NaslovnaOružjeNovo Oružje''Skočko'' koji ne donosi poene - S-mina

”Skočko” koji ne donosi poene – S-mina

Nemačka protivpešadijska rasprskavajuća odskočna mina i njeni klonovi

Istina je da je ratište neka vrsta kviza, odnosno testiranja, samo što se tamo ne računaju poeni i nema mogućnosti ponavljanja igrice. Nemački tehnički genije i ovom prilikom je pokazao da nema obzira prema humanitarnom pravu, već samo prema specifikacijama poslodavca, a to je – uništiti što više neprijatelja, u što kraćem roku i s najmanje gubitaka. Pri tom se podmuklost i lukavost prihvataju kao prave vrednosti.

Springmine

Upravo takva je ”S-mina” ili ”Springmina”: odskočna protipešadijska mina rasprskavajućeg dejstva. Konstruisana je za primenu na otvorenom prostoru, gde njeno kružno dejstvo dolazi do izražaja, a nesrećnici koji su se tu zatekli nemaju mogućnost da se sklone…osim da zažmure. Tehnički je zahtevnija i skuplja od drugih nagaznih mina, ali se očigledno isplatila. Kada se sklanjanjem noge sa upaljača on aktivira, varnica pali usporivač baruta koji kroz centralnu cevčicu pripaljuje izbacujuće punjenje koje predstavlja tanki disk crnog baruta. On lansira bojevu glavu mine na visinu od pola do jednog i po metra.

Princip dejstva odskočnih mina

Mina ima tri daljinska osigurača, ali je dovoljno da iz jednog od njih plamen dopre do kapice za miniranje – i to je to. Ekslozija izbacuje između 300 i 400 fragmenata (”gelera”) koji su prosečno veličine do devet milimetara i težine dva do tri grama. Početna brzina gelera je 1000 m/sec. Izvorna nemačka dokumentacija deklariše smrtonosni radijus do 20 metara, a efektivni do 100 metara ”za sve vrste živih ciljeva”.  Psihološki ”radijus” nisu opisivali, ali je poznato da je ta mina bila razlog veoma sporog i opreznog napredovanja preko sumnjivih površina.

Amerikanci su je s određenom dozom crnog humora zvali ”mina štrojiteljka”, a prema njihovom iskustvu radijus efikasnog dejstva bio je znatno veći, do 140 metara. Mina je imala i manje vulgaran nadimak ” Skačuća Beti” (Bouncing Betty). Na Istočnom frontu je dobila nadimak  ”žaba” ili su je zvali kao Nemci – ”špringmina”. Australijanci su je zvali ”Jumping Jack”, odnosno ”Skačući Džek”. Ovaj naziv je relativno čest; vezuje se za jednu vrstu australijskog otrovnog mrava, vežbu razgibavanja sa skokom u stranu, ime je komedije sa Dinom Martinom i Derijem Luisom, vrste vatrometa, a svakako je najpoznatija kao hit legendarne grupe ”Rolingstons”.

Eksplozija

Interesantno je da je ova mina primenjivana ne samo u osnovnoj nameni, već i kao protivpešadijsko oružje na nemačkim tenkovima ”Panter” i ”Tigar”. Iz specijalnih ležišta-puškarnica mine su električnim putem lansirane oko vozila onda kada bi se tenk našao bez podrške sopstvene pešadije, i u opasnosti da bude lak plen neprijateljske pešadije. Takvih mina svaki tenk je nosio 20 komada. Grubo poredeći, ovo podseća na sadašnje dimne kutije, neizostavni deo savremenih tenkova. Posle rata Nemci su na osnovu modela ”S-mine 44” proizvodili minu ”DM 31” i njenu školsku verziju ”DM-28”.

Mina je korišćena tokom Drugog svetskog rata, Zimskog rata, u Vijetnamu. Proizvođena je od 1935. do 1945. godine. Napravljeno je više od 1.930.000 komada u varijantama ”SMi-35” i ”Smi-44”.

TT podaci:

  • Masa: 4,1 kg.
  • Visina: 127 mm.
  • Prečnik: 102 mm.
  • Punjenje: 182 grama TNT
  • Upaljački mehanizam: različite varijante – nagazni, potezni, potezno-nagazni  i nagazno-električni.

”S-mina” i njeni klonovi

Kao svako uspešno rešenje (eufemizam za njenu ubistvenost) neke zemlje su bez ustezanja kopirale ovu minu (kao što su to i Nemci radili s nekim sredstvima).

Rusi su konstruisali ”OZM-152” ( осколочная заградительная мина – rasprskavajuća zaprečna mina). Ona je uvedena u naoružanje 1939. godine i samo vizuelno se razlikovala od nemačke, a princip je bio isti. Mineri su u žargonu postupak miniranja nazivali ”zasejati polje ozimim kulturama” (od skraćenice ”OZM”). Pored već spomenutog nadimka ”Žaba” (jasna asocijacija), nazivana je ”Udovica” (Ведма), gde je asocijacija još jasnija. Posle rata na njenoj osnovi razrađena je mina ”OZM-72” koja je masovno korišćena najpre  u ograničenoj vojnoj operaciji u Afganistanu. Bila je izuzetno opasna i ubistvena. Sedmog juna 1984. godine u jednom incidentu prilikom prilaza na sletanje jednog helikoptera sa izviđačkima 345. padobransko-desantnog puka, pri aktiviranju samo jedne mine poginula su četvorica, a ranjeno je 14 boraca. Nakon zaključenja Otavske konvencije  (o kojoj smo već pisali baveći se ”minama-laticama”) koju je potpisalo 156 država, dok njih 37 (SAD, Kina, Ruska Federacija i Indija kao najveći proizvođači) nisu, neke zemlje su odlučile da zadrže svoje zalihe mina. Međutim, učinile su ustupak da na njih montiraju planiranu detonaciju električnim putem, kako ih ne bi slučajno građani ili životinje aktivirali. Belorusija je odlučila da zadrži 200.000 takvih mina. Beleži se slučaj iz drugog polugođa 2000-te godine kada su graničari Uzbekistana počeli s postavljanjem minskih polja u graničnom pojasu s Tadžikistanom.

Jugoslavija je takođe proizvodila ove mine pod abrevijaturom ”PROM-1” (protivpešadijska rasprskavajuća mina). Namena joj je bila kao kod svih drugih ubojnih sredstava. Odskok joj je bio do 70 centimetara (mada neka ratna iskustva govore da je mnogo bolji učinak bio potezanjem na 20 centimetara od visine tla!). Ubitačno kružno djestvo do 40 metara, a ranjavanja do 50. Aktivirala se poteznom silom od tri ili više kilograma i nagaznom od devet i više kilograma. Težina mine je tri kilograma. Telo se sastoji od same mine, upaljača i potezne žice. Način aktiviranja je istovetan kao kod drugih mina: nagazom na zvezdasti upaljač, aktivira se barutno punjenje u dancetu. Ono je teško približno tri grama. Barutni gasovi pokidaju mesingane vijke na dancetu košuljice, mina potisnuta gasovima vertikalno iskače iz ukopa, a pošto dance ostaje čvrsto u zemlji, potezna žica se odmotava. Kako je prednjim krajem vezana za izvlakač, po zatezanju žice navlači inicijalnu kapislu na udarnu iglu koja potom obavi glavni deo posla. Taj proces je kraći od jedne sekunde, tako da žrtva nema vremena da se skloni. Mina je iznutra ožljebljena i to poboljšava njenu pravilnu defragmetaciju. Uklanjanje mine je veoma složeno, čak i za profesionalne deminere. Njeno telo jeste metalno i lako se detektuje, ali deminer može razmahivanjem aparatom da aktivira nagaznu zvezdu. Stoga mineri radije pribegavaju uništenju na licu mesta. Ova mina imala je i svoja poboljšanja obeležena kao ”PROM -1P”, gde je pored centriranja klipa sa smeštajem barutnog punjenja najvažnija promena skraćivanje žice čime se došlo do optimalne visine eksplozije na visini oko spomenutih 20 centimetara.

Da je dizajn ”S-mine” bio izuzetno uspešan svedoče i sledeće kopije: Finska je napravila svoj model ”SMi-35” koji je koristila tokom Zimskog rata i Nastavljenog rata (Continuation War). I njihova mina je imala nadimak – ”Hyppy-Heikki”, odnosno ”Hopping Henry – skačući Henri”. 

Francuska mina ”Mle 1939” je konstruisana po direktnom uzoru 1940. godine. Učinio je to major Pol Delaland (Paul Dellalande), inžinjerac koji je izbegao zarobljeništvo i s planovima te mine stigao u SAD. Amerikanci su odmah razvili svoju verziju ”M2” koja je uvedena u naoružanje 1942. godine, ali se pokazala inferiornom u odnosu na original. Amerikaci su bili impresionirani efektom ”S-mine” u osujećivanju francuske ofanzive u reonu Sara na početku Drugog svetskog rata, pa su posle rata napravili svoju novu verziju, ”M16”, direktno prekopiranu od zarobljene nemačke mine. 

Ovu minu proizvodila je i Švedska pod nazivom ”Truppmina 11”. Identična je nemačkom modelu ”DM-31”, masa joj je četiri kilograma, a masa eksplozivnog punjenja TNT je 500 grama. Nema podataka da li se još proizvodi i da li je bila predmet izvoza. Italijani su proizvodili svoju verziju pod imenom ”Valmara 69” ili ”V-69” koja je kopirana u više zemalja. Najpoznatije kopije su ”SPM-1” (proizvođena u Singapuru) i ”J-69” južnoafrička verzija koja se više ne proizvodi. Ova mina je imala bogatu ratnu primenu. Viđana je u Angoli, Egiptu, Iranu, Iraku, Turskoj, Kuvajtu, Mozambiku, Sudanu i Zapadnoj Sahari. Ni Britanci nisu odoleli da je ne proizvedu pa su to činili sa modelom ”AP Mine E:P. No. 4”.  Korišćena je za vreme Drugog svetskog rata od strane svih članica Komonvelta.

Razni klonovi ove mine bili su i rekviziti nekih filmova. Kod nas je najpoznatiji film Danisa Tanovića, ”Ničija zemlja”  koji je dobio ”Oskar”  2001. godine. Rekvizit oko koga je sklopljena tema filma je upravo ovakva mina. Kadar iz filma ne pokazuje o kojoj mini je reč, jer deluje kao rekviziterska improvizacija, dok glumac (Mustafa Nadarević) čita s nje: ”Made in EU”. Po svoj prilici da je reč o kombinaciji patrona za terenski gorionik na plin i upaljača za PROM ili PMR-3 (slični su). Atraktivna, gotovo realistička scena stiže nam iz još jednog filma s tog prostora, ”Neprijatelj” (2011. godine), u režiji Dejana Zečevića. U njemu se već može naslutiti da je reč o našoj mini ”PROM-1”.

KOMENTARIŠI

Molimo unesite svoj kometar!
Ovde unesite svoje ime

Povezani članci

Najnovije objave