Strvina protiv zveri – ”ISU-152”

”I pantere i tigriće pobićemo ko mačiće”

pesma ruskih tenkista

Moćna sovjetska mašinogradnja i teška industrija izrodila je, kao odgovor na izazove do tada neviđenih ratnih napora, još jedan dugovečan proizvod. On je bio rezultat poznate sovjetske doktrine ”bolje tona viška nego gram manjka”. Naravno, nije samo to bilo razlog, inače bi sve industrijske zemlje pravile takve monstrume. Najduži front na svetu, ogromne stepe ispresecane rekama, rečicama, udolinama, bile su pravi izazov za tenkiste, ali i konstruktore. Ovom izazovu Sovjeti su uspeli na pravi način da odgovore. Kao što je poznato, najbolje oružje protiv tenka jeste drugi tenk, no sovjetski stratezi su zaključili da im u PT borbi mogu od velike važnosti biti i samohodna artiljerijska oruđa (SAU – Самоходная артиллерийская установка) i stoga su razvili porodicu uspešnih sistema. Među njima se po veličini, snazi i ubojnosti ističe ”ISU-152” (”Objekat 241”), teška samohodna haubica/top, u našem vojnom žargonu poznata kao ”samohotka”. Takva oruđa imala su indeks ”SU” (Самоходная  установка), dok je slovo I (И) označavalo da je sredstvo nastalo na osnovi tenka ”IS” (”Иосиф Сталин”). Postojala je i ”SU-152” na osnovi drugog tenka (”KV-1S –  ‘Klim Vorošilov”). Indeks 152 označava, naravno, kalibar osnovnog oruđa.

”ISU-152” je na neki način dete ratne sreće. U pomenutom zavodu su najpre krenuli s konstrukcijom teškog tenka koji bi zamenio već prevaziđeni ”KV-1s”. Predviđeno je da to bude spomenuti ”IS-1”. Međutim, u toku rada samo se nametnulo rešenje da se napravi teško jurišno oružje (koje bi bilo i lovac tenkova) jer je potreba trupe za takvim sredstvom bila ogromna. Na oruđu je veoma brzo rađeno, jer su u trećoj ratnoj godini i stratezi i konstruktori bili lišeni luksuza  eksperimentisanja sa ingenioznim rešenjima. Trupa je tačno znala šta joj treba, pa je posao svima bio olakšan. ”Istraživački zavod № 100” (danas AD ”Всероссийский научно-исследовательский институт транспортного машиностроения ВНИИ-100, АО ”ВНИИТрансмаш”) za samo nepuna dva meseca došao je do rešenja koje je zadovoljilo nastupajuće armije. Reč je o oktobru 1943. godine, a stratezi RKKA su znali da ih čeka dug i krvav, ali izvestan put do Berlina. Iskoristili su postojeće elemente: na hodni deo teškog tenka nadogradili su odgovarajuću kupolu i u nju smestili haubicu-top ”ML-20” (152-мм гаубица-пушка образца 1937 года МЛ-20). Serijska proizvodnja počela je u ”Čeljabinskom Kirovskom zavodu” (ČKZ) i trajala je do 1946. godine. S početka 1945. godine u proizvodnju se uključio i ”Lenjingradski Kirovski zavod” (LKZ) koji je izvesnu količinu proizveo zaključno sa 1947. godinom. Ti obrasci su se razlikovali od osnovnog po spoljašnjosti. Oklop lenjingradskih samohotki bio je ravan, bez karakterističnih rebara duž ivica, a bočne stranice su bile nešto šire. Na nekim primercima šrafovi su uvrtani spolja, umesto iznutra. Oruđa su stigla u pravom trenutku na ratište i nisu uzalud dobila ime ”zveroboj” – ubica zveri, jer su s lakoćom otkidala kupole ”Tigrova” i ”Pantera”. Posle rata korišćeni su u armijama Poljske i Čehoslovačke, a pojedina zarobljena vozila mogu se videti na arhivskim snimcima kod Nemaca i Finaca. Finci su jedan primerak zaplenili 25. juna 1944. godine, remontovali ga i vratili u borbu. Posle samo četiri dana Sovjeti su je onesposobili i vratili u svoj stroj.

”ISU-152” je prošao nekoliko modernizacija i dugo se zadržao u trupi. Koristili su ih i Egipćani tokom oružanih sukoba s Izraelom. U Šestodnevnom ratu korišćeni su kao ukopane vatrene tačke. Egipćani su dobijali, po sovjetskom običaju, nemodernizovane primerke. Ipak, na njih je bio instaliran sistem za noćno osmatranje sa IC reflektorom koji je bio uparen s farom u zaštitnoj korpi, levo od oruđa. Sredinom sedamdesetih godina povučeni su iz sovjetskog naoružanja, a na njihovo mesto su došli savremeniji SAU sistemi. Većina je isečena, a izvestan broj primeraka ostavljen je kao eskponat u brojnim muzejima širom SSSR. Pored sovjetskog nadimka i Nemci su imali odgovarajuće ime za njega – ”nož za otvaranje konzervi” (Dosenöffner), što veoma slikovito govori o tome šta su mislili o razornom dejstvu njegovog topa na tenkove.

Za osnovno oruđe, spomenutu haubicu-top ”ML-20” modela 1937/43 godine (Indeks GRAU ”52-ПС-544С”) konstruisan je odličan radni prostor koji je bio nešto širi od tenkovske verzije. Za razliku od klasičnih samohotki ranog tipa, top je imao vertikalni ugao od  -3° do +20°, a po horizontalnom navođenju 10°. Veće korekcije vršene su klasičnim zaokretanjem tela. Minimalna visina linije vatre bila je 1,8 metra, a daljina razantnog hica (položene putanje) do 900 metara za cilj visine 2,5 – 3 metra. Direktnim gađanjem mogao je efikasno uništiti ciljeve do 3.800 metara, a najveći domet bio mu je do 6.200 metara pod elevacijom od 45°. Opaljenje je vršeno putem električnog ili ručnog okidača.

Borbeni komplet sadržao je 21 komad dvodelnih granata. Bojeve glave su postavljane duž obe strane kabine, na dnu borbenog odeljka i na zadnjem zidu kupole. Uporedo su pakovana i barutna punjenja. U odnosu na vučenu varijantu oruđa, samohotka je imala relativno skroman izbor municije, shodno svojim zadacima. Najviše je bilo zastupljeno pancirno-traser zrno ”53-BR-540”, mase 48,8 kg, početne brzine 600m/sec. Oni su se nalazili na levoj strani kupole, u odnosu na oruđe. Interesantno je dau njih više koristili za rušenje bunkera i zgrada, nego za PT borbu. U BK, s desne strane, nalazili su se još i rasprskavajući topovski projektil ”53-OF-540” mase 43,56 kg i početne brzine 655m/sec; oni su korišćeni protiv tenkova mnogo češće i mogli su s lakoćom da otkinu kupolu bilo kom tadašnjem tenku. Za uništavanje bunkera korišćen je i betonski topovski projektil ”53-G-545”. ”ISU-152” mogao je da ispaljuje sve vrste municije i punjenja primenjenih za vučenu verziju. U priručnicima i tabelama gađanja iz tog vremena taj podatak se ne spominje, već se navodi samo formacijski predviđena municija. Posle rata porodica projektila je značajno obogaćena, onako kako su rasle potrebe i pojavljivali se novi protivnici. Početkom 1945. godine ”ISU-152” je dobio i PAM 12,7 mm ”DŠK” koji je bio postavljen na desnom otvoru (komadnira vozila). Uz mitraljez je išao BK od 250 metaka. Za neposrednu samoodbranu  korišćena su dva automata (”PPŠ-41” ili ”PPS-43”) sa 1.491 metkom (21 doboš) i 20 ručnih bombi ”F-1”. Na samohotki se moglo videti i jedno praktično rešenje: malo više i levo od trećeg točka (s leve strane vozila), nalazio se mali luk kroz koji je posada mogla da utovaruje municiju. Na taj način ljudstvo se nije izlagalo opasnosti ubacujući municiju na prilično visokoj i uočljivoj mašini, a štedelo se i na snazi jer su zrna bila veoma teška pa je ovaj put bio lakši, kraći i bezbedniji. Luk za evakuaciju posade nalazio se ispod sedišta nišandžije. 

Fabrički su bile izvedene samo dve varijante: ”ISU-152” na bazi tenka ”IS” iz 1943. godine imao je  jednodelni liveni, monolitni deo trupa. Godinu dana kasnije napravljena je druga varijanta gde je prednji deo trupa počeo da se izrađuje od dve valjane oklopne ploče. Ova verzija se odlikovala povećanom debljinom zaštitne blende sa 60mm na 90mm, kao i većim rezervoarima za gorivo. Tokom 1945. sve varijante su dobile spomenuti PAM. Posle rata, polazeći od izvanrednih borbenih i eksploatativnih kvaliteta, kao i zbog stagnacije cevne samohodne artiljerije krajem pedesetih godina (uticaj raketnog lobija je bio sve veći), rešeno je da se ovo sredstvo modernizuje. Modernizacija je tekla u dva smera: na modelu ”ISU-152M” (”Objekt 241M”) i na modelu sa sufiksom K. U proces je uključeno:

• Montiranje pribora za noćno osmatranje i IC reflektora.
• Zamena motora ”V-2IS” sa savremenijim i napednijim ”V-54”.
• Povećanje BK na 30 projektila.
• Zamena nišana i telekomunikacijskih uređaja.

Borbena upotreba je pokazala svu vrednost koncepta. Kao jurišno oruđe za podršku, posebno u gradskim borbama, ”Zverovoj” je bio nenadmašan. Uz saradnju s pešadijom, snajperima i mitraljeskim naoružanjem, s lakoćom je savladavao sve improvizovane barikade tokom uličnih borbi, a posebno efikasan pokazao se u borbi s rukovaocima pancerfausta. Moćna granata s lakoćom je rušila cele zgrade i zasedna gnezda. Kao lovac tenkova takođe je bio uspešan, pre svega zbog udarne moći svoje granate. Međutim, u toj ulozi nije bio tako delotvoran kao ”SU-85” ili ”SU-100” jer su ova vozila imala mnogo veću brzinu paljbe i bila su konstruisana isključivo kao lovci tenkova. ”Zveroboj” se pojavio i na ulicama Budimpešte 1956. godine gde se veoma uspešano pokazao u borbi protiv snajpera. Pored već spomenute upotebe u Šestodnevnom ratu, treba reći da je njegova labudova pesma bila na veoma neobičnom mestu – U Čenobilu! Odlično je poslužio za raščišćavanje šuta, ruševina i razbijanja betonskih oplata na černobilskoj atomskoj centrali.

TT podaci:

• Borbena masa: 46 tona.
• Posada: pet ljudi (komandir, vozač, nišandžija, punilac, dodavač)
• Proizvođač: ”Kirovski zavod”.
• Godina projektovanja: 1943.
• Godine proizvodnje: 1943-1947.
• Godine upotrebe: 1943-1981(povučen poslednji primerak iz 921. artiljerijskog puka morske pešadije Tihookeanske flote).
• Broj proizvedenih jedinica: 2.825 (prema drugim podacima 3.242).
• Dužina tela: 6.543mm.
• Dužina s topom u prednjem položaju: 9.050 mm.
• Širina: 3.070 mm.
• Visina: 2.870 mm.
• Širina kolotraga gusenica: 2.420 mm.
• Baza tenka: 4.310mm.
• Klirens: 470 mm.
• Tip oklopne zaštite: valjani čelik.
• Vrsta osnovnog oruđa: haubica-top ”ML-20S”, model 1937/43 g.
• Dužina cevi: 28 kalibara.
• Bojevi komplet: ”ISU-152” 21 metak, ”ISU-152M” 20 metaka, ”ISU-152K” 30 metaka.
• Motor: 520 KS.
• Brzina na putu: do 40 km/h.
• Brzina na ispresecanom zemljištu: 15-20 km/h.
• Rastojanje s jednim punjenjem (na putu): 350-500 km.
• Rastojanje po ispresecanom zemljištu: 140-300 km.