Kako je Treći rajh eksploatisao srpska prirodna bogatstva?
Sistematskoj pljački Jugoslavije (posebno Srbije) posvećeno je stotine naučnih radova i o njoj se mogu naći kubici arhivske građe. Toj pljački najviše su bili izloženi Istočna Srbija i područje Kosova. Bor, Majdanpek, Zaječar, Kostolac, Trepča…To su samo neka od mesta odakle su Nemci ”ispumpavali” prirodna bogatstva. Nezavisno od toga što su sva ta preduzeća bila u privatnom vlasništvu, Nemci su sve to smatrali ratnim plenom i nemilice su ih eksploatisali. Nemci su odmah, već od 1933. godine ”ispitivali tržište”, odnosno dolazili do informacija ko je akcionar, u kom obimu, gde je osiguran, itd, pa su i kod okupiranja o tome vodili računa. Ništa što je moglo da pomogne ratnoj industriji nije smelo da strada ni od naše ni od njihove ruke.
Na teritoriji Srbije većina rudnih bogatstava su se nalazila u vlasništvu države. Nacistička Nemačka je smatrala, pozivajući se na međunarodno ratno pravo, da je to njen ratni plen zbog okupacije i pobede nad Jugoslavijom, bez obzira što je rat počela bez objave. Područje Istočne Srbije posebno je bilo bogato obojenim metalima (zlatom, bakrom), te je organizacija “Tot“ napravila niz logora, puteva i pruga kako bi neometano crpela ta rudna bogastva. Uz punu podršku vojnoupravnog komandanta čije su trupe fizički obezbeđivale pogone i rudnike, ali i neprekidan priliv prinudne radne snage (uz pomoć “Dirisa“- direkcije za ishranu Srbije i NSR-Nacionalne službe rada) sprovođeno je, u raznim oblicima, ropsko eksploatisanje ljudi i dobara. U takvoj situaciji nacisti su imali potpunu saradnju kvinsliške Nedićeve vlade. Ovakav proces je u tim okolnostima tekao relativno mirno i neometano od bilo koga. Evo i dokumenta koji prvi u potpunosti reguliše prinudnu eksploataciju (pljačku) teritorije kao i izrabljivanje radne snage.
Napomena: U citiranim tekstovima korišćena je tadašnja leksika i jezička norma.
NAREDBA PREDSEDNIKA SRPSKE VLADE MILANA NEDICA О UVOĐENJU OBAVEZNOG RADA
(IAZA-OB, I, 17/1)
NAREDBA О OBAVEZNOM RADU I OGRANIĆENJU SLOBODE ZAPOŠLJAVANJA
Član 1.
Ministar unulrašnjih poslova, na Traženje nadležnog slručnog ministra i u saglasnosti sa ministrom za socijalnu politiku i narodno zdravlje, ovlašćuje se da
1. naredi, da se bez prethodnog odobrenja nadležnih, od ministra za socijalnu politiku i narodno zdravlje, u saglasnosti sa stručnim ministrom, za to određenih organa u određenim pogonima i privrednim granama ne smeju vršiti otkazivanja niti otpuštanja;
2. naredi, da se zapošljavanja u određenim pogonima ili privrednim granama mogu vršiti samo uz prethodnu saglasnost navedenih organa;
3. naredi, da se lica od navršenih 17—45 godina, koja su u zadnje tri godine barem četiri meseca radila kao ručni radnici u odredenom pogonu ili privrednoj grani, ako se tronutno bave drugim zanimanjem, jave predsedniku opštine ili drugim vlastima radi evidentiranja;
4. naredi, da svi državljani u slarosti od 17—45 godina, bez obzira da li su nezaposleni, u radnom odnosu ili se bave slobodnim zanimanjem, mogu biti pozvani na rad u odredenim pogonima i privrednim granama (obavezni rad).
Član 2.
1. Obavezni rad počinje sa danom dostavljanja obaveštenja о obavezi licima koja su pozvana na obavezni rad.
2. Ukupno trajanje ovog obaveznog rada ne treba da prelazi šest meseci.
3. Obavljanje ovog rada unosiće se u jednu potvrdu koja će biti isipostavljena о izvršenoj službi za nacionalnu obnovu Srbije i uračunaće se u ovu službu.
4. Radna sposobnost će biti astanovljena od strane nadležnog službenog lekara.
5. Stupanjem na ovaj posao zasnovaće se regularni radni odnos između pozvanog i poslodavca.
6. Pozvani ima pravo na nadnicu i uživa sva ostala prava koja priroadaju zaposlenim radnicima u slobodnom radnom odnosu u dotičnirn pogonima.
7. Osim toga, isti ima pravo na besplatnu vožnju na svim državnim i od države subvencioniranim prevoznim sredstvima, od i do radnog mesta.
8. Lica, koja su provela najmanje tri meseca u obaveznom radnom odnosu, imaju pravo na četvorodnevno plaćeno odsustvo i uživaju pravo na besplatnu vožnju do mesta njihovog stalnog prebivališta i nazad.
Član 3.
1. Predsednicima opština stavlja se u dužnost, da protiv onih lica, koja nisu izvršila obavezu prijavljivanja iz stave 3. prvog člana ove naredbe izreknu novčanu kaznu do 1.000 dinara i da ih preko policijskih vlasti prinudno dovedu na rad.
2. Nepovinovanje naredbama iz člana 1. ove naredbe, kazniće se kao sabotaža najmanje sa jednom godinom zatvora.
3. U interesu održavanja discipline kod izvršavanja radova, biće objavljen disciplinski pravilnik.
4. Gonjenje i odmeravanje kazne prema stavu 2. ovog člana spada u nadležnost redovnih sudova.
Član 4.
Ministar unutrašnjih poslova će, u saglasnosti sa nadležnim stručnim ministrom ii ministrom za socijalnu politiku i narodno zdravlje, povodom pozivanja radnika a službenika odredenih pogona i priivrednih grana za određene radove, dati bliže odredbe za izvršenje obaveznog rada u pojedinim pogonima i privrednim granama.
Član 5.
Ova naredba stupa na snagu danom njenog objavljivanja u ≫Službenim novinama≪.
M. S. br. 2324
14. decembra 1941.
Beograd
MINISTAR PREDSEDNIK
Milan Đ. Nedić, s.r.
(Slede potpisi ostale gospode ministara)
Prinudna eksploatacija radne snage bila je sastavni deo planova Nemačke na Balkanu. Rat je za njih bilo izvanredno preduzeće, pa su u obnovi rada dragocenih kapaciteta u Boru, Majdanpeku, Prahovu, Timočkom basenu, angažovali i svoja akcionarska društva. Pošto su svi radnici pred sam rat mobilisani (a zatim dopali ili zarobljeništva ili otišli u pokret otpora), Nemci su iz svih mogućih reona dovlačili radnu snagu. Neka je bila logoraška, a neka je bila prinudna, ali plaćena. Kroz radne i koncentracione logore prošlo je preko 100.000 ljudi iz Jugoslavije, Grčke, Čehoslovačke, Poljske, SSSR, Mađarske, Rumunije, Italije, Holandije i Francuske. Sve to je temeljno obrađeno raznim zakonskim propisima i uredbama koje su svoju ”reviziju” dobile tek na Nirnberškom procesu i proglašene pravno ništavim.
Posle pada Francuske, šef nemačke vojne uprave imenovao je u pariskoj direkciji borskog rudnika svog administratora, dr Kinca, a zatim je postavljen i glavni poverenik, nezaobilazni Franc Nojhauzen. Nemci su na taj način imali potpun uvid u stanje naših kapaciteta, posebno Bora, i to pre početka rata. Paradoksalno je da je u periodu od decembra 1940. pa do marta 1941. neometano tekla isporuka bakra Nemcima, a njihove isporuke naoružanja i opreme jednostrano su obustavljene. To nikom iz kraljevog okruženja nije ništa govorilo! Idejni tvorac i rukovodilac ove organizacije, Fric Tot, bio je i sam lično angažovan oko važnih projekata u Istočnoj Srbiji, posebno oko đerdapske hidroelektrane (!). Posle Totove pogibije u avionskoj nesreći, osmog februara 1942. godine, na čelo organizacije došao je Albert Šper. On je organizaciju unapredio, promenivši unutrašnju strukturu kako bi se lakše prilagodio različitim stanjima na okupiranim teritorijama. Formirao je ajnzacgrupe koje su bile glavni oslonac i nemilosrdni realizator svih planova.
Prema raspoloživim podacima u Boru i na širem području postojali su sledeći logori: ”Vrun” (za prinudne radnike, obični logori i logor KZ za političke zatvorenike). Prinudni logor u blizini rudničke jame, ”Berlin” (logor mađarskih Jevreja), ”Drezden” (centralni logor za prijem organizacije Tot i bolnica), ”Insbruk”, ”Vin” (Beč) u Brestovačkoj banji, ”Minhen”, ”Foralberg”, ”Grac”, ”Bregenc”, ”Bajern”, ”Franken”, ”Tirol”, ”Vestfalen”, ”Laznica”, ”Zahen”, ”Hajdenau”, ”Klagenfurt”, ”Žagubica”, ”Trška crkva”, ”Holštajn”,” Montafon”, ”Krepoljin” (logor za snabdevanje), ”Mekelsburg”, ”Hesen”, ”Tiringen”, ”Gornjak” (samo za organe Tot), ”Rajnland”, ”Virtenberg”, ”Pomeranija 1 i 2”, ”Petrovac na Mlavi”, ”Kostolac” i ”Hrastovača”.
Tokom rata Nemci su, preko Srpske državne straže, imali potpunu i neometanu saradnju sa kvislinškom vladom Nedića koja se starala o formalno-pravnoj logistici na terenu, ali i davala obezbeđenje manje važnih objekata, stalno obebeđenje duž pruga i fortifikacijskih objekata, ali je učestvovala i u likvidaciji nekih grupa zatvorenika. Interesantan je slučaj smederevskog ”Sartida”. On u toku rata nije bombardovan, a Nemci su ga neometano koristili, mada ne u punom obimu, usled smetnji u doturu sirovina. Dokumenta svedoče i o problemima s radnom snagom. U aktu koji je Nojhauzenu poslao vojno-upravni savetnik ”Sartida”, traži se da se preduzmu najstrože mere kako bi se obezbedila neophodna radna snaga (Prilog zapisniku о saslušanju Franca Nojhauzena, dok. Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, Prepis. Beograd, 29. jula 1944.Vojni zapovednik Jugoistok, Šef vojne uprave Wi I В 1 broj 80 908 Mesnoj komandanturi Beograd).
Na Kosovu je situacija bila još rigoroznija. Nije samo Trepča izuzeta od pripajanja italijanskoj Velikoj Albaniji, već i zvečanski, lapski, vučutrnski i deo uroševačkog i gnjilanskog sreza. Razlozi su različiti. Postrojenja u Trepči i Alatinu su bila pod rukovodstvom dr Roberta Duerigla, poznatog nemačkog geologa, kao i rudnik Zletovo koji je kasnije dobio svog posebnog direktora, Vebera pri čemu je on bio potčinjen direktoru Trepče (i Alatina), dakle dr Dueriglu. Za proizvodnju u samom rudniku bio je odgovoran inženjer Kraus iz preduzeća “Mansfeld”. Topionicom je rukovodio dr ing. Helvig iz “Preussag” a za otpremu robe je bio zadužen Steens i sa njim jedan Holanđanin. Kompletnu organizaciju obavili su Nemci, odnosno Nojhauzenov Privredni štab. Svojih 40%, Nedićeva vlada je dobijala na račun organizovanja radne snage. Bila je proglašena najpre obavezna radna služba za muškarce, savesne građane. Prve ”akcijaše” je svečano ispratio sam Nedić. Komunisti i drugi logoraši su radili bez smena i u daleko gorim uslovima. Obavezna radna služba je postojala i za Srbe u Banatu kao prinudni rad u poljoprivredi da nemačke porodice ne bi trpele gubitke jer su im domaćini bili mobilisani u sastav SS divizije ”Princ Eugen”.
Logor ”Hrastovača” u Kličevcu je bio jedan od brojnih pomoćnih radnih logora u Istočnoj Srbiji. Svim tim logorima je direktno komandovao Franc Nojhauzen, poverenik za privredu vojnoupravnog komandanta Srbije. Logor u Kličevcu, kao i logori koji su bili izgrađeni u Kostolcu, Majdanpeku, Rudnoj Glavi, Boru, i mnogim drugim mestima služio je za podizanje nemačke privrede na osnovu besplatne ili jeftine radne snage. U njih su sistematski sprovođeni prinudno radnici, kao zarobljenici, internirci ili obaveznici ”Nacionalne službe rada”. Osnovni zadatak je bilo sistematsko izvlačenje rudnog bogatstva, posebno iz Bora (najvećeg evropskog rudnika bakra) i Prahova (rudnik pirita).
Sedište Franca Nojhauzena bilo je u Srpskoj Crnji, na samoj granici Rumunije i Jugoslavije. U svom dvorcu, u Srpskoj Crnji, Nojhauzen je pokušao da sakrije pola tone borskog zlata, međutim, sami Nemci, pre svih Herman Gering, su ga u tome sprečili. Nojhauzen je inače, nakon kapitulacije Nemačke, zarobljen i osuđen od tadašnjih jugoslovenskih vlasti na 20 godina robije, što je, gledano sada iz ove perspektive, jako čudno! Još čudnije je to što je volšebno 1953. godine pomilovan! Franc Nojhauzen, komandant svih radnih logora u Srbiji je umro kao slobodan čovek 1966. godine u Nemačkoj!
Što se radnih logora tiče, Nemcima je bilo stalo da proizvodnja u određenim privrednim granama i objektima teče neprekidno. U tom cilju su zajedno sa kvislinškim organima vlasti nastojali da obezbede potrebnu radnu snagu, dok su brigu oko organizacije radne snage vodila sama preduzeća kojima je poverena eksploatacija pojedinih objekata. Radi što bezbednijeg i lakšeg pribavljanja radne snage, doneseno je nekoliko propisa odnosno uredbi:
- ”Uredba o uvođenju nacionalne službe rada 05.11.1941. kao prvi i osnovni dokument”.
- ”Uredba o obaveznom radu i ograničenju slobode uposlenja od 14.12.1941”.
- ”Uredba o uvođenju ratno-privrednih mera Rajha za područje Srbije od 26.03..1943”.
Shodno ovim propisima, svakodnevno je vršen pritisak na ljude da se prijavljuju na rad. Svako odbijanje poziva povlačilo je za sobom novčane kazne, poneki put i kazne kraćeg zatvora. Saopštenja o prikupljanju radne snage najčešće su oglašavana u štampi odnosno u listovima ”Novo Vreme” i ”Obnova”, plakatiranjem, upućivanjem ličnih poziva i privođenjem. U zaglavlju obaveštenja najčešće je stajalo ”prema nastaloj potrebi, a na osnovu naređenja nemačkih nadležnih vlasti i Uredbe o obaveznom radu, ima se odmah pristupiti regrutovanju obaveznka službe rada godišta od… do…”, a zatim se navodilo mesto prikupljanja kao i uputstva šta svako treba da ponese sa sobom. Interesentno je napomenuti da se u zaglavljima ovih saopštenja, do sredine 1943, do jula, pozivalo na Uredbu i navodila ukazana potreba. Kasnije je to izostavljano i stajalo je samo ”Po naređenju komandanta Jugoistoka” što pokazjje da od tada doneti propisi ni formalno nisu važili. Tako je komandant Jugoistoka 18. 01. 1944. naredio da se za rad na raznim objektima regrutuju, pored muškaraca koji su do tada pozivani na rad, od 17 do 65 godina starosti, da se pozovu i sva ženska lica – devojke, žene i udovice bez dece. Radna snaga prikupljana na ovaj način, najčešće je slata u Borski rudnik, Trepču, Kostolac, Mačkaticu i u rudnik Zajaču. Sa područja Beograda radnici su najčešće slati u Borski rudnik i tamo ostajali po mesec dana kada bi im dolazila smena.
Oko prikupljanja radne snage po Beogradu za Bor, najviše se angažovao Dragi Jovanović, koji je za tu svrhu koristio Vojnomobilni odsek grada Beograda. U drugim mestima po unutrašnjosti Srbije, prikupljanjem radnika su se bavili sreski načelnici uz pomoć opštinskih uprava. Dr Jovan Marjanović u svom radu ”Beograd u NOR”, navodi da je u toku 1943 u Borski rudnik, Kostolac i okolinu otišlo na rad 11.000 Beograđana. Pored navedenog načina, na rad su odvođeni ”politički”, zarobljeni pripadnici NOP, simpatizeri, Jevreji i Cigani. U Borskom rudniku je radila i posebna grupa Jevreja iz Mađarske i Bačke, a interesantno je da su zvaničnim nemačkim dokumentima Jevreji iz Mađarske tretirani kao državljani savezničke države, mada se sa njima postupalo kao sa Jevrejima iz Srbije. Za smeštaj radnika u Boru bili su formirani posebni logori. Svi su ti logori nosili uglavnom nemačka imena, a bilo ih je 33.
Treba naglasiti da je evidencija o brojnom stanju radnika i fluktuaciji bila nepotpuna, pa je zbog pritužbi na evidencije i postupak popisa, Ministarstvo unutrašnjih poslova Nedićeve vlade 02. 06. 1943. naredilo svom delegatu da organizuje popis rade snage u Borskom rudniku, i to prema okruzima u Srbiji.
Popis je obavljen 13-22. 06. 1943 i po okruzima porekla radnika ovako je izgledao:
Beogradski 434, Niški 1.103, Kragujevački 292, Leskovački 360, Kruševački 401, Jagodinski 164, Valjevski 552, Šabački 1481, Užički 324, Zaječarski 2839, Požarevački 71, Kosovska Mitrovica 12, Kraljevo 38, ukupno: 8.091.
Pored ovih, u momentu popisa, zatekli su se i drugi radnici, i to iz Mađarske 2.129, Poljske 204, Bugarske 16, Belgije 7, Holandije 7, Francuske jedan i NDH jedan.
U danima oslobodenja nestalo je u Austriji i 287 kilograma borskog zlata, koje je još 1942. godine bilo prevezeno iz Pariza u Beć. To je bilo zlato koje je proizvedeno u francuskim rafinacijama posle prodaje borskih akcija nemačkim vlasnicima 1941. godine. Prema izjavama Franca Nojhauzena datim u sudskom postupku našim vlastima, i ovo zlato, kao i najveći deo opreme i raznog materijala borske kompamje, rudnika Maćkatice i Raduše, preneli su u Zapadnu Nemačku i rasprodavali kao svoju imovinu pojedini funkcioneri nemačkog opunomoćstva za privredu Srbije, i to u prvom redu oni koji su bili zaduženi za likvidaciju ovih preduzeća. Iz svega što je rečeno proizlazi da se odgovornost i krivice nemačke vojne uprave i njenih nadležnih organa i komandi ovde moraju najšire shvatiti i procenjivati. Pored zločina i terora prema prisilno mobilisanoj radnoj snazi, ta odgovornost treba da obuhvati i sve ostale posledice ove prinudne eksploatacije, kao što su ekonomske, političke, moralne i druge. Međutim, raspoloživi izvorni podaci pokazuju da veliku odgovornost i krivice za sprovodenje prinudnog rada i za zlostavljanje prinudnih radnika imaju i ondašnje kvislinške vlade.
Nediceva srpska vlada, a isto tako i vlada tzv. Nezavisne države Hrvatske i fašističke Mađarske uspostavile su još 1941. godine obavezni rad i radnu službu, a zatim u toku čitavog rata odgovarajućim merama podržavale njihovo sprovodenje. Zbog svoje uloge i posebnih ovlašćenja lično i neposredno bili su za sprovodenje obaveznog i prinudnog rada najodgovorniji predsednici tih vlada, ministri i drugi funkcioneri na važnim položajima u organima državne vlasti i policije. Mobilizaciju radne snage, hapšenja, zatvaranje i maltretiranje radnika sprovodili su i niži organi kvislinške vlasti, pa se i njihova odgovornost mora konkretno i pojedinačno utvrdivati.
Međutim, Nedićeva vlada donela je potpuno samostalno niz uredbi i drugih propisa i preduzela razne mere, koje su omogućile sprovođenje ekonomske eksploatacije i angažovanje radne snage za potrebe okupatora. Pored već pomenute naredbe о obaveznom radu, Milan Nedić doneo je i ”Naredbu о obaveznom radu i о ograničenju uposlenja fizičkih lica u rudnicima uglja”. U isto vreme doneo je i naredbu о obaveznoj prijavi zidarskih, betonirskih, tesarskih, i stolarskih radnika. Vlada Milana Nedića donela je, takođe samostalno i ”Uredbu о organizaciji službe za obnovu Srbije”, tzv. ”Nacionalne službe rada” (br. 1062, od 13. I ll 1942. godine) i ”Uredbu о obaveznom radu i seči, izradi i prevozu drveta, kao i saradnji ove službe kod ovih radova” (br. 3079, od 5. VII 1942. godine).
Takođe samostalno, ova vlada donela je i ”Uredbu о eksproprijaciji napokretnih dobara za potrebe preduzeća od naročite privredne važnosti” (br. 3245), od 19. VIII 1942. godine).
Na osnovu ove Uredbe konfiskovana je i prodata celokupna nepokretna jevrejska imovina u Beogradu i u drugim mestima. Prihode od ove imovine iskoristila je Nedićeva vlada za pokriće dela troškova obnavljanja borskog rudnika. Pokretna jevrejska imovina bila je u nadležnosti Nojhauzenovog štaba i ona je predata centrali Gestapoa u Berlinu, kako je to i bilo naredeno od strane Ministarstva privrede Rajha. Nedićeva vlada donela je u toku rata i niz drugih propisa, koji su okupatoru olakšali sprovođenje privredne eksploatacije i korišćenje besplatne radne snage. Takav karakter imala je i ”Naredba о organizaciji radnih jedinica za radnike, radnu stoku i poljoprivredne mašine u svim seoskim i gradskim opštinama na teritoriji banatskog okružnog načelstva licima osudenim zbog komunističke delatnosti” (br. 1063, od 13. I ll 1942), ”Uredba о državnom ratnom prirezu” (br. 3097, od 12. VIII 1942), kao i niz uredbi о obaveznoj prijavi, prinudnoj prodaji i isporuci raznih poljoprivrednih i drugih proizvoda. Sa istim ciljem donete su i uredbe о vojnim i policijskim organima, koji su podržavali tu eksploataciju. Medu njima je i ”Uredba о obrazovanju Srpske državne straže”, ”Uredba о komesaru vlade za teritoriju Uprave grada Beograda i о njegovim vanrednim ovlašćenjima”, zatim ”Uredba о vanrednim ovlašćenjima okružnih načelnika” (br. 737, od 19. IV 1944. godine), naredba о izricanju telesnih i novčanih kazni, о prekim sudovima, о obrazovanju zatvora i koncentracionih logora, о streljanjima i vešanjima za odmazdu i о drugim merama prema stanovništvu.
Iz borskog rudnika je svakako odnesena velika količina zlata, ali je dokumentacija o tome oskudna i postoje različiti podatci. Da bi se došlo do stvarne količine eksploatisanog zlata, trebalo bi utvrditi količinu i pre svega kvalitet bakarne rude izvučene tokom rata, a to je prema raspoloživoj dokumentaciji danas nemoguće uraditi. U jednom sačuvanom nemačkom izveštaju od 05. 04. 1944. Nemačka je do početka aprila iz borskog rudnika izvukla 2.000 kilograma zlata. Međutim, Ante Topić Mimara pominje preko 4.000 kilograma. I nemački dokument i Mimarina izjava se nalaze u arhivu SSUP. Jugoslovenska reparaciona komisija je Međunarodnoj komisiji za restituciju zlata prijavila 2.094 kilograma takozvanog borskog zlata. Prema iskazima Franca Nojhauzena datim pred istražnim organima Gestapoa avgusta 1944 u Berlinu, deo borskog zlata je ostajao u Srbiji. To zlato je neko vreme čuvano u Beogradu, zatim u Pančevu i Zrenjaninu, i na kraju prebačeno na imanje Čoka, jer se mislilo da će Čoka nakon povlačenja iz Grčke biti glavno sedište nemačkog komandanta za Jugoistok. Posle hapšenja Nojhauzena u avgustu 1944, pod sumnjom da je bio saučesnik u pripremama atentata na Hitlera, Gestapo je izvršio pretres prostorija na imanju Čoka, gde je on najčešće boravio, kao i pretres njegovog stana u Beogradu. Tom prilikom, prema njegovim izjavama datim istražnim organima u Beogradu 1948. Godine, na imanju Čoka je nađeno 800 kilograma borskog zlata, a u Beogradu 62 kilograma koje je Nojhauzen bio uzeo za sebe lično. Ako bi se uzela količina od 2.000 kilograma koja se navodi u nemačkom izveštaju od 05.04.1944. i ako se tome dodaju 862 kilograma nađena u Čoki i Beogradu, onda bi to možda bila približno stvarna količina borskog zlata.
Ovom prilikom dotakli smo se samo onih najdragocenijih materijala koji su pljačkani i iznošešeni iz naše zemlje. O žitaricama, prehrambenim proizvodima i drugim artiklima pisaćemo drugom prilikom.
