Potreba za prigušivanjem pucnja stara je koliko i vatreno oružje. Posle dugog perioda u kome je vladalo hladno oružje, pojavom vatrenog oružja taktika na bojištu zahtevala je prigušivanje pucnja kao faktora iznenađenja. Međutim, tek je razvoj tehnologije u XX veku omogućio pojavu upotrebljivih prigušivača. Neka ostane zabeleženo da je prvi uspešan patent prijavio 1902. godine Hajram Persi Maksim (Hiram Percy Maxim), američki pionir radiofonije i pronalazač, sin lorda Hajrama Stivensa Maksima (Sir Hiram Stevens Maxim, američko-britanski pronalazač). Pronalazak je nazvan ”Maxim Silencer”. Nemci ovaj pronalazak zovu schalldämpfer, Francuzi silencieux, Italijani silenziatore, a Španci silenciador. Svima njima je osnov zajednički, od latinske reči silentium – tišina. U slovenskim jezicima, pre svega ruskom, ova imenica ima drugi koren – глушитель, od glagola глушить. U staroruskom on je značio ošamutiti, onesposobiti, da bi se vremenom izdvojio oblik koji postoji i u našem jeziku – onaj koji guši, ućutkuje, stišava.
Čemu ovaj (delimično) lingvistički uvod? Upravo stoga što ćemo se u ovom tekstu baviti veteranom probrane i ekskluzivne porodice, ruskim bešumnim pištoljem ”PB”. Bez obzira što prigušivač nije njihov izum, sovjetski oružari su postigli značajne uspehe u razvoju prigušivača i prigušenog oružja; čak su eksperimentisali i s prigušivanjem revolvera. Konstruktor Gurevič (Евгений Самойлович Гуревич) je 1942. godine vrlo delikatan problem prigušivanja revolvera rešio uz pomoć ”vodenog” metka, čemu ćemo nekom prilikom posvetiti posebnu pažnju, jer je u pitanju revolver koji je po nekim osobinama nadmašio poznati prigušivač ”Bramit”. Taj prigušivač je korišćen na ruskom (sovjetskom) ”Naganu”, a pojavio se dve godine kasnije.
Siguran i upotrebljiv model stigao je u obliku bešumnog pištolja jednostavnog naziva ”Пистолет бесшумный ПБ” (bešumni/nečujni pištolj) koji je dobio oznaku (indeks GRAU) ”6P9”. Konstruisan je za potrebe obaveštajaca, izviđača ali i službenika KGB i u naoružanje je uveden 1967. godine, kada su sovjetski planeri uvideli da tu prazninu moraju sami popuniti. Uobičajeno se navodi da je on napravljen na osnovnoj konstrukciji Makarova (na njega i liči), ali je to ipak originalno oružje, bez obzira što je radi ubrzanja konstrukcijskog procesa bilo naloženo da koristi mehanizam za okidanje i magacin pištolja ”Makarov”; podsetimo da on ima dvostruko dejstvo (Двойное действие – Double action). Glavni konstruktor u Institutu ”Točmaš” (Центральный научно-исследовательский институт точного машиностроения – Centralni naučno-istraživački institut za preciznu mehaniku) bio je Derјagin ( Анатолий Арсеньевич Дерягин). Originalnost mu se pripisuje usled brojnih promena i revizija mehanizma za okidanje, kojima se potpuno udaljio od izvornog patenta Makarova. Pošto je kućište zatvarača značajno skraćeno, nije bilo mesta za povratnu oprugu pa je ona postavljena vertikalno u dršku.
Pištolj se razlikuje od većine svojih konkurenata po tome što je prigušivač napravljen iz dva dela. To je omogućavalo da se pištolj nosi bez prednjeg dela prigušivača (tzv. ”nasadke”) koji se mogao brzo postaviti na oružje pre upotrebe. Računalo se s tim da će strelac imati vremena da se pripremi za akciju, jer je reč o sredstvu koje se ne koristi ”na mah”. Na taj način pištolj je mogao da se komotno nosi u futroli normalnih dimenzija, ali i da se s njim dejstvuje i bez prednjeg dela prigušivača. Naravno, tom prilikom zvuk pucnja je blizak zvuku standardnog pištolja. Međutim, korisnici njegove dimenzije i inertnost prilikom aktiviranja ubrajaju u glavni nedostatak. Treba izvući oružje neprimetno, naviti prednji deo prigušivača i bez obzira na veštinu i uvežbanost na to treba potrošiti vreme. Zato je nošen i nosi se sa već postavljenim prigušivačem što traži prostor. Pošto je to stvar koja se ne može promeniti, strelcima je ostalo da se tome prilagode, što su oni i činili i čine.
Ono što Sovjeti nisu tada mogli da reše, rešili su kasnije, ali ne na ovom modelu; reč je o zvuku kretanja zatvarača koji je svojim metalnim ”zveketom” mogao da oda strelca, pa je on morao da bira pogodan trenutak kada to neće uticati na tok operacije. Brzina metka je dozvučna, pa metak ne stvara demaskirajući udarni talas. Zvuk rada pištolja može se čuti najdalje do 50 metara, što je i efektivna daljina dejstva. On svakako nije tako tih kao ”High Standard HDM”, ali radi tačno ono za šta je taktički namenjen. Pištolj funkcioniše na principu slobodnog trzaja zatvarača, sa standardnim okvirom ”Makarova” od osam metaka. Oružje su najpre dobili obaveštajno-izviđački bataljoni, grupe posebne namene ”Alfa” i ”Vimpel” pod komandom KGB, FSB (Федера́льная слу́жба безопа́сности ) i VV MVD (Внутренние войска Министерства внутренних дел Российской Федерации – analog žandarmeriji) na čijoj osnovi je petog aprila 2016. godine formirana vojska Nacionalne garde. Pištolj su prekopirali Kinezi u kalibru 7,65x17mm i dali mu oznaku ”Tip 67”.
Pištolj ima dobar balans, uprkos masivnom prigušivaču. U praksi je pokazao izuzetnu izdržljivost uz lako održavanje, što je svakako rezultat odlične proizvodnje. Ima primeraka koji su odavno prevazišli svoj vek upotrebe pa se i dalje koriste bez većih nedostataka. Pošto je, kako smo već naveli, imao s ”Makarovim” neke zajedničke delove, proizvodnja je započeta u Iževskom mašinskom zavodu ( Ижевский механический завод). Proizvođen je u relativno velikim serijama sve do 1989. godine kada je počela zamena novim pištoljem ”PSS Vul” ( пистолет специальный самозарядный – pištolj specijalni poluautomatski ”Nit”). ”Vul” nije jedini pištolj koji je nasledio legendarni ”PB”. Posle njega nastali su i pištolji ”S-4” (u naoružanju specnaza ”Evil” KGB) i ”MSP Groza” (Малогабаритный Специальный Пистолет – malogabaritni pištolj specijalni, ”Grmljavina”). Zbog hroničnog nedostatka novih pištolja, a posebno specijalne municije za njih, već 2003. godine obnovljena je i još uvek u Iževsku traje proizvodnja ovog dugovečnog oružja. Od 2017. godine ponovo su počeli da ga duže oficiri izviđačko-obaveštajnih jedinica i drugih jedinica posebne namene. Neproverena svedočenja tvrde da je korišćen za izvršenje sudskih smrtnih kazni, kao i da su njime ubijeni beloruski političar Viktor Gončar i biznismen Anatolij Krasovski.
Pištolj ma masu 950 grama prazan, odnosno 1.120 grama napunjen. Dužina s navojnim delom prigušivača je 310 mm, a bez nje 170 mm. Dušina cevi je tačno 100 mm. Koristi poznati metak ”Makarov” 9 x 18 mm. Početna brzina metka je 290 m/sec, a nišan je otvorenog tipa. Visina oružja je 132 mm, a širina 32mm. Za njega je skrojena posebna kožna futrola u kojoj se za dodatak prigušivača nalazi poseban odeljak. Došiven je i ”džep” za rezervni okvir, šipku za čišćenje cevi, a prikačena je i kožna uzica s karabinjerom za slučaj ispadanja pištolja. Očigledno je neki planer mislio o svemu, pa i o tome. U ovoj futroli može da se nosi i standardni ”Makarov”.
Treba napomenuti da je ovaj pištolj inicirao dalje ideje u razvoju prigušenih kratkih i dugih cevi za sovjetske (ruske) potrebe. Deo naslednika smo već pobrojali, pa posvetimo nekoliko redova pištolju koji je bio direktan pokušaj da se nadmaše nedostaci ”PB”. Reč je o pištolju ”APB” (indeks GRAU ”6P13”), dobro poznatom ”APS” – automatskom pištolju Stečkina. On je dobio prigušivač i u toj verziji je uveden u naoružanje 1972. godine, pet godina posle ”PB”. Vrlo malo se razlikovao od standardnog ”Stečkina”. GRU je naručio taj pištolj kod istog proizvođača, ali drugog konstruktora – A. S. Neugodova. Rad na ovom pištolju imao je privremenu šifru ”AO-44” i podrazumevao je i konstrukciju nove futrole koja bi zamenila drvenu, kabastu i neudobnu, originalnu ”Stečkinovu”. Zahvaljujući stečenom iskustvu prilikom rada na ”PB”, ovaj projekt je brzo ostvaren i pištolj se nalazi u naoružanju nekoliko zemalja nekadašnjeg SSSR. Može se videti i na ratištu SVO.
”PB 6P9” zbog svoje dugovečnosti i odličnog kvaliteta, bez obzira na staž veterana, u taktičkom smislu reči očigledno predstavlja pun pogodak. Pre šest decenija konstruktor je umeo da uoči i razume potrebe i način korišćenja ovog jedinstvenog pištolja i da mu prilagodi svoja rešenja, nesputan sujetom ili zavidljivošću u odnosu na slavnijeg kolegu. To je još jedan recept kako se mogu napraviti stvari tako da potraju.
