Noževima se relativno često bavimo na ovom portalu. O njima je u više navrata pisao Branko B. Bogdanović (”Padobranski nož”, ”Perorez za astronaute”, ”Bodež za sva vremena”, itd). Nož pripada grupi hladnog oružja i deli sudbinu veterana u službi ljudi. Reč nam je došla iz staroslovenskog (nožь), verovatno od grčke reči nozi̯os. Prema ruskim slavistima ona ima koren u reči νύσσω – koljem. Definiše se kao ručni alat za sečenje, ali i kao oružje. Najmasovnije se koristi u gastronomiji – kao pribor za obradu hrane i za njeno konzumiranje. Međutim, on ima veoma široku primenu i u lovu, ribolovu, raznim zanatima, kampovanju, planinarenju, itd. Vojska ga tretira kao prateće oružje, pa i kao alatku (klešta, makaze, testera). On nije zvezda ratišta, ali ga svako ima. U ovoj temi nećemo se baviti širokom porodicom bajoneta, noževa koji su dodatak vatrenom oružju, jer je to neiscrpna tema. Svaka epoha je na svoj način uparivala vatreno i hladno oružje i sigurno je da nijedan vojnik nije bilo lišen tog pomoćnog sredstva; sve armije su uvežbavale, a to i sada rade, borbu prsa u prsa, kao i odbranu od noža. Naša tema će biti specijalna vrsta noža za vojnu (i policijsku) upotrebu, tzv. ”skakavci”.
U žargonu ga zovemo skakavac zbog karakterističnog izletanja iz drške i to je osnovna razlika od klasičnih noževa (bodeža, bekuta, kustura, tesaka, mačeta, itd), koji su nesklopivi. Englezi takve noževe zovu switchblade, a uz ovu imenicu ide još nekoliko izvedenica: switch knife, automatic knife, pushbutton knife, ejector knife, flick knife, flick blade, spring knife. Nemci ga zovu Springmesser (često se čuje i Schnappmesser, u švajcarskoj i južnonemačkoj varijanti zovu ga der Stellmesser, dok ga austrijski dijalekt nemačkog definiše kao Springer genannt). Španci ga zovu ”navaja automatica”’, Italijani ”coltello a scatto”’, a Rusi ”Автомати́ческий складнóй нож – automatski nož na sklapanje”’. Francuzi ga zovu ”’couteau à ressort”’. Imamo i mi nož na sklapanje i on je poznat pod nazivom britva, samo što ona nema konstrukcione sličnosti sa poluautomatskim noževima. Vuk St. Karadžić ju je definisao kao culter plicatis, a sam oblik reči stigao je, pretpostavlja se, iz istarskog italijanskog (britvela – tanak gvozdeni deo šarke). Međutim, britva je najčešće građanska i zanatska alatka i za nju korisnik mora da upotrebi obe ruke da bi je otvorio. Koriste je obućari, voćari, itd. Mnogi raniji korisnici su brijač (pre pojave mašinica žiletom) takođe zvali britvom.
Mehanika ovog noža je poznata: pritiskom na dugme ili polugu sečivo pod pritiskom izleće na stranu ili frontalno i u tom položaju ga fiksira (”zaključava”) pomična opruga na spoju drške i sečiva. To je i glavna formalna razlika u odnosu na noževe koji se aktiviraju jednom rukom, ali se ne fiksiraju tim potezom. Za izbacivanje sečiva iz ležišta dovoljna je jedna ruka. Pomeranjem dugmeta ili polužice kočnice on je spreman da se aktivira. U neveštim rukama opasan je i za napadača jer neoprezno rukovanje može ga da povredi. Za razliku od tzv ”leptira” (sklopiv nož koji se u nekoliko poteza, kao lepeza otvara), za aktiviranje ovog noža nije dovoljna dugotrajna vežba, već samo oprez. Sam napad je posebna tema i nećemo se ovde time baviti. Prednost ovog noža je u tome što se s lakoćom može sakriti i nositi. Otvaranjem se njegova dužina udvostručava, a zvučni efekat i sam izgled imaju veliko psihološko dejstvo; potezanjem tog noža već se ispoljava zla namera jer on nije predviđen za upotrebu u kuhinji, već za ubijanje. Nedostaci su značajni u odnosu na klasične noževe koji se ne preklapaju: pokretni delovi mogu se ishabati i pući usled zamora materijala; opruge mogu da oslabe, čak i otkažu, a na njima se zasniva mehanika i koncepcija ”skakavca”. U tom slučaju u rukama ćete imati bezvredan komad gvožđa. Zbog svoje namene i mogućnosti skrivanja on je zabranjen u većini zemalja. Među prvima to su uradile SAD 1954. godine na inicijativu poslanika Demokratske stranke Džemsa M. Dilejnija (James Joseph Delaney) iz države Njujork koji je bio i predlagač prvog zakona te vrste podnetog Kongresu. Posle toga popularnost ovog noža, koji se dotle često pojavljivao u filmovima, naglo je opala.
Postoji još jedna grupa ”skakavaca”. To su noževi frontalnog dejstva (OTF – Out The Front knives), nazivaju se još i noževima dvostrukog dejstva. Njihova glavna osobina i razlka u odnosu na masovnije zastupljeni ”bočni skakavac” je da sečivo izleće direktno napred iz korica. U zavisnosti od modela, komande su im različito raspoređene, ali i oni imaju kočnicu i okidač. Međutim, unutrašnji sklop im je znatno komplikovaniji jer je konstruisan tako da se može jednom rukom sečivo i vratiti u polazni položaj; odatle im i naziv noževi dvostrukog dejstva. OTF noževi imaju prednost što im ne treba prostor za bočno izletanje sečiva. Korisnik može punom šakom da drži nož u ruci, što sa skakavcem sa bočnim izletanjem nije slučaj. Međutim, mnogo toga je nedostatak u odnosu na klasični ”skakavac”. Ukoliko na svom putu do potpunog izvlačenja (fiksiranja) nož naiđe na prepreku, on je neće probosti već će se zaustaviti. Jednostavno rečeno, sečivo nije predviđeno za veliku početnu brzinu, jer bi se njegovo izletanje teško kontrolisalo. Takva nezgoda se vrlo brzo otkloni duplim klikom tako što se sečivo uvuče i ponovo ”lansira”. Prednost ovakvog noža jeste u tome da za vraćanje sečiva na mesto nisu potrebne obe ruke, ali to iziskuje, kako smo već naveli, komplikovaniji, pa time i skuplji mehanizam i lošije ”zaključavanje” u borbenom položaju. Svejedno, i ovi noževi imaju svoju klijentelu, veoma probranu, a to su pojedini pripadnici jedinica vojske i policije i kriminogene grupe. U Engleskoj su ih dugo smatrali džentlmenskim noževima za prikriveno nošenje, što je u skladu s njihovom tradicijom, ako se setimo da su od profanih stvari kao što su dendi štap za šetnju ili kišobran umeli da naprave odlično odbrambeno, pa i napadačko oružje.
Postoji više grupa OTF noževa. Gravitacioni OTF nož ne smatra se ”skakavcem” jer sečivo izlazi iz ležišta silom gravitacije ili inercije naglog pokreta ruke (zabacivanja), umesto pritiskom na dugme i ”okidanjem”. Najpoznatiji je svakako legendarni Fallschirmjaeger-Messer, odnosno nemački padobranski nož iz Drugog svetskog rata. Neki građanski noževi imaju malu pomoćnu oprugu. Ovakva opruga nije dovoljna da se nož klasifikuje kao ”skakavac” jer ne izbacuje sečivo do potpunog ”zaključanog” položaja spremnog za dejstvo. Postoje i teleskopski noževi u koricama. Poznati su i po nadimku anđeosko sečivo. Oni se većim delom uvlače u dršku i imaju malu kapu koja pokriva vrh noža i koja je deo drške. Za njih je konstruisana posebna futrola od tvrde plastike za kajiš, tako da kad se drška povuče, sečivo izlazi napolje. Isto tako se i vraća. Može da se zakači i za ivicu džepa i da se isto tako potezanjem aktivira. Najpoznatiji model te vrste je ”Kershaw Ripcord” (Portland, Oregon SAD). Tokom devedesetih godina u SAD pojavili su se takvi noževi za koje je tvrđeno da su krijumčareni iz Kine, gde ih koristi policija, no dokaza ta to nije bilo. Spolja uopšte ne izgledaju kao noževi, već kao neka vrsta kutije sa zakačkom. Neveštom oku bi ličili na mobilni telefon starije generacije. Tek potezanjem gornjeg dela i iskakanjem sečiva može se videti da je reč o nožu. Takvi noževi mogu poslužiti kao priručno sredstvo u lovu i ribolovu, u kući, ali i kao predmet samoodbrane, pa i napada. Bez obzira na to što su relativno kratki (pet do osam centimetara), izuzetno su opasni jer su rađeni od specijalnih čelika. U OTF noževe spadaju i mali roll-lock noževi sa kliznim sečivom. Aktiviraju se tako što se pritiskom na polužicu oslobađa sečivo koje se zatim rukom potisne duž drške u prednji položaj i tako fiksira (roll-lock), slično dizajnerskim skalpelima ”Olfa cutter” . Sečivo se oslobađa i vraća na mesto na isti način. Zbog svoje male veličine ima i ”klipsu”, štipaljku kao hemijska olovka. Oni se ne ubrajaju ni u gravitacione, ni u inercijske noževe jer za postavljanje sečiva u radni položaj potreban je fizički pokret (guranje palcem ili kažiprstom). Poznati proizvođač revolvera i pištolja ”Smit i Veson” uključio se u trku na ovom interesantnom tržištu napravivši model koji odiše pištoljskim dizajnom. Pri dnu drške ima kočnicu koja neodoljvo podseća na pištoljsku (rotira oko jedne tačke za približno 45 stepeni), a koristi torzionu oprugu za izbacivanje. Za vraćanje mu je potreban pritisak na osigurač, a zatim se minijaturnom ručicom sečivo povlači u zadnji položaj, kao zatvarač na pušci. Pošto ne poseduje klasičnu oprugu, dozvoljen je u većini država SAD. Kao što se može videti, varijacije OTF noževa su brojne, a svima je zajedničko što ne koriste potpunu ”automatiku” za izbacivanje i fiksiranje sečiva, a mogu se koristiti u svakoj prilici kada treba nešto iseći ili probosti.
Postoji još jedna vrsta noževa koji su operativno slični ”skakavcima” jer se oslobađaju jednom rukom, ali tu svaka sličnost prestaje. To su, uglavnom, zanatski, lovački i ribarski noževi. Pritiskom na dugme sečivo se otpusti, oslobađa iz ležišta, a onda se trzajem, ili drugom rukom, sečivo dovodi u radni položaj. Funkcija ove komande je da se ubrza i olakša manipulisanje nožem.
Korak napred u odnosu na ”skakavce” su tzv. balistički noževi. Teorijski, oni više nisu ”skakavci”, već hibridno hladno oružje sa lansiranjem, odnosno izbacivanjem sečiva kao kod vatrenog oružja. Reč je o veoma opasnom oružju. U koricama noža nalazi se odvojivo sečivo koje se pod pritiskom opruge ili gasa izbacuje brzinom većom od 60 km/h. Umesto dugotrajnih ubežbavanja bacanja posebno konstruisanih, izbalansiranih sečiva (pri čemu je rizik promašaja ili pljoštimičnog udarca značajan), pa i zamah strelca može biti demaskirajući, balistički nož sve to pojednostavljuje. Ispaljuje se se, praktično, kao metak, samo nečujno i mnogo preciznije nego bacačka sečiva. Ovi noževi su se u SAD pojavili početkom osamdesetih godina. Pri tom se mogu upotrebljavati i kao obični noževi. Koriste se tako što se pritisne dugme ili povuče ručica (moguće su i druga konstrukciona rešenja). Opruga može da dobaci sečivo na korisnu daljinu do šest metara kada postiže brzinu od približno 16 metara u sekundi. Velika prednost ovakvog noža je što nema direktnog kontakta s protivnikom, a kinetička sila je značajno veća od one koje postižu bacači noževa, s izbegavanjem već spomenutih rizika. Međutim, nakon izbacivanja sečiva drška je neupotrebljiva ako nemate rezervna sečiva (uz pretpostavku da nećete izvlačiti iz žrtve već iskorišćeno sečivo). Kinetičke mogućnosti ovog noža su impozantne – na spomenutoj daljini može da prodre u drvenu dasku 35 do 40 mm, što znači da bez većeg otpora može dopreti do vitalnih organa. Nedostatak ovog mehanizma je u tome što se ne može dugo držati napetim da se ne bi trajno deformisala opruga ili došlo do dekompresije (slično vazdušnim puškama na polužno sabijanje vazduha). Za njihovo korišćenje mogu se odabrati samo najiskusniji, najdrskiji specijalci. Konstrukciono gledano, ovaj nož ima i problem prljanja i korozije jer su tolerancije između delova veoma male radi što boljeg obezbeđenja preciznosti gađanja, pa dolazi do gomilanja prljavštine i trenja koje oštećuje delove. No, i ovo oružje ima svoje mesto i svoj trenutak, pa vredi rizika makar ga i jednokratno upotrebili. Trenutno se ne koriste (koliko je poznato) ni u jednoj jedinici posebne namene, jer još uvek ne mogu da pokažu svoju nadmoć u odnosu na pištolje s prigušivačem. U SAD su zabranjeni za građansku upotrebu odlukom kongresa od 1986. godine.
Međutim, Sovjeti nisu bili tako kruti kada je reč o ovim noževima. Već kasnih sedamdesetih u novinarskim reportažama spominje se njihovo korišćenje u snagama za specijalne operacije. U delimično autobiografskoj knjizi ”Unutar akvarijuma” (”Hamish Hamilton”, London 1985), Viktor Suvorov (Влади́мир Богда́нович Резу́н), nekadašnji saradnik GRU i prebeg, opisao je sličan nož. Nosio je oznaku NRS-2 i razvijen je tokom sedamdesetih za potrebe Ministarstva odbrane i KGB. Međutim, to je bila literarna sloboda u opisu; istina je da NRS – 2 nije bio balistički nož, već hibrid pištolja (umesto da lansira sečivo, mala cev poravnata sa sečivom ispaljuje nestandardni metak u kalibru od 7,62 mm). Reč je o specijalnom oružju kojim se naš portal već bavio (https://oruzjeonline.com/2018/09/24/noz-koji-puca/).
Skakavci u vojnoj upotrebi
Dugo su se skakavci smatrali oružjem kriminalaca i bandita, pa je vojno-policijska birokratija na njih gledala sa sumnjom. To nije prvi put da se srećemo s takvom vrstom otpora; setimo se da je i Čerčil automat tompson smatrao gangsterskim oružjem. Praksa je, međutim, rekla nešto drugo. Za vojnika u borbi ili policajca na zadatku situacija u kojoj će život spasiti potezom jedne slobodne ruke znači sve. Fabrika ”Benchmade Knife Co” sa sedištem u Oregonu veliki je proizvođač noževa za američku vojsku. Model ”Benchmade AFO 9050 / 9053” proizvodi se isključivo za oružane snage. Vrhunski kvalitet, lako dostupan i dobro osiguran prekidač su velike prednosti ovog noža, ali ni to nije sve. Ručka koja je odlično ergonomski rešena načinjena je od aluminijuma što sprečava rđu i olakšava održavanje i nošenje. Takođe poseduje i zakačku pa se može lako nositi na raznim delovima uniforme ili opreme. Sečivo je od nerđajućeg čelika tipa bajonet. Ukupna dužina mu je 247.9 mm, od čega na dužinu sečiva otpada 120,6 mm. Debljina oštrice je 2,9 mm.
Prema dostupnim podacima iz otvorenih izvora, nije lako zaključiti da li i druge armije koriste ovo oružje, mada ne bi bilo iznenađenje da ih pojedinci nose po svom izboru. U svakom slučaju, tržište noževa (pa i ovakve vrste, skakavaca i preklapajućih) je veoma veliko, praktično neiscrpno. Stoga je i broj svetski poznatih proizvođača veliki. Pored ovih koje smo spomenuli, navedimo još i ”Viktorinox” (Švajcarska), ”Buck” (SAD), ”Wusthof” (Nemačka), ”Spyderco” (SAD), ”CRKT” (SAD), ”Pro – Tech knives” (SAD), ”Solingen” (Nemačka), ”Rosarms” (Rusija), itd, itd.
U ovom tekstu nije bilo, niti će biti reči o tehnikama napada ovakvim noževima jer je to delikatna tema. Odbranu od noževa razvijaju sve vrste borilačkih veština. Na pripremama za PJM bili smo u prilici da uvežbavamo neke od njih, uz završni komentar instruktora: ”Najbolja odbrana od noža je vatreno oružje ili italijanska džiudžca – bežanje”. Instruktor je bio u pravu. Metak može i da promaši, ali kad nož ubode, posledice su gotovo uvek fatalne.
