Tačka na j. Tako se može nazvati ovaj kratkotrajni rat. Ono što su Sovjeti započeli u poznatoj bici na Halking Golu, kada su na najbolji mogući način ubedili Japance da im je bolje da se ne kače sa njima, dovršili su onda kada je i trebalo: pošto su završili sa Zapadnim frontom (ostatak sveta ga je zvao Istočni) i ušli u Berlin. Onda su se okrenuli ka svojoj dalekoistočnoj granici i dovršili svoje ratne ciljeve, bez velikih naprezanja i gubitaka.
Pored vojničke, bila je to još jedna strateška pobeda u koju je upleteno mnogo obaveštajnih i političkih poteza, od podviga jednog od najvećih obaveštajaca svih vremena Riharda Zorgea, preko raznih sporazuma velike trojke Staljin-Ruzvelt-Čerčil (od kojih su mnogi bili tajni), do finalnog udarca koji je usledio posle bacanja prvih atomskih bombi u istoriji čovečanstva.
Ispostavilo se da su Sovjeti, suprotno opštem mišljenju da su trapavi, grubi i netaktični, vodili preciznu, dugoročnu spoljnu hegemonističku politiku. Nijednog trenutka nisu zaboravljali na Daleki istok, čak i onda kada su Nemci bili pod Moskvom.
U ruskoj (sovjetskoj) istoriografiji ovaj rat službeno se naziva ”Rat s Japanom”. Zvanično je trajao od 12. avgusta do drugog septembra 1945. godine, odnosno tri nedelje. S jedne strane SSSR i Mongolska Narodna Republika, uz učešće kineskih snaga i Pokreta za nezavisnost Koreje; s druge strane – Japanska imeprija, Mandžukuo (marionetska japanska tvorevina na prostoru Mandžurije u Kini) i Menkjang (takođe japanska marionetska tvorevina na teritoriji Mongolije). Ovaj napad dogovoren je na konferenciji u Jalti, februara 1945. godine.
Sovjetske trupe, uz podršku mongolskih snaga u Mandžuriji, za kratko vreme su, u nezadrživom naletu, od devetog do 22. avgusta uništili osnovno jezgro Kvantunške armije. Oslobođena je Severoistočna Kina i sever Korejskog poluostrva (sada Severna Koreja). Sovjeti su zauzeli Južni Sahalin i Kurilska ostrva.
Japanske žrtve i gubici bili su ogromni. Poginulo je oko 84.000 boraca, a oko 640.000 njih je zarobljeno. Sovjetska strana izgubila je 12.031 čoveka, a ranjeno je 24.425 ljudi.
Japan, koji je već doživeo najteži udarac od strane Amerikanaca, nemoćan da se dalje organizovano i smisleno (osim očajničkog otpora fanatika) brani, lako se predao. Vojnički gledano, drugo mu nije ni preostalo.
Na njega je krenula prekaljena, izvanredno opremljena i naoružana armada, predvođena najiskusnjim vojskovođama. Čak i da je Japan bio u boljoj poziciji, ne bi ništa bolje prošao nego u bici na Halhin Golu. Sovjeti su sačekali pravi trenutak i preplavili prostor koji su planirali. Odnos gubitaka o tome rečito govori.
Kako su se Sovjeti pripremali za ovaj završni udarac?
Trvenja ove dve države sežu u XIX vek. Japan je bio pretnja Sovjetima još tridesetih godina XX veka, da bi do sukoba došlo najpre 11. avgusta 1938. na jezeru Hasan, a od 11. maja do 16. septembra 1939. godine došlo je do bitke na Halhin Golu, o čemu smo već pisali. Zvanično, prvog jula 1940. godine Sovjeti su formirali Dalekoistočni front kao preventnivni, jer se znalo da će Japanci, bez obzira što su se odrekli daljih neprijateljstava, biti spremni da napadnu ukoliko se rat u evropskom delu SSSR bude negativno razvijao po Moskvu.
Reklo bi se da su obe strane razumno postupile. Sovjeti su imali problem sa zaoštravanjem situacije na svojim zapadnim granicama, a Japanci su morali da biraju – ili krenuti na sever ka SSSR, ili na jug protiv SAD i Velike Britanije. Obema stranama odgovarao je kompromis koji je usledio potpisivanjem Pakta o neutralnosti 13. aprila 1941. godine.
Dalji tok istorije svima je poznat. Nemci su 22. juna napali Sovjetski Savez, a Japan je sedmog decembra napao SAD. Japanci su svoj plan dejstava na Tihom okeanu oformili još drugog jula 1941. godine, kada je bila sprovedena tajna mobilizacija u Mandžuriji, a Kvantunška armija udvostručena.
Ni Sovjeti nisu sedeli skrštenih ruku, već su, pored Dalekoistočnog fronta, formirali i Zabajkalski front 15. septembra 1941. godine. Japanci su maksimalno koristili privremen težak položaj SSSR ignorišući neke stavke pomenutog Pakta. Tako su na Sahalinskim ostrvima eksploatisali naftu i ugalj.
Sovjeti su to trpeli jer su morali da ostave bezbednu zonu dostavki Lend-liza u tom regionu. Japanci su sami sebe doveli u bezizlaznu situaciju, pa je sovjetska Stavka imala vremena da po završetku rata u Evropi prebaci ogromne snage na front u Mandžuriji.
Caru i njegovoj vladi je ostalo samo da gledaju kako se na njihovoj severozapadnoj granici prikuplja sila od koje se ništa dobro nije moglo očekivati.
Svejedno, koristeći Pakt o nenapadanju, neki japanski krugovi pokušali su da sondiraju mogućnost posredovanja Sovjeta između Japanaca i Angloamerikanaca, sluteći da su na konferenciji u Jalti izvukli kraću slamku. Japanci su znali da ih, pored nesumnjivog poraza, očekuje i značajan gubitak teritorija, posebno Kurilskih ostrva koja su oni anektirali još 1905. godine.
Sada je sa zapada, u obliku izvesnog poteza, stizao račun i za tu nepromišljenost. Sovjetske namere podržane su 26. jula 1945. godine na Potsdamskoj konferenciji na kojoj je zaključeno da Japan mora da potpiše bezuslovnu kapitulaciju inače će biti ”zbrisan s lica zemlje”.
Dva dana kasnije japanska vlada diplomatskim kanalima odbacuje tu delkaraciju. Pošto Sovjeti nisu potpisali tu delaraciju (!) japanski vrh se ponadao da to može produžiti rat. Međutim, pokušaji Japana da uvuku Sovjete u pregovaračko-posrednički proces naišli su na zid. Ratna mašina nije se mogla zaustaviti. Sovjeti su angažovali veoma iskusne vojskovođe.
Stavka je odredila: Zabajkalski front vodio je maršal Rodion Malinovski, Prvi Dalekoistočni front maršal Mereckov, a Drugi Dalekoistočni front general armije Purkajev. Ono što je Japance moralo da zabrine, ali i zapadne saveznike koji su s oprezom pratili pokrete sovjetskih trupa i njihovih saveznika, jeste činjenica da je u julu 1945. godine za komandanta svih sovjetskih snaga na Dalekom istoku postavljen čovek od velikog Staljinovog poverenja i vrlo sposoban vojnik, maršal Vasiljevski, koji je kasnije i primio kapitulaciju Japana.
On je inače četiri godine kasnije postao ministar odbrane, vodeći OS SSSR kroz Hladni rat. Za neposrednu operaciju imao je na raspolaganju gotovo 1.800.000 vojnika, 26.000 artiljerijskih cevi, 1852. samohodna oruđa, 3.704 tenka i 5.368 aviona.
Pred njim se nalazila Kvantunška armija kojom je komandovao general Otozo Jamada. On je raspolagao sa oko milion ljudi (od koji je oko 700.000 bilo Japanaca), oko 450 tenkova (300 japanskih) i oko 2.000 aviona od kojih je nešto više od 600 bilo borbenih. U stvarnosti, Kvantunška armija bila je slabijeg sastava, dok su tt osobine njihovih sredstava daleko zaostajale za sovjetskim jer su svi modeli bili na nivou 1939. godine.
Kako je tekao ovaj kratkotrajni rat?
Staljin i načelnik štaba A.I. Antonov potpisali su sedmog avgusta 1945. godine u 16.30 sati Direktivu Stavke № 11122 glavnokomandujućem sovjetskih snaga na Dalekom istoku. U njoj je pisalo da je dužan da s tri fronta počne devetog avgusta borbena dejstva. Dan kasnije, osmog avgusta, ministar inostranih poslova SSSR V.M. Molotov pozvao je japanskog ambasadora Naotake Satoa i saopštio mu je da će te dve zemlje od devetog avgusta biti u ratnom stanju. On je o tome obavestio svoju vladu devetog avgusta u četiri sata.
Tri meseca posle pada Berlina došao je red i na Japan, samo što su to Sovjeti uradili po svim pravilima međunarodnog ratnog prava. Nije bilo rata bez objave i svega onoga što sledi.
Dalje je sve teklo po neumitnom sledu. U 00 sati i 10 minuta devetog avgusta krenuo je Zabajkalski front, a sat kasnije Prvi i Drugi. Vreme se računalo po zoni Habarovska, a u Moskvi je tada bilo 18 sati, osmog avgusta. Dok je kopnena armada gazila sve pred sobom, Tihookeanska flota nanosila je udare po japanskim bazama u severnom delu Korejskog poluostrva.
Mandužurija je brzo oslobođena tokom tri operacije – Mukdenske, Harbino-Hirinske i Sungarijske. Napomenimo da je posebno važan cilj bio grad Harbin, koji su još zvali (i zovu) Moskva Dalekog istoka, jer su ga podigli beli emigranti, kopirajući moskovske zgrade i poznate ulice.
Na Korejskom poluostrvu Sovjeti su takođe utemeljili ono što se nekoliko godina kasnije videlo, a još traje. Podelu. Koreja je od 1910. godine bila japanska kolonija. Oslobođenje njenog severnog dela teklo je u sklopu Mandžurijske ofanzivne operacije. Iz sastava 25. armije Prvog Dalekoistočnog frona izdvojena je Južna grupa pod komandom general-majora G. I. Šanina.
Ona je najpre u svom sastavu imala 386. streljačku diviziju, da bi joj bila pridodata i 393. streljačka divizija. Tim povodom maršal Vasiljevski pozvao je već osmog avgusta sve Korejce da ustanu protiv japanske okupacije. Devetog avgusta oslobođen je prvi veći grad, pa je jedan deo Južne grupe krenuo ka Hverenu i Tuminu, a drugi deo ka severoistočnom priobalju Koreje.
Tako su odsekli kvantunšku armiju od Japana, pa su Sovjeti mogli nesmetano da osvoje jednu od najvećih mornarički baza Japana, kao i sve industrijske centre severo-istočne Koreje; Japancima nije ostalo ništa drugo nego da čekaju odluku vrhovne komande o predaji, simbolično držeći preostale položaje.
Zauzimanje Južnog Sahalina i Kurilskih ostrva
Sovjeti su posao smatrali završenim tek oslobađanjem ovih teritorija. Tako je 18. avgusta počela Kurilska desantna operacija kada je sovjetska armada zauzela ta ostrva. Bitke su bile kratke, trajale su svega tri dana, ali su bile veoma žestoke samo na ostrvu Šumšu, dok su se ostala ostrva predala bez borbe. Južno-sahalinska kopnena operacija sprovedena je radi zauzimanja južnog dela Sahalina. Tamo su borbe završene 24. avgusta.
Malo poznat podatak jeste svakako i taj da je u toku napada maršal Vasiljeski 18. avgusta naredio da se s dve pešadijske divizije desantira jedno od glavnih japanskih ostrva Hokaido! Međutim, što zbog sporijeg napredovanja u Južnom Sahalinu, što zbog činjenice da Vasiljevski nije mogao znati sve ono što je Staljin već znao i dogovorio, morao je da posluša Staljinovo naređenje i da od toga odustane. Da li bi Žukov tako postupio, ostaće tajna.
Rezultati rata
Osnovna dejstva vođena su svega 12 dana. Već 20. agusta potpisan je Akt o završetku rata i kapitulaciji Japana koji bi stupio na snagu drugog septembra. Svejedno, usled ratne pometnje i nedostatka informacija, neke borbe vođene sve do 10. septembra. Sovjetske trupe ostale su na severoistoku Kine do maja 1946. godine.
Konačan pad Kurilskih ostrva usledio je u potpunosti petog septembra 1945. godine iskrcavanjem sovjetskih desantnih jedinica. Posle svih tih potpisa, nesporazuma i produžetaka, ostanka ekspedicionih trupa, itd, zvanični prekid ratnog stanja dogodio se tek 12. avgusta 1956. godine kada je prihvaćena Moskovska deklaracija. Nju su zvanično potpisali 19. oktobra 1956. godine predsednik Saveta ministara Bulganjin i premijer Japana Itiro Hatojama.
Potpise su stavili i sovjetski ministar inostranih poslova Dimitrij Šepilov i japanski ministar privrede i šuma Itiro Kono, kao i delegat Skupštine Sjunici Macumoto. Ostalo je još da se osmog decembra 1956. godine u Prezidijumu Vrhovnog Sovjeta SSSR i u japanskoj vladi sporazum ratifikuje i razmene ambasadori, što je i učinjeno.
Kakve je tragove ostavio ovaj rat?
Sovjeti su povratili sve teritorije izgubljene tokom Rusko-japanskog rata 1904-1905. godine, kao i teritorije koje su izgubili ranije Siodskim ugovorom 1855. godine na Kurilskim ostrvima. Japanci su se po mirnovnom dogovoru iz San Franciska od 8. IX 1951. godine potpisanim sa više zemalja, odrekli aspiracija na sve sporne teritorije, osim nadležnosti na Kurilskim ostrvima.
Ni Sovjeti u tom delu to nisu potpisali. Kasnije, tokom kasnih šezdesetih, Japan je raznim propratnim ugovorima pokušao da reši teritorijalne sporove s Kinom, SSSR i Severnom Korejom. Reklo bi se da je više reč o kapricu nego stvarnoj potrebi, jer su to nenaseljena ostrva gde se male grupe ribara zadržavaju tokom sezone prikupljanja ikre.
