Dvoboj u kosmosu

Poslednje godine prošlog milenijuma u bioskopsko-prikazivačku mrežu krenula je naučno-fantastična komedija ”Svemirski kauboji”. U njoj je prikazan ”podvig” američkih penzionera, nesuđenih kosmonauta, olinjalih, nekadašnjih vrhunskih pilota: njima je zapalo u zadatak da spasu svet tako što će popraviti sovjetski satelit prigodnog imena ”Ikon” koji je u orbiti još iz vremena Hladnog rata. Na njemu se, gle čuda, nalazi američka tehnologija stigla u SSSR špijunskim radom. Gigantski satelit iz doba predigitalne tehnike, kome su otkazali vitalni sistemi, preti da padne na glavu baš Amerikancima. Međutim, stigavši do njega, ”majstori” zatiču šokantnu situaciju – uredno poređane rakete s nuklearnim bojevim glavama, ali i samoodbrambeni sistem satelita koji je aktiviran onog momenta kada su ga ”osvetlili” radarom! Fikcija? Naučna fantastika? Da, ali uopšte nije daleko od istine, bar kad su namere u pitanju. O tome smo pisali u tekstu ”Ratovi zvezda”. Šta je motiv da se vratimo ratovanju u kosmosu?

Kada je nuklearna trka eskalirala, velike sile su shvatile da ugrožavaju opstanak ljudske vrste, pa su se saglasile da ograniče probe. Usledio je istorijski sporazum od 25. jula 1963. godine o zabrani nuklearnih proba u atmosferi, na moru i u svemiru. Četiri godine kasnije, 1967. potpisan je u Moskvi, Vašingtonu i Londonu Sporazum o zabrani atomskog oružja u svemiru. Znatno kasnije, 2008. godine, Rusija i Kina pokrenule su inicijativu da se u potpunosti zabrani korišćenje oružja u svemiru, što je dopunjeno na Konferenciji o razoružanju, juna 2014. godine.

Međutim, do sada je to ostalo mrtvo slovo na papiru. Nezavisno od deklaracija, sve tri sile, uključujući i Indiju, na ovaj ili onaj način isprobavale su konvencionalna oružja za borbu protiv protivničkih satelita – za slučaj da do takve borbe dođe. Sovjeti su prve eksperimente vršili na prilično primitivan način, dodatno nervirajući Amerikance koji o njihovom tehničkom znanju nisu imali visoko mišljenje, ali su bili uvek zatečeni evidentnim rezultatima. Početkom šezdesetih sa čak tri kosmodroma (Bajkonur, Pljeseck i Kapustin Jar) Sovjeti su lansirali veliku seriju satelita ”Kosmos”. Na onima kojima je istekao rok obavljali su probe. Drugi satelit bi se približio tom otpisanom, i uz pomoć pneumatskog lansera (kao neke velike vazdušne puške) ispalio bi hrpu zgure i komadića gvožđa uništivši cilj. Primitivno i delotvorno. Žrtvovani satelit bi se raspao u komadiće. Amerikanci su to jetko komentarisali:  ”Opet su probali i opet im je uspelo”.

Do sada se nije daleko stiglo sa razradom oružja za ”dvoboje” u svemiru. Razloga ima više. Oni, politički i vojni, svedoče o tome da su svi uzdržani jer neće moći efikasno da odgovore, a i rizik započinjanja i razvijanja borbi u kosmosu je neuporedivo veći nego na površini. Za kratko vreme Zemlja bi mogla da ostane bez dragocenih građanskih, komercijalnih satelita svih vrsta (komunikacijskih, GPS, naučno-istraživačkih, itd). Tehnički razlog takođe nije zanemarljiv jer se u bezvazdušnom prostoru sve bazira na trećem Njutnovom zakonu akcije i reakcije, pa ni oružja ne mogu da dejstvuju onako kako to mi znamo.  Kako to u praksi izgleda?

Prvi slučaj o kome postoje kakvi-takvi dostupni podaci dogodio se sredinom sedamdesetih godina. Orbitalna svemirska stanica ”Saljut-3” razvijena je u programu vojnih orbitalnih stanica ”Almaz” (”Dijamant”), mase 18,5 tona. Lansirana je u orbitu raketom ”Proton” 26. juna 1974. godine. Stanica je završila svoj rad 25. januara 1975. godine, posle 213 dana u orbiti. Na njoj se 13 dana nalazila posada broda ”Sojuz-14”. Na tom podatku bi i ostalo, da u jednoj kasnijoj ruskoj emisiji, nastaloj kao rezultat ”glasnosti”, ova vest nije dobila neočekivan nastavak: posada na ovoj stanici bila je vojna i to nije neka novost. Prava vest je bila da se na stanici nalazio avionski top i da je 24. januara 1975. godine izvršeno bojevo ispitivanje vatrenog oruđa! Jedni su tvrdili da je reč o topu ”Nudelman” kalibra 23 mm. Drugi izvor je tvrdio da je reč o topu ”Nudelman NR-30” u kalibru 30 mm. Svi su saglasni u tome da je već sledećeg dana stanica usmerena u vode Tihog okeana. 

Ova vest, bez obzira što je objavljena više godina kasnije, izazvala je velike nedoumice, pa i nagađanja. Pojavljuje se i treći izvor koji tvrdi da je na brod montiran top o kome se na Zapadu zna veoma malo, osim oznake i aviona koji ga je koristio. Ta verzija je privukla i najveću pažnju. Reč je o topu ”Rihter R-23” koji se koristio kao repni top na avionu ”TU-22P/PD” (”Blinder”). Pri tom se istraživači pozivaju na izjavu Pavela Popoviča (Попович, Павел Романович), četvrtog sovjetskog kosmonauta. Stariji zaljubljenici u svemirske letove ga pamte kao člana posade prvog kosmičkog ”dvojca” kada je u brodu ”Vostok 4” s Nikolajevim poleteo 1962. godine. Drugi put je poleteo u kosmos kao komandant prve posade broda ”Sojuz 14”, navedenog programa ”Almaz” koji se sprovodio na ”Saljutu 3”. On je, opet prema nepotvrđenim izvorima (dokumentarna televizijska emisija), svedočio o tom eksperimentu. Top je bio fiksiran uz telo broda i njime se moglo nišaniti samo usmeravanjem celog broda, kao kod aviona. Nije opisano kako je top montiran i ko je to učinio, da li je bio baš na telu stanice ili u njoj. Zbog opasnosti od vibracija i nekontrolisanog reagovanja, rešeno je da se eksperiment obavi po napuštanju letilice, tako što će se dejstvovati neprekidnom paljbom. Drugi tvrde da su se dogodila tri ”gađanja” tokom misije ”Saljut 3”. Ne navodi se šta je gađano. Pretpostavlja se da su granate ispaljene u otvoreni svemir. 

Sajt KB ”Točmaš” (”Конструкторское бюро точного машиностроения им. А. Э. Нудельмана”)  stvarno svedoči o tome da je ovaj biro razradio top ”R-23M Karteč”’ 1973. godine s ciljem naoružavanja kosmičkih brodova. Sam top zaslužuje nekoliko rečenica, sam po sebi, nezavisno što mu se pripisuje kosmička upotreba. Osnovni top ”R-23”(eksperimentalna oznaka ”261 P”) razvijen je s projektnim zadatkom da se dobije repna odbrambena instalacija, relativno male mase, s mogućnošću da dejstvuje tokom dužeg nadzvučnog leta. Prvi uzorci napravljeni su u fabrici ”№ 235” 1957. godine. Dve godine kasnije, obavljena su državna zemaljska ispitivanja, a ona u letu izvršena su tek 1962-1963. godine. Top je radio uz pomoć tri gasna motora. Brzina paljbe je bila 2.500 metaka u minuti, što je bio rekord za jednocevni avionski top u tom kalibru. Razvijen je i unikatni metak sa visokozapaljivim projektilom koji se u potpunosti nalazio unutar čaure sa električnom kapislom. Do tada to niko nije uradio. Granata za ”R-23” imala je masu od 175 grama. Elektrohidraulička instalacije KB ”Vimpel” (Вымпел конструкторское бюро) trebalo je da omogući automatsku korekciju gađanja. Upravljalo se daljinski, a za dejstvo je razvijen televizijski nišan ”TP-1” (tokom razrade nosio je oznaku ”TSP-1”), kao i radarski nišan ”Argon”. Međutim, te inovacije nisu dale očekivan rezultat i top je bio postavljen samo na ”Tu-22P/PD”, teškom daljinskom lovcu-presretaču (u varijanti za protivelektronska dejstva, odnosno ometanja).  Postoji vrlo malo fotografija, a jedna čak predstavlja samo virtuelnu zamisao kako bi taj top trebalo da izgleda.

Ljubitelji teorija zavere su ovu priču začinili podacima da je ”Nudelmanov biro” razvio teški mitraljez u kalibru 14.5 mm radi samoodbrane kosmičkih brodova. Navode se i tt podaci: brzina gađanja bila je od 950 do 5.000 metaka u minuti, ispaljujući pt metak  brzinom od 690 m/sec.   

Ovo bi sve ostalo u sferi spekulacija da Rusija 2015. godine nije potvrdila da je testirala oružje na otpisanom satelitu iz sovjetske ere, ”Celina – D”, te da njegovi ostaci nisu predstavljali nikakvu opasnost jer su sagoreli! Nije objašnjeno čime je dejstvovano. Na glasne optužbe Vašingtona da su na taj način ugrozili bezbednost kosmosa, Rusi su odgovorili da su te optužbe licemerne, jer SAD nisu potpisale, a pri tom i blokiraju Sporazum o raspoređivanju oružja u kosmosu.

Rusi su se pozvali na izjave Vašingtona da Amerikanci sebe ne žele da ograničavaju bilo kakvim obavezama u kosmosu. Finalni touché bilo je objašnjenje Rusa da oni nisu jedini ni prvi u takvim eksperimentima, jer su ih već izvodili SAD, Kina i Indija (!). Reklo bi se da je bilo pitanje vremena kada će o tu gomilicu ”ispod tepiha” početi da se sapliće javnost. Znajući mentalitet ljudske vrste, nije isključeno da će jednog dana (nadamo se da do toga neće doći), početi da se vode dvoboji i u svemiru. Ko zna? Ako pogledamo šta na savremenom ratištu znači mreža satelita Ilona Maska, takav razvoj događaja ne bi bilo iznenađenje.