U centralnom skladištu MUP, među oružjem odvojenim za budući muzej, nalazi se bezbroj konstrukcija od kojih većina zaslužuje mesto u istorijskom ili muzeju tehnike. Jedan od takvih eksponata je i švajcarski revolver M1882. Oružje privlači pažnju prvenstveno po preciznosti i kvalitetu izrade, jer nedvosmisleno ukazuje zašto su švajcarski satovi ili džepni noževi stekli svetsku slavu.
Uljuljkana vekovnom neutralnošću, Švajcarska se sredinom 19. veka nije posebno trudila da prati savremene trendove u razvoju streljačkog naoružanja. Oktobra 1850, Ministarstvo vojno je iz Pariza dobilo jedan ugledni primerak tada već slavnog perkusionog revolvera sistema Colt, ”koji su SAD, 12. februara 1849, uvele u naoružanje armije”. Švajcarci su Koltovo ”čudo” testirali mesec dana, nakon čega je zaključeno da nije primereno domaćim strogim kriterijumima. Mora se priznati, pogotovo ako se u obzir uzme poslovična švajcarska pragmatičnost i štedljivost, da odluka nije bila bez osnova; u to vreme već su se pojavili revolveri na sjedinjeni metak, što je ukazivalo da je era spredpunećeg perkusionog oružja na zalasku. Slično je, konačno, postupila i Srbija; odlučila se da sačeka još nekoliko godina, kako bi se opredelila za usavršenije, spredpuneće oružje.
Tako su Švajcarci prvi oficijelni konkurs za revolver raspisali tek 17. septembra 1861. godine. Svoje prototipove u Bern su poslali ”Dricket & Warroux” iz Liježa, zastupnička kuća ”Yverdon” (prototip belgijske fabrike ”Loron & Cie”, koja je, na osnovu patenta Lefaucheux, razvila komplikovanu i nepraktičnu konstrukciju Fornachou), te nepoznata austrijska kuća (dvocevni prelamajući pištolj, verovatno sistema Nagant). Kako ni jedna konstrukcija nije zadovoljila propisane taktičko-tehničke zahteve, novi krug testova otegao se od 1862. do 1870. godine. Tokom čitave decenije, švajcarski stručnjaci testirali su revolvere sistema Lefaucheux (u kalibrima 9 i 11 mm), ”Mre. Imp. De St. Etienne” (11 mm), ”Beuert Freres” (9 mm), ”Falisse & Trapman” (9 mm), te Adams (.450).
Bez obzira što je većina prijavljenih modela uvedena u operativnu upotrebu mnogih evropskih armija, švedska kopnena vojska ni jednom nije dala prelaznu ocenu. S druge strane, po običaju ekstravagantna mornarica, na Ministarstvo vojno je vršila pritisak da se što pre nabavi formacijski revolver. Od 22. jula do 29. oktobra 1870, u školi za oficirske kandidate ponovo je testiran britanski Adams. Revolver je na sebe skrenuo pažnju prvenstveno zbog Bokserovog tipa municije sa centralnim paljenjem. Na strelištu Tun, međutim, pokazalo se da Adamsova konstrukcija ima niz tehničkih mana, te da ni municija ne zadovoljava vojne bezbednosne normative. Tako je nastavljena švedska potraga za koliko-toliko zadovoljavajućim rešenjem revolvera. Početkom 1871, general Herzog je naložio testiranje sistema Galand, u kalibru 12 mm, za koje se, između ostalih, opredelila i Rusija.
General je za probe i eventualne intervencije na revolveru zadužio majora Rudolfa Schmidta. Šmid je donekle usavršio originalnu belgijsku konstrukciju (modifikovane prototipove izradila je švajcarska fabrika ”Von Erlach & Comp”), te rekonstruisao belgijski metak. Na testovima, međutim, nisu prošli ni izvorni, belgijski, ni modifikovani, švajcarski revolver.
Zadovoljan radom Rudolfa Šmida, general Hercog ga raspoređuje na mesto predsednika najnovije komisije za izvor švajcarskog službenog revolvera. Tokom 1872, ekipa eksperata najviše pažnje posvetila je sistemu Chamelot-Delvigne (kalibar 12 mm, proizvođač ”Pirlot Freres”, Liege). Major Šmid je od belgijske fabrike zatražio da oružje prilagodi municiji 10,4 mm sa obodnim paljenjem, da produži cev sa 115 na 150 mm, te da usavrši utvrđivanje obarače i ustavljače doboša. Konačno, 12. maja 1872, komisija je prihvatila modifikovano oružje, koje je u opremu švajcarske armije uvedeno pod oznakom ”revolver 10,4 mm M1872”. Interesatno je da je na poslednjem nadmetanju jedini ozbiljan konkurent prvom službenom švajcarskom revolveru bio Smith & Wesson No.3 cal. .44.
Tokom naredne decenije, revolver M1872 pretrpeo je niz konstruktivnih izmena (uglavnom prema rešenjima pukovnika Šumahera i Kina), tako da je domaći proizvođač iz Nojhauzena armiji isporučivao kako originalne, M1872, tako i poboljšane modele M1872/78 i M1878.
U ovom periodu, na čelo fabrike postavljen je pukovnik Rudolf Šmid. ”Naoružan” iskustvom stečenim tokom razvoja prvog reglamentiranog oružja, poznavanjem tehnoloških mogućnosti domaće vojne industrije, te novim trendovima u razvoju streljačkog naoružanja, direktor je armiji uputio memorandum u kome insistira na osvajanju novog, savremenijeg revolvera. Na 18 strana gusto kucanog teksta, izneo je primedbe na dotadašnju konstrukciju, odnosno, na veliku masu, gabarite, te malu bezbednost pri rukovanju. Uz dopis, Šmid je Upravi pešadije uputio i dva prototipa sopstvenog rešenja ”idealnog” oružja; ”kompakt” verziju No.3 (prema ondašnjoj terminologiji – ”Bulldog Tip”), te nešto duže rešenje (dužina cevi 115 mm), No.4 (oba revolvera u tada standardnom državnom kalibru 10,4 mm). Oba revolvera zasnivala su se na dvostrukom dejstvu obarače (DA).
Tokom testova, sprovedenih 1881.godine, vojska je predložila da se prototip No.4, kao kvalitetniji, konvertuje na novi metak kalibra 9 mm. No, Šmid je odmah otišao korak dalje; Komisiji je dostavio novo oružje, No.7, razvijeno oko ”malokalibarske” municije 7,5 mm (usvojena u Švedskoj i Srbiji). Nakon niza rigoroznih testova, Ministarstvo vojno je 5. maja 1882. usvojilo Šmidovu konstrukciju 7,5mm No.7 pod oficijelnim nazivom ”laki i umanjeni službeni revolver za oficire koji službu vrše van sedla, kalibra 7,5 mm M1882, sistema Šmid”.
U suštini, revolver M1882 predstavljao je reduciranu Šmidovu konstrukciju iz 1879, odnosno, kompilaciju niza poznatih rešenja koja su, srećno uklopljena, funkcionisala kao ”švajcarski sat”.
Udarni mehanizam revolvera M1882 zasnivao se na patentima Žana Varnana i Marijeta. Osiguranje udarača preko vratanca za punjenje predstavljalo je Abadijevu izvornu konstrukciju. Kada bi se vratanca otvorila radi izbacivanja čahura ili punjenja novim mecima, povlačenjem obarače, doboš se okretao tačno za 60 stepeni i tada blokirao.
Moramo reći da je većina pobrojanih rešenja, uključujući i tada savremeni, ”mali” kalibar od 7,5 mm, čitavu deceniju ranije bila primenjena na srpskom revolveru 7,5 mm M1891 sistema Nagant (”Vojno-državni”). Tačnije, Šmid M1882 predstavljao je srećni spoj srpskog nagana M1891 i austrougarskog rast-gasera 8 mm M1898.
Proizvodnja revolvera M1882 poverena je fabrici oružja u Bernu. Tokom dugotrajne karijere, proslavljeni SIG iz Nojhauzena vojci je isporučio samo ograničenu seriju revolvera.
U svakom slučaju, novi švajcarski revolver bio je odličnog kvaliteta. Ovo potvrđuje činjenica da se u službenoj upotrebi švajcarske armije i organa reda nalazio sve do 1950. godine!
Tokom sedam decenija verne službe (istina, bez ijednog ratnog sukoba) oružje je više puta usavršavano. Osnovni model, već od serijskog broja 1050, dobio je krunasto ojačanje osnove osmougaone cevi (radi lakšeg uvrtanja u ram, što se može uočiti i na primerku iz zbirke MUP).
Tokom 1887 (M1882/87), donekle je poboljšana funkcija Abadijevog sklopa. Radnik farbike u Bernu, Bernhardt, 1893. godine je patentirao demontažni poklopac zadnjeg dela doboša; u slučaju da se na zadnjem delu sagorele barutne čestice nagomilaju u tom stepenu da blokiraju rotiranje burenceta, pločica bi se jednostavno zamenjivala novom, čistom, te bi revolver nastavio da funkcioniše bez problema.
Konačno, 1929. godine, konstrukcija revolvera je znatno uprošćena a kvalitet izrade i tolerancije – ”liberalizovane”. Osnovni cilj je bio da se do krajnjih granica uprosti i pojeftini proizvodnja ovog već zastarelog oružja.
