Kada je počeo Prvi svetski rat, Englezi su na ratištu imali samo 15 motocikala (Englezi koriste izraz motorcycle-motorcikl), mada oni nisu bili novost u građanskom saobraćaju. Godine Velikog rata brzo su pokazale vrednost ovog mehaničkog ”konja”. Korišćeno je sve što je moglo da dospe do fronta: počelo je s ranim modelima kompanije ”Skott Motors” (Tamvort), pa kad se pokazalo da su oni ”nežni” za ratište, pristizali su motocikli firmi ”Matchless”, ”Premijer” (Konventri), ”Zenit” (London), ”Enfild” (Redič), ”Klino” (Vulverhempton)…
Sva ta iskustva koristila su u pripremama za novi veliki rat, pa su sve zemlje koliko-toliko spremne dočekale novi sukob, bar kad je reč o ovoj univerzalnoj mašini. Motocikl, ili motor kako se kod nas najčešće govori, na ratištu je bio ”devojka za sve”: kurir, sanitetsko vozilo, platforma za minobacač, jurišno mitraljesko gnezdo, desantno-padobransko sredstvo, izviđačko vozilo, inžinjerijsko pomagalo, pratnja za visoke oficire, itd, itd. Varijacija je bilo bezbroj i zavisile su od zahteva ratišta. Pogledajmo s kakvim modelima su najveće države ušle u Drugi svetski rat i šta su sve ”bajkeri” u vojničkoj uniformi mogli da zajašu.
SAD
Moćna američka automobilska industrija odavno je imala u ponudi izvanredan motor koji je poslužio kao osnova za vojnu nadogradnju. Bio je to ”Harli Devidson FL” (”Harley Davidson”). Motor izuzetne snage i zapremine, najmanje 1000 kubnih centimetara, do danas je ostao inspiracija za sve ”Harlijeve” modele.
”Harli Devidson WLA”, prvi vojni model, dobio je nadimak ”Liberator – oslobodilac” i proizveden je u preko 90.000 primeraka. Vojska je zapazila vrednosti koncepta ”BMW” kod koga je pogon po pravilu išao preko kardanske osovine, pa je fabrika napravila eksperimentalni, napredni model ”Harli Devidson XA” u samo hiljadu primeraka. Ratna praksa prema ovom motociklu bila je surova: bez obzira što je bio bolji od modela ”WLA”, od ”XA” se odustalo jer se vojska odlučila za jevtiniju i jednostavniju, uhodanu verziju. U trku za parče velikog ratnog budžeta uključila se i čuvena fabrika ”Indian” iz Minesote koja je takođe imala veliko iskustvo s građanskim tržištem. Ona je vojsci ponudila model ”Indian 841”. I taj model je imao nemačko rešenje za prenos snage – kardansku osovinu. Za dve godine napravljeno je jedva nešto preko hiljadu komada. Neka rešenja koja su išla ispred svog vremena (oblik i razmeštaj motora, odnosno cilindara) posle rata je prihvatila ”Honda” i napravila svetski bum, a ta rešenja prihvatila je i italijanska fabrika ”Moto Guci”.
Amerikanci su za svoje padobranske i desantne jedinice obezbedili interesantan portabl motocikl: ”Cushman Airborne Motor Scooter 53”. Njega je proizvodila fabrika ”Kušman” koja je radila u Avgusti (Džordžija), i on je mogao da se desantira iz aviona. Još nekoliko modela (po ugledu na nemački ”DKW – Dampf-Kraft-Wagen”) eksperimentalno su projektovali ”Harli Devidson” i ”Indian” ali oni nisu doživeli veću upotrebu.
Treći rajh
Nemačka armada je bila najveći proizvođač motocikala tokom rata. Pored toga što su proizvodili svoje modele, oni su u brojnim okupiranim zemljama zaplenili vrlo različit vozni park britanskih, francuskih i belgijskih motora; posle prefarbavanja i označavanja, što je činjeno u frontovskim radionicama, odmah su uključivani u ratne napore. ”NSU” (”NSU Motorenwerke AG”, Nekarsulm), osnovana još 1873. godine, vojsci je isporučila devet različitih modela. Za Rajh su radile i kompanije iz okupiranih zemlja. Danci su nemačkoj vojsci isporučili dva modela ( ”RT 125” i ”NZ 350”), kao i češka ”CZ” (Česká zbrojovka) iz Stakonjica.
Najznačajniji modeli su, svakako, ”BMW R75” (”Bayerische Motoren Werke”), Minhen i ”Cindap” KS750” (”Zundapp”), Nurenberg. To su bili modeli koji su kopirani širom sveta, a posebno su bili uspešni u kombinaciji s bočnom prikolicom (sidecar, motorradgespann, мотоцикл с коляской),
koja je mogla da posluži za postavljanje mitraljeza, minobacača, radio-stanice, dva sanitetska nosila (”na sprat”), itd, itd. Proizvođeni su po 20.000 komada godišnje tokom rata. ”Cindap” je bio karakterističan što je ručicu menjača imao neposredno na rezervoaru, kao automobil. U našem narodu bio je poznat kao ”Zundap”, usled nepravilnog čitanja originalnog naziva. Fabrika ”Viktorija” (Nirnberg), vojsci je isporučivala modele ”K6” i ”KR 35”, izuzetno elegantna vozila koja su pre svega bila namenjena građanskom tržištu. Nemci su koristili i zaplenjene francuske motocikle ”Gnome-Rhone 750 Armée”, poznate pariske fabrike avionskih motora koju je posle rata nasledila ”Snecma”. U voznom parku bili su i ”FN M12” belgijske prozivodnje (”Fabrique Nationale Herstal”), češki ”CZ 175” i drugi.
”Sd.Kfz.2” (”Sonderkraftfahrzeug – vozilo posebne namene”).Gde svrstati ovo čudo, ljubimca mnogih ratnih filmova i video igara? Proizvođeno je u fabrici ”NSU” ibilo je prava ilustracija nemačke maštovitosti i znanja. Ono se ne može svrstati formalno u dvotočkaše jer je guseničar s prednjim vodećim točkom, minijaturni poluguseničar, ali se nalazi u svim enciklopedijama motocikala. Mogao je, pored vozača, da poveze i dva putnika i svu moguću opremu i uređaje. Ovih komplikovanih, visokoprohodnih vozila napravljeno je gotovo 9.000 komada, što je ogroman uspeh, uzevši u obzir komplikovani pokretački mehanizam. Bio je toliko tražen i koristan, da je proizvodnja nastavljena sve do 1949. godine.
Italija
Jedna od zemalja čija je klima idealna za motoraše. Danas je to veliki proizvođač raznih vrsta motocikala, s velikim uticajem na dizajn i ”modne trendove” u ovoj oblasti. To je bila, ali ne u tolikoj meri, i pred Drugi svetski rat. Nerealne ambicije njenog vođstva tražile su mnogo različitih prevoznih sredstava, među kojima su dvotočkaši bili veoma traženi. Fabrika ”Moto Guci”, sa sedištem u Đenovi, jeste fabrika s najdužim kontinuitetom proizvodnje motora u Evropi. Ona je italijanskoj armiji isporučila ”Moto Guzzi 500 TriAlce”, trotočkaša (s prikolicom-sandukom) u nešto više od 1.700 primeraka.
Ovo vozilo moglo je da se transportuje avionom, ali nije poznato da li je imalo i desantna svojstva. Drugi model, ”GT-17” poslužio je kao osnova za druge modele, među kojima je i ”GT 32” (takođe trotočkaš), a njegov dizajn možemo prepoznati i u nama dobro poznatom modelu ”Moto Guci falkone 500”. ”Gilera” (iz grada Pontedere) isporučivala je vojsci modele ”500 LTE” i ”Marte”, a ”Benelli” (Pezaro) vojsci je isporučivao model ”Benelli 250 m37”.
Velika Britanija
Britanci su među prvima shvatili prednosti motorcikla. U državi u kojoj najveća udaljenost bilo kog mesta od mora iznosi samo 120,69 km, bilo je jasno da je ovaj način prevoza idealan za takvu teritoriju. Stoga su razvili veliki broj naprednih građanskih modela koji su se vrlo lako uklopili u vojne specifikacije.
”BSA M20” je model koji je u svojoj fabrici u gradu Smol Het (Small Heath), napravila ”BSA-Birmingham Small Arms Company” 1936. godine. On je najpre naišao na odbojnost konzervativnih vojnih krugova, ali, kako je narasla opasnost od invazije, sve prepreke su uklonjene i to je model koji je proizveden u najvećem broju primeraka – 126.000; on se i danas može videti na drumovima Komonvelta.
”Excelsior Welbike”, proizveden je u ”Stanici IX” (”Station IX”) u Velivinu, odeljenju koje je radilo specijalne narudžbine za ”SOE” (”Special Operations Executive”). Reč je o unikatnom vozilu portabl tipa koje su stručnjaci projektovali za potrebe padobransko-desantnih jedinica. Bacan je iz kontejnera ”CLE-Container Light Equipment” i mogao je da se rastavi i bude spreman za upotrebu za 15 sekundi! Najviše je korišćen u poznatoj operaciji ”Market Garden” (fijasku Montgomerija), a napravljeno ih je 3.853 komada.
”Norton 16H” i ”Norton 633” su modeli koje je proizvela poznata fabrika ”Norton” sa sedištem u Birmingemu. Karakteristični su po bočnoj prikolici koja je jedina imala pogon i na spoljnom točku. Prikolica nije imala zaštitnu kabinu kao građanski modeli, ali je zato imala mogućnost montiranja puškomitraljeza ”Bren”. Ovi, tipično građanski modeli, lako su našli svoje mesto u stroju.
”Triumph Speed Twin” je model koji je napravila poznata fabrika ”Trijumf” u Konventriju, sada u Meridenu. U pitanju je izuzetno snažna mašina, pravi ”vojnik” koji je ponudio nov koncept razmeštaja cilindara – ”blizance” (Twin). Bio je to izuzetno uspešan model jer ga je dugo posle rata koristilo eskortno odeljenje Metropoliten policije.
”Vincent Rapide B” je veoma interesantna pojava. Ovaj motor pravljen je u Stivnedžu, Herdvortšir, pedesetak kilometara severno od Londona. I on je pratio ”twin” konfiguraciju, a uz veoma snažan motor bio je to nabrži serijski građanski motocikl, pa je dobio nadimak ”Meteor”, a njegov mirnodopski naslednik je nazvan ”Crna senka’. Fabrika se inače bavila proizvodnjom municije, motora za čamce i pumpe. Posle rata ovi uspešni modeli našli su svoje mesto i na probirljivom tržištu SAD.
SSSR
Sovjetski savez je sa svojom površinom imao potpuno suprotne brige, ali je odnos prema motorima bio isti kao kod Britanaca: jevtino, pouzdano sredstvo, beskrajne stepe bez mnogo uzvišenja, loši putevi koji motorima ne smetaju mnogo jer mogu i preko livada, minimalno vreme obuke.
”L-300” je prvi serijski proizvođen sovjetski motocikl. Razvijen je u Lenjingradu, a predstavljao je gotovo u celosti kopiju nemačkog modela ”DKW 300 Luks”. Proizvedeno je do početka rata 19.000 primeraka, a sovjetka armija ga je koristila pre svega za izviđanje, kurirsko-poštansku službu i komunikacije.
”PMZ-A-750” je bio korak u daljem razvoju. To je bio prvi teški sovjetski motocikl. Proizvođen je serijski u Podoljsku (”Podoljski zavod za mehaniku – PMZ”) i napravljeno je 4.636 komada. Proizvođen je i s prikolicom, a korišćen je ravnomerno u vojsci i u građanstvu. Konstruisali su ga inžinjeri Naučnog instituta za automobile i traktore (NATI, sada NAMI – Государственный научный центр Российской Федерации), pa ni oni nisu patili od originalnosti, jer su veći deo rešenja prekopirali s jednog modela ”BMW”. Zbog brojnih problema u početku serijske proizvodnje, skraćenica ”PMZ” je u ruskom slengu imala značenje ”Попробуй меня Завести – pokušaj da me pokreneš”.
”TIZ AM-600”. Ovaj model proizvođen je od 1935. do 1941. godine u Taganarogskom mašinskom zavodu” (”Таганрогский инструментальный завод № 65 имени товарища Сталина”), a posle evakuacije dobio je naziv ”Tjumenski motociklistički zavod”. Ovaj put Sovjeti su kopirali prototip koji su kupili od Britanaca, a reč je o poznatom motorciklu ”Britsh BSA Sloper-600”. Rusi su mu ojačali prednju viljušku i prilagodili ga svojim putnim uslovima. Korišćen je u Zimskom ratu. Zahvaljujući izvanrednom motoru, uspeo je da se popne i na Pamir, prešavši pre toga 7.000 kilometara na internom reliju. Vodeću reputaciju je stekao na brojnim sportskim takmičenjima. Varijanta s prikolicom korišćena je u vojsci, NKVD i Narodnoslobodilačkoj vojsci Kine i imala je malu turelu za puškomitraljez.
”M-72” je najmasovniji sovjetski teški motocikl. Bila je to kopija nemačkog ”BMW R71”. Proizvođen je u velikoj seriji od 1941. do 1960. godine u više fabrika: ”MMZ” (ranije ”Заво́д Дукс”, a zatim ”Московский мотоциклетный завод ”Искра”); ”Srp i čekić” Harkov, ”GMZ” (”Gorkovski metalrurški kombinat”) u Nižnjem Novgorodu, ”KMZ” (”Киевский мотоциклетный завод”), ”Crveni Oktobar” (Lenjingrad-Sankt Peterburg) i u fabrici ”Lepse” (Kirov). Potražnja je bila takva da do sredine pedesetih godina on nije mogao da stigne do komercijalnog tržišta. Svaki primerak je mogao da nosi streljačko oružje, pa prema klasifikaciji GABTU RKKA (Главное автобронетанковое управление – Glavna automototenkovska uprava) on je potpadao pod oklopna sredstva. Napravljeno je više od 330.000, a tokom samog rata 16.860. Ovakva ratna proizvodnja ne čudi, jer je potrebe za motorciklima SSSR nadomeštavao upotrebom vozila iz Lendliza. Ovim putem stiglo je (kako smo ranije pisali, no da podsetimo) 34.000 ”Harli Devidsona WLA”, 741 primerak ”Indijana” i nešto britanskih modela.
Japanci
Bez ove države i njenih modela nezamisliva su danas takmičenja u moto-sportu, okupljanja bajkera i popularizacija ovog vozila. Ovog trenutka, preko 50% ukupne svetske produkcije dolazi nam iz Japana. Nema toga ko ne zna za veliku četvorku: ”Hondu”, ”Kavasaki”, ”Jamahu” i ”Suzuki”. Tu su bili i drugi proizvođači: ”Abe Star” (1951-1958), ”Hodaka” (1964-1978), ”Marušo” (1948-1967), ”Meguro” (predratni proizvođač, ušao je u sastav ”Kavasakija”), ”Mijata” (osnovana 1890, sada proizvodi bicikle), ”Rikuo” (do 1958. godine proizvodio veći deo motora po licenci ”Harli Devidsona”) i ”Toshacu” (ugašena 1964). Međutim, velika imperija Izlazećeg sunca Drugi svetski rat je dočekala s jednim modelom – ”Type 97”, koji je bio japanska kopija ”Harli Devidsona”. Proizvodila ga je spomenuta fabrika ”Rikio” i napravljeno je oko 18.000 primeraka. Ovaj model imao je i verziju ”Type 93” sa prikolicom, a broj proizvedenih primeraka je nepoznat.
