Šinjel

Zima, zima, e pa šta je...

Najelegantniji deo odeće vojnika. Jedna od mana  je ta što ume da oteža prilično kada se natopi vodom. Međutim, i od toga je bilo zaštite (kabanica, šatorsko krilo). Kada je zaštita od zime u pitanju, rekli bismo da mu nema ravnog, osim ako zanemarimo bunde ili specijalizovanu odeću za planinske jedinice ili polarne krajeve. Službovao je u u vojskama širom sveta relativno kratko – dva i po veka i zamenjen je raznim vrstama vetrovki i jakni. Nesporno je da u one došle kao prava zamena i da imaju svojih prednosti, ali nikada neće izgledati svečano i prikladno kako to može da bude šinjel. Dovoljan razlog da se pozabavimo njegovom istorijom i upotrebom.

Ni za ovu reč mi nemamo pravu zamenu. Kaput ili mantil, pa i šinjel, odevni predmeti koji se koriste u nepovoljnim vremenskim uslovima (zima, kiša, itd), jestu reči koje smo prihvatili iz drugih jezika. Englezi ga zovu Great coat, capote, Francuzi Mantel, a Nemci  Überrock. Međutim, nama je ova reč došla kao reč-turista iz ruskog jezika – шинель, шине́льж. Proslavio ju je Gogolj čija se pripovetka istog imena smatra najboljom pripovetkom koju je ikada čovek napisao. Međutim, ni ta reč nije ruska! Stigla je iz francuskog jezika, pa i kad su je Francuzi odbacili, Rusima (i nama) je dobro poslužila: ”chenille”. Francuzi su je za vojnu odeću s pravom odbacili jer ona kod njih predstavlja mušku prepodnevnu garderobu. Slovenskim narodima bila je sasvim odgovarajuća za ovo o čemu pišemo, ali je postala i deo tradicije kao sociolekt.  

Šinjel je neophodni deo vojničke opreme (ne samo vojničke, ali za nju se vezuje) koji se koristi u hladnim i zimskim uslovima radi zaštite od hladnoće. Može biti radni, službeni i svečani. Ni šinjel nije od davnina. Bez obzira na to što zima postoji otkad postoji i Zemlja, ljudi su se na različite načine štitili od nje. Od životinjskih krzana, antičkih toga s kapuljačama, preko ponča do šinjela kakve znamo pređen je veoma dug put. Šinjel se prvi put pojavio pred kraj XVIII veka, 1792. godine u francuskoj vojsci. Opet je Napoleon bio taj koji je uveo novine u opremanje vojnika. Oduvek su ga krasile siva ili mrka boja (prirodne boje sukna), sa neophodnim oznakama koje su bile u kontrastu sa materijalom, a služile su, naravno, za označavanje vlasnika. Sve do druge polovine XIX veka okovratnik je bio krut i uspravan, u duhu pompeznih srednjevekobnih tradicija, pa se konačno neko setio koliko to smeta i pustio da okovratnik stoji horizontalno, onako kako je i sada. Kod konjanika šinjel je bio širi, pa se od kraja XIX veka pravi s razrezom na peševe radi lakšeg pojahivanja. U XX veku on svoju boju unifikuje s uniformom. Tako imamo svetloplav u francuskoj, sivozelen u nemačkoj, plavosiv u austrougarskoj, kaki u britanskoj, dok je u ruskoj vojsci on zadržao boju još iz vremena Napoleonovih ratova – zemljano sivu. Srpska vojska imala je šinjel po uzoru na rusku vojsku, ali sure boje. Od 1882. godine naša vojska uvodi suroplavu, a zatim, 1908. godine revolucionarnu, od svih prihvaćenu sivomaslinastu boju. Kroj šinjela je ostao isti sve do 1941. godine, odnosno do kapitulacije države.

U JNA se već 1946. godine pojavljuje i prvo “Pravilo o odeći”. Šinjel je ostao isti kao u JV, bez latica u boji. Kod oficirskog, latica je odvojena od ispuske. Pravilo iz 1955. godine propisuje da šinjel nema na leđima dragon, već sponu iz dva dela koja se zakopčava sa dva dugmeta. Šinjel je raglanskog kroja, sa otvorenim reverima za starešine i pitomce. Pozadi je imao razrez kod konjičkih jedinica do blizine pojasa, a kod ostalih za polovinu te dužine. Razrez je služio radi komotnije upotrebe i mogao je, u slučaju straže ili dužeg stajanja, da se posebno zakopča. 

Izmene ovog Pravila bile su relativno česte. Veoma je značajna ona od 20. XII 1957. godine. U broju 20 (godina VI) ”Službenog vojnog lista DSNO” (urednik, pukovnik pravne službe Vido Kosović), u alineji 16 unosi izmene u član 129 (stav 1 i 3) “Pravila o izmenama i dopunama Pravila o odeći Jugoslovenske narodne armije” pa se navodi:

“-Šinjel za vojnike i podoficire KoV i RV i praznični za pitomce podoficirskih škola KoV i RV je: za vojnike od vojničke čoje, a za aktivne podoficire i svečani za pitomce podoficirskih škola od bolje vojničke čoje.

-Kvalitet izrade šinjela za aktivne podoficire i prazničkog za pitomce podoficirskih škola je isti kao za rezervne oficire.

-Šinjel je zatvorenog kroja za vojnike, a za aktivne podoficire i praznični za pitomce podoficirskih škola otvorenog kroja, komotan i doseže do polovine listova nogu. Za vojnike je bez struka, a za aktivne podoficire i praznični za pitomce podoficirskih škola sa blago izraženim strukom.”  

staresinski i vojnicki svecani sinjel.. dodela priznanja.
staresinski i vojnicki svecani sinjel.. dodela priznanja.

Pravilo iz 1971. godine definiše šinjel kao deo odeće vojnika i starešina. Ima dva reda po pet dugmadi (ranije šest). Jaka je nisko položena i okrugla. Na jaki šinjela za starešine nalazila se kopljasta latica od tamnocrvenog egalizira, oivičena zlatnožutim gajtanom (kod generala sa zlatnožutim predivom). Na prednjem delu šinjela, sa strane, nalazi se po jedan usečeni džep sa klapnom ispod poslednjeg para dugmadi. Pozadi, na sredini su dva nabora celom dužinom i razrezom do polovine dužine pojasa koji se zakopčava, po potrebi, dugmićima. Pravilo je predviđalo se se nabori pravilno namaknu ispod opasača preklapajući faltu, tako da šinjel ne stoji na vojniku kao zgužvan. Naramenice su od istog materijala i zakopčavaju se dugmetom na ramenu, bliže vratu.

Na predratnom modelu šinjela na desnom ramenu naramenica je imala valjkasto ojačanje radi lakšeg kačenja remnika oružja. Na sredini struka vojničkog šinjela s leđa bila je spona iz dva dela; kod starešinskog šinjela dragon je pričvršćen dugmadima za dva prividna džepa pozadi, sa obe strane po jedan. Dragon je, osim osnovne i dekorativne, imao i funkciju da bude graničnik opasača koji se umetao s gornje strane. Šinjel je za KoV bio sivomaslinaste boje (ispuske na šinjelu za starešinu bile su tamnocrvene boje), za RV i PVO – olovno plave sa jakom bez latica, a za RM – tamnoplave boje. Starešinski šinjeli imali su manšete koje su mogle da se spuste radi grejanja inače su mogle odlično da posluže i kao privremeni džep za tanju dokumentaciju. Ova čojana uniforma sa šinjelom je imala opštu oznaku ”M-55” i najduže se zadržala u trupi. Kada se pojavila nova uniforma, ”M-77”, stara je još nekoliko godina deljena kao B komplet za obuku i rad da bi tek negde sredinom osamdesetih nova uniforma u oba kompleta, A i B, u potpunosti preovladala. Tako je vetrovka zamenila šinjel (o njoj se takođe može napisati poduži članak), a čoju su počeli da istiskuju savremeni materijali.   

Pravilo o vojnim uniformama OS SFRJ iz 1989. godine navodi da se njime stavljaju van snage spomenuto  “Pravilo o odeći JNA” iz 1955. godine s brojnim izmenama i dopunama: 13/56; 15/56; 2/57; 8/57; 20/57; 2/60; 12/61; 21/61; 22/61; 8/63; 11/63; 13/63; 23/63; 4/64; 6/64; 7/64; 13/64; 17/65; 21/65; 12/70; 9/71; 11/72; 14/72; 11/73; 10/74; 1/75; 13/82 i 3/88. Nije ni čudo jer je i JNA pratila modu upravo onako kako su potrebe zahtevale, a ekonomska moć države rasla. Međutim, šinjel se ni danas ne da! Razlog je upravo estetske prirode! Do sada nije smišljeno ništa elegantnije i lepše kada je reč tom delu odeće. Objektivno govoreći, od nečega što je optimalno teško je smisliti nešto bolje, pogotovo što se oblik i pojava šinjela urezala u kolektivnu svest ljudi. Stoga nije čudo da se šinjel, pored svih novotarija koje možemo videti u Vojsci Srbije (izbacivanje čoje, kožne galanterije, klasičnih čizama, uvođenje kevlarske zaštite, borbenih prsluka, čak i patika, itd, pa sada vojnik izgleda kao da je krenuo u naučnu ekspediciju), šinjel još uvek ima svoje mesto! On se i danas nalazi kao odevni predmet u garderobi starešina Vojske Srbije. Koristi se, naravno, u zimskom periodu, prilikom svečanosti, praznika, polaganja zakletve ili kada to komandant garnizona odredi. Uobičajeno, u zimskim uslovima, kao zaštitu od zime starešine koriste mantil, ukoliko ne idu na zanimanje, odnosno terenske vežbe. Taj mantil je krojen takođe u duhu dizajna šinjela i deluje elegantno i svečano jer je rađen od lakših, vodootpornih i termostabilnih materijala. Pri tom na sebi ima sve neophodne oznake kojima se vojno lice vizuelno identifikuje. U Gardijskoj brigadi za potrebe protokola šinjel je još uvek nezamenjiv. 

I u drugim zemljama šinjel se zadržao kao deo protokolarnih aktivosti. Imao je sličnu sudbinu kao i kod nas. Englezi ga zovu greatcoat (takođe i watchcoat). Dizajniran je, kao svi drugi, za zaštitu od vetra, hladnoće i drugih vremenski neprilika u zimskom periodu. I on ima manžetne (manžete – manchette) koje se mogu razvrnuti. U XIX veku stražarski mantil (watchcoat) bio je deo uniforme koji se koristio najviše na straži. Zastor šinjela je dosezao do ispod kolena, a kratka pelerina do lakata. Imao je prostrane spoljne džepove. Najpoznatiji model je nazvan po njegovom dizajneru, odnosno kreatoru – vikontu Peteršamu (general William Stanhope, Viscount Petersham – drugi vojvoda od Haringtona). Prvom polovinom XIX veka šinjel je pravljen od nekoliko slojevitih kratkih ogrtača koji su pratili dendijevsku modu tog vremena. Da bi se to moglo razumeti, treba znati da su engleski oficiri sasvim snobovski shvatali svoje mesto u vojsci jer su dolazili iz aristokratskih krugova, pa su na uniformu više gledali kao na izraz dendijevske mode i lične elegancije, nego nasušnu vojničku potrebu. 

Nemci su, kao organizovani i viševekovni ratnici takođe poradili na šinjelu koji je kasnije  bio uzor mnogim armijama. Već 1808. godine ukinuti su ogrtači koji su pravljeni u bojama jedinica i uvedeni su jednoobrazni, tamnosivi, koji su dosezali za širinu šake ispod kolena i imali su otvorenu kragnu. Kroz nekoliko modifikacija stiglo se pred Prvi svetski rat i do šinjela koji je, s manjim izmenama, bio kopiran u mnogim vojskama. Međutim, Nemci su, bez ikakve mondenske ambicije, napravili tako dobar šinjel da je on s malim izmenama prihvaćen u građanskoj modi  kao gerok (Gehrrock). Model je bio veoma uspešan pa je uticao i na kreaciju odevnog predmeta koji je svima poznat pod nazivom frak. Tragajući za ogrtačem koji će biti krajnje svečan, ali ne kicoški, već sa svim obeležjima ozbiljnosti države, kreatori nisu morali mnogo da lutaju već su posegli za prepoznatljivim vojničkim linijama. 

cercil u british warm sinjelu
cercil u british warm sinjelu

I ruska vojska koristila je pre šinjela ono što je bilo najlakše da se skroji – pelerine i toge. Njih su smenili šinjeli koji su se kod Rusa pojavili krajem XVIII veka. To je bio dugi kaput od sukna postavljen krznom i on je u potpunosti zamenio kabanice bez rukava. Kasnije je imperator Pavle Prvi planirao da šinjel zameni kraćom verzijom po ugledu na pruski kroj, ali nije imao podršku vojnog vrha, posebno fledmaršala Suvorova. On je cinično primetio u neprevodivoj igri reči: ”Puder nije barut (Пудра не порох), kopče nisu puške, kosa nije tesak, a ja nisam Nemac već Rus”. Tako je šinjel preživeo. Najpre se nosio samo zimi i po navećoj hladnoći, a tokom vladavine Aleksandra Prvog suknena uniforma postala je obavezna u svako doba godine, s tim što leti ispod njega nisu sem košulje nosili ništa, a pri tom su otkopčavali dragon. Treba imati u vidu da su u to vreme veoma lepa ruska leta dosezala do 24 stepena u najvećem delu Rusije.  

Krajem XIX veka izbor materijala u Rusiji bio je prilično sužen. Lanena tkanina nije odgovarala lošem vremenu, gruba konoplja korišćena je za užad i jedra, a Rusi su tek osvajali proizvodnju pamuka koja je bila vezana za njihova osvajanja u Srednjoj Aziji. Petar veliki je Kazanjskim ukazom rešio problem tako što je otvorio velike pogone u Moskvi i Kazanju. Proizvodnja je bila maksimalno pojednostavljena jer je iz fabrika izlazilo nebojeno sukno. Model vojničkog šinjela postao je brzo popularan jer je na njemu bilo mesta za razne varijacije sa džepovima, rombovima, redovima dugmadi, insignijama svih vrsta, pa i akselbenderima. Zato je sa vrlo malo izmena prihvaćen i u građanstvu gde su slične šinjele nosili srednjoškolci, studenti, vatrogasci, službenici državnih službi, policajci. Gimnazijalci su, recimo, nosili svetlosive šinjele sa dva reda srebrnih dugmadi, dok su uniforme činovnika ministarstva prosvete ili akademije umetnosti bile svetlosive. Prema stepenu bogastva, tako su se šili i šinjeli, pa ih je bilo od veoma skupog materijala, sa krznenom postavom, pozlaćenim ukrasima, itd.   

Sve u svemu, i šinjel je preživeo zahvaljujući tradiciji, društveno-istorijskoj pojavi koja je mnoge predmete sačuvala od potpunog zaborava i iščeznuća. 

Autor

1 KOMENTAR

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave