”Jednog sunčanog popodneva u oktobru, pre početka novembarske kampanje, tri mercedesa krenula su iz Minhena u Potsdam, gde se održavao skup nacističke omladine. Hitler se vozio u prvom automobilu, odeven u dug, kožni kaput, s kožnim avijatičarskim šlemom i motorciklističkim naočarima. Premda nikada nije sam seo za volan, Hitler je voleo brzinu i uvek je sedeo napred do vozača”.
U knjizi ”Tko je financirao Hitlera”, autora Džemsa i Suzan Pul (James and Suzanne Pool), izdavača ”Globus”, Zagreb 1981. godine, upravo tim rečima autori opisuju Hitlera i njegov odnos prema automobilima. Pri tom navode i činjenicu da ga nikada niko nije video, čak ni u njegovim najtežim danima, da se vozi gradskim saobraćajem ili kočijama koje su tada još uvek vozile građane. Po opisu iz citata stariji čitaoci bi Hitlera vrlo lako uporedili s legendarnim Grunfom (Grunt von Grunt; Otto Grunf), junakom izvanredne strip-serije ”Alan Ford”, no tu svaka pomisao na smeh prestaje.
Za samo 12 godina svoje vladavine, on je stekao ”reputaciju” najvećeg tiranina XX veka. Izveo je Nemačku iz krize, a zatim ju je poveo u novi svetski rat, povukavši za sobom više drugih zemalja, izazivajući neprocenjive ljudske i materijalne žrtve. Beskrupuloznost, demagogija, ali i urođeni retorički dar, pomogli su mu, između mnogih drugih činilaca, da dođe do željenog vrha. Pri tom on nije umirao od skromnosti kada su znaci veličine u pitanju.
Bez obzira što on lično nije bio hedonista, dobro je znao kakav utisak treba da ostavi. Stoga su vile i rezidencije u kojima je boravio, kao i automobili u kojima se vozio, bili sam vrh luksuza i prestiža tog vremena.
Pogledajmo, ukratko, u kojim se to sve vozilima vozio Adolf Hitler, samouki slikar, moler, dizajner-amater, demagog, pučista, iskompleksirani kaplar i promašeni vojskovođa.
1. Mercedes-Benz 24/100/140 PS
Dvadesete godine nisu bile najsrećnije vreme za Nemačku, naprotiv. Retko koja država je prolazila kroz krizu kakva je zahvatila tu veliku zemlju. Ipak, uvek je bilo bogataša, kao i onih koji su mogli da zadovolje njihove potrebe. Šestocilindrični ”Mercedes – Benz 24/100/140 PS” sa 6.200 kubnih centimetara po funkciji je pripadao predsedniku Paulu fon Hindenburu, dugo neprikosnovenom vođi posleratne Nemačke i najvećoj prepreci Hitlera da dođe na vlast. Kada je Hindenburg umro 1934. godine, automobil je po protokolu pripao Hitleru. Međutim, on ga nije mnogo koristio. Samo vozilo je bilo impresivno. Sa linijskim motorom, raspona između prednjih i zadnjih osovina 3. 750 mm, dužine 5.085 mm, širine 1.780 mm i visine 1.950 mm, bila je to klasična limuzina-sedan ”torpedo” karoserije; razvijala je maksimalnu brzinu od 115 km/h.
2. Mercedes-Benz 770
Mercedesova fabrika vrlo brzo se povratila iz recesije i početkom tridesetih izbacila je na tržište pulman limuzinu vrhunskih osobina i namene, ”Mercedes-Benz 770”. U takvom automobilu vozili su se, pored Hitlera, Hirohito, Franko, rimske pape Pije XI i XII, kao i brojni bogati industrijalci širom sveta. Godine 1938. fabrika je proizvela verziju s novom karoserijom ”W150”. Automobil je bio dug šest metara, mase preko 3,5 tona i pravljen je u nekoliko varijanti: limuzina, pulman, turistički, kabriolet, pa i sportski. U oklopljenim verzijama dostizao je masu od 4,8 tona. Osmocilindrični redni motor sa 7,7 kubnih litara i snagom do 230 KS mogao je da razvije brzinu do 170 km/h, što je prevazilazilo brzinu mnogih tadašnjih trkačih automobila. Shodno tome, i potrošnja je bila za dubok rezervoar i džep – preko 30 litara na sto kilometara! Do 1943. godine proizvedeno je svega 207 primeraka ove izuzetne mašine, od kojih je sedam bilo u Hitlerovoj garaži. Godine 2004. jedan primerak je prodat za 18 miliona dolara. U nekoliko varijanti dimenzije su se neznatno razlikovale. Dužinski raspon točkova iznosio je 3.750 mm, dužina vozila bila je do 6.100 mm u najdužnoj varijanti, širina 2.070 mm a visina 1.800 mm. Imalo je šest sedišta.
3. Mercedes-Benz G4
Ovo vozilo je bilo retkost čak i za nemačke pojmove. Teški, troosovinski automobil projektovan je 1934. godine kao štabski automobil za kopnenu vojsku, pa nije ni čudo što je imao tri osovine. Ispostavilo se da je taj model isuviše skup za serijsku proizvodnju, praktično luksuz na ratištu, pri čemu nije ispunio ni osnovni uslov – povišenu prohodnost. Napravljeno je svega 54 primerka ”G4”. Kada već nije valjao za ratište, idealan je bio za ceremonije i parade za visoka vojna lica. Baš na takvom jednom vozilu, demonstrirajući moć i grandioznost svojih namera, Hitler je pozdravljao vojnike koji su okupirali Austriju i Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj 1938. godine. Naravno, kada je video da taj model impresionira, postupak je ponovio i prilikom potpisivanja kapitulacije Francuske u leto 1940. godine. Malobrojni su znali za ”pozorišnu” dovitljivost protokola; oni su u automobil ubacili neveliki praktikabl na kome je Hitler stajao, kako se ne bi ”izgubio” u odnosu na masivnu pojavu ovog čudnog vozila. Automobil je proizvođen četiri godine i po tipu predstavlja vandrumsko vozilo, klase limuzina. Pogonili su ga motori od pet i 5,4 litra koji su davali od 100 do 110 KS. Međuosovinsko rastojanje po dužini bilo je 4.050 mm, ukupna dužina 5.920 mm, širina 1.870 mm, a visina 1.900 mm. Masa praznog vozila bila je 3.700 kg. Nije ni čudo što mu je najveća brzina bila 62km/h. Samo 11 je isporučeno vojsci, a do danas su sačuvana tri originalna primerka. Nije zabeleženo koliku je imao potrošnju.
4. Maybach SW35/38/42
Ovo ime je i danas, ponovo, merna jedinica za luksuzno vozilo, rols-rojs na nemački način. Tokom dvadesetih i tridesetih godina ”Majbah” je proizvodio prestižne automobile i snažne motore, u saradnji sa Cepelinom, za potrebe vazdušnih lađa. Kada su nacisti došli na vlast, u ”Majbahu” su počeli da rade i vojne porudžbine, ne prestajući da proizvode luksuzne i skupe automobile. Godine 1935. pojavio se model ”SW35”. Razvoj ovog automobila odobrio je lično Adolf Hitler jer je bio dobar prijatelj šefa kompanije, Karla Majbaha. Ova serija s modifikacijama ”35/38/42” počela je da se izrađuje istovremeno kada i ”Majbah cepelin”, koji je tako nazvan u čast saradnje sa Cepelinom. Usput, njegova veličina i masa (preko 2,5 tona) tražile su posebnu licencu od vozača, kao da voze kamion. Nova serija je stoga dobila nadimak ”Mali majbah”. Vozilo je imalo šestocilindrični motor sa 140 KS, a potrošnja na sto kilometara iznosila je od 17 do 18 litara, što je neočekivano malo s obzirom na snagu motora i težinu karoserije, koja nije bila mnogo lakša od narečenog ”Cepelina”. Motori su bili kubikaže od 3,8 do 4,2 litra. ”Majbah” je do rata proizveo najviše luksuznih automobila u odnosu na ostale nemačke marke – oko 800 primeraka. Za vreme rata fabrika je proizvela preko 140.000 motora za razne modele tenkova, između ostalih i za ”Tigar” i ”Tigar II”, kao i preko 30.000 poluautomatskih menjačkih sklopova.
5. Volkswagen Käfer
Ovaj automobil ni slučajno nije pripadao visokoj, pulman klasi limuzina kakve su preferirali Hitler i njegovi saradnici. Međutim, vredi ga pomenuti jer je urađen po njegovom naređenju, u skladu s demagogijom kojom je dugo odlično vladao. Kada je došao na vlast, jedna od prvih izjava (vezanih za porast putne mreže Nemačke) bila je da treba stvoriti ”narodni automobil”, vozilo koje će moći mnogi da kupe i da se voze novim putevima. Automobil je morao da bude jevtin, da prima četiri osobe i da bude mali potrošač. Godine 1937. pojavila se čuvena ”buba”, kao rezultat projekta ”Volkswagen Käfer -VW-Typ 1”. Nosilac projekta bio je Ferdinand Porše. Stotine hiljada Nemaca počelo je da štedi putem markica kako bi kupili to vozilo, ali početak Drugog svetskog rata prekinio je te ”narodne snove”. Međutim, posle rata, za razliku od svog idejnog pokretača, vozilo je nastavilo da živi i da se proizvodi u Nemačkoj, Australiji, Belgiji, Brazilu, Indoneziji, Irskoj, Meksiku, Novom Zelandu, Nigeriji, Filipinima, JAR, Venecueli, pa čak i u Jugoslaviji. Postalo je najmasovnije proizvedeno vozilo u istoriji automobila, mada kompanija ”Ford” to negira i nudi svoju verziju statistike, po kojoj je čuveni ”Model T” na prvom mestu.
Fabrika u kojoj je započela proizvodnja VW početkom rata preorijentisala se na proizvodnju vojne ”bube” (”Kibelvagena”), a pred kraj rata proizvela je i oko 3.000 krilatih bombi ”Fau-1”.
Kad već spominjemo ”bubu”, da razrušimo i dva mita: Hitler nije napravio putnu mrežu po Nemačkoj, kako se danas rado govori. On ju je započeo, a svega 20%, ili jedna petina od planiranog, bilo je završeno. Ni dizajn ”bube” nije bio originalan, kako je samouvereno tvrdio Porše, jer je on, žureći da zadovolji firera, preuzeo model ”Tatra V570”, zbog čega je Česima posle rata plaćena i pozamašna odšteta.
