Nedavno je prikazan film „Eye in the sky“ u slobodnom prevodu “Pogled sa neba”. Film kao film, nema neku umetničku vrednost, je na odličan način predstavio kako se ratovanje za kratko vreme promenilo i pravac kojim se kreće u budućnosti.
Više puta smo čitali neki članak o tome kako su američke snage ubile nekog teroristu u Avganistanu, Iraku, Pakistanu i na mnogim drugim lokacijama po svetu.
Ovaj film se upravo bavi ovakvom temom, odnosno na verodostojan način prikazuje kako to USA danas rade. Dobro, neke stvari i preteruju, naročito ona procena kolateralne štete. Opet, mnoge scene iz filma snimane su u pravoj USA bazi iz koje se vode ovakve operacije. U filmu se prikazuje originalna bespilotna letilica koja se koristi i u stvarnosti, prikazuje se način vođenja i način komandovanja i odlučivanja u toku same akcije.
Na stranu sve ostalo, interesantna je sama letilica. Kako leti, kako dejstvuje, kako komunicira i kojom opremom raspolaže.
Prvo i osnovno, krenućemo od samog naziva letilice, objašnjenja tih naziva, kratkom istorijatu kako je sve počelo i dati neke interesantne primere, jer smo i sami imali bliske susrete sa prethodnim serijama.
MQ-9 Reaper – naziv
- Prvo slovo u nazivu moze da bude:
- M- multirole ( bukvalan prevod- više uloga ili u slobodnom prevodu višenamenska )
- R-reconnaissance ( izviđanje )
- C- cargo ( teret ili prenos tereta )
- Drugo slovo u nazivu:
- Q – unmanned aerial vehile – UAV ( bespilotna letilica )
- Broj u nazivu označava broj serije.
- Reaper – u slobodnom prevodu znači žetalica – kosilica. Ono što je interesantno, zovu je još i „hunter killer“, lovac-ubica, bukvalno tako i radi: traži- lovi- ubija.
Generalno gledano, bespilotna letilica nije noviji pojam, u vojnoj i civilnoj upotrebi je dosta dugi niz godina, ima ih više vrsta i namena i koriste se za mnoge stvari i u civilnoj upotrebi : kontrola- izviđanje granice, mapiranje velikih požara, u borbi protiv krijumčara droga, ima ih i mornarica za posebne zadatke izviđanja i traženja plovila, koristi ih i NASA kod vraćanja svemirskih kapsula….
U skladu sa današnjim kretanjima, dosta zemalja ih radi i opituje sa njima. Rade se u raznim varijantama, raznih veličina i namene. U skladu sa uvodom, ovde ćemo prikazati USA varijante, šta sve to oni imaju i više se pozabaviti sa Reaper-om.
Evo i listinga:
- RQ-1 Predator
- RQ-3 Dark star
- RQ-4 Global Hawk
- RQ-5 Hunter
- RQ-6 Outrider
- RQ-7 Shadow
- RQ-11 Raven
- RQ-16 T-Hawk ( mala )
- RQ-20 Puma
- RQ-21 Blackjack
- RQ-23 Tiger Shark
- RQ-26 Aerostar
- RQ-170 Sentinel ( velika, delta krilo oblik )
- RQ-180 Stelt ( novi tip, malo podataka o njoj )
- MQ-1 Predator B
- MQ-1C Sky Warrior
- MQ-3 Scryer
- MQ-4C Triton
- MQ-5 Hunter ( mala, lansira se iz ruke )
- MQ-7 Wyvern
- MQ-8 Fire Scout ( helikopter )
- MQ-9 Reaper
- MQ-13 Satin
- CQ-10A Snow Goose
Ovo je sve što se u OSINTU može naći. Verovatno ih ima jos, najviše u eksperimentalnoj fazi razvoja i listing je uvek moguće dopuniti i ažurirati.
Ovo je spisak bespilotnih letilica koje se serijski proizvode i koriste u jedinicama SAD. Rade se veće varijante ali je tendencija da se smanjuje veličina. Tako se mogu naći mini UAV koji stanu na dlan ruke, raznih oblika čak i oblika komarca ( baš kako je i prikazano u gore navedenom filmu ).
Firma ”General Atomic” iz SAD je od početka radila ”Predatore”, a kasnije i ”Reapere”. Prvi ”Predator” je korišćen u izviđečkim misijama u toku rata u Bosni i Hercegovini. Sa njim je ukupno urađeno oko 600 misija.
Korišćen je i na prostoru Kosova i Metohije u toku bombardovanja. Najviše se koristio za neposredno izvidjanje ( u početnoj fazi ) a kasnije i za osmatranje rezultata bombardovanja ciljeva. Taktika korišćenja za izviđanje mu je bila takva da je leteo na visinama od 1 do 3 km. gde se efikasno mogao uočiti ( prvo po zvuku koji je ličio na traktor ili kombajn a onda i vizuelno ). Za osmatranje rezultata bombardovanja, podizan je na visinama od 7 do 8 km i sa tih visina snimao efekte pogađanja ciljeva. U jednim novinama, koje se pozivaju na pouzdane izvore, izneto je da je oboreno 9 ”Predatora” u toku kampanje bombardovanja. U jednoj studiji koja se bavi osetljivošću ”Reapera” na ometanje, stoji podatak da su ih Amerikanci ukupno izgubili 15 komada. Po nekim mojim izvorima, taj broj je 16.
Od tada se puno toga promenilo, ona pravila više ne važe. Koliko se ozbiljno pristupilo njihovoj upotrebi, govori i podatak da su u 2015. godini ukupno imale milion sati leta, oko 80.000 misija ( od toga 80% borbenih).
Procenjuje se da danas, u svakom momentu u vazduhu leti oko 40 letilica od Iraka, Avganistana do drugih delova sveta. Korišćena je u Etiopiji, Maliju, u borbi protiv morskih pirata.
Kod tolike aktivnosti i korišćenja u ratnim zonama, Ameri su zvanično priznali da su u 2015. godini izgubili 20 letilica ( 10 ”Reapera” i 10 ”Predatora” ). Iznad Iraka oboreno 3, u Džibutiju 4 i Avganistanu 6. Ostale su pale iznad njihovih teritorija ( SAD, Libija, Turska, Sirija )
- MQ-9 Reaper američkog vazduhoplovstva oboren u Libiji
- SMRT PREDATORA IZNAD SRPSKE
- SAD rasporedila 8 bespilotnih letelica MQ-9 Reaper u Grčku
Projekat ”Reaper” je započet na ramu koji je korišćen na ”Predatoru”, samo je produžen po dužini i povećan mu je raspon krila. Prvi ”Reaper” je poleteo 02. 02. 2001. godine. Svaka sledeca serija je izlazila sa poboljšanim mogućnostima. Prvi USAF MQ-9 skvadron 42.Attack Squadron formiran je u martu 2007. godine u Creech AFB pored Las Vegasa u Nevadi. Prva operativna misija je obavljena u oktobru 2007. godine u Avganistanu.
Danas se obično koristi u grupama po 4 letilice sa kompletnom pratećom opremom za opsluživanje, komunikaciju i upravljanje, koje ukupno opslužuje 82 ljudi. Cena kompletnih sredstava takve jedinice: 64,2 miliona $.
NAČIN UPRAVLJANJA:
Letilicom upravlja-vozi pilot koji se nalazi u posebnom kontejneru-prikolici na zemlji koja je smeštena u nekoj pokretnoj bazi ili u nekoj matičnoj bazi u USA.
- Line of sight (LOS) sistem upravljanja gde pilot preko svojih sredstava za komunikaciju ( najčešće iz neke privremene – pokretne baze u nekom delu sveta ) vrši pripreme, poletanje letilice i direktno upravlja njome u toku leta u skladu sa nazivom „line of sight“ – linija do koje je vidi ( u ovom slučaju je to linija koja je limitirana mogućnostima radio stanica zbog komunikacije i kontrole, oblika i konfiguracije terena i kreće se do 200 km. u poluprečniku. Daljina zavisi i od visine leta. Osnovni uslov LOS-a je da se vide letilica i zemaljska kontrolna stanica. Uzimajući u obzir zakrivljenost zemlje, imamo primer ako neka letilica leti na visini od 100 m biće u vidnom polju najranije na 16,2 km daljine , pod uslovom da nema nekih viših prepreka između.
2. SATCOM (preko satelita) je i najčešći način upravljanja. Označava se i kao BLOS sistem ( Beyond Line Of Sight – iza linije do koje se vidi ). Pilot iz pokretne baze ima zadatak da podigne letilicu u vazduh, onda upravljanje preuzima ekipa iz neke stacionarne baze ( ili ista ekipa nastavlja upravljanje ali preko satelita jer letilica više nije u dometu LOS sistema ). To im je omogućeno direktnom vezom sa određenim satelitom preko koga ostvaruju vezu sa letilicom. Ta ekipa vodi kompletnu misiju pri povratku je, pre sletanja ponovo preuzima pilot iz privremene baze koji je prizemljuje. Najčešće, piloti iz te baze i nemaju pojma gde se odigrava misija koja može trajati i preko 30 časova.
3. Autonomno gde je pilot dovede do određene tačke sa koje se uključuje program leta i letilica sama leti po zadatim parametrima, opet do pred sletanje. U najnovijim serijama je ubačeno kompjutersko- automatsko poletanje i sletanje.
Kompletnu ekipu za standardnu misiju čine: tehničko osoblje za logističko obezbeđenje misije, pilot, operator senzora i koordinator misije ( najčešće obaveštajac ).
LETENJE:
Letilicu pogoni turbo elisni motor ”Honeywell TPE331-10” sa digitalnom kontrolom elektronike motora, koji ima 950 KS, maksimalne brzine do 480 km/h, krstareće brzine od 280 do 310 km/h, dužine 11 m, raspona krila 20 m, visine 3,81 m ( u prednjem delu ima veći trbuh – proširen je zbog smeštaja satelitske antene za komunikaciju preko satelita), težina prazne letilice 2223 kg, maksimalna težina 4760 kg, kapacitet goriva 1800 kg ( unutrašnji rezervoari 360 a spoljašnji 1400), domet mu je 1852 km, autonomija leta 14 časova (sa punim spoljašnjim rezervoarima i do 42 časa) , plafon leta do 15 240m , operativna visina leta oko 7.5 km.
Na nosu ima kameru u boji, koju koristi pilot za kontrolu u toku leta. Letilica poseduje i GPS uređaj za označavanje položaja letilice.
Svaka letilica se može rasklopiti na komponente i upakovati u specijalne kontejnere za transport avionom C-130.
NAORUŽANJE:
Letilica ima 7 podvesnih tačaka. Centralni nosač koji se nalazi na trupu se ne koristi. Dva unutrašnja nosača mogu da nose po 680 kg naoružanja ili spoljašnje rezervoare za gorivo. Srednji nosači mogu da nose po 270 kg ( 340 kg ) a spoljašnji po 91 kg ( 68 kg ).
Može da nosi do 4 ”AGM-114 Hellfire” – raketa AGM ( air ground missiles – projektil vazduh- zemlja ).
Naziv je dobila kao skraćenica od HELicopter Launched FIRE. Radi se o univerzalnoj raketi koja je u razvoju od 1974 godine. Prvo je bila namenjena za gađanje oklopnih ciljeva sa helikoptera. U međuvremenu su rađene modifikacije bojeve glave tako da sada imamo: HEAT BG ( High-Explosive Anti Tank ) težine 9 kg. MAC BG ( Metal Augmented Charge) težine 8 kg., spada u grupu termobaričnih oružja koja koristi kiseonik iz atmosfere u rejonu eksplozije i na taj način višestruko pojačava dejstvo. U zavisnosti od cilja misije tako se i oprema bojeva glava. Ukupna težina rakete je do 49 kg. Dužine 163 cm, prečnika 17,8 cm, operativni domet od 0,5 do 8 km, vođenje inercijalno poluaktivno lasersko i radarsko traženje. Operator senzora stalno obasjava cilj laserskim zrakom po kojem se raketa navodi, slično tome može se navoditi i SAR radarom kojim se poklapa cilj.
Bombe ”GBU-12 Paveway”, standardna bomba u naoružanju mnogih zemalja, u upotrebi od 1976. godine, ukupne težine 230 kg, dužine 3,27 m, prečnika 27,3 cm, dometa do 14,8 km. Laserski vođena bomba. Obeležavanje cilja laserom može da se vrši sa same letilice od strane operatora ili sa zemlje od strane vojnika koji se nalazi u rejonu samog cilja.
Bombe ”GBU-38 JDAM” ( Guided Bomb Unit – 38 Joint Direct Attack Munition ), u slobodnom prevodu znači – vođena bomba, zajednički direktno napadna municija. Vođenje bombe je „zajedno“ sa inercijalnim sistemom vođenja i globalnim sistemom za pozicioniranje. Radi se o standardnom naoružanju mnogih borbenih aviona, različitih težina, na Reaperu od 230 kg pa i do 900 kg na drugim avionima, dužine od 3 do 3,90 m. U upotrebi je od 1997. godine. Ono što je najbitnije, radi se o visoko preciznom oružju sa odstupanjem od 13 m od cilja dok je u praksi potvrđeno odstupanje od 7 m od cilja.
Rađeni su testovi i sa raketom vazduh-vazduh ”AIM-92 Stinger” i sa 4 ”GBU-49” sa laserskim i GPS vodjenjem. Podvesne tačke na ”Reaperu” su standardne i na njih se mogu montirati razne vrste naoružanja, tako da je paleta naoružanja ”Reapera” široka i u zavisnosti od cilja misije tako se i naoružava.
Upravljanje naoružanjem, kontrola istog ili mogućnost odbacivanja spoljašnih rezervoara se vrši preko ”MIL-STD-1760” naprednog sistema daljinskog upravljanja i upotrebe naoružanja. Preko ovog sistema, operator senzora vrši proveru ispravnosti, priprema oružje za dejstvo, dejstvuje i dobija informaciju o momentu poletanja sa letilice.
OSMATRANJE:
Radar:
Oznaka radara je ”AN/APY-8 Lynx II”. Radi u svim vremenskim uslovima (kiša, sneg,magla, dim), danju i noću. Spada u grupu SAR radara. Može da radi u SAR režimu i u režimu Ground/Dismount Moving Tagret Indication ( GMTI/DMTI ) modu.
SAR (Syntethic Aperture Radar ) nije klasican radar. Ima mogucnost da pravi slike ( slično kao foto aparat ). To su digitalne radarske fotografije koje pravi u svim vremenskim uslovima ( kiša, magla, oblaci, noću ili danju ). Vrlo visoke rezolucije ( od 0,1 do 3 metra ). Snaga predajnika je oko 320 W, može da radi u opsegu do 85 km a što zavisi od vremenskih uslova. Ugao snimanja mu je od +/- 45 do 135 stepeni, težina kompleta je oko 52 kg.
U SAR režimu ima dve vrste rada:
Strip mod: Pravi fotorgafije kao kada se radi crtani film, Takve fotografije se softverski spajaju u jednu veliku digitalnu sliku koja zadati teren prikazuje na monitoru ili kao pojedinačnu sliku ili kao video mod.
Za jednu minutu može da mapira površinu od 25 kvadratnih kilometara rezolucije od 1 m.
Spotlight: Kada je potrebno u dužem vremenskom periodu snimati samo jedan određeni deo. Može da mapira teren 300 sa 170 m sa daljine od 40 km i da vidi objekte do 10 cm.
U GMTI režimu može da skenira prostor koji mu se zada i u tom delu može da traži pokretne objekte brzine od 10 do 70 km/h
U DMTI režimu može da skenira prostor i da traži objekte malih brzina ( 1 km/h)
Prenos informacija može da ide putem video linka ili digitalnog linka.
Sam radar radi u Ku band opsegu od oko 16,7 GHz, širina propusnog opsega mu je 600 MHz što mu i omogućuje tako visoku rezoluciju.
Kasnije modifikacije su unapređene tako da informacija ide po dva kanala frekventno pomerenih zbog eventualnog aktivnog ometanja signala informacije.
Inače, ovakav tip radara je standardna oprema i borbenih aviona i helikoptera a i satelita u orbiti. U zavisnosti od potrebe i nosioca, može da se kreće u velikom frekventnom rasponu od 10 pa do 35 GHz.
Video:
Raytheon AN/AAS-52 Gordon StareSferična kupola smeštena ispod letilice u prednjem delu, predstavlja niz od 9 kamera ( komplet senzora ).
Obuhvata elektro-optičke, laserske i infracrvene senzore za detekciju, praćenje i obeležavanje objekata i ciljeva. Nije klasičan video sistem jer snima nekoliko slika u sekundi mada ima i klasičnu TV kameru. Slika se obezbeđuje preko infracrvenog senzora koji prosleđuje sliku na TV (crno/beli ili kolor). Ima laserski daljinomer i laserski obeleživač ciljeva. Video sa svakog senzora se može pojedinčno posmatrati ili u kombinaciji sa infracrvenim. Laserski sistem precizno nalazi cilj, određuje daljinu do njega i obeležava cilj za navođenje raketa ”Hellfire” i laserski vođenih bombi. Prenos podataka ide preko pojedinačnog kanala C ili Ku banda koji podržavaju brzine od 1,6 do 3,2 Mb/s
KOMUNIKACIJA:
Komunikacija zemaljske stanice, letilice i svih korisnika se obavlja po Common Data Link-u (CDL), vojnom komunikacijskom protokolu koji može da prenese radarsku sliku, video signal, data link, govor i ostale senzorke informacije od 1,544 Mb/s do 10,7 Mb/s na daljini do 200 km.
Univerzalna zemaljska kontrolna stanica:
Sadrži kompjutere, glasovnu komunikacijsku opremu, pokazivače-displeje i monitore, korisničke interfejse i opremu za odmor za pilota i senzor-operatora. Oprema je smeštena na dve konzole ( jedna za pilota i jedna za senzor operatora ) i dodatne tri konzole za distribuciju podataka i planiranje misije. Takođe poseduje i dve SAR radarske radne stanice za rad preko satelita i za rad preko LOS sistema. Komunikaciju može ostvariti zemaljskom linijom ili ”Trojan Spirit” sistem distribucije koji je opremljen sa 5,5 m tanjirom za Ku band i 2,4 m tanjirom za prenos podataka ili radio sistemom koje sadrže digitalni link koji se sastoji od UHF/VHF linkova.
Sistem LOS (Line Of Sight ) digitalni link koji radi u C band opsegu ( 3,9 do 6,2 GHz ) koristi tanjirastu antenu od 2,4 m.
Inače C band se načelno koristi u rasponu od 4 do 8 GHz. Koristi se za rad radara za praćenje vremena, satelitske komunikacije, mobilnih telefona i WiFi komunikacije.
Na letilici je montirana adekvatna oprema koja se sastoji od prijemnika, predajnika, dupleksera i dve antene koja omogućava puni dupleksni rad sistema. Puni dupleksni rad znači da se istovremeno vrsi i prijem i predaja informacije. Prijemna i predajna frekvencija sistema se razlikuju. Opšti naziv za takav sistem rada je uplink i downlink. Prijemna frekvencija na letilici je ista kao predajna na zemaljskoj stanici ( uplink 4,4 do 4,94 GHz ), odnosno prijemna na zemaljskoj stanici je ista kao predajna na letilici ( downlink 5,25 do 5,85 GHz). To se softverski podešava, a sam rad omogućava duplekser koji sprečava smetnje u prijemniku od strane predajnika i obrnuto, jer i prijemnik i predajnik koriste istu antenu. Antene za sistem LOS se na letilici nalaze, jedna gore levo a druga dole desno da bi u svakom momentu imala optičku vidljivost sa zemaljskom stanicom a letilica mogla da leti i manerviše u skladu sa potrebama. Antene su u obliku jajeta koje su pričvršćene držačima i malo odmaknute od tela letilice. Komunikacijska oprema za ovaj sistem, na letilici je skromnije snage i malog koeficijenta pojačanja antena ali je zato na zemaljskoj stanici ta oprema daleko jača po snazi i koeficijent pojačanja tanjiraste antene je preko 30 Db ( pojačanje od 10 Db –decibela iznosi 10 puta, od 20 Db iznosi 100 puta a od 30 Db iznosi 1000 puta ) Znači da je signal od 1 W koji dođe na antenu pojačan i ulazi kao signal od 1 KW.
Sistem LOS koristi i WiFi komunikaciju za klasičan prenos preko WLAN-a. Podržava protokole : a, b, g, n IEEE 802.11 standarda.
- a standard radi u opsegu od 5,15 do 5,75 GHz brzinom prenosa od 54 Mb/s
- b standard u opsegu od 2,4 do 2,48 GHz brzinom od 11 Mb/s
- g standard radi na istoj frekvenciji kao i b ali brzinom od 54 Mb/s
- n standard može da radi u oba frekventna opsega ( 2,4 i 5 GHz ), može da radi na većim daljinama i većim brzinama ( do 600 Mb/s ). Da bi ovo postigao, koristi višestruki digitalni protok sa po 4 antene.
Ovo omogućuje da ono što vidi letilica, vidi i vojnik na terenu u rejonu objekta dejstva, sa malom radio stanicom spojenom na prenosnom računaru uz odgovarajući program.
SATKOM ( BLOS ) satelitski link koji radi u Ku band opsegu koristi tanjirastu antenu od 5,5 m .
Komande i kontrolne informacije se prenose od kontrolne zemaljske stanice preko satelita do letilice, komandnim linkom ( uplink 15,15 do 15,35 GHz ) dok se informacije o statusu sistema na letilici prenose povratnim linkom od letilice preko satelita do GCS ( downlink 14,40 do 14,85 ). Zbog sigurnosti prenosa, softverski su podešena dva linka za prenos ( dva komandna i dva povratna linka ). Brzine prenosa se kreću od 1,5 do 10,7 Mb/s.
Da malo ovo objasnimo: za komunikaciju, sateliti koriste takozvane transpondere. Najčešće ih ima po 24. Kanali su odvojeni po 20 MHz ako se radi o različitim polarizacijama antena ( vertikalna, horizontalna, kružna ) ili po 40 MHz ako se radi o istim polarizacijama. Po 3 MHz levo i desno je prazno i ne sadrži informaciju zbog smanjenja ometanja između kanala. Transporder ima dve frekvencije koje koristi za jednu liniju ili komunikaciju. Prva frekvencija je downlink i označava predajnu frekvenciju satelita. Druga frekvencija je uplink i označava prijemnu frekvenciju tog kanala. One su frekventno pomerene zbog sprečavanja međusobnog ometanja prijemnika i predajnika kod prenosa informacije. Ovaj sistem rada satelita je zastupljen u bilo kom prenosu. Bilo da se radi o TV satelitu, komunikacijskom, telefonskom prenosu….
Svi podaci se pohranjuju i cuvaju u zemaljskoj kontrolnoj stanici jer letilica nema tu mogućnost. Ovakva stanica može da kontroliše više različitih vrsta UAV-a i da komunicira sa više korisnika a na osnovu projekta NATO STANAG.
Softverski je sve podržano na bazi Montavista Linuxa i može da sačuva podatke do 30 dana.
Kontejner zemaljske kontrolne stanice je podešen da se može prevoziti avionom C-130.
ARC-210: je vojni vazduhoplovni radio komunikacijski dvosmerni sistem (Airborne Radio Comunitacion). Ima sve vrste rada i podržava sve vrste modulacija. Frekventni opseg od 30 do 512 MHz. Snaga uređaja je od 5 do 23 W a u zavisnosti od frekvencije. U određenom frekventnom opsegu ima „Tone-Code Squelch„ sistem, što znači da se na tim frekvencijama prijemnik može otvoriti jedino tonom posebne frekvencije. Težina sistema je oko 5,5 kg i u svom kompletu poseduje pojačivače snage, daljinske kontrolere, predpojačivače u prijemnom delu i opremu za podršku na zemlji.
Antene na vrhu krila omogućuju istovremenu komunikaciju između više vazduh – vazduh i vazduh – zemlja korisnika
OSTALO:
- Amerikanci su planirali da do 2018. godine povuku iz upotrebe ”MQ-1 Predatore”.
- U 2017. godini planirali su 2,4 biliona $ za razvoj i opremanje jedinica sa bespilotnim letilicama.
- ”MQ-9 Reaper” je kupilo više zemalja NATO saveza i imaju ih u sastavu svojih jedinica. Interesantno, da jedino engleski operatori rade zajedno sa američkim u vazduhoplovnoj bazi Creech pored Las Vegasa i koriste njihov SATKOM sistem. Ostali rade u LOS sistemu. Jedino ako su stacionirani zajedno u nekoj privremenoj bazi, onda imaju zajedničke misije.
- U novembru 2012 počelo se sa montažom opreme za elektronsko ometanje na MQ-9. Nakon te informacije, dalji podaci o tom projektu nisu dostupni.
- 15. juna 2016. godine je USA mornarica uspešno izvršila poletanje eksperimentalne bespilotne letilice X-47B iz baze u Marylandu (USA) i njeno sletanje na nosač aviona USS George HW Bush u Atlantskom okeanu.
- USA planira da uključi još 29 MQ-9 Reaper-a u svoj arsenal što će je doći 11,26 miliona $ po komadu. Procenjuje se da poseduju još 284 Reaper-a a u planu je da do kraja 2019. godine bilo je da imaju ukupno 361 letilicu.
- I u 2016. godini su nastavili sa gubljenjem – obaranjem Reaper-a:
- 21.02.2016. godine oboren u Avganistanu
- 09.06.2016. godine srušio se u Nevadi tokom trenažnog leta.
- 05.07.2016. godine oboren u severnom delu Sirije. Izvršeno dejstvo avijacije po oborenoj letilici.
- 21.07.2016. godine iznad Sirije je oboren Reaper od strane kurdskih boraca.
- Na donjoj internet adresi se može videti kako se u eteru čuju razne vrste digitalnih komunikacija – prenosa podataka, slika, navigacija …..
http://www.nonstopsystems.com/radio/radio-sounds.html#PSK
U osnovnom meniju aktivirati ( sound clips ) i u padajućem meniju izabrati željenu vrstu rada.
SLABE TAČKE:
Kada se pročita članak, stiče se utisak da je Reaper svemoguć i opasno oružje koje će se u budućnosti sve više razvijati a samim tim i koristiti. Ako se uzmu u obzir i eksperimentalne verzije stelt tehnologije, proširenje palete naoružanja i opreme, onda je situacija još ozbiljnija.
Sa druge strane ima izreka koja kaže da nije bitno koliko je jedan sistem dobar već koje su mu slabe tačke i kako njih iskoristiti. Evo nekoliko koje su se same nametnule u toku proučavanja i pisanja materijala:
-Kada se radi preko sistema SATKOM, vreme potrebno da signal sa kontrolne zemaljske stanice dođe do Reaper-a je do 1,2 sekunde. To znači da ako operator senzora pokrene, recimo radar, on će se aktivirati tek nakon tog vremena. To isto važi za signal sa Reaper-a. Ovo je prvenstveno slabost satelita sa transporderima i up i downlinkovima. Praktičan primer ovog nedostatka se može videti ako na TV gledamo jedan događaj na jednom kanalu direktno a na drugom taj isti događaj preko satelita, videćemo kašnjenje signala.
Ovaj nedostatak pokušavaju da premoste trostrukom linijom, računajući da ako otkaže jedna linija uvek postoje još 2 back up-a.
- Ima veliki raspon krila, veliku odraznu površinu i relativno malu težinu. Osetljiv je na iznenadne udare vetra. Ovo se naročito pokazalo u brdovitim predelima Avganistana. Tu dolazi do izražaja onih 1,2 sekundi kašnjenja. Operator-pilot mora biti neprekidno oprezan i preduzeti kontra manevar inače se „gubi“ letilica. Ako se očekuju jači udari vetra, misija se otkazuje.
- 04.12.2011. godine iznad Irana, su iranske oružane snage „bukvalno“ preuzele kontrolu i izvršile sletanje bespilotne letilice na njihovu teritoriju. U ovom slučaju se radilo o ”RQ-170 Sentinel”. To su uradili preko GPS sistema za pozicioniranje. U rejonu letilice su pustili lažni GPS sistem koji je bio jači po amplitudi od stvarnog sistema. A i ”Reaper” koristi isti GPS sistem.
- U septembru 2011. godine u avio bazi pored Las Vegasa, „neko“ je preko WLAN-a ubacio virus i inficirao kompletnu flotu ”Reapera”.
- Iračke oružane snage su izvršile direktan upad u sistem LOS i nakačili se na video link koji je ”Reaper” slao zemaljskoj kontrolnoj stanici. Softver koji su koristili za taj napad košta 26 $.
- Komunikacija sa ”Reaperom” je najosetljivija na napade. Sistem rada preko satelita, zbog prirode frekventnog opsega Ku banda, je u nekim slučajevima problematičan. Na tim frekvencijama (Ku banda) veliki uticaj na prostiranje radio talasa ima kiša, sneg. U tim slučajevima se domet prostiranja signala drastično smanjuje a u nekim slujajevima dolazi i do gubitka veze. Pošto se radi o visokim frekvencijama, antene su obavezno tanjiraste i na satelitu i na Reaperu. Takve antene imaju uzak snop zračenja i bukvalno obe antene moraju da se međusobno stalno „vide“. U normalnim okolnostima, tracking sistem program obezbeđuje neprekidnu korekciju položaja antena u odnosu na let letilice – satelita. Dovoljno je da u tom momentu između te dve antene počne da pada sneg ili kiša ili naiđe iznenadni udar vetra. Velika verovatnoća je gubitak veze.
I ostali sistemi komunikacije su uglavnom poznati. U tom delu je najosetljivija komunikacija pilota sa letilicom i taj deo treba napadati. Sa adekvatnom opremom se može naći tačna frekvencija bilo koje komunikacije sa Reaperom i u skladu sa tim preduzimati aktivne mere uskopojasnog ometanja tog signala.
ZAKLJUČAK:
”MQ-9 Reaper” definitivno ima budućnost. Koristiće se sve više i pitanje je za koliko godina će premašiti uporebu borbene avijacije. Stalno se radi na otklanjanju uočenih nedostataka i stalno vrši modifikacija postojeće opreme i naoružanja. Protivnik za respect. Opet sa druge strane nije svemoguć. Stalnim praćenjem modifikacija, primenom određenih mera i postupaka i prilagođavanjem taktike može mu se parirati.
