Pre tačno deset i po godina (zar ima toliko?), austrijski padobranac, junak B.A.S.E skokova (skokovi sa zgrada, antena, mostova i zemlje – Buildings, Antenna, Spans/bridges, Earth/cliff) skočio je, koristeći balon, s visine od 39.069 kilometara. Postavio je tada tri svetska padobranska rekorda – probio je zvučni zid i postao prvi čovek kome je to uspelo samo uz pomoć gravitacije; ostvario najduži slobodni pad i izveo najviši let balonom. Ovaj treći rekord oborio je dve godine kasnije Alan Justas (Allan Eustace), pomerivši granicu na 41,42 kilometra. No da bi u tome uspeli, pre njih su generacije zaljubljenika u visine izvele ne manje važne podvige težeći da dosegnu nebo i pre nego što su braća Rajt nagovestila novu eru u tim pokušajima. Pored toga što su baloni služili kao neizostavni deo dekoracija raznih vrsta, vojnici su, po običaju, odmah uočili o kakvom korisnom sredstvu se radi i krenuli u njegovo osvajanje. U tome su im, i nehotice, pomogli brojni entuzijasti, ne sluteći da će njihovi izumi poslužiti za ”unapređenje” ratovanja (eufemičan naziv za lakše i masovnije međusobno ubijanje ljudi).
Počeci
Podsetimo se o kakvoj se primamljivoj pojavi radi. Prema definiciji, balon je aerostatički vazduhoplov bez sopstvenog pogona. Zbog razlike u specifičnoj težini spoljnog vazduha i gasa kojim je napunjen, on se održava u vazduhu. Može biti s posadom ili bez posade, slobodan ili vezan, a koristi se u građanske i u vojne svrhe. To je ujedno i prvi predmet koji je čoveku omogućio, pre pojave motornih letelica, da se podigne u vazduh i na zemlju vrati nepovređen. Francuzi, braća Mongolfje (Joseph-Michael i Jacques-Etienne) su petoj juna 1782. godine napravili balon od hartije, napunili ga toplim vazduhom i pustili iznad svog rodnog mesta Anoneu. Nije istorijski dokazano da je neko od njih leteo balonom, ali se pouzdano zna da je njihov zemljak, Pilatr de Rozje zajedno sa F. Arlandom (Franfois-Laureant Arlandes) 21. XI 1783. godine izveo prvi let iznad Pariza na visini od 1.000 metara i u trajanju od 25 minuta. Ovim uspesima prethodili su eksperimenti naučnika u više zemalja, čak i na južnoameričkom kontinentu, još tokom sedamnaestog veka, koristeći nova saznanja iz fizike. Baloni su bili atrakcija kako za turiste, tako i za ljude željne avantura i istraživanja. Međutim, vrlo brzo je vojska uočila prednosti balona pa je prvo vojno angažovanje balona usledilo već 1794. godine za potrebe izviđanja. Uporedo s razvojem velikih, upravljivih balona, pojavio se i balonet, elastična komora koja je bila sastavni deo većeg balona. Balonet je služio za održavanje spoljnog oblika i sprečavao je nepotrebno gubljenje gasa tako što je kroz slobodan otvor ulazio spoljni vazduh poterivan vetrom iz smera suprotnog kretanju.
U vojnoj terminologiji ova oblast naziva se balonarstvo (eng. balloning, fr. aerostation, nem. Luft-schiffahrt, rus. Воздушный шар). Balonarstvo se deli na građansko i vojno. Ono što nas interesuje je njegova vojna upotreba. Razvoj balonarstva tekao je velikom brzinom jer su materijali bili dostupni i relativno jevtini. Rekordi su padali jedni za drugim, stiglo se i do stratosferskih visina, prelazilo hiljade kilometara. Mrtva trka vodila se između velikih država – SAD, Francuske, Rusije, Nemačke. Zabeležene su i brojne tragedije jer je upravljivost balonima bila gotovo nemoguća, a podložnost udarima vetra, kao i nerazvijen sistem meteorologije i komunikacija činio je letove nepredvidivim. Problem upravaljanja balonom prvi je uspešno rešio Francuz A. Žifar tako što je u gondolu ugradio motor (parnu mašinu) snage tri KS. Prvi let izvršen je 24. IX 1852. godine. Time se otvara put ka komercijalizaciji ovog sredstva. Interesantno je da je značajan trag ostavio čovek s jugoslovenskog prostora David Švarc. Po rođenju Mađar, veći deo života proveo je u Zagrebu. On je nemačkom generalu Cepelinu prodao svoje pronalaske. Najvažniji od njih bio je pronalazak čvrste konstrukcije za opšivku i pravljenje upotrebljivog vazdušnog broda – dirižabla. Na osnovu tih patenata Cepelin je stekao svetsku slavu kada je 3.VII 1900. godine poleteo iznad Bodenskog jezera njegov brod, postigavši brzinu od devet kilometara na čas. David Švarc je umro kratko vreme pre poletanja prvog dirižabla i nije stigao da vidi svoj patent na delu. Poseban tekst treba posvetiti vojnoj upotrebi balona koja je započela još 1791. godine tokom opsade Pariza. Sve države su vrlo aktivno radile na osnivanju balonarskih jedinica, čak i do nivoa pukova i oni su korišćeni ne samo za izviđanje, već i za bombardovanje, sa posadom ili bez nje. Zabeležen je i slučaj (pisali smo o tome) o primitivnim balonima-dronovima koji su služili za bombardovanje, odnosno uznemiravanje protivnika. Početkom Prvog svetskog rata građanska aktivnost u balonarstvu se obustavlja iz razumljivih razloga i sve snage se usredsređuju na dalji razvoj vojnih varijanti.
Prvi svetski rat i baloni
Zahvaljujući velikom ratnom i građanskom iskustvu, balonarstvo se vrlo brzo i efikasno uključilo u ratne napore. Nemci su rat dočekali spremni jer su ga prvi započeli iz poznatih geo-strateških razloga. Već u toku mobilizacije formirali su osam pruskih, dva bavarska i 15 tvrđavskih balonskih odeljenja od kojih je svako bilo opremljeno po jednim vezujućim (”sidrenim”) balonom tipa ”Parseval-Sigsfeld”. Svaka armija je dobila po jedno odeljenje, a ubrzo su i tvrđavska odeljenja upućena na liniju fronta. S druge strane, Francuzi su već u avgustu 1914. godine 12 tvrđavskih balonskih odeljenja (sa po jednim vezanim balonom) pretvorili u čete operativne vojske, tako da su imali ukupno 21 balonsku četu. Kod Britanaca situacija je bila lošija – svega četiri osnovne jedinice. Rusi su imali 11 odeljenja sa ukupno 46 balona, a Austrougarska je u sastavu tvrđavskih artiljerijskih jedinica imala 11 odeljenja. S obzirom na to da su bili velika meta, baloni su u početku upotrebljavani za osmatranje bojišta i pozadine, što je sa instaliranim terestičkim teleskopima i kablovskom vezom sa zemljom davalo odlične rezultate. Kao na dlanu mogli su se videti pokreti trupa, rad artiljerije, pregrupisavanje, dotur materijala, itd. Pošto u to vreme još nije bilo lovačkih aviona ni razvijene protivavionske artiljerije, baloni su neometano obavljali svoju dužnost, ali su operatori na njima (po pravilu oficiri) bili snabdeveni padobranom, jer je balon mogao da ispusti gas iz više razloga. Nemci su se u ovom nadmetanju bolje snašli jer su njihove trupe bile u nastupanju pa su se baloni neprekidno premeštali, dostavljajući komandama dragocene informacije. Francuske balonske jedinice bile su, praktično, neupotrebljive zbog stalnog povlačenja u prvoj fazi rata. Ni ruski balonari nisu bili bolje sreće: zbog težine transportnih sredstava i prateće opreme (uz balone je išlo mnoštvo raznih mašina, punjača, bojlera sa gasom, rezervnih delova, ljudstva itd) nije bilo mnogo puteva gde su se oni mogli koristiti, pa su stacionirani na daljinama čak i do 12 kilometara od linije fronta, što ih je činilo gotovo beskorisnim. Austrougari su koristili nemačka iskustva pa su balonske jedinice direktno potčinile armijama što je doprinelo njihovoj fleksibilnosti i uspehu u osnovnoj nameni.
Prelaskom na rovovski rat, što je činilo najveći obim dejstava tokom Prvog svetskog rata, jedan deo poslova balonskih jedinica preuzimaju izviđački avioni, a vezani baloni postaju odlične platforme za korekciju artiljerijske vatre. Odsustvo potrebe za kretanjem, ali i povećani gubici, učinili su da naglo poraste broj balona na frontu, ali i njihov kvalitet. Nemci opet prednjače zamenjujući svoje balone ”Parseval-Sifsfeld” od 600 m³ koji su imali nizak plafon i malu otpornost na vetar, jačim i stabilnijim balonima. Već krajem godine u naoružanje ulaze poznati baloni ”AC” zapremine 850 m³ koji su mogli da dosegnu do 1.500 metara i da izdrže vetar od 20 m/sec. Sledeće, 1915. godine brojno stanje povećavaju na 40 balonskih odeljenja sa po dva-tri vezana balona. Slede ih Austrougari koji svoju balonsku flotu povećavaju na 16 odeljenja. Francuzi su prinuđeni da uzvrate. Uvideli su da sferni baloni nisu dovoljno stabilni, pa su konstruisali duguljaste balone (balon-cerf-volant) pod nazivom ”Caquor” koji su takođe mogli da izdrže vetar od 20m/sec. Zbog veličine fronta Rusi su stalno povećavali broj balona, tako da su 1915. godine imali 25 balonskih četa sa dve do tri balonske jedinice (svaka od njih je imala po dva balona). Italijani su koristili nemačke balone i imali su ih u 13 balonskih sekcija pri Drugoj i Trećoj armiji.
Kako je rat odmicao, baloni su nalazili sve širu primenu. U toku bitke kod Verdena 1916. godine Nemci su istovremeno imali po 12 balona u vazduhu, ali su već tada trpeli velike gubitke od lovačke avijacije. S druge strane, saveznici su na obe obale Some upotrebili 30 balona, a zahvaljujući nadmoći svoje avijacije, baloni su nesmetano radili u sadejstvu s artiljerijom. U početku bitke Nemci su imali samo devet balona, da bi u prva dva-tri dana bilo oboreno čak šest. Nemci su, svesni značaja ove komponente, masovno dovozili balone, tako da ih je u kasnijoj fazi bitke bilo oko 50, što je iznosilo više od polovine ukupno angažovanih balona na Zapadnom frontu. Načelno, jednoj diviziji služila su dva balona. Jedan deo balona korišćen je samo za pešadijske potrebe. Bilo je pokušaja da se koriste i noću, ali bez značajnih rezultata. Sledeće, 1917. godine Nemci imaju 53 padobranska odeljenja sa ukupno 128 balonskih vodova i 12 balonskih grupa za reglažu artiljerijske vatre. Krajem rata Nemci su imali 56 balonskih odeljenja sa 198 bodova uz dva voda u Turskoj i 14 odeljenja (trupova) za reglažu artiljerije. Prilikom upotrebe Nemci su bili vrlo fleksibilni, pa su odeljenja i vodovi brzo prebacivani iz jedne jedinice u drugu, kako je potreba nalagala ili situacija zahtevala. Nemački saveznik, Austrougarska 1916. godine imala je 27 balonskih odeljenja koja su iduće godine reorganizovana u bataljonske čete i takva organizacija ostala je do kraja rata. Fracuzi su, kao i Nemci, shvtili značaj balona pa je broj balonskih jedinica stalno rastao. Tako je bilo i u Velikoj Britaniji i u Rusiji, ali i u Italiji. Bez ustezanja su korišćena tuđa iskustva i sve do kraja rata baloni su bili dragoceni, praktično nezamenjivi kao izviđačke platforme, bez obzira na svoju povredivost i izloženost.
Vrednost balona uvidela je i tada najveća pomorska sila na svetu, Velika Britanija. Baloni su korišćeni za stalni nadzor ulaza u baze, luke i pristane, korekturu oblaske artiljerije, zaprečavanje u cilju protivavionske zaštite važnih objekata i sidrenih brodova. Njima se pripisuje izum svojevrsnog ”nosača balona”. Mobilišući jedan trgovački brod (”Almiku”) radi nadzora situacije u reonu Dardanela, opremili su ga balonima i utvrdili da su oni i sa ove platfofme veoma efikasni. Pristupilo se izgradnji tipskih brodova na kojima se nalazilo sve što je bilo potrebno za rad balona – krojačnice, gasne stanice, rezervoari komprimovanog vazduha, itd. Ti brodovi su nazvani ”Kite baloon Snoop” (brodovi s vezanim balonima). U sadejstvu sa hidroplanima činili su veoma veliku opasnost za nemačke podmornice. To iskustvo prekopirali su Francuzi. Od početnih deset, do kraja rata broj balona narastao je na 200. Za to vreme Britanci su osposobili i ratne brodove (razarače i krstarice) da koriste balone, tako da su konvoji bili maksimalno zaštitećeni. Mora se reći da su ovi baloni, kao i svako drugo srdstvo, imali svojih nedostaka. Smetalo im je pre svega nemirno more jer je tada podizanje i tegljenje balona bilo značajno otežano. Razvojem hidroavijacije značaj balona na brodovima je opadao. Svoje najslavnije ratničke trenutke brodski baloni doživeli su u akvatoriji Sredozemnog mora, posebno oko Giblartara, Malte, Bizerte i Krfa. Pri mirnom vremenu, baloni su se i na brodovima koristili kao zaprečna sredstva u zaštiti od napadačke avijacije.
Između dva svetska rata
Period između dva svetska rata doneo je mnogo zabluda i teoretisanja, posebno u redovima pobednika. Da li zbog tradicije, ili konzervativizma, baloni su ostali u formaciji za razne potrebe – izviđanje, korekturu artiljerijske vatre, održavanje veze. Prema ”Vazduhoplovnim pravilima” iz 1928. godine u vojsci Kraljevine Jugoslavije balonska četa je bila osnovna jedinica sa po jednim balonom, u sastavu Vazduhoplovstva. Dve do tri čete obrazovale su balonski bataljon, a predviđeno je bilo da svaka divizija ili armija u svom sastavu ima balonsku četu. Sličnu formaciju imale su i druge države. Vojni vrh uporno se držao ovog načela, bez obzira što je bilo očigledno da se baloni ne mogu sami odbraniti, pa i da ih je teško odbraniti lovačkim avionima ili protivavionskom vatrom sa zemlje. Svejedno, oni nisu odbačeni već su korišćeni kao pasivno sredstvo zaprečavanja. Tako su Britanci već 1938. godine preimenovali svoje bataljone u zaprečne i našle im nov zadatak. Formirana je balonska komanda (Baloon Comand) koja je u svom sastavu imala četiri balonske grupe. Ni Nemci nisu odustali od upotrebe balona u te svrhe. Pokazalo se, zbog relativno loše manevrabilnosti tadašnjih aviona, da su zaprečni baloni sa visećim mrežama neočekivano nezgodan protivnik i smetnja, jer su usmeravali avione ka reonima sačekivanja PA. Bez obzira na ta iskustva, interesantno je da je Crvena armija koristila vezane balone za korekciju artiljerijske vatre; što je još interesantnije – to su radili i Nemci, posebno u ravnici i u šumskim predelima. Istočni front je i po tome bio istorijski izuzetak. Ni to nije kraj ratne prakse balona. Britanci su iz njih izvukli maksimum: formirali su flotilu brodova koja je duž Lamanša vukla baražne balone (”Mobile Balloon Barrage Flotilla”). Ni Japanci nisu sedeli skrštenih ruku, već su koristeći ružu vetrova u pravcu SAD slali teško natovarene balone s eksplozivom, ali i zaraženim materijama. Rezutate tih dejstava do danas niko nije potvrdio. Ali, potvrđeni su rezultati o kojima smo već pisali – Britanci su prema Nemačkoj i okupiranim teritorijama slali vrlo jevtine balone koji su pravili kratke spojeve i ogromnu štetu nemačkoj elektromreži (https://oruzjeonline.com/2022/03/28/1999-grafitne-bombe-ratovi-protiv-resursa/). Posle Drugog svetskog rata baloni su viđeni još u Kojreskom ratu gde su pravili prilične probleme tada nesavršenim mlaznim avonima, kao i neiskusnim pilotima.
Jedinice vazdušnih brodova
Uporedo s balonima, kao defanzvnim sredstvom, konstruisani su i napadački brodovi koji su činili aktivan borbeni sastav jedinica vazdušnih brodova. Već 1909. godine Nemci na manverima u blizini Kelna, kao i u Istočnoj Prusiji, koriste vazdušne brodove u raznim, čak i vrlo složenim meteorološkim uslovima, danju i noću. Tada oni nisu bili spremni da u potpunosti odgovore radikalnim idejama, ali osnovna zamisao bila je ispravna! Francuzi su konstruisali brod ”La Republique” u sastavu 13. i 14. korpusa, a 1910. godine na manverima u Pikandriji upotrebljena su četiri vazdušna broda za izviđanje i korekturu vatre. Neočekivano, najveća opasnost im je došla ne od drugih brodova, već od balističkih putanja artiljerijskih zrna koja su u gornjoj mrtvoj tački dosezala i do 1.500 metara. Već u Italijansko-turskom ratu 1911-1912. godine Italijani su koristili dva vadušna broda. Zahvaljujući gabaritima, korišćenje ovog sredstva bilo je udobno i moglo je da potraje satima, pa su pojedini baloni leteli i po 12 do 15 sati. Godina 1912. je značajna jer je u martu izvršeno prvo probno bombardovanje sa 28 bombi bačenih sa 1000 metara visine. Već u septembru sve sile koriste vazdušne brodove u ofanzivne svrhe, a Britanci na njih montiraju i radio-telegrafski uređaj, što godinu dana kasnije čine i Nemci. Problem tih ranih serija bila je velika kubatura (30.000 m³), uočljivost i slaba nosivost. Nemci su prednjačili u inovacijama. Posle mnogo uporednih proba usvojeni su 1914. godine modeli vazdušnog broda sa krutom konstrukcijom: ”Cepelin” i ”Šute-Lanc”. Oni su već imali izvanrednu nosivost od 8.000 kilograma korisnog tereta. Modeli ”LZ 22” i ”LZ 23” koristili su motore ukupne snage 525 KS, a mornarička verzija ”Z-9” imala je tri motora ”Majbah” od po 210 KS i mogla je da ponese i do deset tona tereta! Za njim je sledio model ”SL 2”. Nemačka je odmah prve ratne godine formirala drugi i treći bataljon, a za njim četvrti i peti. Mornarički napadni vazdušni brodovi zaostajali su za svojim kopnenim kolegama kako kod Nemaca, tako i kod Britanaca.
Ratna praksa
Prvi svetski rad omogućio je proveru ovog koncepta. Nemci su od ljudstva pomenuta četiri bataljona formirali za svaki vazdušni brod po jednu komandu (Luftschkommando) za službu sa zemlje. Za potrebe KoV na Zapadnom frontu Nemci su imali pet brodova, na istočnom tri, a za mornaricu samo jedan. Direktno su bili potčinjeni vrhovnoj komandi, ali su vrlo operativno detaširani u armije gde je to bilo potrebno. Prvo ratno bombardovanje izveo je petog avgusta 1914. godine nemački brod ”Z-VI”, kada je bacio bombe na Lijež, a nešto kasnije, 22. avgusta, dva broda su izviđala i bombardovala francuske trupe u povlačenju kroz Alzas. Pošto su sve te zadatke izvodili s male visine, oba su oborena. Zasićenost VaP naterala je Nemce da promene taktiku i ove brodove koriste za strateška izviđanja. Međutim, stalni gubici zbog male brzine i visine leta naterali su nemačku komandu da upotrebu ovih balona ograniče na noćne uslove. Na istočnom frontu je bilo nešto drugačije, jer su Rusi imali daleko slabiju PVO od zapadnih saveznika. Na Zapadnom frontu Nemci su brzo prešli s manjih brodova na većeg, pa je u aprilu 1915. uveden nov tip ”ZL-38” koji je uz pomoć četiri snažna motora mogao da ponese i do 15.000 kilograma korisnog tereta na visinu od 3.000 metara, što je bila krajnja visina za rad posada bez kiseoničke opreme. Počela su uspešna bombardovanja u Flandriji. Mete su bile najviše francuska i britanska pristaništa, a noću, 20. na 21. mart bombardovan je i Pariz! Ovi vazdušni brodovi izvršili su nekoliko uspešnih napada na britanska pristaništa, a 31. maja bombardovan je i London. U leto 1915. godine pojačavaju se bombardovanja. Tri vazdušna broda iz baza kraj Brisela, Mobela i Namira ponovo bombarduju London i ogromne komplekse pristaništa. Uspešni napadi ohrabruju ih da napadnu i važne železničke čvorove u pozadini neprijatelja. Podignuti su hangari u Varšavi i Temišvaru radi dejstava na Istočnom frontu, gde je glavni cilj napada bio Solun (o čemu je naš portal već pisao). Akcije, međutim, postaju sve teže jer Britanci brzo organizuju uspešnu PVO i obeshrabruju nemačke napade, posebno iz pravca Denkerka. Uporni Nemci u bici kod Verdena koriste sedam vazdušnih brodova napadajući komunikacije dovoza ljudstva i sredstava, ali su gubici bili nesrazmerni uspesima. Kratko vreme, u leto 1916. godine oni prekidaju akcije. Međutim, sredinom iste godine pojavio se nov tip brodova sa zapreminom od 35.000 m³ i plafonom od preko 4.000 metara što ih je učinilo nedohvatnim za PVO i avione. Pri tom su dobili i nove, jače motore. Pored toga, šest brodova od 32.000 m³ pojačani su do zapremine od 35.000 m³ i Nemci ponovo kreću u bombardovanje Londona, ali sa slabim rezultatima. Posle toga, na London su slati samo vazdušni brodovi Ratne mornarice kao tehnički bolji, a ostali preusmeravaju se na bombardovanja područja oko Kalea i Bulonj-sir-Mera. Ukupno je za vreme napada tokom 1916. godine bačeno na Veliku Britaniju 36.950 kilograma bombi, od toga 16.208 na London. Saveznici promtno reaguju i svu pažnju usmeravaju na uništavanje brodova i baza, pa Nemci svoje letilice povlače u dolinu Rajne, odakle pak nisu više mogli da napadaju Veliku Britaniju. Još jedan napor učinili su Nemci konstruišući brodove od 55.000 m³ sa šest motora koji su razvijali brzinu od 17 m / sec i dostizali visinu od preko 6.000 metara. Ovi brodovi dodeljeni su Ratnoj mornarici radi popune gubitaka. Na Istočnom frontu Nemci su bombardovali Minsk, Dvinsk i još neka čvorišta u blizini fronta. U Bugarskoj su izgradili bazu u mestu Jambol radi izviđanja akvatorije Crnog mora. Pragmatično su pregrupisavali svoje vazdušne snage, pa u proleće 1917. iz bugarske baze napadaju Temšivar, Bukurešt i Ploešti. Planiran je i napad na tadašnji Petrograd (Lenjingrad), ali do njega nije došlo usled lošeg vremena. Poslednje uspešne akcije beleže se kada je samo jedan brod na Zapadnom frontu bombardovao Bulonj-sir-Mer, a u julu te godine Nemci obustavljaju izgradnju vazdušnih brodova i povlače ih iz sastava KoV. Ukupno su za vreme rata izvršili 111 bombarodovanja, izbacivši 164.203 kilograma bombi na objekte u Belgiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Rusiji. Srazmerno veće uspehe i bolju žilavost pokazali su vazdušni brodovi Ratne mornarice jer su se borili u povoljnijim uslovima, ali i njihova aktivnost je uskoro obustavljena.
Francuska je u rat ušla sa sedam vazdušnih brodova KoV tipa ”Astra”, ”Clement Bayar”, ”Lebaudu” i ”Zodiac”. Ratna mornarica je prve brodove dobila 1915. godine. U početku su brodovi upotrebljavani za izviđanje i bombardovanje, a prvi koji je stradao oboren je vatrom sopstvene artiljerije. Francuzi nisu bili toliki entuzijasti kao Nemci, pa su balone KoV već 1916. godine predali mornarici jer su gubici bili nesrazmerni rezultatima. Poslednji put su dva vazdušna broda KoV upućena na zadatak noću 23/24 februara, pri čemu je brod ”Pilatre-de-Rosier” sa 14 članova posade oboren od strane nemačke artiljerije. Ukupno su Francuzi u KoV koristili 16 vazdušnih brodova.
Ratna mornarica je aprila 1915. godine osnovala centar u Le Avru, a zatim u Bizerti i drugim mestima. Otvorena je škola za obuku osoblja u Rošforu. Francuski vazdušni brodovi operisali su iznad Atlantika i Sredozemlja, a služili su i kao transportno sredstvo za vezu sa Alžirom i Tunisom. U periodu od 1917-18. godine njihovo dejstvo bilo je izuzetno uspešno; 52 vazdušna broda izvršila su oko 3.300 letova sa 16.000 sati naleta, otkrila 60 podmornica i preko 100 mina. Krajem rata RM Francuske imala je 37 vazdušnih brodova.
Britanci su u rat ušli sa sedam malih vazdušnih brodova tipa ”Astra-Torres”, ”Beta” i jednim malim”Willowsom” koji su pre svega korišćeni za otkrivanje podmornica i mina. Već 1916. godine Britanija je imala 58 vazdušnih brodova za potrebe RM. Oni su obavili 59.704 časova naleta otkrivši 49 podmornica. Obavljeno je preko 9.000 patrolnih i 4.000 eskortnih zadataka. U toku rata Britanija je izgradila 213 brodova, prepravila 13, a izgubila gotovo polovinu – 100. Amerikanci su koristili brodove tzv. ”mekanog sistema” pre svega za nadzor i patroliranje, a Rusi su izgradili samo devet napadnih brodova.
Međuratna iskustva
Britanci, Amerikanci i Francuzi su zadržali izvesno vreme napadačke brodove kao izviđačka i transportna sredstva. Britanci su čak nastavili s izgradnjom novih brodova, ali su brzo odustali jer je teška avijacija brzim koracima osvajala taj prostor. Svi postojeći baloni prebačeni su u nadležnost Generalnog kontrolora Civilnog vazduhoplovstva. U januaru 1921. godine rasformirano je Odeljenje vazdušnih brodova Britanskog RV, a letilice su poslužile isključivo za saobraćaj između metropole i kolonija. Vazdušni brod ”R-34” od 55.300 m³ preleteo je od Britanije do SAD i nazad za 182 sata i 30 minuta efektivnog leta. Za održavanje veze s kolonijama izgrađena su dva velika broda ”R-100” i ”R-101”. Ovaj prvi je izvršio povratni let do Kanade u leto 1930. godine. U tome mu je pomogla zapremina od 141.600 m³ i šest motora ”Rolls Royce” od 700 ks. Postigao je brzinu od 120 kilometara na čas. Na putu za Indiju njegov parnjak, ”R-101” pretrpeo je iznad Francuske katastrofu u noći 4/5 oktobra 1930. kada je poginulo 47 lica, pa Velika Britanija konačno povlači vazdušne brodove iz upotrebe. Francuzi su na račun reparacija od Nemaca dobili tri vazdušna broda čvrste konstrukcije. Vazdušni brodovi klase ”Nieuport”, ”Astra” i ”Zodiac” građeni su do 1925. godine, ali i oni brzo odustaju od njihove upotrebe. Amerikanci su nabavili u Nemačkoj veliki vazdušni brod od 70.000 m³ ”Z-3 Los Angeles” sa pet motora ”Majbah” od po 400 KS. On je u sastavu RM bio devet godina, napravio je tokom 331 leta nalet od 4.320 sati. Amerikanci su u Francuskoj naručili i preuzeli još dva vazdušna broda od 180.000 m³. Posle ovih mastodonata, prestalo se s izgradnjom takvih modela i počelo je sa konstrukcijom i proizvodnjom mnoštva manjih balona za zaštitu obale, a zatim i za potrebe zaprečavanja, traganja za podmornicama i otkrivanje mina.
Drugi svetski rat
Američka mornarica nastavila je, usled ekonomičnosti, da masovno koristi u sklopu Obalske straže i RM veliki broj vazdušnih brodova različitih klasa. Oni su otkrivali podmornice, mine, prevozili sredstva i ljude, a korišćeni su sve više i u meteorološke svrhe, što je bilo put ka daljem razvoju ove neobične naprave. Kada su ”vučji čopori” krenuli u besomučne napade na relativno lak plen, konvoje, Amerikanci su reagovali izgradnjom 200 brodova tzv. ”mekanog sistema” koji su operisali iz preko 50 baza. Pokrivana je i oblast Kariba, a balonske jedinice organizovane su u 15 vingova. Obavili su 55.900 letova sa ukupno 550.000 sati naleta, prateći s uspehom 89.000 brodova. Od vazdušnih brodova, zahvaljujući specifičnosti ratne prostorije, samo su još Sovjeti koristili brodove ”B 12” male zapremine (3.000 m³), radi obavljanja specijalnih misija u pozadini neprijatelja.
Posle Drugog svetskog rata
Bližio se definitivno kraj ovakve vojne upotrebe ovih balona. Samo su još u SAD nastavili izgradnju brodova, a u RM (US NAVY) ostala su samo dva vinga. U periodu od 1951-57. godine ”Goodyear Aircraft Corporation” napravila je više tipova ovih brodova namenjenih za obuku i patroliranje. Nov život udahnula im je elektronska oprema, radari i komunikacijski sistemi, pri čemu su mogli da se dopunjuju raznim potrebama i sa nosača aviona. Početkom šezdesetih godina, razvojem satelitske mreže, vazdušni brodovi otišli su, reklo bi se, u zasluženu penziju.
Balonarstvo danas
”Nikad ne reci nikad”. Posle Drugog sv. rata nagli razvoj tehnologije materijala omogućio je izradu balona koji su sa sigurnošću mogli da stignu u stratosferu, da u vazduhu ostanu (neprimećeni!) nedeljama i prelete desetine hiljada kilograma, noseći teret od više tona. I danas se grade baloni za razna ispitivanja, izučavanje reakcija ljudskog orgnizma, itd. Pored toga što su baloni i danas izuzetno popularni u sportsko-rekreativnoj i turističkoj oblasti, oni nisu zaboravili da ”služe narodu”, odnosno da se koriste u vojne svrhe. Dugo su se, pre pojave naprednijih sistema, u raketnim jedinicama i teškoj artiljeriji koristile sonde za ispitivanje pravca i brzine vetra.
Baloni, kao i mnoga ”prepotopska” sredstva imaju budućnost! SAD su razvile seriju programa sa balonima na ekstremnim visinama za rano otkrivanje radijacije i nadzor VaP, kao što su ”Projekat Mogul”, ”Genetix” i ”Mobi Dick”. Rađeno je i na balonskoj bombi ”E 77” koja je koristila poznati japanski sistem iz Drugog svetskog rata. Aerostate su koristile koalicione snage u Iraku i Afganistanu. Izraelci, za koje se svakako može tvrditi da su avangarda na mnogim poljima odbrambenih sistema, koriste mrežu balona za prikupljanje obaveštajnih podataka i patroliranje duž granica. Šta ih to kvalifikuje da još uvek za njih, pored satelita i drugih sredstava, ima mesta na nebu? Pre svega njihova sposobnost da u vazduhu ostanu veoma dugo. Ne zahtevaju energetsku dopunu kao avion, imaju mogućnost postavke solarnih panela, a današnji elektronski uređaji koji oni nose imaju u sebi dugotrajne baterije i mali su potrošači. Uz kombinaciju sa GPS, vojska ponovo ima jevtino i pouzdano sredstvo za izviđanje. Pri tom se, zahvaljujući izuzetnim visinama i korišćenju izvanredne bočne foto-opreme koja podatke šalje u realnom vremenu, može kontrolisati teritorija daleko iza zemaljskog horizonta. Korisnici ovih sredstava računaju i s tim da je balone, usled upotrebe takvih materijala, veoma teško otkriti. Onaj koji želi stalni nadzor nad svojim VaP mora da uloži ogromna sredstva u razvoj radarsko-osmatračke mreže, a to ne mogu svi. O sigurnoj budućnosti razvoja aeostata svedoči i program DARPA (”Defense Advanced Research Projects Agency”) koji je započet još 1957. godine i koji traje i danas pod juristikcijom Ministarstva odbrane SAD. Sedište ovog programa nalazi se u Virdžiniji, a poseduje budžet od preko tri milijarde dolara.
Počevši od 2013. godine, vojni istraživači i planeri ponovo rade na aerostatima za nošenje tereta i eventualni prevoz trupa. Programi koji se time bave su ISIS (Integrated Sensor is Structure – integrisani strukturalni senzor) koji razvija poznata kompanija ”Rayton” i ”Hybrid Air Vehicles Airlander 10” kojim Velika Britanija u sklopu programa ”LEMV” (Long Endurance Multi-inteligence Vehicle) istražuje mogućnost korišćenja višemesečnog neprimetnog korišćenja špijunsko-izviđačke letilice. Kao što vidimo iz nedavnih snimaka, ni druge zemlje ne zaostaju u tom razvoju, ali o tome ne govore mnogo.
