Sudbina Georgija Žukova – Kako uništiti jednog maršala

O Žukovu i njegovom pobedničkom hodu kroz Berlin 1945 godine zna svaki ljubitelj istorije i poštovalac poraza nad fašizmom. No, o kasnijoj karijeri maršala saznaje se tek u poslednje vreme. Novu sliku heroja Otadžbinskog rata gledali smo i u crnoj komediji Armanda Janučija (Armando Giovanni Iannucci) ”Staljinova smrt” (The Death of Stalin).

Svaka senka je dete svetla. Tako bi, prigodno, mogao započeti svaki tekst o usponu i padu bilo kog poznatog čoveka. ”Trofejni dosije”, ili ”Generalski dosije” jeste jedna od knjiga (redaktor arhivske građe Oleg Novak) koja je među istoričarima izazvala mnogo rasprava koje su predstavlјene u više radova, u časopisima i dnevnim novinama. O čemu je reč?

Iza tog naslova dugo se  krila akcija organa državne bezbednosti bivšeg SSSR, koju je organizovao i lično sprovodio tadašnji ministar Viktor Abakumov (Виктор Семёнович Абакумов, 1908-1954). Akcija je sprovedena u periodu od 1946. do 1948. godine, po ličnom naređenju Stalјina, sa cilјem da se razotkriju zloupotrebe, mahinacije i korupcija, pa i ono što se današnjim govorom zove – trgovina uticajem. Tom akcijom obuhvaćeno je petnaestak najviših starešina. No, centralna meta operacije bio je, ni manje ni više nego proslavljeni maršal Georgij Žukov (Георгиј Константинович Жуков, 1896-1974)! Kasnije, pred samo strelјanje, Abakumov (koga po zlu pamte brojni zaroblјenici koji su se vratili iz Nemačke, pa su smesta poslati u Sibir kao ”izdajnici naroda”) izjavio je:”Ja ništa nisam radio sam. Stalјin je izdavao naređenja, a ja sam ih samo ispunjavao”.   

Pogledajmo kako je sve počelo. Stalјinu je od Bulganjina (Николай Александрович Булганин, 1895-1975) stigao telegram vojnički kratke sadržine: ”Drugu Stalјinu! Na carini u Jagodini, (u blizini grada Kovelјa) zadržano je sedam vagona u kojima se nalazilo 85 sanduka s nameštajem i tepisima. Prilikom provere dokumenata razjasnilo se da stvari pripadaju maršalu Žukovu.” U potpisu – Bulganjin, 23. avgusta 1946. g.  Međutim, nije on jedini koji je prijavio (da ne kažemo neku težu reč) Žukova. To je uradio i maršal Novikov (Александр Александрович Новиков, 1900-1976), glavnokomandujući avijacije RKKA. Prijava se odnosila i na neke članove njegovog štaba, pre svega ađutante.

Čim mu je ovo predočeno, Žukov je smesta priznao da je iz Nemačke dovezao mnogo nameštaja, tepiha i druge upotrebne tehnike. On se tom prilikom pokajao što o tome nije izvestio višu istancu (VK, Politbiro). U pismu Ždanovu (Андрей Александрович Жданов,  1896-1948, jedan od glavnih egzewkutora Žukova) Žukov izjavlјuje: ”Priznajem da sam veoma kriv što nisam prijavio nešto za šta sam mislio da nikome ne treba. Dajem čvrstu zakletvu bolјševika da neću sebi dozvoliti više takve greške i gluposti. Uveren sam da ću još biti potreban otadžbini i velikom vođi, drugu Stalјinu”.  Tako je svoj postupak pravdao Žukov. Ne branim ga. On je potomak ratničkog naroda gde je to bila uobičajena pojava.  Takvu vrstu ”uvoza” iz Nemačke svi su manje-više (ko god je mogao) radili, samo što se on, proslavlјeni vojskovođa,  prvi komandant okupacione zone u Nemačkoj, nije ”setio” da to prijavi (kao i svi drugi) ili je mislio da ima prećutno pravo da posle svih podviga i zasluga uradi i nešto ”ispod ruke”, za šta mu ne treba dozvola. Amerikanci su poštom slali kući zaplenjeni nakit,  pribor za jelo, čak i trofejno oružje. Istina je da su Rusi (od običnog vojnika pa nadalјe) iz Nemačke dovlačili sve – od prekidača, utičnica, pegli,  wc školјki (”unitaz”), kada, slavina, bicikli…svega što je moglo da se prenese bilo vazdušnim mostom, bilo drumsko-železničkim transportom. Ta ”magistrala” je bila prilično široka (Moskva-Berlin-Moskva) jer su logističke potrebe jedne ogromne armade bile velike, pa nikakvo čudo nije bilo da brojni kamioni i  kompozicije vozova saobraćale na toj osnovnoj liniji. Da li je Žukov mislio da će u toj gužvi neopaženo proći, da li su carinici bili savesni ili je ”dojava” stigla na vreme, nije utvrđeno.

To je, kao što se može videti, bila uobičajena praksa i normalna ”osveta” za ono što su Nemci nemilice uništavali i plјačkali po Rusiji…Ali! Maršalu to nisu hteli da oproste. Bolјe rečeno: iskorišćena je prva moguća prilika da mu se Stalјin osveti za veću popularnost i neviteško  hvalјenje ratnim uspesima i pripisivanjem zasluga koje nisu bile u celosti njegove. Istine radi, treba reći da Žukov jeste bio inicijator i, sa svojim štabom, planer najvećih ruskih pobeda, ali i učesnik i krivac za neke velike poraze. Najviše mu je zamerano hvalisanje povodom uspeha Stalјingradske bitke koju su izneli Vasilјevski, Čujkov i Jerjomenko, dok je on bio prisutan u ime Stavke da nadgleda operaciju.  U samoj vojsci, pa i u narodu, Žukov je bio enormno popularan što Stalјinu nikako nije odgovaralo. Prilika se, takoreći, sama ukazala i Žukov je relativno brzo, 9 juna 1946, prebačen sa dužnosti glavnokomandujućeg kopnene vojske i zamenika ministra Oružanih snaga SSSR  na položaj komandanta vojnog okruga Odesa. Usput je optuživan među kolegama za ”bonapartizam” i samo ga je neprikosnoveni autoritet spasao neke vrste društvenog linča, pa i smrti. Ne bi bio prvi maršal koji je strelјan. Dalјi pad je usledio prekomandom na sporednu dužnost Uralskog vojnog okruga, a iz spiska kandidata za člana Politbiroa isklјučen je u februaru 1947. godine.

Nјegov lični život je posebna priča i može biti korisna ilustracija odnosa koji su tada vladali. Imao je dve žene (i nije jedini vojskovođa s takvom reputacijom), četiri kćeri, itd, ali sve to kod Rusa nije bilo neka tragedija niti veliki greh. Ali, zašto je to važno? Nјegova ”službena žena”, Galina Aleksandrovna, umire krajem 1973. godine posle čega maršalu biva sve gore i gore. Prešao je na insulin, a zatim doživeo infarkt a u proleće je pao u komu. Umro je 18. juna 1974.  posle nekoliko nedelјa u komi. Bez obzira na to što je njegova poslednja želјa bila tradicionalna sahrana, on je kremiran i zazidan u kremalјski zid, na Crvenom trgu. Na stogodišnjicu njegovog rođenja, Georgiju Žukovu je prvi put u istoriji kremalјske nekropole služena panehida.

Međutim, za istoričare i arhiviste nastala je senzacija kada je njegov lični karton (ličnoe delo) postao dostupan pod nazivom 45-Ž/4-a. Specijalisti iz oblasti istraživanja istorijskih pojava ovo smatraju čudom pošto se obično čeka 50 godina za otvaranje takvih dosijea!

Pored tog ličnog kartona, za pregled je postalo dostupno nekoliko fascikli tamno-crvene boje, sve donesene iz bivšeg arhiva Politbiroa CK PSSS.  Rešenje o prestanku tajnosti i predaji materijala iz Vladinog arhiva u Ruski državni arhiv novije istorije (RGANI) bilo je doneto od strane Mešovite uprave za čuvanje državnih tajni (MVK) pod brojem N-517 rs još 22. novembra 2011. godine. Međutim, u Rusiji taj pojam ne znači odmah učiniti javnim (rastajniti, obelodaniti –  рассекретить). Taj postupak je počeo četiri godine kasnije, a kako se pokazalo u praksi, to je moglo da potraje godinama i decenijama. Zato su upućeni lјudi i ubeđeni: sa ličnim kartonom Žukova dogodilo se ”čudo”. Žukovlјeve fascikle su u rekordnom roku postale dostupne.

Prijave protiv maršala, koje se nalaze u dosijeu, raskrinkavaju mehanizme rada opisanog i sačuvanog u Federalnom zakonu N 144-F3 ”O operativno-istražnoj delatnosti”; lekarske tajne i druge zaklјučke o smrti zabranjeno je razglašavati po drugom Federalnom zakonu N 323-F3  ”O zaštiti zdravlјa građana”; privilegije maršala i njegove dece i unuka – to je, uopšte rečeno, lična tajna (prema Građanskom kodeksu, član 152.2); adresa, kuća u kojoj je živeo; to je ”naličje izveštaja o ličnoj i prodičnoj tajni građana, njihovom privatnom životu, a takođe se mogu upotrebiti kao pretnja njihovoj sigurnosti” (Federalni zakon  N 125-F3 – ”O arhivskom radu u Ruskoj Federaciji”).  I tako, u krug, dok istraživač ne poludi lutajući od zakona do zakona, a lični karton može da se sada pronađe svuda.

Mogu li se s takvim rogobatnostima normalno pisati uračunlјive i adekvatne biografije, snimati dokumentarni filmovi, a da ne govorimo o akademskim naporima u zbornicima dokumenata o personalnim istorijama iz otadžbinske istorije dvadesetog veka? Ovo pitanje nije samo retoričko, koliko je stvarno praktično, pogotovo u naše vreme.  Još uvek od istoričara skrivaju i događaje iz Oktobarske revolucije od koje je prošao čitav vek!  Do danas se ograničava pristup ličnim kartonima takvih lјudi kakav je Frunze, Đeržinski, Krasin, Krupska, itd.  

Žukovu su neki istoričari (posebno ukrajinskog porekla) pripisivali plјačke po Odesi, Krimu i Ukrajini. Međutim, uzevši u obzir da je već pre toga ”mačka pobegla iz džaka”, teško je poverovati da bi Žukov ponovio istu grešku, s tim da bi ona sada bila mnogo gora – plјačkanje svog naroda. Ovim insinuacijama otvara se   prilično velika storija o kojoj i zbog koje Rusi mudro ćute. Reč je o ”ratu u ratu” između tajnih službi. Prilično je ubedlјivo očuvana teza da  je RSHA podmetnula Rusima predmet Tuhačevskog. Stalјin je jedva dočekao tako nešto da bi se rešio avangardnog, najmlađeg maršala koga nisu trpeli ”stari kadrovi” Buđoni i Vorošilov. Taj redak, ali veliki poraz GRU predstavlјen je kao kolosalni uspeh ruske kontraobaveštajne službe (raskrinkavanje špijuna u samom vrhu vojske nije za pohvalu, ali jeste opravdanje). Ceo postupak je sproveden u stilu izreke ”ne pokaži da si naseo”, pa se decenijama provlačila ”legenda” o tome da je bio smrtni protivnik Stalјina, da je Žukov bio taj koji je bio protiv doktrine dubokih udara (koju je i sam primenjivao), a za upotrebu konjice; da je sve to smislio nesposobni maršal, spletkaroš Vorošilov, kome je u doktrini nastupanja Tuhačevski ”pretio” da preotme slavu (Vorošilov je bio strateg napadne armije, ne baveći se uopšte povlačenjem kao objektivnim postupkom u ratu), itd. Rusi su se protivničkim službama osvetili na mnogo načina – preko Crvene kapele, Milera (šefa Gestapoa koji je radio za njih i iznenada nestao iz Hitlerovog bunkera), Kima Filbija, itd, itd. Ta bitka traje.   

Šta se dogodilo sa Žukovim posle rehabilitacije koju je zaslužio time što je lično učestvovao u hapšenju i uklanjanju krajnje opasnog, prevejanog i lukavog Berije? Po svoj prilici – Hruščovu (koji je bio njegov egzekutor, umesto da bude zahvalan što ga je doveo ”na presto” uklanjanjem Berije,  što Hruščov nikad ne bi mogao da uradi jer je pola Politbiroa bilo protiv njega), podmetnuta su neka dokumenta.  Pre svega,  ”prepiska” iz Francuske iz perioda rata (u to vreme Drugi svetski rat bio je  još uvek svež u sećanju i praktično je produžen tajnim obaveštajnim ratom) koja tereti i kompromituje Žukova kako je nastojao da na svoju ruku vodi tajnu diplomatiju, da bi iskoristio potencijal nemačkih naučnika da se sami predaju Rusima i dobiju tretman (za koji su Amerikanci već imali sličan program). Druga verzija je tvrdila da je on spreman, preko Francuske i njenog posredovanja, da, uz pomoć SAD,  pohapsi najviši državni i vojni vrh SSSR i raspusti partiju. Dojava je službeno prosleđena iz sovjetske ambasade u Parizu Bulganjinu i kao takva ušla je u dokumentaciju, sa svim onim što to podrazumeva, a nije rekla-kazala.

Drugi dokument je inkriminišuća molba jedne od žena (Nemica) s kojom je on imao dete, koja je u manje-više otvorenom (građanskom) pismu tražila medicinsku pomoć za svoga sina koji je bolovao od teške bolesti, uz obrazloženje ”da nije u redu da sin jednog maršala Pobede umre bez leka). Tim dokumentom je ”neko” hteo da pokaže da je Žukov običan hvalisavac i da ne treba kao takav da bude više u vrhu SSSR.  Moguće je  da se u tu priču uklapaju sva druga nagađanja, jer ni Zapad nije mogao Žukovu da oprosti aroganciju i pobedničko kočoperenje po Berlinu, a o njegovoj ulozi u jačanju Oružanih snaga u doba Hladnog rata, da i ne pričamo. Uklonjen je jedan rođeni vojskovođa, sa svim svojim manama i vrlinama.