O, zar se i to može…Pišući o straži, jedinom ratnom zadatku u miru (kako su nas učili i često ponavljali), naveli smo da je izvesno vreme u vojsci bila praksa da se koriste ”osigurači” odnosno neka vrsta plombe magacina za automatsku pušku. Kažu da se ta ”sitnica”, relativno nevažna stvar, pojavila u JNA krajem osamdesetih. Kao što znamo, JNA je bila tipična trupna armija, sa veoma razvijenom praksom kasarne, uhodanim pravilima i velikim iskustvom u svim segmentima svakodnevnog vojničkog života, pa i bezbednosti. Pošto je straža služba koja se po pravilu obavlja s bojevom municijom, videli smo koliko je njoj posvećivana pažnja i kako je temeljno razrađen sistem obezbeđenja na svim nivoima, kako u vidovima, tako i u rodovima. Sve u svemu, može se reći da je JNA znala odlično kako da razvije sistem u kome će, pre svega, maksimalno zaštititi stražara, najpre njega samo i od njega samog, a zatim i od opasnosti koje vrebaju na stražarskom mestu.
Takvih opasnosti je oduvek bilo mnogo. Pored pretpostavljenog načina ugrožavanja u miru i ratu od strane eventualnog neprijatelja, opasnost je dolazila i od samog vojnika, kao i njegovih kolega na straži. Praksa beleži (bili smo svedoci takvih događaja), da su se događala i samoubistva iz razloga koji su stari koliko i ljudi. Ljudi različito prolaze kroz krize, a mnogi izlaz nađu u najtežem činu – dizanju ruke na sebe. Jedna forenzička istraga u najelitnijoj jedinici, Gardijskoj brigadi, ustanovila je i turobnu maštovitost nesrećnog vojnika koji je napravio neku vrstu opruge – štipaljke, klekao i obgrlio AP i na obarač nabacio pomenutu improvizaciju. Učinio je to u kupatilu zgrade straže. Puška je odradila ostalo – ispucala je ceo okvir kad je već vojnik podlegao.
Druga opasnost, ono čega se sve starešine na straži pribojavaju, jeste monotonija, odnosno dosada. Mnogo slučajeva je zabeleženo da su vojnici rastavljali i sastavljali oružje, igrali se s municijom, punili, praznili, pa je dolazilo i do zadesnog upucavanja. Gori slučajevi su bili kada su stražari pomislili da je baš njihov smisao za humor bezopasan, uperivši napunjeno oružje u kolegu. Nastavak znamo. Međutim, prema sazananju iz razgovora s profesionalnim, iskusnim starešinama, može se naslutiti zbog čega je vojska posegla za takvom merom kao što je otežavanje mogućnosti stražaru da iz obesti, straha ili čak neznanja, aktivira oružje i time ugrozi sebe i druge. Opišimo pre toga iz čega se, ustvari, sastoji taj osigurač ili plomba na okviru AP.
Jedna plomba se nalazila na dnu okvira kako neko ne bi otvorio poklopac, a druga se nalazila na osiguraču. Osigurač je bio na mestu 25. metka (petog odozgo) i imao je dva paralelna kraka koji su prolazili kroz rupe izbušene na okviru. Trebalo je posle punjenja okvira s 25 metaka malo još pogurati municiju kako bi osigurač mogao da se umetne. Pošto se osigurač postavi, opruga magacina potisne municiju koja pritisne osigurač pa on tako ne može sam da ispadne. Na kraćem kraku osigurača bila je rupica kroz koju se na provučenu žicu stavljala plomba za sprečavanje slučajnog ispadanja; na taj način puška se dvostruko osiguravala.
Šta je tu bilo problem? Kao i uvek – čovek! U slučaju potrebe (a na straži se nikada ne zna kada će to iskrsnuti), trebalo je ”samo” biti dovoljno priseban i ne paničiti. Sve se obavlja na samoj pušci, tako da se okvir ne vadi iz cevi. Otkoči se puška, osigurač se povuče malo snažnije, on kida žičicu, oslobađa metke koje donosač potera kroz usadnik magacina do zatvarača. Potom se, kao što znamo, povuče zatvarač (”repetira”) i puška je spremna za dejstvo. Da, a da li je svako bio spreman za tako smirenu reakciju koja podrazumeva taj, ponekad sudbonosan, potez više koji može da zbuni stražara? Šta ako mora da spusti pogled na osigurač, čime gubi dragoceno vreme? S tim plombiranjem se išlo dotle da su i rezervni okviri za pištolj M-57 imali te osigurače. Prazan okvir je bio u pištolju (!). To znači da je strelac imao još složeniji posao: da izbaci prazan okvir (po mogućnosti da ga vrati u futrolu), zatim jednom rukom (druga je, naravno, zauzeta pištoljem), izvuče plombu, zatim stavi okvir u pištolj, itd…
Ove stvarčice niko se ne seća rado iz razumljivih razloga. U pretrazi otvorenih izvora našli smo samo na jedno kratko uputstvo na četiri stranice koje ima naslov: ”Posebne dužnosti i mere bezbednosti na straži”. Nije čudno što je propis kratak i jasan, takav i treba da bude kako niko ne bi došao u situaciju da ga ne razume ili, što je još gore, tumači na svoj način. Uputsvo počinje rečima: ”Iz iskustva i propisa naređujem…”. Obratite pažnju: propisi su stavljeni na drugo mesto. Učinio je to potpisnik, general-potpukovnik Jevrem Cokić. On nije nepoznato ime. Rođen je 1934. godine, a po rasformiranju JNA nastavio je karijeru u VJ, u kojoj je i demobilisan 1992. godine, tako da možemo na osnovu ovog teksta da odredimo približan period, u nedostatku bližih podataka i dokumenta. Njegova reputacija je takva da bi svako pred njim morao da se pokloni jer je najveći deo karijere proveo ”u čizmama”, odnosno u trupi. Bio je šest godina u ličnom obezbeđenju VK kao mlad oficir. U Generalštabu JNA bio je, između ostalog, na dužnosti u Upravi pešadije u odeljenju za izradu borbenih pravila, kao i na dužnosti glavnog inspektora borbene gotovosti OS. Bio je učesnik u građanskom ratu kada je teško ranjen prilikom obaranja helikoptera kojim je obilazio borbene položaje. Penzionsan je u činu general-pukovnika kao težak invalid sa dužnosti komandanta Prve armije. Očigledno je reč o čoveku koji je bio više nego kompetentan da napiše ovakvo pravilo. Posle penzionisanja posvetio se pisanju memoarske građe.
Šta u ovom tekstu privlači pažnju? Osim što je iskustvo stavio na prvo mesto, general u tački 2.1. zabranjuje ”da se pun okvir stavlja u pušku, ako nije tako naređeno – propisano”. U tački 2.11 kulminira izrčitost ovog dokumenta jer se u njoj kaže: ”Zabranjujem upotrebu okvira bez osigurača (bodirao naredbodavac). Pre podele okvira RS ili KS pregledaju da li svi okviri imaju osigurač i da li su isti i s p r a v n i (špaciju ili kernovanje takođe učinio naredbodavac, potpisnik).
Kako su se osećali stražari kada su na taj način polazili na zadatak može se pročitati iz brojnih iskustava, ispovesti i crtica na raznim forumima. Međutim, treba biti pravedan pa navesti sledeće: ova mera je doneta kao iznuđena, takoreći kao poslednja. O čemu je reč? Svi koji su bili u prilici da služe u to vreme vojni rok, pogotovo profesionalci, tvrde da je to bio pokušaj da se spreče tragedije koje su se već događale u JNA, ali ne bilo kakve! Reč je o umišljaju, podmuklom, terorističkom aktu, s većim brojem žrtava. Prvi takav dogodio se u Paraćinu trećeg septrembra 1983. godine, drugi u Vranju trećeg jula 1993. godine i samo pet dana kasnije u Šapcu. Razumljiva je reakcija planera, bez obzira na to koliko je ta mera kritikovana. Naravno, kada je došlo do ratnih dejstava i ozbiljnih iskušenja, niko više te osigurače nije spominjao. Nije to njima došlo samo od sebe. Smatra se da su stražari u USAF imali slične probleme sedamdesetih i osamdesetih godina i da su pokušali na sličan način da ih reše.
Kasarska straža,komandir ili razvodnik
(zavisno koji je na dužnosti) uzima municiju iz sefa,smenu dovodi do grudobrana,deli municiju kojom stražari pune oružje.Smenu razvodi na određena stražarska mesta
(po elaboratu straže),smenjenu smenu dovodi do grudobrana gde se prazni oružje i municija uzima od smenjenih stražara,
municija se odlaže u sef i zaključava.
Ne dao Bog da bilo kome fali metak,to bi bilo opsadno stanje a onaj kome bi metak falio završio bi u zatvoru.
Vojnici za stražarsku službu su pažljivo birani,a sam čin obavljanja stražarske službe izvođen je strogo po pravilu službe i elaboratu straže,tu nije bilo mesta improvizaciji.I naravno,neizostavno,ujutro pri dolasku komadanta kasarne,komandir straže predaje raport.U mom slučaju glasio je: “Druže pukovniče,kasarska straža kasarne narodni heroj Jusuf Džonlić vrši dužnost po pravilu službe i elaboratu straže.Stanje na svim stražarskim mestima redivno i bez problema.
Raportira komandir straže taj i taj”
Beše davno ali kao da je jučer bilo.
Na karaulama se nisu dobijali blombirani okviri,svaki vojnik dužio je pun b/k 150 metaka i u soškama su stojali puni RAP-ovi i puni okviri pored pušaka.Na stražu,u patrolu,zasedu nosili su se takvi okviri.
Ja sam jedan od starijih i proveo na raznim objektima i to u okolini Zagreba.Izabir vojnika u ušao.djivanje umerenost to što rade.A najbitnije poverenje koje se ugradi da vi mozete da ukazete na nečiji i svoj problem.OBUKA I POVERENJE.
To je bilo dobro resenje,posle zavrsetka smene nije se prebrojavala municija i praznili svi okviri vecse samo prekontrolisu osiguraci a to je stedelo dragoceno vreme pgotovu kada je hlano ili pada kisa,to najbolje znaju strazari i klomandiri sa trocifrenim brojem strazarskih dana.
To je bila naj veća glupost.I sam sam bio vojnik toga vremena.Naime šta se dešava.Na straži se dešavalo da usled intenzivnog korištenja okvira ( nošenje puške o desno rame),kidala se žica i otpadala plomba sa tog osigurača.A u vojsci ne daj BOŽE da nešto naruši zapelaćenost i zaplombiranost.Odmah uzbuna i frka.A ne daj BOŽE kontrola da ustanovi okvir da nema plombu.Onda su uvukli jednu debelu žicu da nisi mogao da izvučeš osigurač nikako( da ne bi četni starešina svakodnevno morao sa kleštima za plombiranje dolaziti iz kasarne). Tako da to je u principu bilo čuvanje guzice,odgovornih starešina,a ne života vojnika.A tako je i dan danas u našoj vojsci.Samo je umesto,osigurača’ u okviru,osigaranje kroz gomilu papira.Koji vojniku iako je naoružan i na borbenom zadatku ( straža,KZB). Drži ruke vezane.