB-357” (Ленинградское оптико-механическое объединение имени В. И. Ленина  – АО «ЛОМО́) koji je razvio optički sistem; ”OKB-40” (”Метровагонмаш”, Moskva) razradio je podvozni deo. VNII   ”Signal” (Всероссийский научно-исследовательский институт «Сигнал», Kovrov, Vladimirovska oblast) bavio se sistemom navođenja.

”Šilka” je serijski proizvođena u fabrici ”№ 535 – Ульяновский механический завод” (artiljerijski deo) i u ”MMZ – Мытищинский машиностроительный завод”  (telo i pogonski mehanizam) od 1964. pa sve do 1982. godine. U proizvodnju su bili uključeni i ”GMZ Amur” (Нижегородский машиностроительный завод), kao i remontni zavod ”MTZ” (Минский тракторный завод, fabrika traktora u Minsku”).

Pokazalo se da je timski rad i utakmica ono što daje rezultat. Dobijeno je izvanredno pokretno sredstvo velike vatrene moći, prava osica. Možda bi ”Šilki” taj naziv i bolje pristajao. Veoma pokretna, kao svaki guseničar, sa autonomijom i prohodnošću tenkova, što je i bilo jedan od zahteva. Razvoj ovog sistema potrajao je relativno dugo jer je jedan od najtežih problema bilo vodeno hlađenje usled velike brzine automata.  Međutim, kada je ušla u naoružanje, ”Šilka” je pokazala svoje pravo lice. Sovjetska doktrina rapidnog napada dobila je odlično trupno sredstvo PVO. Dokazano je da su čak i u Zalivskim ratovima letilice Koalicije izbegavale nizak let upravo zbog njene efikasnosti i nepredvidivosti. Paradoksalno je da u prvim godinama posade nisu koristile radarski nišan usled njegove nedovoljne efikasnosti. Tek kad su se pojavili hibridni sistemi (počevši od ”Tunguske”) i laki prenosni PVO raketni sistemi, ”Šilka” je mogla da odahne. Međutim, ona je i danas u naoružanju jer se koristi protiv dronova, krilatih raketa i zemaljskih ciljeva kao podrška pešadiji. 

”Šilka” je imala brojne modifikacije i modernizacije. To govori o tome da je osnovni model bio dobro zamišljen omogućujući stalni razvoj i adaptaciju novim uslovima.   

• ”ZSU-23-4” – serijski osnovni model:

Kao osnova iskorišćeno je gusenično vozilo ”GM-575” specijalne konstrukcije. Serija ”GM” je inače poslužila za veliki broj samohodnih raketnih PVO sistema. Ova serija guseničnih podvoza, s raznim nadogradnjama, izrađivana je (ili se još izrađuje) u ”MMZ” (”Мытищинский машиностроительный завод”), ”Kirovskom zavodu” u Sankt Peterburgu, Čeljabinsku, Minsku, Harkovu i Jekaterinburgu. 

Opšta konfiguracija ”Šilke” podazumeva: odeljenje za upravljanje u prednjem delu, borbeno u srednjem i pogonsko u zadnjem. Nad borbenim delom nalazi se varena kupola s dijametrom obrtnog venca 1.840 mm, preuzetog sa tenka ”T-54” radi radioničke unifikacije. U kupoli se nalazi četvorocevni top ”AZP-23 Amur”, kalibra 23 mm. Oznaka sistema zajedno sa kupolom je ”GRAU 2A10”, a samog automata ”2A7”. Ukupna brzina paljbe je 3.400 granata u minuti. Početna brzina granate je 950 m/sec, a načelna visina dejstva po vazdušnim ciljevima je do 2.500 metara. Ugao navođenja je po horizontali je pun krug, a po vertikali od  -4° do +85°. Na zadnjem delu kupole nalazi se preklopna antena radarskog nišanskog kompleksa ”RPK-2 Tobol”. I on je ime dobio po velikoj reci koja protiče kroz Rusiju i Kazahstan. Vozilo pokreće motor ”DG4M-1”, a poseduje navigacionu aparaturu ”TNA-2” i niz drugih pomoćnih sistema.  

• ”ZSU-23-4V”: modernizovana varijanta s većom pouzdanošću različitih čvorišta i agregata. Prepoznaje se prema kućištu sistema ventilacije koji je na desnoj strani tela.

• ”ZSU-23-4V1”: neznatno poboljšana prethodna varijanta. Najviše je unapređen kompleks za vezu (RPK-Радиоприборный комплекс), a kućište sistema ventilacije prebačeno je na čeoni deo kupole. 

• ”ZSU-23-4-M -Birjusa” – reka u Sibiru): modernizovani su automati ”2A7M” i top ”2A10M”.  Pneumatsko punjenje zamenjeno je piropatronskim sistemom. Zavarene cevi za odvod rashladne tečnosti zamenjene su elastičnim.

• ”ZSU-23-4M3” : novina na ovoj modifikaciji je sistem za prepoznavanje ”svoj-tuđi”.

Kako je tekao ”Šilkin” trupni život? Ona je počela da stiže u jedinice 1965. godine i do početka sedamdesetih potpuno je istisnula ”ZSU-57-2”. Najpre je na jedan tenkovski puk dolazio divizion ”Šilki” koji se sastojao iz dve baterije po četiri vozila. Krajem šezdesetih godina često je kombinovana sa svojim prethodnikom tako što je jedna baterija u divizionu bila naoružana ”Šilkama” a druga starijim sistemom. Kasnije su motostreljački tenkovski pukovi dobili formacijsku bateriju u koju su ulazila dva voda. Jedan vod je imao četiri vozila ”Šilka”, a drugi četiri samohodna raketna laka sistema ”Strela 1”, a ubrzo i ”Strela 10”.

Ovo oružje pokazalo se izvanredno u Afganistanu kao sredstvo podrške jer je s lakoćom dejstvovalo po brdsko-planinskom zemljištu i uzvisinama. I ”Šilka” je, kao i ”Vasiljok” (i mnogi drugi) imala svoju ”afganistansku” varijantu. Skinuli su s nje radijski uređaj i povećali BK na 4.000 granata. Stavljen je i noćni nišan. Isto to su radili i u Čečeniji. Poslednje serije dobile su hidraulične komande i na taj način je povećana prohodnost i manevrabilnost sredstva pa su mogle da prate i nove tenkove ”T-72” i ”T-80”. U Harkovu (zavod ”Mališev”) napravili su prototip ”Donjec” koji je predstavljao hibrid ”Šilkine” modernizovane kupole i podvoznog dela osnovnog tenka ”T-80 UD” i počeli su da ga serijski proizvde. Na spoljne bokove kupole monitane su dve sparene rakete ”Strela 10M”, dok je cevno-artiljerijski deo ostao praktično isti, ali je BK udvostručen.

I druge zemlje radile su na modernizaciji svojih primeraka. Poljska je napravila model ”ZSU-23-4MP Biala” na kome se nalaze četiri spregnute rakete ”Grom” (poljska verzija ”Igle”). Tu modernizaciju preslikali su Vijetnamci. Iran je na svoj model ”ZSU-23-4 Soheil” takođe dodao četiri ”Mishagh 2” rakete (rađene prema kineskoj kopiji ”Igle” –  ”QW-1M”). Ni Belorusi nisu sedeli skrštenih ruku. Indijcima je na usavršavanju radarskog sistema pomogao Izrael, a interesantno je da je jedna privatna holandska fabrika modernizovala nekoliko primeraka kupljenih iz stokova nekadašnje Istočne Nemačke sa neproverenim ambicijama.

Da je istorija ovog oružja veoma bogata svedoči i podatak da je izvestan broj zaplenjen u vreme arapsko-izraelskih ratova pa su tako neki primerci stigli na američke poligone. Sedamdesetih godina ispitivana je žilavost aviona ”A-10” i   ”A-7 Corsair II”. Tada je ustanovljeno da ovaj sistem ne može da naudi oklopljenim jurišnicima. Do tog zaključka u isto vreme došli su i Sovjeti, pa je kao rezultat nastao hibridni sistem sa topovima kalibra 30 mm ”Tunguska”.  

U borbenom položaju masa ”Šilke” iznosi 19 tona, sa posadom od četiri čoveka. Standardni BK je 2.000 granata u redenicima po 50 granata. Maksimalna brzina vozila je 50 km/h, dok je autonomija bez dopune oko 450 kilometara pri prosečnim borbeno-terenskim uslovima. Može da savladava rovove širine do 2,5 metara, zidove do 0,7m. i vodu do jednog metra dubine.  

”Šilka” se još uvek nalazi u naoružanju preko 30 zemalja, a u rezervi još deset. Učestvovala je u stotinama sukoba širom Zemljine kugle, a i danas je, kako smo već naveli, aktivna na ukrajinskom ratištu. Napravljena da traje.