U jednom od tekstova bavili smo se omiljenim automobilima kojima se vozio Adolf Hitler. To su bili, uglavnom, mercedesi, uz izuzetak jednog majbaha i ”narodnih kola” u kojima se on našao u ulozi promotera. Otkud onda Hitler u Fordu?
Naravno, reč je o igri rečima, ali ne i klikbejtu. Ovde ništa lako neće biti zapisano niti pročitano, a sve je od reči do reči tačno i osnovano na dokumentovnim izvorima. Nije dilema da su njih dvojica bili istomišljenici, već je pitanje ko je više uticao na koga – Hitler na Forda, ili Ford na Hitlera?
Ova dva čoveka su, svako na svoj način, obeležila dvadeseti vek, ali i savremenu istoriju. Za Hitlera smo već ustanovili da je za samo 12 godina strahovlade unazadio čovečanstvo zgrabivši kratkotrajnu sreću i vlast za gušu.
Međutim, za vreme njegove kratkotrajne tiranije, svet je kroz radove nemačkih naučnika, ali i njihovih protivnika, došao mnogo brže do veličanstvenih, iznuđenih rešenja u mnogim oblastima. Mnogima od njih bi put do realizacije u mirno doba tekao mnogo sporije. Ovako, setimo se samo da bi trka u kosmosu i uopšte u raketnom naoružanju izgledala znatno drugačije da Nemci nisu tražili od svojih naučnika da što pre stvore ”oružje odmazde” i tako naprave prvo oružje (V-2) u istoriji od kog nije bilo odbrane.
Nasuprot zločinačke, terminatorske, odlično organizovane Hitlerove soldateske, stajala je, između ostalih država, i moćna industrija ”zemlje nemogućih mogućnosti” – Sjedinjenih Američkih Država. U jednom tekstu naveli smo podatak: primenom metode ekstrapolacije trenda izračunato je da bi američka vojna industrija svoj ”pik” doživela tek 1948. godine. Kada je rat završen, ona se još zahuktavala.
Američki odgovor na nemačku genijalnost bio je – proizvodnja. Kako se u tom ”duelu” pokazao Henri Ford, čovek koji je promenio sliku Amerike, njenu društvenu i ideološku svest, stvorio ekonomski i socijalni sistem nazvan po njemu (fordizam – Fordism)? Industrijska, standardizovana, masovna proizvodnja i potrošnja, stvorile su srednji sloj zadovoljnih ljudi koji je mogao da živi od svoje plate i da jevtino kupuje. Iako nije izmislio tekuću traku, kako se to obično smatra, bio je među prvima koji su je uveli i popularisali, definišući automobil i njegovo mesto kakvo je i sada neizmenjeno. Ford je ”potrajao” znatno duže od Hitlera. Radnu karijeru počeo je 1891. godine da bi se, posle 54. godine rada, 1945. godine, povukao s mesta prvog čoveka kompanije, prepustivši je svome unuku. Hitlerovog Trećeg rajha nema već gotovo osam decenija, a kompanija ”Ford” još uvek posluje.
Kako prepoznajemo antisemitske ideje kod Forda? Kako je i kada, simbolično govoreći, Hitler poseo, ušao u Fordov misaoni sklop? Ko je, uopšte, prvi počeo?
Prve otvorene znake antisemitizma iskazao je Henri Ford već 1915. godine kada je unajmio brod i s grupom istomišljenika krenuo put Evrope u mirnovnu misiju. Tada je on poznatoj aktivistkinji, pacifisti Roziki Švimer (Rozica Schwimmer) rekao: ”Znam ko je započeo ovaj rat; nemački Jevreji, bankari” (citiran je William C. Richards, ”The last Bilionaire”, Njujork 1948. str. 89). Njegova mirovna misija doživela je debakl, ali Ford nije odustajao. Krajem 1918. godine otkupljuje lokalne novine ”Nezavisni Dirborn” (”Dearborn Independent”) koje su izlazile u Dirbornu (Dearborn), industrijskom gradiću, delu Detroita, centru automobilske industrije SAD. Niko nije mogao ni slutiti zbog čega ih je otkupio, da li kao kapric ili još samo jedan izvor prihoda?
Novine nisu mogle da se koriste za reklamno-propagandne ciljeve kompanije ”Ford”, ali nisu sadržale oglase. Živele su od prodaje i kvaliteta, odnosno veštine novinara da privuku svojim tekstovima čitaoce. Ubrzo se ispostavilo čemu će one služiti. U početku te novine imale su kao osnovni žanrovski sadržaj angažovano novinarstvo, a teme su bile veoma aktuelne: antiprofiterstvo, antimonopolizam i antireakcionarstvo. Intenzivno su podržavale Vilsonove ideale o posleratnoj obnovi, što je nailazilo na veliko odobravanje javnosti…Ali ne zadugo. U jednom razgovoru Ford se ne usteže da izjavi: ”Doznao sam ko stvara ratove. Međunarodni jevrejski bankari izazovu ih zato da izvuku novac iz njih. Znam da je to istina jer mi je to rekao Jevrej na brodu mira”. Bio je to signal za redakciju kojim putem bi trebalo da ide ako misli da opstane.
Iznenada (ili samo tako izgleda) pred američku zajednicu, prilično uhodanu kada je reč o međunacionalnoj toleranciji, stiže broj od 22. maja 1920. godine u kojoj je udarni naslov na prvoj strani: ”Međunarodno jevrejstvo – svetski problem”. Usledila je serija od devedeset i jednog (!) članka u kome se izlaže suština problema koji je autor smatrao vitalnim za američko društvo, pa i ceo svet.
Prvi tekst je govorio o tome da ”postoji rasa, deo čovečanstva, koja nikada nije bila primljena s dobrodošlicom”. Kroz seriju tekstova nastavlja se eksplikacija teze: ”Taj je narod oduvek bio u sukobu na Zemlji i oduvek je smišljao kako da dominira nad njom. Da bi eventualno zavladali arijevcima, Jevreji su dugo snevali zaveru da osnuju međunarodnu superkapitalističku vladu”. Ford, koji se formalno držao po strani kao vlasnik lista, od početnog stava ”Da nema ništa protiv Jevreja u običnom životu” stigao je do upozoravajuće konstatacije: ”Svi su oni prilično slični”. Zatim je nedvosmisleno izjavio ”kako veruje da su se zaverili da izazovu rat zbog profita”.
Nema sumnje u izvornost i verodostojnost tih izjava jer su one citirane u mnogim poznatim američkim listovima tog vremena.
Amerika je pravovremeno reagovala i prilično zabrinuto gledala na to kako se ugrožavaju temelji njenog razvoja koji je počivao, između ostalog, na verskoj i nacionalnoj kohabitaciji. Neke biblioteke i čitaonice nisu htele da izlažu Fordove novine; čak je i pred Kongresom predstavljena rezolucija protiv Fordovih ideja. Holivud je pretio da neće više u filmovima koristiti model ”T”, automobil koji je bio metafora Fordovog uspeha. Mnogi Jevreji su čak veoma duhovito, pa i cinično, reagovali. Međutim, nisu svi imali takav smisao za humor, pa su mnoga udruženja i brojne jevrejske kompanije povele politiku aktivnog bojkota Fordovih proizvoda. Ford nije odustajao. Jednom prilikom je (obilazeći radove na električnoj centrali Muscle Shoals u Alabami, 1921. godine), na pitanje novinara dokle će trajati njegova kampanja odgovorio da će njegov ”kurs za obrazovanje Jevreja potrajati pet godina”. Uprkos naporima dobronamernih sagovornika da ga urazume kako bi stišao kampanju, Ford podiže ulog. Šta je stvarno uznemirilo američke vrhove? To nisu bile njegove radikalne ideje, jer nije bio jedini koji je izlagao svoje viđenje sveta. To nije zabranjeno, Međutim, Ford je, na opšte iznenađenje, imao sve više i više pristalica, bar sudeći po čitanosti! Zvuči poznato? Od 1919. do 1927. godine dojučerašnje lokalne, provincijske novine, stižu do pola miliona primeraka tiraža, a članci koji su se pojavljivali od 1920-1922. godine štampani su u četiri toma, što se u SAD do tada nije dogodilo! Knjiga je izašla pod, sada već istorijski poznatim naslovom, ”Međunarodni Jevrej” (”International Jew”). Prevedena je na šesnaest jezika, uključujući i arapski; štampana je u Barseloni, Porto Alegreu, Brazilu i Lajpcigu. Brazilci 1942. godine traže od Forda autorska prava. Fordov sekretar im odgovara da mogu da je štampaju i bez Fordove dozvole, ukoliko je prevedu sa trećeg jezika. Smesta je štampaju u 5.000 primeraka prevodeći je s nemačkog. Izdanje ”El Judio International” je u promovisanju Forda otišlo najdalje, tako što se na koricama našla njegova fotografija.
Kako je nacistička Nemačka reagovala na tu knjigu? ”Ako je knjiga ”Međunarodni Jevrej” za antisemite bila Biblija, onda je Henri Ford Nemcima morao izgledati kao bog, jer su njegove antisemitske publikacije doprinele da mnogi od njih postanu nacisti” (Keith Sward, ”The Legend of Henry Ford” – Njujork, 1948. str. 159). Fordovi biografi tvrde da je Baldur fon Širah, vođa Hitlerjugenda, izjavio na suđenju u Nirnbergu da je postao antisemit u sedamnaestoj godini kada je pročitao ovu knjigu. Tu se priča ne zaustavlja. U ”Njujork tajmsu” izlazi Hitlerova slika načinjena u Smeđoj kući (Braunes Haus, Minhen), glavnom štabu NSDAP, sa Fordovim portretom na zidu. U susednoj prostoriji bila je nevelika biblioteka gde je na jednom velikom stolu bilo najviše nemačkih izdanja Fordove knjige. Hitler, prema izveštaju novina ”Chicago Tribune” izjavljuje povodom izbora u Americi (kada je shvatio da bi Ford mogao postati predsednik): ”Želeo bih da mogu poslati neke od svojih jurišnih odreda u Čikago i u ostale velike američke gradove da pomognu u izborima…Gledamo Henrija Forda kao vođu fašističkog pokreta koji raste u Americi…Upravo imamo njegove antijevrejske članke prevedene i štampane. Knjigu čitaju milioni ljudi širom Nemačke” (Citat iz knjige Johna Roya Carlsona, ”Under Cover: My Four Years in the Nazi Underworld of America”, New York, 1943. str. 210).
Fordova popularnost u Nemačkoj nije bila iznenađujuća za pažljive posmatrače. Hitler je konkretno slavio Forda u svojoj knjizi ”Moja borba” (”Mein Kampf”). No, on se nije na tome zaustavio. Mnoge ideje i teze koje su pripisane Hitleru jesu odraz Fordove rasističke filosofije.
Književni kritičari, sociolozi i politikolozi bili su jedinstveni u posmatranju svih parametara knjiga ”Svetski Jevrej” i ”Moja borba”. Komparativna analiza, nesumnjivo stručno vođena i bez strasti koje su se tek kasnije uzburkale, nesumnjivo je pokazala velike sličnosti, pa i istovetnosti ideja i fraza.
To je išlo dotle da se otvoreno govorilo kako je Hitler preuzeo neke delove Fordove knjige. Hitler je pročitao vrlo pažljivo Fordovu biografiju ”Moj život i rad” (”My Life and Work”) koja je izdata 1922. godine. Druga Fordova knjiga ”Danas i sutra” (”Today and Tomorow”) bila je još veći hit. O tome svedoči Hju Trevor – Roper (Hugh Trevor – Roper) u svojoj knjizi ”Hitlerovi tajni razgovori” (”Hitler’s Secret Conversations 1941-1944.”) na strani 228. Najbliži Hitletovi drugovi (kao što je bio Ditrih Ekart) često su otvoreno govorili da su ”Protokoli sionskih mudraca” (”Протоколы сионских мудрецов”, ”The Protocols of the Elders of Zion”) i ”Međunarodni Jevrej” bili izvori nadahnuća za vođu; vođi takva reklama nije smetala.
U čemu su se ova dva ”mislioca” razlikovala i kako da utvrdimo ko je koga ”poseo”? Kod Forda je reč o tradicionalnom religioznom i socijalnom antisemitizmu. Kod Hitlera je, međutim, nedvosmislen rasistički antisemitizam. Ipak, istoričari kao što su Sidni Fej (Sidney B. Fay), Viljem Langer (William Langer) i Džon Čembrlen (John Chamberlain), koji je štampao američko izdanje ”Majn kampfa”, saglasni su da je tu novu filosofiju najpre propagirao Ford. U Fordovoj knjizi nedvosmisleno piše: ”Ni direktno ni prećutno nije se držalo…da je jevrejsko pitanje religiozno pitanje. Nasuprot tome, najviši jevejski autoriteti odlučno su tvrdili da je jevrejsko pitanje – pitanje rase i nacionalnosti”. U svrhu dokazivanja takve teze Ford se nije libio da primeni i manipulaciju izvlačeći iz konteksta izjave visokopozicioniranih Amerikanaca, Jevreja, kakav je, recimo bio Luj Brandeis (Lous D. Brandeis), sudija Vrhovnog suda SAD. Kasnije su se mnogi autori bavili temeljnim i sistematičnim istraživanjem geneze antisemizizma. To su, pre svih, Norman Con u knjizi ”Odobrenje za genocid: mit od jevrejskoj svetskoj zaveri i Protokol sionskih muraca” (”Warrant for Genocide: The Myth of the Jewish World conspiracy and the Protocols of the Elders of Zion”), ali i Herman Bernstein u knjizi ”Istorija laži” (”History of a Lie”).
Po čemu ovu dvojicu ne možemo razdvajati? Po tome što su obojica bespogovorno verovala u postojanje jevrejske zavere, da su Jevreji planirali uništiti sve što nije njihovo i napraviti svetsku supervladu. Ta vrsta plana opisana je u knjizi ”Protokol sionskih mudraca” i bez obzira što je dokazano da oni nisu istiniti, Ford je branio njihovu autentičnost pišući: ”Jedino što mogu izjaviti o delu ”Protokoli” jeste to da se ono što je opisano podudara s onim što se događa…”. A ko je podmetnuo (ako je to prava reč) ”Protokole” jeste posebna tema.
Koliko je koštao ovaj dugi antisemitski izlet u publcistiku i politiku Henrija Forda? Ford se sukobio s finansijerima s Volstrita (Wall Street) ne samo preko novina i knjiga, već i stvarno. Već 1921. on je bio u značajnim, sistematskim finansijskim teškoćama. U njemu se probudio onaj početni preduzetnički duh i počeo je da radi ono što najbolje ume – da proizvodi masovno i jevtino automobile, pa je čak došao u situaciju da on bankarima pozajmljuje novac, a ne oni njemu. Pri tom je imao i veliku pomoć u nemačkim kolegama jer je otvorio brojne ispostave po toj zemlji, ali i po svetu. ”Brz obrtaj i brza dobit”, ono što je pripisao Jevrejima u svojoj knjizi, primenio je i sam. Obojica, i Hitler i Ford, verovali su da jevrejski kapitalisti i jevrejski komunisti bili partneri s namerom da osvoje svet. Ford se bojao jevrejskih kapitalista, a Hitler komunista. I konačno, ono što ih je, ustvari, najviše vezalo, bila je neverovatna životna filosofija. O čemu je reč? Obojica su iskazivali prezir prema demokratiji jer nisu verovali u ljudsku jednakost. Ford pri tom, kao ni Hitler, nije imao nikakvu grižu savesti dok je tumačio, smatrajući najvećom štetom za napredak čovečanstva tvrdnju da su svi ljudi jednaki. Za razliku od Hitlera, on ih nije slao u logore. Zato je preko belogradejskih posrednika slao značajna, mada ne i presudna sredstva, kako se mislilo, Hitleru i nacističkoj stranci.
Vrhunac te ”ljubavi” dogodio se u julu 1938. godine kada je za svoj 75. rođšendan Henri Ford odlikovan od strane Hitlera Velikim krstom nemačkog orla najvišeg reda. Ford je bio prvi Amerikanac i četvrta ličnost na svetu koja je dobila odlikovanje koje je najviše za nekog ko nije Nemac. Orden su mu u njegovom preduzeću predali nemački konzuli Karl Kap iz Klivlenda i Fric Hajler iz Detroita. Interesantno je da je odlikovanje dobio s obrazloženjem ”da se označi označi Fordov pionirski rad na stvaranju automobila koji su potrebni masama”. Uz orden je išla i lična Hitlerova čestitka.
Kako se sve završilo? Svakom svoje, reklo bi se. Pošto novac ne smrdi, Amerikanci su vremenom prešli preko Fordovih ”ekstravagantnih” ideja i političkog angažovanja, mnogi smatrajući to njegovim kapricom. On je umro u dubokoj starosti i sahranjen je na privatnom groblju. Hitleru se ne zna ni grob. Prema zvaničnoj sovjetskoj istoriografiji, njihovi patolozi sačuvali su samo deo lobanje i vilice i oni su odvezeni u Moskvu. Ostaci tela bačeni su u reku Bideric, gde su se kosti osnivača Trećeg rajha vrlo brzo raspale i izmešale s muljem, bez ikakve nade njegovih obožavalaca da mogu bilo gde ići na hodočašće. Namerno je kreirano još nekoliko drugih scenarija, radi uspešnog prikrivanja mesta. Prema nekim nepotvrđenim izjavama sovjetskih obaveštajaca, prilikom povlačenja Sovjetskih trupa iz DDR posle rušenja berlinskog zida, njegov pepeo je završio u šahti za kanalizaciju na perifefiji Magdenburga. Moguće je da je reč o dvama odvojenim događajima jer je pepeo posebno čuvan. Hitler nije stigao da se provoza u fordu, mada je Forda bilo u mnogim njegovim idejama.
