Nosači aviona su najskuplji borbeni sistemi i jedni od najopasnijih. Pojavili su se pred Prvi svetski rat i sa određenim izmenama (veličina, deplasman, pogonska grupa, itd), gotovo da nisu menjali koncept, ali ni namenu. Istovremeno, to su i najunosniji ciljevi na morskoj površini, pa stoga na krstarenja i borbene zadatke kreću višestruko zaštićeni iz svih dimenzija, okruženi operativnom grupom (task force). Svoju upotrebnu vrednost pokazali su tokom Drugog svetskog rata, pa sve do danas. Smatra se da se u aktivnoj službi nalazi 20 nosača aviona, od toga je polovina u sastavu US Navy.
Da li je njihovo vreme prošlo? Koliko su ugroženi novim protivoružjima? Ilustracije radi navedimo: samo jedan američki nosač kada se pojavi pred nečijom obalom, u 80% slučajeva ima više borbene avijacije nego ta država. Od njih su samo opasnije atomske strateške podmornice, ali kao sredstvo odvraćanja. I nosači imaju tu ulogu, ali i mogućnost da budu korišćeni u lokalnim sukobima, što je redovan slučaj. Dok podmornice svoj radni vek provedu preteći potencijalnom protivniku, ovi ploveći aerodromi imaju, vrlo često, pune ruke posla. Oni su i kao pojava sami za sebe atraktivni, a najveće među njima možemo smatrati malim gradovima, jer ih opslužuje između pet i šest hiljada ljudi.
Ruska federacija ima 37.000 kilometara dugu obalu, izlazi na tri okeana i na 12 mora, pa ipak je ostala van glavnih morskih puteva. Sa površinom koja je blizu jedne šestine Zemljine kugle, reklo bi se da Rusiji (a ni njenom prethodniku, SSSR), nisu potrebni nosači aviona, jer se ona graniči kopneno sa 14 država; enklava Kalinjingrad ima granicu s Poljskom i Litvanijom, a sa Japanom i SAD ima morsku granicu. Svi koji mogu uticati na njenu bezbednost su joj takoreći nadohvat ruke. Ona sama je jedan ogroman nosač aviona. Pri tom Rusija ima bogatu istoriju brodogradnje, velika brodogradilišta u Nikolajevsku, Severodvinsku, Kerču, Kalinjingradu, Sankt Petersburgu, itd…
Da li je trka u naoružanju bila toliko nametnuta SSSR pa je morao da zagazi i u područje u kome je do tada bio apsolutno inferioran, ili je sve to bilo stvar lične sujete, loše procene i prestiža po svaku cenu, a možda i realne potrebe u datom trenutku?
Doba Gorškova
Sergej Georgijevič Gorškov (Серге́й Гео́ргиевич Горшко́в), admiral flote (rang maršala), glavnokomandujući RM SSSR i zamenik ministra odbrane SSSR od 1956. do 1985. godine. Dovoljno dug period da obeleži epohu. Naravno, svoje ciljeve i ambicije usmerio je ka razvoju flote. Pretpostavljamo da je politički i vojni vrh smatrao da su KoV uz RV i PVO dovoljno razvijeni, inače bi na to mesto zaseo neki ”suhoputni” maršal. U vreme Hladnog rata, on je utemeljio snažnu flotu sa ambicijom da se nađe na svakom kraju sveta, ako za to bude potrebe. Razmatrane su i mogućnosti ulaska u trku sa američkim nosačima aviona. Gorškov je svakako bio za razvoj mornarice jer je ona objektivno zaostajala za ostalim vidovima, svodeći se na priobalne snage; međutim, on je bio iznenađujuće objektivan i fleksibilan za tadašnja shvatanja sovjetskih maršala koji su se držali mitova o sovjetskoj nadmoći i nepobedivosti. Odustao je od gradnje klasičnih nosača aviona, izbacujući u prvi plan teške krstarice-avionosce. Smatrao je da da bi izgradnja nosača aviona bila preskupa, ali i nedelotvorna jer ne bi mogla da sustigne već afirmisane atomske višenamenske nosače klase ”Nimic”…i bio je u pravu.
Gorškov je tim stavom dirnuo u veoma jaku interesnu grupu, koja je želela isto, ali na drugi način i s drugom strategijom. U njoj su glavni nosioci ideja bili N.G. Kuznjecov (Никола́й Гера́симович Кузнецо́в), admiral (u rangu maršala), učesnik mnogih bitaka, nosilac više ratnih odlikovanja, kao i D.F. Ustinov (Дми́трий Фёдорович Усти́нов). Ustinov je bio ministar odbrane u najteža vremena Hladnog rata i po opštem mišljenju istoričara, smatra se najboljim ministrom odbrane SSSR. Međutim, njih dvojica su bili blisko povezani sa izuzetno snažnim, uticajnim i razvijenim vojno-industrijskim kompleksom, pa je u to vreme došlo do konstruisanja i izgradnje nepojmljivo velikog broja različitih tipova brodova, sistema naoružanja i elektronske opreme. Flota podmornica bila je ogromna. Pri tom je infrastruktura na kopnu bila slaba, uslovi za život, obuku i rad osoblja loši. Forsirane su teške krstarice, a da pri tom nije bilo dovoljno zaista mobilnih brodova koji bi brzo rešavali širok spektar lokalnih i globalnih zadataka. Dok je Kuznjecov insistirao da se što pre pristupi izgradnji velikih nosača aviona (za šta je SSSR bio tehnički spreman ili je bar tako tvrdio industrijski kompleks), drugi lobi je stigao da napravi četiri klase krstarica (!), gde je skoro svako brodogradilište radilo svoj tip broda (s izuzetkom brodogradilišta ”A.A. Ždanov”; nekada ”Putilovsko brodogradilište”, a sada ”Severno brodogradilište” u Sankt Petersburgu, koje je paralelno gradilo dva tipa). Trebalo je ugledati se na Amerikance (a to niko nije smeo glasno da kaže) koji su napravili samo jednu klasu krstarica – ”Tikonderoga”, koje su odmah bile sa svim svojim sistemima logistički uparene sa klasom razarača ”Spruens”. U sovjetskom lutanju i megalomaniji nije se stalo, jer su na svim brodovima sistemi naoružanja i elektronske opreme bili različiti, pri tom sumnjivih deklarisanih vrednosti. Sve u svemu, SSSR je izgradio 45 klasa različitih brodova, dok su SAD napravile samo 16. Znamo ko danas ima najbrojniju i najrespektabilniju flotu.
Pravni status nosača aviona
Može se reći da je Gorškov bio avangardan u nekim razmišljanjima, ali i dobro obavešten od strane svojih saradnika. On je morao da računa sa vrlo specifičnim pravim aspektom; bez obzira na to što je SSSR bio velesila, morao je da se pridržava međunarodnih konvencija. Ovde je reč o Konvenciji Montre donetoj u Švajcarskoj 1936. godine (The Montreux Convention regarding the Regime of the Straits, Конвенция Монтрё).
Na njoj su učestvovali SSSR, Turska, Velika Britanija, Francuska, Bugarska, Rumunija, Grčka, Jugoslavija, Australija i Japan. Italija je bila izuzeta zbog sankcija povodom napada na Etiopiju. Ovom konvencijom regulisan je suverenitet i određena prava prolaza kroz Bosfor i Dardanele. Time je revidiran sporazum iz Lozane iz 1923. godine. Britanija je pokušala da proturi pravo necrnomorskih država da imaju mogućnost prolaza svih vrsta ratnih brodova, no sve se završilo s tim da je Turska stekla suverenitet nad Bosforom i Dardanelima, tako da može demilitarizovati to područje. Reč je, naravno o trećoj Velikoj igri Britanije. Ova konvencija vrlo jasno propisuje kakvi brodovi (koje nosivosti, gaza, naoružanja, namene, itd) mogu nesmetano prolaziti kroz Bosfor i Dardanele.
U članu 11 izričito se zabranjuje ulazak nosača aviona u Crno more. Pri tom je, tada moćnom SSSR, morao da bude učinjen ustupak pa su dozvoljeni i linijski brodovi (teške krstarice) koje nose avione, ali im to nije glavna namena. Stoga su Sovjeti sve svoje nosače aviona od početka projektovanja i tokom upotrebe klasifikovali kao teške protivpodmorničke krstarice-avionosce i na taj način su našli ”rupu” u Konvenciji. Zašto je to bilo važno? Ne zbog odbrane Crnog mora (ono se moglo i može braniti na mnogo načina s kopna), već stoga što je brodogradilište u Nikolajevu bilo najspremnije da gradi takve brodove, a takođe je bilo i pitanje prestiža i budućih kriza, što ovih dana možemo jasno da vidimo. Recimo da su tadašnji sovjetski pregovarači bili dalekovidi. Glavna finesa koja omogućava Rusima da jedini koriste nosač aviona (avionosac kako ga oni zovu) u Crnom moru jeste pravna kolizija iz člana 19. Konvencije koja kaže da, ukoliko brod bude korišćen za ratovanje protiv obalskih država Crnog mora, Turska ne može bez objave rata zabraniti Rusiji prolazak broda. Za takvu odluku (zabranu prolaska) potrebna joj je dozvola Lige naroda – koja više ne postoji.
Načinimo na ovom mestu digresiju: ova igra nije još završena. Predsednik Turske razmahuje projektom Istambulskog kanala između Mramornog i Crnog mora, koji može biti alternativa Bosforu. Pri tom Rusi izjavljuju zabrinutost da će Turska ignorisati Konvenciju iz Montrea i dozvoliti prolaz nosača aviona svojih saveznika do Crnog mora. Nisu u tom protestu jedini. Podršku su dobili ni manje ni više od gradskih otaca Istanbula koji ubedljivo dokazuju da bi takav kanal kardinalno ugrozio ekosferu ovog megalopolisa.
Protivpodmorničke krstarice klase ”Moskva” (projekat 1123 – ”Kondor”)
Spomenuli smo već da je nosač aviona veoma opasan protivnik, ali i ranjiv, unosan cilj. Stoga Sovjeti nisu sedeli skrštenih ruku već su razvijali veoma efikasne protivbrodske nadvodne i podvodne sisteme, pa nisu ni žurili sa izgradnjom nečega za čim, objektivno, nisu imali potrebe. Reč je o protivpodmorničkim krstaricama projekta 1123 ”Kondor” (Противолодочные крейсера проекта 1123 «Кондор»), klase Moskva, po NATO kodifikaciji. To su bili brodovi maksimalno zasićeni protivavionskim, protivbrodskim i protivpodmorničkim sistemima. Opsluživalo ih je 650 članova posade, ali je autonomija bila relativno mala – do deset dana jer nisu imali atomski pogon. Krcali su 14 helikoptera ”Kamov” (12 Ka-25PL i dva Ka-PS). Do 1965. godine oni su u RM SSSR klasifikovani kao brodovi protipodmorničke odbrane udaljenih zona. Izgrađena su dva broda – protivpodmorničke krstarice ”Moskva” i ”Lenjingrad”. Kasnije, 1967. godine, odlučeno je da se gradi još jedan brod – ”Kijev”, ali prema modifikovanom projektu 1123.3. Od toga se odustalo, iako se nekoliko delova već nalazilo na navozu. Ova dva broda bila su u službi preko tri decenije.
Raketne krstarice-avionosci klase ”Kijev” (projekat 1143)
Sledeći koncept ove potklase krstarica bile su krstarice sa avionima (projekt 1143), kasnije reklasifikovane kao teške krstarice avionosci (ТАКР- тяжёлые авианесущие крейсера). Oni su dobili NATO kodifikaciju ”Krečet” (severni soko). Planirana su i napravljena četiri broda: ”Kijev”, ”Minsk”, ”Novorosijsk” i ”Baku”. Oni su već izgledali kao nosači aviona kakve obično znamo. Imali su autonomiju od 45 dana i klasičnu pogonsku grupu. Njihov glavni problem bili su – upravo avioni! Bazirali su do 36 aparata s vertikalnim poletanjem i sletanjem (СВВП-самолёт вертикального взлёта и посадки), palubni jurišnik Jak-38 (NATO kodifikacija Forger-A, ”kovač”). Nosili su i helikoptere Ka-25 i Ka-27. I na toj klasi brodova videlo se da Sovjeti nemaju pravo rešenje za klasičan nosač aviona (glavni problem je bio sistem katapultiranja), pa su pristupili upotrebi aviona koji se pokazao potpuno neodgovarajućim za osnovnu namenu. Bilo je problema i sa krcanjem zaliha, zaštite rezervi municije, brojnih elektronskih sistema, redovnog održavanja, itd. Međutim, najveći problem bio je taj što na južnim delovima Zemlje, pri velikoj temperaturi i vlažnosti, ovi avioni jednostavno nisu mogli da se odvoje od palube! Poslednji od njih povučen je iz upotrebe 2004. godine.
Teški krstareći avionosac ”Kuznjecov”
Teška krstarica – nosač aviona projekta 1143.5 ”Admiral Flote Sovjetskog Saveza Kuznjecov” (ТАВКР -Тяжёлый авианесущий крейсер проекта 1143.5 «Адмирал Флота Советского Союза ”Кузнецов”) je nastavak sovjetskih težnji da stvore hibridni nosač aviona (tešku krstaricu-avionosac) kojim bi se mimoišla konvencija iz Montrea. Promenio je nekoliko imena ( ”Sovjetski Savez”, ”Riga”, ”Leonid Brežnjev”, ”Tbilisi”). Po jednoj verziji bila su ”samo” tri imena, jer je naziv ”Sovjetski Savez” bio u ideji za vreme projektovanja i gradnje. Izgrađen je 1985. godine u Crnomorskom brodogradilištu u Nikolajevsku (danas Ukrajina), a opremljen je i kompletiran u ”Proleterskom zavodu” u Lenjngradu. U borbeni sastav uveden je 1991. godine. To je bio peti po redu brod ovakve klasifikacije. Započet je još jedan, ”Varjag”, međutim on nikada nije zvanično porinut već je prodat Kini. Kina ga je opremila i pod imenom ”Liaoning” uvrstila u svoju flotu. Godine 1989. brod je posela posada radi ovladavanja sistemima, a četvrtog oktobra 1990. preimenovan je konačno u sadašnji naziv, po treći put. Tokom te godine vršena su i letna isprobavanja i uhodavanje posade.
Formalno, brodovi Projekta 1143 bili su klasifikovani kao teški nosači protivpodmorničkih helikoptera koji bi lovili atomske podmornice SAD klase ”Los Anđeles”. Međutim, njihove ograničene sposobnosti onemogućavale su odbrambenu funkciju. Ovi nosači nisu mogli da štite svoje podmornice od protivpodmorničkih aviona Lokid P-3 Orion (Locheed P-3 Orion) koji su uz to imali i snažnu pratnju palubnih aviona, ali i saveznika NATO s kopna. Jasno je da Sovjeti nisu mogli na taj način da zaštite svoje podmornice, pa ni da napadnu tuđe; bilo ih je veoma malo i po svojim TT svojstvima bili su inferiorni i nedorasli tom zadatku i velikim ambicijama planera. Spomenuli smo već katastrofalna svojstva aviona Jak-38 koji nije mogao da efikasno koristi protivbrodsko naoružanje; stoga se nametnula potreba za rasnim napadačkim avionima kakvi su MiG-29K, MiG-29KUB i Su-33. Pošto je bilo jasno da je taktičko nuklearno oružje bilo najpovoljnije za onesposobljavanje nosača aviona (nije potrebno ni da se potope, udarni talas bi uništio avione i strukturu na palubi) Sovjeti su projektovali brod koji je mogao da izdrži nuklearnu eksploziju od 30 kilotona na udaljenosti od 2.000 metara od broda. Pri tom se očekivalo da bude efikasno napadno-odbrambeno sredstvo u sadejstvu sa desantnim brodovima. Tako su se iskristalisali i osnovni zahtevi prilikom projektovanja, izgradnje i opreme ”Admirala Kuznjecova”.
Formacijski ovaj nosač može da bazira i opslužuje 28 aviona i 24 helikoptera. Sastav se menja u zavisnosti od zadataka. Helikopterska grupa zasniva se na jurišno-desantnim Ka-29 i jurišnim Ka-52K. Na prednjem delu palube nalazi se 12 lansera (u ravni poletne palube) za teške rakete 4K-80 ”Granit”. Prema nekim informacijama, u najnovijoj modernizaciji te rakete će biti uklonjene. ”Granit” je u prvoj verziji bio namenjen uništenju borbenih grupa nosača aviona, sa dometom od 600 kilometara i bojevom glavom od 750 kilograma, a nove modifikacije omogućavaju mu gađanje i obalskih ciljeva.
Od svojih prethodnika razlikuje se po tome što je konačno mogao da ponese i modifikovane kopnene verzije najnovijih sovjetskih (ruskih) aviona, pri čemu je imao povećanu poletnu palubu i jedinstvenu trambulinu (tramplin, ”skakaonicu”), zaletište/uzletište pod uglom. Izgradnja ovakvog broda postala je moguća kada su Sovjeti ovladali proizvodnjom blokova mase do 1.400 tona. Još u vreme radova na kompletiranju nosača on je, posle smrti L.I. Brežnjeva 22. novembra 1982. godine preimenovan u njegovu čast. Nešto kasnije, 11. avgusta 1987. godine preimenovan je u ”Tbilisi”. Pod tim imenom počinju prve letačke probe sa avionima MiG-29K, Su-27K i Su-25 (УТГ- учебно-тренировочный – školsko-vežbovni). MiG-29K (Fulcrum-D) je bio moderniji u odnosu na Su-33, a duboku modernizaciju do 4++ nivoa doživeo je zahvaljujući velikoj narudžbini od strane Indije. U odnosu na Su-33 imao je manji dolet i nosivost, ali je bio kompaktniji za smeštaj na nosač. Prve letne probe obavili su probni piloti Pugačov (poznat po čuvenoj ”kobri”), Aubakirov i Krutov. Konačno, četvrtog oktobra 1990. godine brod je preimenovan u ”Admiral Flote Sovjetskog Saveza Kuznjecov”. Službeno je predat na upotrebu i zaveden u registar Severne flote 20. januara 1991. godine.
U doba ”razdruživanja” SSSR tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk pokušao je da prinudi komandanta broda da preda brod Ukrajini i da ga ostavi na sevastopoljskom pristanu. Viktor Jarigin, kapetan broda, ostavio je deo posade na obali i, bez obzira što nije dobio dozvolu turskih vlasti, prošao je kroz moreuze, pri čemu Turci nisu ni pokušali da ga u tome spreče. Od prvog do 24. decembra 1991. godine ovaj brod obišao je celu Evropu i stigao u svoju bazu u gradu Vidajevo u Murmanskoj oblasti. Letački sastav 100. puka brodske avijacije odbio je da položi zakletvu Ukrajini i od tog ljudstva stvoreno je jezgro 279. puka brodske avijacije Rusije. Ostatak pilota koji su se zakleli novoj državi, Ukrajini, penzionisan je rasformiranjem 100. puka jer nije bilo broda na kome bi službovali.
U godinama koje su sledile brod je prolazio kroz vežbe sa grupama brodova, ali i kroz stalna renoviranja, rekonstrukcije, remonte, zanavljanja i popravke. Prvo ratno iskušnje imao je kada je šestog decembra 2011. godine krenuo s udarnom grupom brodova Severne flote prema obalama Sirije gde RF ima kopnenu vazduhoplovnu bazu u latakiji i pomorsku u Tartusu. Putovanje je trajalo sedam dana, a misija je završena u maju 2014. godine. Stigao je 2015. godine, usred mnogih rekonstrukcija i vežbi, da bude i ”set” za snimanje SF filma ”Privlačnost” (”Притяжение”) Fjodora Bondarčuka. U januaru 2016. godine ponovo se formira 100. ”krimski” puk brodske avijacije. Brod je dobio nove avione – 24 MiG-29K/KUB, a 279. puk nastavio je da koristi Su-33 sa pojačanom pogonskom grupom i novim sistemom za ciljanje i upravljanje vatrom. Kao takav, opet se, od novembra 2016. do januara 2017. godine našao pred obalama Sirije, kada su avioni ovog broda prvi put učestvovali u realnim borbenim dejstvima. Na brodu se nalazilo više od 40 aviona i helikoptera, a za vreme misije prešao je preko 18.000 morskih milja. Pri tom je jedan MiG-29K pretrpeo udes prilikom sletanja (pilot je preživeo), a nešto kasnije slično se dogodilo i jednom Su-33. Ispunjeno je 420 borbenih zadataka, od toga 117 noću. Svi letovi obavljeni su u složenim (zimskim) uslovima. Uništeno je 1.252 objekta terorista. Za učešće u toj operaciji brod je odlikovan 23. februara 2018. ordenom Ušakova. Ova operacija pokazala je da Rusi mogu da ovladaju i ovako složenom borbenom tehnikom u realnim uslovima, pa se ne može sa sigurnošću dati odgovor kakve su zaključke iz ove operacije izveli i kakvi su im dalji stvarni planovi, s obzirom na to da je reč o kapitalnim, veoma skupim sistemima.
Naoružanje i oprema
Tendencija zanavljanja opreme je usmerena ka tome da se brod opremi kompaktnijim avionima MiG korporacije, čime bi se povećao broj aviona na 36, pri čemu bi se broj helikoptera smanjio na 17. Avioni raspolažu s moćnim radarima ”Žuk-M” sa dometom od 200 kilometara u letačkoj varijanti i 300 kilometara u brodskoj instalaciji. Koriste se bombe KAB-500, AA rakete R-77 dometa 110 kilometara, kao i protiv-brodske rakete ”H-35” dometa do 260 kilometara. Su-33 može da ponese i do 6,5 tona različitog naoružanja, pa je još uvek nezamenjiv u ulozi daljinskih presretača i bombardera, platformi za rakete najnovije generacije.
Brod je opremljen raketnim kompleksima za protivvazdušnu odbranu. Na njemu se nalaze četiri punkta sa po šest lansera za rakete ”Kindžal” ( ЗРК ”Кинжал” indeks Grau 3К95, izvozna varijanta se zove ”Klinok” – oštrica; po klasifikaciji NATO naziv im je SA-N-9 Gauntlet (rus. Латная рукавица, odnosno ”Čelična rukavica”). U modifikovanoj varijanti imaće 24 lansera sa osam raketa. U BK nalazi se 192 rakete. Tu je i osam lansera ”Kortik” (tanko sečivo, stilet) sa 256 raketa. U izvoznoj varijanti nosi naziv ”Kaštan” (”Kesten”) -indeks ГРАУ 3М87, a reč je o brodskoj verziji ”Pancira”. Odbranu iz vazduha zaokružuje šest šestocevnih 30 mm getling sistema AK-630M (BK iznosi 48.000 granata).
Brod ima ešeloniranu zaštitu od torpednih napada i ona se sastoji od dve instalacije RBU-12000 ”Udav” (Реактивно-Бомбовая Установка sa 60 raketa). Toj odbrani dodaju se lažni akustični ciljevi, brzo raspoređivanje (”zasejavanje”) minskih polja protiv torpeda i uništavanje samih torpeda dubinskim bombama u neposrednoj blizini samog broda. Preživljavanje udara u brod obezbeđeno je sistemom pregrada koje mogu da izdrže eksploziju od 400 kg TNT ispod vodene linije broda. Na taj način brod može da se fokusira na automatsku odbranu različitih vrsta napada, bez opterećenja komandnog mosta koji je zauzet osnovnim zadatkom.
Ocene, kritike i perspektive broda
Najviše diskusija (i problema) izazvala je ”skakaonica” (tramplina, trambulina). Izbegavanje montaže skupih i veoma složenih katapultova dovela je do toga da su prve verzije aviona imale manju nosivost i dolet jer su morale da iskoriste maksimum snage za uzletanje. Međutim, ”skakaonice” su imale ogromnu prednost u odnosu na katapult – ukoliko bi katapult zakazao (što se dešavalo), svi avioni bi bili blokirani i neupotrebljivi dok se kvar ne otkloni. Istovremeno, to je nagnalo konstruktore aviona da pojačaju pogonsku grupu i tako reše problem nosivosti i dometa. Tako je Su-33 dobio novu forsažnu komoru AL-31F za motore ”Ljuljka” (proizvod kompanije ”Saturn”).
Probleme su imali i izviđački avioni jer su imali smanjen radijus dejstva. To je rešeno instaliranjem UKR ( универсальный контейнер разведки – univerzalni izviđački kontejner) koji je omogućavao i optičku i elektronsku izviđačku sposobnost. U korporaciji ”MiG MAPO” to su rešili povećanjem dometa radara ”Žuk – M”, ali i mogućnošću kačenja spomenutog kontejnera.
Uzbunu u redovima NATO (posebno u svetlu tekućeg sukoba) izazvalo je naoružanje jurišnih helikoptera Ka-52K na koji je montiran radar ”Žuk-A” koji podržava PTRK ”Hermes” (многофункциональный тактический ракетный комплекс – višenamenski taktički raketni kompleks). On može u raznim varijantama da dejstvuje praktično po svim ciljevima. Prvobitno je bio namenjen korišćenju na brodovima ”Mistral”. Eksperti smatraju to oruđe destabilizirajućim faktorom u crnomorskom reonu, a upravo je ”Kuznjecov” taj koji nosi ove helikoptere.
Zašto Rusi nisu za ovaj brod primenili atomski pogon, kad već u tome imaju ogromno iskustvo (setimo se da je prva atomska elektrana izgrađena upravo u SSSR još pedesetih godina)? Pogon na mazut je veoma jevtin, kao i tekući remont kotlova. Pri tom se cisterne s mazutom (koji je pre upotrebe u veoma gustom stanju) javljaju kao odlična pomoćna zaštita prilikom udara u brod.
Eksperti smatraju da ovaj brod, bez obzira na veliko ratno iskustvo, nije ispunio do kraja svoju namenu, mada je nadživeo svoje vršnjake iz NATO. Istina je da je ”Kuznjecov” proveo više vremena na raznim popravkama, remontima, doradama, nego u plovidbi i borbenim zadacima, no setimo se i kroz kakve je nepogode prošao zajedno s državom kojoj služi.
Brod je imao i nekoliko havarija i nesreća. Jedan Su-24UTG otpisan je posle teške havarije loma prednje noge. Dva Su-33 u Severnom Atlantiku su takođe havarisani. Jedan je pao na dubinu od 1100 metara. Pilot se spasao katapultiranjem, a drugi avion je ostao na palubi. U oba slučaja do nesreće je došlo zbog kidanja kabla aerofinišera. Pri tom su s broda pokušali da dubinskim bombama unište avion, kako ne bi Amerikanci došli do uređaja ”svoj-tuđi”, ali to nije uspelo, pa je ostala nada da će morska voda i nepovoljan položaj učiniti svoje. Prilikom zajedničkih vežbi u turskoj vojnoj bazi Akzas 2009. godine izbio je požar na prednjem delu palube, no on je ugašen. Poginuo je jedan mornar, a šteta nije bila tako velika, pa je brod nastavio zajedničke vežbe, ovaj put s grčkom mornaricom. Posle trenažnog leta pred obalom Sirije 2016. godine jedan MiG-29K havarisan je prilikom sletanja, a pilot je spasen nekoliko kilometara od broda. Iste godine, usled kidanja sajle aerofinišera izgubljen je jedan Su-33. Ni to nije sve. Noću 29. na 30. oktobar 2018. godine plivajući dok je pretpeo havariju, a s njim i brod. Pošto sam plivajući dok nije mogao da kontroliše svoje kretanje, za sobom je povukao sedamdesetotonski kran koji je pao na palubu, napravivši rupu od 20 kvadratnih metara i oštećenja nekoliko odseka pod palubom, dok je jedan član posade nestao. Od posledica povreda u gradskoj bolnici Murmansk podlegao je još jedan radnik od četvorice povređenih. Ni to nije bila poslednja nesreća. Godinu dana kasnije, 12. decembra 2019. godine, prilikom remonta u Murmansku izbio je požar na površini od 600 kvadratnih metara. Poginula su dva radnika, a 12 je teže povređeno. Razlog požara? Iskra prilikom varenja, odnosno nepridržavanje mera opreza. Remont je na taj način produžen do sredine ove godine. Direktor remontnog zavoda je uhapšen.
Univerzalni desantni brodovi projekta klase ”Ivan Rogov” (projekat 23900)
Rusi nisu odustali od brodova – nosača letelica. Shodno novoj bezbednosnoj arhitekturi, oni su isplanirali gradnju dva amfibijska jurišna broda-nosača helikoptera (УДК-Универсальный десантный корабль, univerzalni desantni brod) sa autonomijom do 60 dana i mogućnošću dejstva na svim okeanima širom Zemlje. Ovo rešenje je bilo iznuđeno posle poznate afere sa otkazivanjem nabavki sličnih francuskih brodova klase ”Mistral”. Sam projekat je pogrešno nazvan u prvom talasu senzacionalističkih informacija kao ”Priboj” (talas koji udara u obalu). Kobilice prva dva broda položene su u brodogradilištu ”Zaliv” u Kerču. Posada od 320 ljudi opsluživaće do 1000 pripadnika mornaričke pešadije, 75 jedinica borbene tehnike i četiri desantna broda u prednjem delu nosača. I ovi brodovi će biti zasićeni pre svega hibridnim PVO kompleksima ”Pancir M” i ”Kaštan”, a baziraće do 16 helikoptera Ka-27, Ka-29, Ka-31, Ka-52K i do četiri BPLA (Беспилотный летательный аппарат – bespilotna letilica, dron).UDK će nositi imena ”Ivan Rogov” (Ива́н Васи́льевич Ро́гов, sovjetski politički radnik, general-pukovnik obalske službe) i ”Mitrofan Moskalenko” (Митрофа́н Ива́нович Москале́нко, sovjetski vojskovođa, general-pukovnik obalske službe).
Pored toga, Rusija je najavila da želi da izgradi naslednika ”Kuznjecova”, koji bi bio veći i moćniji. Nosio bi naziv ”Štorm 23000e” (štorm je unikatni vetar koji duva u određeno doba godine u Kerčenskom moreuzu, na prelasku Azovskog u Crno more). Predviđeno je da bude pandan američkim nosačima klase ”Džerald Ford”.
Opšte karakteristike ”Kuznjecova”
- Dužina: 305 metara.
- Dužina po vodenoj liniji: 270 metara.
- Najveća širina: 72 metra.
- Širina po vodenoj liniji: 35 metara.
- Gaz: 10 metara.
- Standardni deplasman: 43.000 tona.
- Pun deplasman: 55.000 tona.
- Maksimalni deplasman: 58.600 tona.
- Pogonska grupa: 4×50.000 PS (konjskih snaga).
- Broj kotlova: osam.
- Broj propelera: četiri.
- Snaga turbogeneratora: 9x 1.5000 Kw.
- Ekonomična brzina : 18 čvorova.
- Maksimalna brzina: do 31 čvora.
- Dužina puta pri maksimalnoj brzini – 3.800 morskih milja pri 29 čvorova
- Autonomija: 45 dana.
- Posada: 1960 ljudi (626 aviopersonala, 55 komandnog sastava).
Ko je bio admiral Kuznjecov?
Mnogo puta spominjani Nikolaj Kuznjecov (Никола́й Гера́симович Кузнецо́в) imao je, blago rečeno, burnu karijeru. U periodima od 1939. do 1947. i od 1951. do 1955. bio je prvi čovek Ratne mornarice (kao narodni komesar RM, pa onda i ratno-pomorski ministar, a potom i kao glavnokomandujući). Heroj SSSR od 1945. godine, član CK Komunističke partije (boljševika) SSSR i deputat Vrhovnog Sovjeta drugog i četvrtog saziva. Kao prvi zamenik ministra odbrane SSSR (1953-1955) poneo je zvanje ”Admiral Flote Sovjetskog Saveza” (u rangu maršala), umesto ranijeg admiral flote. U to vreme Kuznjecov je imao veliki uticaj na tehnološki napredak u preoružavanju flote i u razvoju nosača aviona.
Prvo dramatično iskušenje imao je kada ga je tokom isleđivanja od drugog do trećeg februara 1948. godine. Najpre Sud časti, a zatim i Ratni kolegijum Vrhovnog suda SSSR proglasio ga je krivim na osnovu raznih prijava i degradio ga je u zvanje kontra-admirala. Ostali optuženi u njegovoj grupi osuđeni su na razne vremenske kazne. U pitanju je bio montirani proces jer se suprotstavio Staljinu kada je reč o programu daljeg razvoja Ratne mornarice. Najpre je smenjen s mesta glavnokomandujućeg, a zatim postavljen za načelnika Uprave mornaričkog školstva…a onda je usledilo i suđenje pod optužbom da je Britancima prodavao tajne nacrte teledirigovanih torpeda. Na svoje ranije mesto vraćen je odmah posle smrti Staljina. No, ni to nije bilo kraj mukama. Godine 1955. Žukov i on, kao veoma popularni heroji i omiljeni u širokim masama, dolaze pod udar čoveka koji je hteo da bude veći katolik od pape, Hruščova. Proganjajući ih za bonapartizam on je želeo da prikrije svoju nesumnjivu staljinističku prošlost. Optužen za dela u kojima fizički nije mogao da učestvuje, stoički se nosio sa narastajućom birokratijom, ali i već spominjanom grupom Gorškova. Penzionisan je i ponovo degradiran, da bi tek dolaskom Brežnjeva polako počeo da se vraća u javni život, a 1988. mu je posthumno vraćen čin. Takvim putem je prošao vojnik koji se borio u Španiji, Hasanskim bitkama, Drugom svetskom ratu i Sovjetsko-japanskom ratu. Nekako se poklopilo da je i nosač aviona (za koji se on toliko mnogo zalagao) prošao isto tako trnovit put kao i on.
