Operacija ”Dropshot” – život kao ponavljač
Ponovo smo ovih dana i nedelja svedoci pretnji nuklearnim oružjem; ovaj put bez mnogo zadrške i odgovornosti mediji, kao nikada do sada, utrkuju se u prizivanju nuklearnog rata (ograničenog obima?!). Preti se ”prljavom bombom” kao da je reč o video-igri. Poneko se, po ko zna koji put, seti Ajnštajnovih proročanstava o četvrtom svetskom ratu, kao da je u pitanju vatromet, a ne apokalipsa. Reklo bi se da Hladni rat nikada nije ni prestajao, samo što sada, ”zahvaljujući” internetu, toj zveri koja se otrgla s lanca, dobija neverovatne dimenzije.
Hladni rat svoje korene vuče još pre Drugog svetskog rata i to je tema kojom bismo morali jednom da se ozbiljno pozabavimo, jer razloga za to ima previše. Od rusofobije iz vremena Karla Velikog, preko Velikih igara s Velikom Britanijom, strane intervencije posle Oktobarske revolucije, sve govori o tome da su se gotovo bez prekida nasuprot ruskog naciona (konglomerata raznih naroda i narodnosti) nalazile tzv. Zapadne sile. Smenjivali su se periodi bliske saradnje i ratova, ali je animozitet ostajao. Hladni rat je zvanično započeo petog marta 1946; međutim, već u ”Atlantskoj povelji” (”Atlantic Charter”, ”Атлантическая хартия”), bez obzira na slatkorečivost i gotovo utopijske zaključke o posleratnom slobodnom svetu, moglo se naslutiti u kom pravcu će Zapadni blok ići. Neki istoričari, bez obzira na zvanične izjave potpisnika, tvrde da ne postoji ni original, niti ijedna kopija ovog dokumenta. Iznuđeno savezništvo sa Sovjetima trajalo je vrlo kratko. Već 14. decembra 1945. izdata je tajna direktiva br. 432/d u kojoj se navodi da je ”najefektnije oružje koje SAD mogu primeniti pri napadu na SSSR atomska bomba”. Samo četiri godine kasnije formiran je NATO.To je bila jasna antisovjetska koalicija u koju su brzo ušle države koje su se plašile ”crvene pretnje”. Kako se NATO širio, a SAD uvećavale svoju atomsku moć koracima od sedam milja, tako je i Pentagon menjao planove. Apetiti su rasli onako kako je rastao zbir bombi.
Planovi je bilo više: ”Pincher”, ”Broiler”, ”Halfmoon”, kasnije preimenovan u ”Fleetwood”; to je ujedno i prvi plan u kome se zagovara mogućnost masovne upotrebe atomske bombe. Prvi plan koji je uopšte razmatrao rat sa Sovjetima bio je ”Totaliti”, razrađen od stane Ajzenhauera još za vreme Drugog svetskog rata. Sledio je plan ”Kočijaš”, obnovljena varijanta, pokrenuta u leto 1948, a za njim ”Flitvud”, plan koji je obelodanjen na treću godišnjicu završetka Drugog svetskog rata. ”Trojan” je prvi poznati celoviti plan atomskog rata. U prvoj verziji trebalo je napasti dvadeset najvećih gradova i industrijskih centara SSSR, a zatim je broj povećan na sedamdeset.
Ovaj plan je zamenjen 19. decembra 1949. godine i on je dobio ime koje se nalazi u naslovu ovog teksta – ”Dropšot” (”Operation Dropshot”). Sovjeti su ga nazvali ”Последний выстрел” (poslednji pucanj), mada su u svakodnevnom govoru i oni koristili izraz ”dropšot”. Ponegde su se javljali i precizniji književni prevodi kao što su Моментальный удар, Короткий удар, odnosno momentalni ili kratki (brzi) udarac. Plan je bio reakcija na mogući prodor Sovjeta u Zapadnu Evropu, Bliski Istok i Japan. Utvrđen je i usvojen od strane Združenog štaba načelnika OS (Joint Chiefs of Staff, JCS). Po tom planu bilo je previđeno da se na SSSR baci 300 atomskih bombi i 29.000 fugasnih bombi najvećeg kalibra. Cilj? Da se uništi 200 vojno-strateških ciljeva u 100 gradova i naselja, te da se na taj način uništi 85% privrednog potencijala Sovjetskog Saveza. Između 75 i 100 atomskih bombi bilo je predviđeno za uništenje sovjetskih bombardera na zemlji.
Počeci i pozadina plana
Već u aprilu 1945(!) Čerčil je od Zajedničkog štaba zatražio da se napravi plan napada na SSSR pod kodnim nazivom ”Nezamislivo” (”Operation Unthinkable”). Ideja je dočekana sa skepsom, pa planovi nisu ni pokazani Amerikancima. Međutim, već krajem 1945. sovjetskim odbijanjem da povuku trupe iz Severnog Irana i stvaranjem marionetske države – Demokratske Republike Azerbejdžan (poznata Iranska kriza), stvari su počele da se menjaju. SSSR je u maju 1946. pod pritiskom SAD i Velike Britanije (ne posedujući još uvek atomsko oružje), povukao trupe iz Irana. Staljin je počeo da javno iznosi teritorijalne pretenzije prema Turskoj, pa je sedmog avgusta 1946. godine Turskoj uručena nota kako će doći do neizbežne invazije.
Opet su se umešale SAD i Britanija, ali Staljin nije odustajao sa provokacijama i – sada se može otvoreno reći – blefovima. Tenzije dostižu vrhunac u periodu od juna 1948. do maja 1949. godine kao rezultat blokade Zapadnog Berlina. Uporedo s tim trvenjima ubrzano se instaliraju komunistički sistemi u zemljama Istočne Evrope, uz veliku i neskrivenu pomoć Sovjeta. Pomagani su i opozicioni pokreti u zapadnim zemljama. Francuska i Italija su bile u najvećem izazovu, pa je stvorena druga verzija ”Nezamislivog plana”. Englezima je išlo na ruku to što su Sovjeti odbacili ”Baruhov plan” (”Baruch Plan”, američki plan predstavljen komisiji OUN za atomsku energiju, nazvan po američkom finansijeru Bernardu Baruhu). Sovjeti su jednostavno stavili veto na taj plan u Savetu bezbednosti. Razlog je bio jasan – taj plan bi usporio SSSR u razvoju svog nuklearnog potencijala.
Podsetimo se: prvi američki plan, kako smo već naveli, bio je nazvan ”Totalitet” (”Totality”) i razvio ga je Ajzenhauer po nalogu Trumana početkom blokade Zapadnog Berlina. Za njim je sledio i plan za rat sa SSSR nazvan ”Charioteer” (kočijaš) koji takođe nije sproveden. Umesto njega, Savet za nacionalnu bezbednost SAD 18. avgusta 1948. godine izdaje memorandum ”Zadaci u odnosima sa SSSR” koji je sačinio ministar odbrane Džejms Forestal (James Forrestal), koji je trebalo da definiše dugoročne ciljeve u mirnodopskom i ratnom pravcu. Svi ti planovi, pored političkog uticaja i potkopavanja komunističkih režima, podrazumevali su i nuklearni napad. Interesantna je sudbina ovog čoveka. On je 28. marta 1949. godine povučen s dužnosti i smešten u Nacionalni vojno-medicinski centar ”Volter Rid”. Zvanično je javljeno da je bivši ministar ”nervno i mentalno iscrpljen”, a lekar, kapetan Džordž Rejns, postavio je dijagnozu ”depresija”. Za vreme lečenja Forestal je ponavljao: ”Rusi dolaze, Rusi dolaze. Oni su ovde. Video sam ruske vojnike”. Dijagnostikovana je paranoja, a 22. maja sudski veštak je mogao samo da konstatuje da se Forestal ubio skokom kroz prozor sa 16. sprata. Tako glasi zvanična verzija.
Sadržaj plana
Izradu plana pratile su brojne pretpostavke i ekstrapolacije. Pošlo se od premisa da komunistički lideri SSSR teže svetskoj dominaciji, što predstavlja glavnu pretnju bezbednosti SAD; pri tom bi Zapadna Evropa postala neposredna meta. Planeri su znali da sovjetska ekonomska moć nije kao američka, ali su predviđali da će do 1955. godine njihova ekonomija biti takva da će moći da ostvare sredstva kojima bi izveli direktne napade na SAD. Pri tom se računalo sa nuklearnom, biološkom i hemijskom pretnjom. U momentu stvaranja plana nije bilo znakova da SSSR planira agresiju globalnih razmera, ali se smatralo da je rizik tu i da je visok.
Pod pretpostavkom da rat počne prvog januara 1957. godine raspored snaga bio bi ovakav: na strani SSSR bile bi Poljska, Finska, Čehoslovačka, Mađarska, Jugoslavija, Albanija, Rumunija, Bugarska, Mongolija, Mandžurija, Severna Koreja i komunistička Kina. Jugoslavija bi pokušala, po tom planu, da bude neutralna, čak i da se eventualno odupre agresiji. Na strani SAD bile su zemlje NATO, nekomunistička Kina, zemlje Britanskog Komonvelta (osim Indije i Pakistana) i Filipini. Smatrali su da će neutralne ostati Irska, Španija, Švajcarska, Švedska, Grčka, Turska, arapske zemlje, Izrael, Iran, Indija i Pakistan. Takođe se pretpostavljalo da će ove zemlje pre pristati na okupaciju, nego na aktivno suprotstavljanje invaziji. Takođe, zemlje Latinske Amerike bi ostale neutralne, ali bi svakako svoje resurse ustupili SAD i NATO. Amerikanci su računali da će do 1953. godine program ekonomske pomoći Zapadnoj Evropi biti okončan (Maršalov plan) i da će do 1957. godine one postići ekonomsku i političku stabilnost.
Pretpostavljalo se, takođe, da će kada je reč o mobilizaciji, SSSR biti u prednosti jer će je sprovesti brže i u većem obimu nego NATO. Zaključak je bio jasan – NATO neće stići da se odupre Sovjetima jer neće biti dovoljno brz! Jedini način da se Sovjeti zaustave bila bi upotreba nuklearnog oružja, što znači da će ga koristiti obe strane. Pri tom su planeri bili iznenađujuće realni, procenjujući da će se sovjetska ratna mašina razvijati po planu, na talasu već postignute visoke industrijalizacije iz vremena Drugog svetskog rata. Uopšte, ratna privreda SSSR nije nimalo potcenjena.
Ključni strateški zahtevi su se polazili od sledećih ciljeva:
- Odbrana u Zapadnoj Evropi na liniji Rajna-Alpi-Piava (reka u venecijanskoj oblasti); odbrana od invazije na Bliskom istoku preko Irana i Turske, kao i odbrana od invazije na Japan, uz istovremeno izvođenje nuklearnih i vazdušno-bombarderskih udara po Sovjetskom Savezu, njegovim saveznicima i teritorijama koje je on okupirao.
- Istrajavanje na vazdušnim udarima i odbrani, intenziviranje psihološkog i ekonomskog rata, partizanska borba i diverzije u pozadini.
- Masovna ofanziva u Evropi, odsecanje i uništenje trupa sve do predaje SSSR.
- Okupacija teritorije SSSR i njegovih saveznika (!)
Protivmere SSSR
Sovjeti su morali hitno da reaguju i do maksimuma su napregli svoje kapacitete. Razlog je bio jednostavan: Amerikanci su mogli da napadnu iz brojnih evopskih baza, a SSSR nije mogao da uzvrati po njihovoj teritoriji. Prve uspešno lansirane ICBM Sovjeti su imali tek 1959. godine. U vreme eventualnog pokretanja ”Dropšota”, mogli su da uzvrate samo dalekometnom avijacijom koja nije imala adekvatnu lovačku zaštitu. U to vreme eksperimentisali su čak i sa lovcima-parazitima, koji bi bili okačeni o bombardere i poletali u odsudnom trenutku u, praktično, samoubilačku misiju. Međutim, stvari su se promenile kada su Amerikanci u ruži vetrova iznad Tihog okeana otkrili radioaktivne tragove i uverili se da i Sovjeti raspolažu nuklearnim oružjem i da mogu odgovoriti.
U kojoj meri, to se nije znalo, ali bilo je dovoljno da splasne entuzijazam i ”Dropšot” ode u istoriju kao jedan od brojnih planova. Možda su Amerikanci mogli i da odahnu, jer i u planu ”Dropšot” bilo je mnogo nepoznanica i neizvesnosti: nije bilo dovoljno imati nuklearnu bombu. Broj aerodroma (i poznatih pravaca) s kojih su mogli da polete atomski bombarderi nije bio veliki; sovjetske vazduhoplovne armije bile su odlično obučene, iskusne i brojne, pa nije bila isključena mogućnost kamikaza-napada na bombardere još pre ulaska u sovjetski vazdušni prostor. Na kraju, niko još pouzdano nije znao kakve će sve posledice po Zemlju ostaviti takav masovan napad, čak i pod uslovom da u potpunosti uspe. Naglim razvojem interkontinentalnih raketa američka nuklearna ucena i držanje ”u šahu” Sovjeta izgubila je smisao i značaj; prerasla je u ono što je kasnije, vrlo brzo, nazvano ”ravnoteža straha”. Da se to nije dogodilo, sasvim je izvesno da bi došlo do Trećeg svetskog rata. Kako vidimo, čovečanstvo (bar ovaj njegov ratoborniji i glasniji deo), nije naučilo lekcije koje bi dovele do kohabitacije i mirnog života.
