Nambu Taisho 4 Nen (Tip 4 A i B)
Zanimljivo je da tokom dva svetska rata japanska vojna industrija nije uspela da realizuje ni jedan uspešan poluautomatski pištolj. Problem nije bio u nedostatku talentovanih konstruktora. Naime, duh Bushido, striktno negovan u vojsci, doveo je do prezrivog odnosa prema pištoljima i glorifikaciji samurajskog mača.
U Japanu pionirski koraci na polju poluautomatskih pištolja potiču sa kraja 19.veka, kada je kapetan (kasnije general) Nambu (Kijirō Nambu, 1869-1949) počeo razradu oružja sa bravljenjem cevi i zatvarača. Po svemu sudeći, Nambuu su kao osnovni uzori poslužili patenti italijanskog kapetana Abiela Revelija (Abiel Bethel Revelli di Beaumont, 1864-1929) iz 1899 i 1902. godine (prototipovi pištolja Glisenti M1910). Na kraju, ipak se opredelio za sistem bravljenja primenjen na nemačkom Mauser C-96 sa padajućim blokom ali je kao uzor za vizuelni efekat usvojio liniju Glisenti i Luger P-08. Prvi model Nambu Jido Shiki Kenju (poluautomatskih pištolja Nambu) – Nambu-ōgata Jidō Kenjū (veliki poluautomatski pištolj) ili, po američkoj kodifikaciji, Nambu Type A (deda Nambu, Grandpa Nambu) za metak 8×22 mm, završen je 1902 godine (Meiji 35, 35 godina ere Miji, odnosno vladavine cara Mutsuhito). Pištolj je između 1903 i 1906 godine proizveden u seriji od oko 2400 primeraka.
Artiljerijski komitet japanske armije je tokom 1907-1908. godine na vojnoj akademiji (Rikugun Toyama Gakkō), testirao pištolj Tip A i dao mu prelaznu ocenu ali ga nije uveo u naoružanje. Mora se priznati da su japanski stručnjaci imali puno opravdanja za ovakav stav. Naime, Kijiro Nambu je uz sav uloženi trud stvorio veoma loše oružje. Kao prvo, pištolj je bio isuviše glomazan i težak, imao je slab mehanizam i nekorisnu automatsku kočnicu na prednjem delu rukohvata, a povratna opruga, smeštena asimetrično, sa leve strane navlake, slabila je nedopustivo brzo. No, najveća mana ovog oružja bio je metak kalibra 8×22 mm, sa neobično malom probojnom moći.
Da bi donekle zadovoljio vojne zahteve, Nambu je 1909. predstavio minijaturni model nazvan Tip B, poznatiji kao “Beba Nambu” (Baby Bambu). Tip B je bio predviđen za još slabiji metak, 7×20 mm, a proizvođen je u Koišikava Arsenalu. Mala snaga i relativno visoka cena Nambu pištolja doveli su do toga da su se neki oficiri odlučili da nabavljaju uvozne evropske pištolje.
Zbog promašaja sa tipom B, Nambu je 1915. godine na ”Modelu A” izvršio minimalne izmene u smislu smanjenja gabarita i mase a predvideo je i mogućnost montaže kundaka (po uzoru na Mauser C-96). Oružje je nazvao Taisho Shi Nen (Taisho 4 Nen, po četvrtoj godini ere Taishô, odnosno, četvrtoj godini vlade cara Tajšoa – lično ime Yoshihito). Prema američkoj nomenkalturi, ova varijanta je nazvana ”Poboljšani Tip A” ili ”tata Nambu” (Papa Nambu). Proizvodnju pištolja su započeli tokijski vojni arsenal Kokura Rikugun Zōheishō i Tokio Gasu Denki KK a pretpostavlja se da ih je izrađeno oko 7000.Japanska carska mornarica je još 10. septembra 1909. naručila manju seriju Nambuovih pištolja radi testiranja a 1915. godine je u naoružanje zvanično usvojila Taisho Shi Nen (poboljšani tip A). Izrada je poverena tokijskom Koišigava arsenalu (Koishikawa Kōshō Nippon, Teikoku Rikugun Tokyo Hōheikōshō); no, kako Koišikava nije ispunjavala rokove, ugovor je prebačen na privatnu kompaniju, Tokio Gasu Denki KK, koja je do tada već osvojila proizvodnju pištolja tipa A i B. Tokio Gasu Denki je bez većeg uspeha pokušala da oružje plasira i na komercijalno tržište. Izvozni modeli su bili označeni latiničnim slovima “GTD”.
Nambu 14 Taishô Nen Shiki (Tip 14)
Ambiciozni Nambu nikako nije mogao da se pomiri sa odbojnim stavom armije prema njegovim konstrukcijama. Nakon Prvog svetskog rata odlučio se na ‘’radikalne’’ izmene svojih ranih konstrukcija. Na oružju je umesto jedn, ugradio dve simetrične povratne opruge; pretenciozni zadnji tangentni nišan (od 50 do 500 m!) zamenjen je fiksnim, sa ‘’V’’ izrezom; umesto automatske kočnice na rukohvatu, dodate su mehanička kočnica (koja je direktno blokirala polugu obarače) i kočnica okvira. Osim toga, kompletno oružje je urpošćeno i redizajnirano kako bi se što vise prilagodilo serijskoj proizvodnji. Tokom 1925. godine armija je konačno pristala da ovako modifikovani pištolj uvede u standardno naoružanje. Oružje je označeno kao ‘’Model 14. godine ere Taišo’’ – jū yon (14) Taishô Nen Shiki (14. godina vladavine cara Yoshihito-a, odnosno, naša 1925). No, kako je 26. decembra 1926 na presto stupio Hirohito, serijska proizvodnja oružja je startovala u prvojj godini ere Shōwa. Produkcija je poverena arsenalima Nagoya Rikugun Zoheisho, Nambu-ju seizosho (Saisakusho) i Kokura Rikugun Zoheisho.
Prva borbena iskustva sa novim pištoljem Japanci su stekli u Mandžuriji, kada je uočen niz nedostataka. Ustanovljeno je da je opruga udarne igle izrađivana od izuzetno lošeg materijala, sa kratkim životnim vekom. Da bi nekako pomoli borcima, Japanci sui m podelili – reserve udarne igle! Dalje, mali luk brnika obarače onemogućavao je rukovanje šakom u zimskoj rukavici pa je od 1939. započeta proizvodnja pištolja sa proširenim branikom. Godinu dana kasnije, na prednjem delu rukohvata uvedena je dodatna opruga za osiguranje okvira, koji je do tada često nekontrolisano ispadao iz ležišta. Ova varijanta se javlja na oružju kodiranom sa Shōwa 15.12, odnosno, od decembra 1940 godine. Konačno, 1942. godine je donekle izmenjena vođica opruge a udarna igla je skraćena za 10 mm. Prema slobdnim procenama, do kapitulacije 1945, japanskoj armiji je isporučeno oko 275.000 pištolja Tip 14 u svim varijantama.
Pištolj Kyu yon Shiki (Tip 94)
Tridesetih godina XX veka japanska industrija je odlučila da razvije jedan komercijalni pištolj, prvenstveno namenjen tržištima Južne Amerike i Tajanda. No, ovaj pokušaj je rezultirao najlošijim oružjem koji je japanska industrija proizvela.
Konstruktori su krenuli od ideje da se baziraju na bravljenju Aimo Lahti-ja, odnosno, finskom oružju Lathi L-35. No, poluga obarače bila je plasirana sa spoljnje strane rama, što je oružje ćinilo opasnijim za vlasnika i saborce nego za protivnika. Naime, slučajnim potezanjem opruge ili padom oružja na levu stranu, dolazilo je do samoopaljenja. Inače, pištolj je označen kao Nambu Tip 94 (Kyu yon Shiki, M1934), što je predstavljalo još jednu japansku ‘’novinu’’. Do 1926, u Japanu je tip (model) oružja označavan godinom vladavine aktuelnog cara u kojoj je model usvojen. Od 1926. do 1940, međutim, oznaka modela je izvedena prema vremenu nastanka oružja u odnosu na datum osnivanja Japanskog carstva. Kako je pištolj usvojen u japanskoj 2594. godini postojanja Imperije (naša 1934), kao zvanična oznaka usvojene su poslednje dve cifre iste, odnosno, Tip 94 – Kyu yon Shiki. Prema starom računanju, ovo je odgovaralodevetoj godine ere Šova (Showa 9), odnosno, vladavini cara Hirohitoa. Novo računanje je dovelo do zbunjujućeg žigosanja samog oružja. Naime, na desnoj strani navlake datum proizvodnje punciran je godinom izrade u tekućoj eri (vladavini aktuelnog cara), kombinovan sa mesecom izrade, žigom proizvođača i serijskim brojem. No, na levoj strani je utiskivan je model prema godini od osnivanja Imperije. Primera radi, na pištolju serijski broj 15.664 na levoj strani se nalazi natpis na japanskom ‘’Pištolj tip 94 godine’’ (1934 godine), dok je na desnoj oznaka ‘’Januar 16, godine ere Showa’’ (Showa 16.1) – 1941. godina. Serijska proizvodnja Tipa 94 startovala je juna 1935 (Showa 10.6 – juni desete godine Šova), u fabrici ‘’Nambu’’ koja je bila pod kontrolom arsenala ‘’Nagoya’’.
Loša konstrukcija kombinovana sa egzotičnim japanskim metkom 8×22 mm (Vo= 305 m/s, dužina cevi 96 mm), dovela je do toga da ciljano južnoameričko tržište nije pokazalo nikakvo interesovanje. Proizvođače su spasle sve veće potrebe domaće armije, prvo u Mandžuriji (borbe protiv Kineza) i Mongoliji (protiv Rusa) a, nakon izbijanja rata sa SAD, na čitavom pacifičkom regionu.
Sve veće opterećenje japanske industrije i prelazak na ratnu proizvodnju uticali sun a pad kvaliteta ionako lošeg oružja. U cilju pojednostavljenja izrade, od kraja 1944 (od pištolja ser. br. 66.640), zadnji deo zatvarača gubi zaobljenu i poprima kvadratnu formu a od kodnih meseci 20.1-20.3 (januar-mart 1945), znatno je izmennjen i izvlakač. Od 1944, u nedostatku sirovina, plastične korice su bile zamenjene onim od glatkog mahagonija. Bez obzira na sve nedostatke, Tip 94 je izrađivan sve do kapitulacije i pretpostavlja se da ih je proizvedeno oko 71.000.
Pištolji Bunji Hamada I i II
Očiti neuspeh domaćih pištolja ohrabrio je domaćeg konstruktora Jamadu (Bunji Hamada) da se upusti u razvoj oružja na proverenom i u celom svetu popularnom Browning M1910. Tokom 1941. razvijen je osmometni 7,65×17 mm Bunji Hamada I a u period 1944-1945 zproizvođen je i šestometni
Bunji Hamada II. – Oružje je konstruisano u oružnoj radinici Hamada a, po svemu sudeći, proizvođeno u Nagoya Toriimatsu. Prema raspoloživim podacima, Japanci su izradili 4500 – 5000 pištolja oba tipa.
Pištolj Hino-Komuro
Čuveni japanski pionir avijacije i uspešni konstruktor oružja, Kumazo Hino (Hino Kumazō, 1878-1946), oko 1906 godine je izradio nacrte za poluautomatski pištolj sa slobodnim zatvaračem u kalibrima 8mm Nambu, .32 ACP i .25 ACP. No, pištolj je 1908 godine patentirao Yujiro Komuro. Kako se metak 8 mm pokazao isuviše jak za oružje sa slobodnim zatvaračem, pištolj je do 1912. proizveden u seriji od oko 1200 komada u kalibrima 7,65×17 mm (.32 ACP) i 6,35×15 mm (.25 ACP). Kako je Hinov dom u Tokiju bombardovan tokom Drugog svetskog rata, većina dokumentacije je nestala tako da se danas malo zna o saradnji Hinoa i Komura, kao i o detaljima pištolja. U decembru 1992. godine u jednom skladištu je pronađeno 17 pištolja 7,65 mm Hino-Komuro M1908; sedam primeraka su japanske vlasti sačuvale dok je ostatak uništen pošto ”oružje nije bilo pravno registrovano”! Tako je Hino–Komuro M1908 postao pravi raritet i jedan od bisera svake zbirke starog oružja.
