Per aspera ad astra. Po latinskoj izreci bi se najlakše mogao opisati nastanak, razvoj i usvajanje koncepta najpoznatijeg streljačkog oružja na svetu. Tako bi se mogao nazvati i put svakog dobrog izuma, pa ni ”AK-47” nije izuzetak.
Impresivno je to da ruski i sovjetski tehnički potencijal nije zaostajao za svetom bez obzira na to što je pred sam Prvi svetski rat država živela u gotovo spahijskom društvenom uređenju, čudnom konglomeratu kasnog feudalizma i postindustrijske revolucije. Sa tog velikog prostora stizala su neočekivana, revolucionarna rešenja, koja su uticala na svetske tokove.
Ne zaboravimo doprinos Popova radiofoniji; setimo se Zvarikina i Sarnofa, pionira televizijske tehnike; nezaobilazni su vizionari Cilkovski, Koroljev, Sikorski…Vojno-tehničkoj istoriji ljudskog roda poklonili su sredstva koja predstavljaju generički pojam u svojim oblastima.
Međutim, sve njih je u medijskom smislu zasenio Mihail Timofejevič Kalašnikov, samouki konstruktor s Altaja, čovek koji je stvorio najuspešnije i najmasovnije streljačko oružje svih vremena. To se nije dogodilo preko noći, niti je njegov izum bio tako genijalan da nije imao analoga u dodatašnjoj praksi. I on se, kao svi drugi, oslanjao na proverena rešenja, ali je u nekim vitalnim segmentima bio taman toliko nov da mu to obezbedi presudni iskorak u svet inovacija i stvaranje sredstva koje je, tako posmatrano, u trenutku kada se pojavilo, predstavljalo nov podsticaj daljem napretku. Posle pojave ”AK-47” kako se to obično kaže – ništa više nije bilo isto.
Počeci
Mihailo Timofejević Kalašnikov, Miša, bio je mlad, samouki konstruktor. Tokom oporavka od ranjavanja, on je u jednom železničkom depou u mestu Mataj, 1942. godine, napravio originalni automat u pištoljskom kalibru 7,62 x 25 mm. Poslali su ga s tim primerkom u Samarkand na proveru stručnjacima iz Glavne artiljerijske uprave ”A. I. Đeržinski”. Načelnik akademije, Blagonravov (Благонравов, Анатолий Аркадьевич), bio je njegov anđeo čuvar, čovek koji je nepogrešivo procenio da pred sobom ima nebrušen dragulj.
U kompleksu artiljerijskog istraživačkog centra ”SAVO” (Srednjoazijski vojni okrug sa sedištem u Taškentu) Kalašnikov je najpre razvio laki mitraljez u puščanom kalibru 7,62 mm. Niko više nije sumnjao da je reč o talentovanom konstruktoru, čoveku koji u to vreme još nije umeo da napravi tehnički crtež, ali je znao šta treba uraditi s nekim delom da bi funkcionisao na najbolji način. Uvidevši njegov talenat, otkomandovali su ga u jedinicu koja je bila jezgro ”Naučno-istraživačkog poligona Glavne Artiljerijske uprave Crvene armije” (ГАУ КА ”НИПСВО – Научно-исследовательский полигон стрелкового вооружения – Naučno istraživački poligon streljačkog oružja”).
Strpljivo su mu dozvolili da traga i on je u periodu od 1944. do 1945. razvio nekoliko interesantnih rešenja, među kojima se izdvajala poluautomatska puška u srednjem, ”promežutočnom” kalibru 7,62 x 41mm, koju je opitovao 1944. godine; usledio je još jedan opitni primerak iz te klase, godinu dana kasnije, 1945. godine. Šta je to novo što je doneo Kalašnikov? U dizajnu automatskih pušaka on prvi put primenjuje svoj proveren pronalazak: blok za bravljenje sa rotirajućim zatvaračem koji je sa dva ćetvrtasta stožera (upora, ”bradavice”) mogao da obezbedi visoku pouzdanost povratno-udarnog mehanizma i u najtežim uslovima rada. Zatvarač se kretao u nosaču zatvarača koji je predstavljao celinu s gasnim cilindrom. Naravno, to nije bilo orginalno rešenje jer je bilo zasnovano na dizajnu zatvarača koji je razvio kanadsko-američki konstruktor Jean Cantius Garand i primenio ga na svojoj pušci ”M-1”. Kalašnikov je ovu konstrukciju znatno unapredio smanjujući poprečne dimenzije, uz visoku pouzdanost bravljenja. Svi istoričari naoružanja saglasni su da je ta inovacija bila taman toliki iskorak da se može smatrati samostalnim rešenjem. Kalašnikov је taj mehanizam za bravljenje koristio na lakom puškomitraljezu ”M 1943”, koji je bio njegov drugi projekt, ako računamo onaj ”ručni rad” iz železničkog depoa.
Napomenimo da je metak 7,62 x 41mm vrlo kratko bio u opticaju. Već krajem 1944. godine bio je razrađen novi metak, sa oštrijim vrhom, konusnim zadnjim delom i 2,5 mm kraćom čaurom. U istoriju je taj metak ušao pod indeksom ”GRAU 57-N-231” i dimenzijama 7,62×39 mm i tako je postao najmasovniji srednji metak na svetu. Kod nas se u pravilu službe dugo vodio kao ”laki skraćeni metak”.
Utakmica počinje
Drugi svetski rat je završen, ali već tokom njegovog trajanja Sovjeti su bili svesni da će njegov kraj biti samo kratka pauza u stalnoj bici za prevlast u svetskoj hegemoniji. Proizvodi Degtarjeva, Špagina, Sudajeva, Berjozina, Gorjunova, Bladimirova, Simonova i Tokarjeva koji su prošli od Moskve do Berlina, tražili su radikalno novog naslednika, spremnog ne samo da parira novim rešenjima sa Zapada, već da bude korak ispred njih.
Glavna artiljerijska uprava raspisala je konkurs u maju 1945. godine. Projektni zadatak dobio je oznaku ”TTT br. 3131-45”. Mora se reći da su planeri bili vrlo strogi kada je reč o standardima i normama konkursa. Tražilo se da konkurenti svoje obrasce predstave šifrom, odnosno pseudonimom, pa se Miša Kalašnikov odlučio za pseudonim ”Mihtim” ( Михтим, akronim prva tri slova imena i ”očestva”, odnosno patronimijskog prezimena kakvih kod nas, inače nema). Vrlo opsežno i precizno opisan je glavni projektni zadatak. Bez obzira na neskriven talenat, Kalašnikov nije mogao sve sam i tada je do izražaja došao timski rad. Iskusni istraživači, pogonski inžinjeri-oficiri, veoma su mu pomogli da opredmeti svoje ideje. Među njima su bili V.F. Ljuti ( Василий Фёдорович Лютый), B. L. Kanel (Б. Л. Канель) i A. A. Malimon (Александр Андреевич Малимон). Projekat jurišne puške ”Михтим” sastojao se od dva obojena crteža opšteg izgleda i preseka, uz prateća objašnjenja sa neophodnim proračunima. Da bi proizveo prototip, komisija je odlučila da pruži šansu Kalašnikovu i on je poslat u Fabriku ”№ 2” u gradu Kovrov (Vladimirskovska oblast, gde se već nalazio OKB Degtarjova). U fabrici su takođe pokazali kolegijalnost i profesionalnost pridodajući mu tim stručnjaka. Može se reći da je na taj način M.T. Kalašnikov dobio praktično svoj OKB (Опытно-конструкторское бюро). U njemu su se nalazili Zajcev, Solovjov i Lopuhovski uz pomoćnu ekipu tehničkih crtača.
Ubrzo, već u novembru, oni uspevaju da naprave dve verzije automata. Jedan primerak obeležen kao ”AK-45 № 1” imao je jednodelni prijemnik otvoren na gornjem delu sanduka. Pokazalo se da je ovaj obrazac bio veoma pouzdan. Imao je samo 0,24% zastoja na 25.000 metaka! Podsetimo da je standard GAU bio 0,5%, što će reči da je Kalašnikov s kolegama uspeo već u prvom pokušaju da prepolovi tu normu. To se može smatrati velikim dostignućem, s obzirom na to da je rađen na raubovanim ili zaplenjenim mašinama, u nedostatku iskusnog radioničkog kadra.
Mnogo stručniji ljudi od nas detaljno su opisali put od početne ideje do finalnog proizvoda. Bavili su se i načinom izrade, konstrukcijom, stranputicama i spasonosnim rešenjima. Stoga u ovom tekstu nećemo ulaziti u detalje koji zahtevaju i tehnička znanja. Ono što je važno reći jeste činjenica da su u toj fazi traganja Kalašnikov i njegovi saradnici bili beskompromisni u odbacivanju svega što ih je kočilo u radu. Kalašnikov se nije zaustavio na prvom obrascu, već je uporedo radio i na drugom. Njegovi delovi izrađeni su presovanjem (štancovanjem) lima. Taj model, označen kao ”AK-46 № 2” načinjen je po principu ”preloma” ili ”prekretanja”, gde je za rastavljanje oružja bilo potrebno odvojiti okidač s kundakom od prijemnika s cevi. Treći model, ”AK-46 № 3” imao je preklopni, metalni kundak.
U decembru te 1945. godine primerci stižu na poligon GAU, gde se rešavalo o njihovoj sudbini. Primerci Kalašnikova nisu bili jedini, jer su planeri ponudili ono što daje najbolje rezulate – utakmicu! Istovremeno su testirane puške Korobova, Bulkina, Dementjeva i Rukavišnikova. O pušci Korobova već smo pisali u tekstu o sovjetskim bulpup automatima. On je bio jevtiniji i pouzdaniji od modela Kalašnikova, ali previše radikalan za višemilionsku vojsku. Kod svih su pronađeni određeni nedostaci pa je konstruktorima dodatni pritisak činilo i to što su dobili veoma kratak rok da ih uklone, kako bi mogli s kraja proleća 1947. godine da ponovo uporede svoje modele.
Poligonski testovi
Prava iskušenja tek počinju u junu i avgustu 1947. godine. Svi su doneli modele s poboljšanjima, ali i modifikacije s preklopnim kundakom, po ugledu na Kalašnikova, što znači da je trebalo da povratno-udarnu oprugu plasiraju unutar sanduka, a ne kundaka. U trku su ušli: tri automatske puške Kalašnjikova (”AK-46 № 1, ”AK-46 № 2” i ”AK-46 № 3” s metalnim kundakom). Dementjev je doneo dva primerka ”AD-46”, kao i Bulkin ”AB-46”, Korobov ”TKV-408” i Rukavišnikov ”AR-46”. Komisija je bila izričita: ”Svi automati koji su predati na ispitivanje nisu u potpunosti usklađeni sa TTT br. 3131-45 i nijedan se ne može preporučiti za serijsku proizvodnju. Za reviziju se preporučuju jurišne puške ”Kalašnikov” (drugi i treći model), ”Dementjev” (”KB-P-410 № 5” i ”KB-P-410 № 6” i ”Bulkin”(”TKB-415 № 6” i ”TKB -415 № 7”)”. Tako je napravljen uži izbor. Komisija je veoma precizno naglasila šta treba da se prepravi, kako bi u decembru 1947. moglo da se pristupi novim ispitivanjima.
Rigoroznost je povišena, pa su obrasci morali da prođu sledeće testove: tačnost gađanja, efikasnost, preživljanje i pouzdanost pri ispaljivanju 15.000 metaka. Ocenjivano je i sve ostalo – mogućnost jevtinije i brže proizvodnje, složenost konstrukcije, potrošnja materijala, lakoća taktičke primene, nišanjenje, pristupačnost regulatora i mehanizma za okidanje, lakoća rasklapanja i sklapanja, bezbednost u radu, ergonomija tokom duže upotrebe u trupi i korišćenje rezervnog alata i pribora. Uzete su, kao što vidimo, sve TT osobine i eksploatacioni zahtevi opisani u konkursu. Tražila se racionalnost i beskompromisno ukazivanje na prednosti i nedostatke, poređenje s postojećim i perspektivnim modelima. Sve to što je komisija procenila trebalo je pri tom da prođe i kroz proveru na nivou puka. Nije se prepustilo opitovanju maloj grupi, nekom iskusnom odeljenju ili vodu, već je jedan puk po slučajnom izboru iz Moskovske oblasti dobio novo oružje da ga maksimalno ispita u svim mogućim uslovima (kasarna, poligon, logorovanje, borbena dejstva, manevri). U glavnoj komisiji bili su majori-inžinjeri F.V. Ljuti, D. P. Martemjanov i tehničar – poručnik V. Lugov.
Sreća i rizik prate hrabre
Ekipa oko Kalašnikova bila je veoma zadovoljna rezultatima u ovoj fazi ispitivanja koji su njihovom modelu dali značajne prednosti, ali je dobro znala da mora sama prema sebi da bude stroža. Nezavisno od komisije oni su uvideli koji su objektivni nedostaci njihovog proizvoda. Opšti izgled puške i način njenog rasklapanja nije ubedio članove komisije, ali objektivno govoreći i otežavao je rad samog oružja. Toga je i Kalašnikov bio svestan. Ni druge primedbe nisu mogle da se otklone prostom kozmetikom i zahtevale su strukturalne promene. Međutim, pred njima je stajalo formalno pravno iskušenje: komisija je izričito zabranila radikalne promene u dizajnu jer to više ne bi bio taj, konkursni automat! Drugi razlog je bilo to što nije bilo mnogo vremena za tako nešto, jer je trupa hitno tražila novo oružje. Ni taj vremenski tesnac, kao ni traženje novog rešenja, nije zaustavilo Kalašnikova. Igrao je, uz sav rizik, ”va bank”! Pošto su procenili prednosti i nedostatke, on i Zajcev, mladi konstruktor koji se pored Kalašnikova zapravo učio praktičnom zanatu, rešili su se na nešto vrlo retko u vojnoj rutini: prekršiće zabranu promena dizajna puške i redizajniraće je! Očekivali su da postignu ono što se traži – pouzdanost, lako održavanje i krajnje jednostavan prijem i eksploataciju u trupi na osnovnom nivou znanja i obuke. Hrabriji u ovom tandemu bio je Zajcev, a Kalašnikov je, uvidevši da drskost njegovog kolege ima osnova, uključio sve svoje talente i praktično u tajnosti dizajnirao potpuno novo oružje! Ipak, potražili su podršku kod predstavnika GAU. Među njima se našao tolerantni i dalekovidi major inžinjer V.S. Dejin; on je kao profesionalac shvatio da pred sobom ima obećavajuće rešenje novog oružja i podržao je njihov rizik. Ceo taj tim ”zaverenika” računao je da će krajnji rezulat biti dovoljno opravdanje da ih spasi diskvalifikacije i eventualne kazne. Ispostavilo se da su sreća i rizik i ovom prilikom pratili hrabre.
Pravim putem do rešenja
Kalašnikov je odbacio prelamajući koncept i odlučio da koristi jednodelni prijemnik povezan s kundakom i poklopcem sanduka koji se može skinuti. To je već viđeno kod ”Sudajeva AS-44” i kod glavnog konkurenta, jurišne puške ”AB-46 Bulkin”. Nosač vijka zatvarača i gasni klip napravili su kao jedan komad. Takav raspored već je viđen kod ”StG-44”, ali i kod Sudajeva i Bulkina. Može se reći, nasuprot mnogim kritičarima koji su olako tvrdili da je Kalašnikov bio kompilator i da je plagirao tuđu ideju, da su stvari stajale značajno drugačije. Stari mehanizam okidača zamenjen je novim koji je baziran na okidaču čehoslovačke puške ”ZH-29” (”Zbrojovka-Holek 1929”). Regulator paljbe prebačen je na desnu stranu oružja, omogućeno je zatvaranje prozora za prolaz ručice zatvarača u poklopcu prijemnika, porađeno je i na drugim detaljima. Istovremeno, mehanizam za bravljenje u obliku laganog rotacionog zabravljivača, koji se pokazao odličnim u ”AK-46” je zadržan. S tim izmenama, nastao je model kakav svi znamo. On je samo u grubim crtama ličio na prijavljeni konkursni primerak, ali razlika između ta dva prototipa bila je principijelna – i očigledna.
Tako dizajniran dobio je oznaku ”AK-47 № 1”. U novembru te godine testiran je pri čemu je pokazao impresivne rezultate! Samo 0,14% zastoja i dva kvara dogodila su se na 15.000 ispaljenih metaka, što je pet puta manje od najstrože donje granice. Fabrika je potom uradila iste izmene i na obracima № 2 i № 3 (sa metalnim preklopnim kundakom).
Trenutak istine
Došao je i taj decembar 1947. godine. Komisija je, naravno, primetila razliku u dizajnu u odnosu na prvobitni obrazac. Međutim, reagovali su razumno. Logika komisije bila je jednostavna, kao i sve u vezi s tim oružjem: ako se puška pokaže dobrom, sve će biti opravdano i oprošteno, samo da vojska dobije novo oružje. Testiranja su završena 11. januara 1948. godine i puška je preporučena centralnoj komisiji GAU. No, ni to nije bilo kraj napora, već početak novog brušenja i detaljisanja, s ciljem da se dobar proizvod dovede do optimalnih rešenja.
Kada su za kratko vreme obavljene sitne izmene, odlukom ministra naoružanja SSSR maršala D.F. Ustinova (Устинов, Дмитрий Фёдорович), od 21. januara iste godine, odobrena je probna serija u fabrici ”№ 524” u Iževsku, u količini od 1.500 komada radi opitovanja. Broj je smanjen na 100 komada i vrlo brzo se pokazalo da je trupa lako prihvatila novo oružje. Dodatna testiranja izvršena su i u letnjim uslovima tokom juna i jula. Tada je primećeno da je zvučni talas značajno delovao na strelca. To je bilo stoga što su konstruktori optimistički stavili kočnicu trzaja na usta cevi pa je ona vraćala deo gasova ka licu strelca. Po odbacivanju tog detalja, konačno je ”AK-47” dobio dozvolu za masovnije ispitivanje. U isto vreme, vođeni raznim razlozima, planeri GAU proizvodnju iz fabrike ”№ 524” prebacili su u iževsku fabriku oružja ”№ 74”, kasnije u celom svetu poznatu kao ОАО NPO ”Ižmaš”. Danas je to koncern ”Kalašnikov” smešten u Iževsku (ranije Ustinovu), oko 1.000 km od Moskve u Privoložju.
Trupni testovi sprovedeni u poznu jesen doveli su do još boljih rezultata koji su za tu vrstu oružja i masovne proizvodnje predstavljali tehnološku fanstastiku! Broj zastoja iznosio je 0,13%, pet puta manje od dozvoljenog. Otkriveno je još nekoliko servisnih i operativnih nedostataka, ali sve je to lako otklonjeno i 11. decembra 1948. godine izvršen je konačni, najrigorozniji test na izdržljivost i pouzdanost, uključujući potapanje automata u vodu, blato, prašinu, sneg, gaženje vozilom, bacanje s visine, itd, itd. Rezulat? Nakon ispaljenih 13.350 metaka nije bilo nikakvih kvarova niti zastoja na oružju. Broj zastoja bio je 0, 045%, odnosno jedanaest puta manji od dozvoljenog minimuma! Do danas nijedno oružje nije postiglo taj rezultat. Konačno, 1949. godine, odlukom Saveta ministara SSSR jurišna puška je usvojena za potrebe sovjetskih OS. Dalju priču znamo. Prema nezvaničnim podacima koji nikada neće moći biti precizirani, do sada je proizvedeno u SSSR oko 70 miliona komada, a preko 100.000 miliona s licencama ili bez njih.
Post festum
Pošto je svaka senka dete svetla, i priča o Kalašnikovu i njegovoj pušci nije mogla da prođe bez sumnjičenja, pa i otvorenih aluzija i optužbi za plagijat. Izlišno je sada govoriti da je razvoj čovečanstva evolutivni proces gde se inovacijama dograđuju već postojeći izumi, ali da je i svaki novi korak originalni pomak sam po sebi. Mnogi autori su se bavili, reklo bi se uzaludnim poslom da dokažu kako postoje značajne, strukturne razlike između ”AK-47” i ”StG-44”. Stručnjake u to nije bilo potrebe ubeđivati, a teoretičare zavere – ni svrhe. Zaboravljalo se da je lično Sudajev jednom prilikom obišao Kalašnikova i dao mu dragocene savete kako da pojednostavi oružje. Pri tom je objašnjavano i to da Rusima nije bila nepoznata tehnologija štampanih (štancovanih) limova, kakva je u tome uloga Huga Šmajsera, itd. Uzalud, jer je pristalica teorija zavere, ali i pakosnih uvek bilo i biće. Branko B. Bogdanović je detaljno pisao o tehničkim, koncepcijskim razlikama ova dva oružja, pa možemo nekom prilikom da se na to vratimo. Ovaj automat branio se, simbolično govoreći, sam.
Legenda kaže da je Kalašnikova, kada su već svi primerci poslati na konkurs, primio lično proslavljeni konstruktor Degtarjov (Дегтярёв, Василий Алексеевич) obrativši mu se rečima: ”Ja tebe pamtim s onog konkursa 1943. godine. Tada je pobedio Sudajev, ali tvoj tvoj automat sam zapamtio. Naravno, kao borbeni primerak on je bio, blago rečeno, grub, ali kao oružje napravljeno od komada gvožđa u štali takoreći, to je na mene ostavilo utisak.” Proslavljeni general je podoficira zamolio da mu pokaže svoj primerak, bez obzira na tradiciju da konstruktori ne pokazuju jedan drugom svoje primerke; pošto je konkurs već bio zatvoren, Kalašnikov je to učinio. Degtarjov je pregledao oružje, s lakoćom ga je „iz prve“ sklopio uz kratak komentar kako je tu sve na svom mestu, ništa nije višak i da je obrazac Kalašnikova perspektivniji od njegovog. Kada ga je ađutant, major, pitao šta da rade s njegovim modelom, Degtarjov je rekao: ”U sanduk i pod ključ, da ga niko ne vidi…”
Ono što jeste izvesno navedimo kao ilustraciju toga kako ne postoji samo ”američki san” (npr. Klint Istvud je bio točilac na pumpi, drvoseča, spasilac na plaži, ložač u čeličani, čistač bazena, pre nego što je postao svetski poznat glumac, dolarski milioner; Džon Vejn je bio scenski radnik, itd). Postoji i ruski san. Od priučenog seljačeta sa Altaja do svetski poznatog konstruktora, generala. O Mihajlu Timofejeviču Kalašnikovu, skromnom pastiru s Altaja, snimljeno je više dokumentarnih filmova, jedan celovečernji igrani film, napisano mnogo knjiga i studija, a u osam gradova podignuti su mu spomenici. Više nego dovoljno za jedan ljudski život.
